Teorija igre za odrasle

U jednoj sceni italijanskog filma koji sam našla na YouTube-u, glavni junak i njegova žrtva (junak je profesionalni ubica za mafijaše u Americi) sede zajedno i igraju šah nakon susreta na trajektu ka Siciliji. Žrtva zna šta mu junak sprema, ali njemu je smrt već bila najavljena razglednicom od doktorske dijagnoze, i na tom mestu između dve smrti, on se ne boji ni jedne ni druge već izabere da skoči sâm u more sledećeg dana. Pre toga je napravio zavrzlamu onima koji su naručili njegovo ubistvo, i koji su bili zaista gadni bezobzirni tipovi, i cela konstrukcija zavisi od junaka, koji se isto umorio od svog posla i traži i sâm završetak pre koga će učiniti koje dobro delo i ispraviti par nepravdi. Kriza srednjih godina kao pokretač iza brojnih velikih odluka, i na filmu i šire – klasičan mehanizam. Retko šta se poredi sa evaluacijom sopstvenog života nakon dobrog broja proživljenih godina. I najbolji đaci krahiraju na tom testu. Tek se kasnije razume da su kao mladići njih dvojica bili najbolji prijatelji, tako da je izjava junaka da je nekada davno igrao šah imala dublje značenje samo njima dvojici. Meni, međutim, taj deo je bio najbolja stvar u filmu. Naročito kad je jedan od njih pomenuo Spaski-Fišer meč za svetsko prvenstvo iz sedamdesetih. Poskočila bila na svojoj stolici sa neočekivanom idejom.

Jedva sam dočekala da se film završi, zatim izvukla drvenu kutiju koju sam mnogo godina ranije kupila bila klinki, i za koju sam znala gde je jer je već godinama uvek na putu, a nekad posluži kao stalak za knjige. Na vrhu kocke je šahovska tabla, u nekoliko pregrada niže druge table koje se izvuku, i na dnu figure i kockice za sve opcije. Kompaktno rešenje sa puno kombinacija. Koristile smo bile igračku tokom godina, iako ne puno, ali bilo je uvek dovoljno razloga da je zadržimo kadgod sam se zapitala da li nam treba. Klinku sam naučila bila da igra šah kad je imala 9-10 godina, ali nije je nikada puno interesovao. Druge igre su bile popularnije.

Ideja inspirisana tom scenom je bila neočekivana iz više razloga. Ja sam igrala šah kao klinka, i nikada ga nisam volela. Radost koja je pratila ideju je bila u svakom pogledu preterana, ali prekrasna. Naime, sama pomisao da ću se igrati, je bila otkrovenje koje me je iznenada lansiralo uvis ka Mesecu i dalje kao najlepša moguća erupcija vitalnosti. Šah jeste bio neobičan izbor, ali njega je moguće igrati bez partnera, i ja sam već rešila bila sve probleme oko organizacije u tom prvom trenutku inspiracije: potražiću čuvene mečeve na netu i vući poteze oba igrača. Usput ću videti šta je to što ih čini tako dobrim, ali najvažniji deo je bio u samoj igri. Oh, bilo je vrlo jasno kakva je ilustracija usamljenosti bila moja reakcija, ali to se zna. Ideje su materija života, supstanca koja prevrne svet naglavačke, prikači krila slonu, zapali vatru povrh ledenog brega, i moja namera je bila da ovu odmah ostvarim.

Fioka na dnu kutije je imala sve figure, plus stari digitalni aparat koji isto tako nisam mogla da se rešim da bacim, po svemu sudeći, i prašinu slepljenu po svemu. Obrisala sam sve brzo, odložila aparat na stranu da sačeka odluku drugi put, i složila figure. Kutija je bila na stolu, figure poređane i sada je trebalo potražiti meč na Google-u. Broj 6 se pojavio kao očigledan izbor. Na sajtu su uz poteze davali i teorije pa objašnjenja, što me nije interesovalo. Dajte mi igru, o ostatku ćemo pričati posle.

Išla sam između table i monitora, vukla poteze, povremeno u ritmu muzike sa radija, istovremeno fokusirana na uživanje u trenutku i obasuta sećanjima koja su nicala sa svih strana.

Šah je intenzivno agresivna igra. Figure su oduvek bile pitanje prestiža, u dizajnu i materijalima, ali one predstavljaju ljudske figure i tabla bojno polje. Nadmudrivanje i strategije su slavljene do neba, samo nema nikakve sumnje, niti se sme izgubiti iz vida da je pobeda jedini cilj. Za Spaskog i Fišera, i veći deo sveta u to doba Hladnog Rata, pobeda je bila važna iz puno razloga; za sve ostale manje ili veće šampione, ilustracija pobede uma i genija nad mišićima, pretpostavljam, ali je princip isti, bilo da je trčanje za loptom ili pravi potez na table metod koji će odvesti do pobede.

Ja sam uvek mislila da je moja odbojnost prema šahu imala korene u otporu deteta protiv oca. Moj otac je voleo šah i naučio me je bio da igram kad sam imala 7 godina. U to vreme, ili nešto kasnije, je postao predsednik lokalnog šah kluba, i kad je zaključio da imam talenta, obasuo me je bio knjigama, turnamentima i podrškom da razvijem svoju igru. Mene nije interesovalo, ali učestovavala sam dosta redovno jedno vreme. Da nije bilo Banetove priče pre desetak godina, ne bih se uopšte setila tih delova mog detinjstva. Učestvovala sam bila na nekoliko simultanki sa majstorima različitih nivoa gde sam bila jedina devojčica, ako je verovati Banetu. (Ja ne pamtim taj detalj oko jedine devojčice). Nedavno, pre nego što su se klinci odselili, tokom jedne večeri setila sam se bila šaha iz mog detinjstva, i Banetove priče (oni su ga sreli prošlog leta kad smo zajedno bili u Srbiji), ali najviše kako smo Jasna i ja igrale šah redovno posle škole. Ona ja bila ta koja je insistirala, i čim bi došle kući kod nas, ona bi izvukla tablu i namestila figure. Redovno je gubila i patila je zbog toga. Jednog dana je pobedila. Nakon što sam uspela da je ubedim da je nisam pustila da pobedi, prihvatila je da ne moramo više da igramo. Bila je zadovoljna uspehom, i ja sam bila zadovoljna – i zbog nje i da nećemo više igrati. Klinci su bili zabavljeni pričom.

Nazad u sadašnjosti, zamislila sam se nad tom dilemom: da li je moja odbojnost prema šahu u suštini uvek bila reakcija na njegovu agresivnost i simboliku, iako bi to sigurno bilo podsvesno u tako mladom uzrastu. Međutim – obožavala sam kraljicu. Bad ass, što bi rekla klinka i njena generacija. Imala sam dovoljno materijala u sopstvenom otporu prema kontroli od strane mog oca pa drugi izgovori nisu bili neophodni, ali ova perspektiva je otvorila pogled na jedno zanimljivo polje.  Fizička agresija je u meni oduvek izazivala reakciju čistog užasa. Nisam puno puta prisustvovala nasilju uživo, hvala Gospi, ali kad jesam, desila bi se instantna transportacija u stanje zaleđenog šoka. I danas pamtim scenu kad su na ulici ispred mene dva dečaka nešto starija od mojih 14-15 godina, skočili bili jedan na drugog i počeli da se tuku. Mešavina senzacija od odvratnosti do straha su me tako uspešno blokirale da sam nastavila da stojim na mestu hipnotisana. Iako su godine, uz bezbroj akcionih filmova i trilera, malo omekšale reakciju, odbojnost prema agresiji i nasilju je uvek ostala. Nisam sasvim ubeđena da sam u ovome jedinstvena. Nije ni da sam sasvim bez takmičarskog duha, ali on me drži kratko i uglavnom se svodi na zabavne elemente. Moje ambicije, ka uspehu ili bilo čemu drugom, nisu nikada bile izraz, ili posledica, nadmetanja i pobede nad drugima; meni je bilo važno da nešto postignem zato što sam želela da izgradim taj uspeh, da njime nešto stvorim. Agresija ima puno manifestacija, i nasilje je ekspresija koju je nemoguće ignorisati, ali nijedan vid nije naišao na prihvatanje kod mene. Kad bih sama osetila agresiju, ona je uvek bila izraz reakcije na nepravdu, i jedino verbalna; privilegija dobrog života, pretpostavljam. I dok prihvatam mogućnost da su ljudi drugačiji, što zaista nema veze sa prihvatanjem i neprihvatanjem, ovaj novi ugao gledanja na šah je istovremeno pokvario zadovoljstvo i sveo stvari na bolju ravan.

Spaski je izgubio bio meč, ali nije ni igrao vrlo dobro. Imao je crne figure i odbrana je postala jedina opcija dosta brzo, pa ipak, činilo se da je protraćio nekoliko važnih poteza. Možda će mi uloga nezainteresovanog učesnika najbolje odgovarati. Ne interesuje me ni dalje učenje teorije, napada i odbrana, ali probaću da igram mečeve bez filozofiranja. Ako prijaju, nastaviću. Ako ne… to će biti problem. Možda bih trebala da probam pikanje lopte. Ovde, u dnevnoj sobi. Ili frizbi. Ali to me vraća na početni problem: igre bez partnera nisu fun.

Kad se ovako zapetljam, uvek se zapitam ko je odgovoran da su me uopšte pustili dalje od obdaništa.

p.s.: tokom posete 2009. Bane je predložio bio da oboje napišemo priču o onom drugom, kako pamtimo iz dana škole. Moja priča je ovde. Njegovu priču nije moguće naći na Internetu, iako je bila objavljena u jednom kniževnom časopisu i na njegovom blogu koji je vodio tada. Pitala sam ga za dozvolu, pa ako dopusti, objaviću je na blogu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s