Encounters at the End of Winter

It was a delicious moment of confusion.
Napravila sam bila nekoliko koraka u nepoznato rano izjutra a da nisam znala šta se dešava. Mogla sam i da propadnem koz crnu rupu, ali to nije bio trenutak za oklevanje gde god da je vodio. Ali nešto se jeste dešavalo. Rana jutra su postala svakodnevica, i nešto je bilo puno, vrlo drugačije. I onda sam shvatila: voda je u tečnom stanju. Posle više meseci, a mogla bih da se zakunem da su to bili jako dugi meseci, ovo je prvi put. Sve je odjednom bilo drugačije. Da, da, ona ista voda u stanju fluida koja je odgovorna za postojanje života, bilo kog i kakvog- svakakvog, jedinog. Sam porast temperature je prijao, ali ako su me uši služile – a verovatno nisu, uz šal pa kapuljaču – ja sam čula žubor, neki tih, potmuli, možda podzemne vode, kojih je puno u ovom kraju, i nema veze što je tlo zamrznuto i biće još bar dva meseca – ja sam nešto čula.

Verujem da je to bilo prvo jutro kad sam se nasmešila tako rano. 

Kad sam stigla do parka, videla sam kako malo ispred mene napreduje sporim polu-hodom polu-trkom jedno kučence dobro uhranjeno i okruglo. Oh, obrisao mi se osmeh smesta, mora da je izgubljeno. Ovde nema lutalica, i ako je celu noć bilo napolju, čak i uz tekuću vodu, mora da je očajno, iako se to po hodu ne bi videlo. A hod je bio od onih koje animiraju, baš lep i sinematičan, i ona čupava debela guza se mrda u svom ritmu, možda ima i slušalice nekog canine iPoda ili tako neku sličnu igračku za ljubimce koja mora da je već izmišljena. Utom se hod zaustavi, i glava ispred trupa se okrene, ali samo preko ramena, bez preteranog napora za ostatak tela, da me pogleda. I tu shvatim da je u pitanju rakun, neprikosnoveni vladar i divlja zver ovih krajeva. Postane mi jasna moja konfuzija tj. naivnost ali nisam imala vremena da nad njom razmislim – pa on to mene overava, da li sam vredna većeg truda, kao i svaki mangup na putu ka nečem lošem. Nisam bila očito, jer se glava opet vratila ispred, i on je nastavio dalje.

Još od leta nam je park zagrađen, i to baš zagrađen da se ništa ne provuče, kao da grade grobnicu nekom faraonu za života koji se mnogima zamerio a ne igralište za decu. Rakun je prišao na par mesta tablama i žici da vidi da li ima prolaza, ali ništa veće od par santimetara ne postoji, ako i toliko. Opet je zastao i pogledao me preko ramena. Ja sam strogo držala distancu. Dobro je znano da sam velika kukavica, ali nisam samo ja – svi ih se boje. Razbojnici de luxe, ulaze u kuće, rasteruju kućne ljubimce kao da su boranija, kradu sve što se ostavi nezatvoreno, a ono što nije dostupno prevrnu, i naprave haos, čisto jer im se može. I svi su takvi, od ponosnih mama do dece koja imaju na koga da se ugledaju, a tate valjda slede ostatak familije.

On nastavlja dalje, i na pola puta ga zamrzi da gura do kraja parka, priđe ogradi, pogleda me opet, čisto da znam da me nije zaboravio, i jednakim ritmom, bez ikakvog napora, krene vertikalno naviše, na vrhu pređe na drugu stranu i istim tempom se vertikalno spusti dole, pa ode u mrak i svojim putem. Čista egzibicija.

Otkad me neko nije tako odmerio – smešim se sebi i hodam važno – pridao mi značaj na tren, ako ni zbog čega drugog zato što pripadam naročito poganoj vrsti, i ja sam se ispravila jer da se on okrenuo bio pa krenuo ka meni ko zna šta bi bilo – mislim, nekad prosto nema uzmaka. Probudio se bio život na nekoliko sati, i čak je probudio i u meni hrabrost, ili pre stid zbog kukavičluka, ali ako me je komšijski mangup overio, mora da ipak nisam baš toliko bezopasna, push-over i šta ja znam šta još. ‘Ej, proleće stiže za koji mesec, i ja sam spremna.

Advertisements

4 thoughts on “Encounters at the End of Winter

  1. ma rakuni su opasni smekeri. fiksiraju. uzimaju tudje. ne plase se. rade po marku. ne mrdaju. ocekuju prvi potez. ne reaguju na pritisak do poslednjeg trenutka. a sto se ticu proleca pravi su. spavaju i skupljaju energiju. nisu jedini.

  2. ‘…opasni smekeri. fiksiraju. uzimaju tudje. ne plase se. rade po marku. ne mrdaju. ocekuju prvi potez. ne reaguju na pritisak do poslednjeg trenutka.’

    Pa dakle, ili superheroj ili kriminalac, nema drugog 🙂

    Grad ih je pun, i prica o njima. Narocito ljudi koji zive u kucama imaju zanimljive susrete. A ima ovde i zeceva, pa lisica, ptica svakojakih ukljucujuci grabljivice, a tek tvorova… lepo. Ali rakuni su nesto posebno.

    U prolecu cemo uzivati svi jednako 🙂

  3. Otkad me neko nije tako odmerio – smešim se sebi i hodam važno – pridao mi značaj
    Неодољиво духовит и љубак текст, 🙂
    Ти дрски мангупи изазивају и симпатије једног ловца..
    Пандан је у данашњој “Политици“ о вицевима, слоган туристичке организације Земун:
    “посетите нас, Ваш ауто је већ овде 🙂
    .. а веруј да би умели да те одмере и овдашњи новобеоградски шмекери 🙂 🙂 🙂

  4. Ima neceg tako zivotnog u humoru, neopisivo zivotnog. Podeliti teret, zaustaviti se i izaci iz rutine, osvrnuti se, uvrnuti, pa pogledati sebe i svet iz nemoguceg ugla… stvarno nema lepsih egzbicija. Takve pilule bi trebalo izmisliti, jer spontano ne ide bas cesto.

    A sto su vam automobili vec u Zemunu? Tamo zavrse kad ih se mangupi i barabe docepaju, ili je nesto drugo.
    Ali slogan jeste bas dobar, smekerski.
    Dobro kad kazes za te novobeogradske, nije lose znati takve stvari 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s