Upotreba Cvajga

Autor: Branislav Dimitirjević

Da li ste čitali Cvajga?

Ne?

            Možda ranije?

            A šta on to beše ono napisao?

Dobro, u redu. To su, na kraju, sasvim mogući i, u neku ruku, i očekivani odgovori, i ja Vas kao čovek razumem, jer, u krajnjoj liniji, ni sam ga nisam čitao.

I nemojte brinuti mnogo, i slobodno odgovorite ovako kako ste mi sad odgovorili, kad god Vas tako nešto pita bilo koji muškarac. To neće biti nikakav problem. Uostalom, sasvim je mala verovatnoća da Vas bilo kada i bilo koji muškarac to pita, osim, eventualno, neki matori profesor književnosti, ali to se ne računa.

Sa ženama je sasvim drugi slučaj. Budite sigurni da će Vam bar jednom i bar jedna od njih u životu postaviti takvo pitanje. Ako imate sreće, postavljaće ga i češće. I onda nikada i ni po koju cenu ne smete odgovoriti tako glupo. Smislite odgovore tipa Naravno, ili Oh, da, još kao gimnazijalac, ili još bolje Srećom jesam, od tada sam sasvim drugi čovek. Možda biste čak mogli da pokušate i da zaista pročitate neku, mada ne bih znao da Vam preporučim, ali vidite u biblioteci, biće drago i njima.

Važno je biti pripremljen kada Vas sustigne tako nešto, kada Vas tresnu tim pitanjem kroz sanjivo poluzatvorene trepavice, navodno nezainteresovano, usnama kojima nije potrebna šminka i grudima kojima nije potrebno ništa, zaista ništa, osim možda vas. Ukoliko ste, naravno…

Cvajga je čitala Svetlana, dok su se na Mostar spuštale neke modre kiše, a on je voleo tako ludo i beznadežno. Dobro, čitala je i Rilkea, ali on je nekako ostao po strani, posmatrajući ljubomorno starog Štefana kako postaje dokaz da umete da volite i da vam ljubav vredi uzvratiti. Propusnica za čudesni svet, koji se pred nama otvara tako retko, saznaćete to i sami, ako već dosad niste.

Ovo je, u stvari, priča o jednoj devojčici, koja je jednog lepog jesenjeg dana na izmaku šezdesetih godina, držeći se kao i  svi mi ostali za majčinu ruku, krenula u prvi razred osnovne škole koja je nosila ime najslavnijeg srpskog romantičara. Istog tog dana, u dvorištu te iste škole, spazih je i ja po prvi put, kako se hrabro gura u redu, zajedno sa još dve svoje drugarice. Red u kome se stajalo isključivo i samo po dvoje. To možda u nekim školama i nije bilo tako važno, ali u »Branku Radičeviću« je red održavao i u školu puštao učitelj Bata, koji je izgledao kao stariji Zagorov brat, i pred kojim su cvikali čak i osmaci. Ma šta da vam pričam, i roditelji su se tresli od straha kad on drekne Mir u redu, nemoj da ja čupam uši!!!  E, čak i takvom jednom Bati je bilo dosta samo da je pogleda, pa da shvati o čemu se tu radi i da je nemoćan. I šta je onda meni moglo da ostane, osim da poželim da upadnemo u isto odeljenje i da se odmah uguram do nje u klupu, i ja se beznadežno uhvatih za to. Sreća je, naravno, čudna i samovoljna, nekad te hoće nekad ne. Mene je tad zaobišla, nemam prava da se žalim, mnogi je put bila i na mojoj strani, prosto je takvo stanje stvari.

Bili smo, dakle, u istoj školi, u istom razredu, samo u različitim odeljenjima. Pa šta?, reći će neko sa punim pravom, ali za mene je to bila nepremostiva prepreka. Preći onih nekoliko metara koji su razdvajali naše učionice bilo mi je u to vreme toliko velika stvar, da se čak ni sa njihovim dečacima nisam družio, osim kada bismo na fizičkom zaigrali fudbal jedni protiv drugih. Drugoj deci to pak nije predstavljalo nikakav problem i skoro na svakom odmoru bi jurcali od jednih do drugih vrata. Uskoro otkrih da se svi oni uglavnom poznaju od ranije, iz obdaništa, jaslica čak, i toga dana odoh kući besan na svoje roditelje i čvrsto rešen da moje sinove, kada ih budem dobio (bio sam još tad siguran da će biti sinovi) neće da čuvaju nikakve babe i tetke kao mene. Ići će u obdanište kao i sva normalna i srećna deca. Uveče, kada sam bio siguran da su svi ostali zaspali,  plakao sam dugo u jastuk, siguran da ne postoji nesrećniji dečak  na svetu od mene.

Muvao sam se tih godina oko nje na odmorima, čekajući da mi se obrati, što je ona sasvim retko činila, obično tražeći da joj nešto dodam, ili prosto da se sklonim sa prolaza, što sam ja činio sa velikim zadovoljstvom. Umišljao sam pritom da bi i ona isto tako volela da se malo više družimo, ali da joj upravo isti razlozi smetaju, stid pre svega, i nedostatak prave prilike, i celo je moje ponašanje bilo usmereno u tom pravcu – da joj pružim priliku. Sećam se iz tog perioda jednog događaja iz parka u koji smo trčali čim bi zvono označilo početak velikog odmora i kačili se na klackalice i tobogane, ili prosto jurcali. Popeo sam se na poslednju slobodnu ljuljašku, mada mi je u to vreme to već bilo pomalo dosadno, ali prosto nisam imao šta drugo da radim, i zaveslao nogama iz sve snage. Ivana je stigla par minuta kasnije i stala pored, posmatrajući me. Zamahivao sam sve jače i jače, uživajući u celoj toj situaciji i trudeći se pritom da izgledam što velelepnije. Gledale su me bez prestanka (bilo ih je, naravno, nekoliko drugarica, ali je samo ona bila važna), da bi mi, čim sam malo usporio, ona prišla i pitala da li bih malo pustio i nju, jer, sve su druge ljuljaške zauzete, a još malo pa će i kraj odmora… Mojoj sreći nije bilo kraja. Sutradan sam se pre svih stuštio prema parku i opet zauzeo istu ljuljašku, i čekao je da ponovo dođe, i narednog dana takođe, i onog tamo. I priča se do poslednjeg detalja ponavljala, sve do onog poslednjeg puta, kada me je sa tugom i prekorom u glasu upitala da li baš svakog dana moram da im zauzmem ljuljašku, da bi se zatim okrenula i otišla. Toga sam dana zaključio da je glupa guska i da je mrzim, i odlučio da ću da se zaljubim u neku Ljubicu iz mog odeljenja koja je bila isto tako lepa kao i Ivana, ako ne i lepša. Ma lepša, ubeđivao sam sebe, i to sto puta lepša.

U petom razredu sam promenio školu i više je nisam tako često viđao. Postajući veliki dečak, ubrzo gotovo i pravi mladić, zapadale su mi za oko mnoge devojčice, koje su sada sebe već ponosno nazivale devojkama. Njihove tek izrasle grudi zavrtele bi mi mozak češće i jače od lepih očiju ili zanosno očešljanih uvojaka; lepo izvajana zadnjica odnosila bi prednost pred umilnim osmehom, pameću ili dobrotom. Na Ivanu sam skoro bio zaboravio. Susretao bih je tek ponekad i to u situacijama kao što su međuškolski susreti šahovskih sekcija (jednom je na nekoj simultanki remizirala sa nekakvim intermajstorom, čini mi se Joksićem, i ja sam se pitao da li zaista tako dobro igra ili joj je ovaj bar malo popustio kao jedinoj, i još tako slatkoj, devojčici) ili horova (uspevao sam da izdvojim njen glas iz mnoštva, ili mi se to samo tako činilo), na sletovima ili takmičenjima iz raznih predmeta, gde smo oboje predano i ponosno učestvovali. Javljali bismo se jedno drugom kao stari poznanici, činilo mi se – sa uvažavanjem, ali i ništa više od toga.

Posmatrao sam je (a to je posmatranje umnogome bilo olakšano dugačkim periodima između dva susreta, što je omogućavalo da svaka promena bude lako uočljiva) kako raste od slatke i simpatične, pomalo punačke devojčice, u još slađeg devojčurka, a zatim u lepu, pametnu i samosvesnu devojku. Nekako sam bio i razočaran tim njenim razvojem, jer sam, iz nekog suludog razloga očekivao da poraste, ako ne baš ružna, onda svakako barem malo manje lepa, običnija. Pristupačnija bi možda bila prava reč, jer takva kakva je postajala, bio sam siguran u to, bila mi je još dalja i nedostupnija nego ranije. Život je, pak, kako to prečesto biva, izneverio moja očekivanja.

Polazak u gimnaziju, posle dugog i uzbudljivog leta, kada sam konačno postao pravi mladić, doživeo svoje prve prave poljupce i dodirivanja od kojih sam gubio i dah i razum, susretanje sa jednom sasvim novom sredinom i duhom bio je za mene i trenutak kada ponovo poželeh da se nađem sa Ivanom u istom prostoru, možda čak i u istoj klupi, u stalnoj blizini svakako. Naoružan novostečenom sigurnošću, bejah uveren da mi u tom slučaju ne može izmaći. Pogađate već da do toga nije došlo. Pa ipak, nisam to više shvatao tako tragično, već sam u to vreme prilično dobro znao i da dobijam i da gubim, i znao sam da moje vreme tek dolazi. I uviđao sam da kod devojaka imam sasvim solidan prolaz, trebalo je samo biti cool i strpljivo sačekati svoju šansu.

Više se nisam motao oko nje, puštao sam da se stvari odvijaju svojim tokom. Sretali bismo se relativno često, javljali uobičajeno, razgovarali ponekad. Ništa veliko i ništa značajno, još uvek to nije bilo baš onako kako je trebalo da bude, još uvek sam bio stegnut, poluzačaran, ali je ipak bilo mnogo bolje. I lagao sam sebe da to niko ne primećuje. Bio sam cool i čekao sam priliku.

Ali prilika se nije ukazavala tako lako. Onako mala, lepa i slatka, zgodna, pametna i ženstvena u isti mah, a da pritom u njoj nije bilo ničega odbijajućeg, još manje vulgarnog, privlačila je muškarce kojima je stalno bila okružena. Nije bilo gimnazijalca ni drugog mladog čoveka koji nije bio bar malo zaljubljen u nju. A ona je sa svima bila ljubazna, sa svima koketirala, izvlačeći se vešto svaki put kada bi stvari pretile da postanu ozbiljne. U svojoj gluposti (a možda i nije bila glupost u pitanju, možda je to prosto tako moralo da bude), gledali su je (i ja među njima, ne treba lagati) kao tetrebi, padali joj pod kolena, mahali krilima, i šta sve još ne. Na njoj je bilo samo da pokaže prstom, da izdvoji jednog iz gomile. I ona je izabrala…

Ma, ne želim da pričam o njemu. Reći će neko da ga mrzim – taman posla i daleko bilo, samo što je činjenično stanje takvo kakvo jeste, i ja prosto nemam prava sad da lažem. Čovek je bio zaista lep i visok, pokušavam da budem što realniji, barem pet-šest godina stariji od nas, još uvek se vukao po gimnaziji, završavao je vanredno. Pritom nešto petljao poluuspešno po rokenrolu, pevao u lokalnom bendu, glumio zvezdu (bio zvezda?), kakve sam šanse imao, kakve je šanse imao bilo ko od nas petnaestogodišnjih klinaca? Kakve šanse uopšte ima dečak protiv odraslog muškarca? Razmišljao sam, pitao se mnogo puta, šta uopšte traži sa njom, šta nalazi u jednoj klinki? I ne samo on, bilo je dosta starijih mladića, dvadesetogodišnjaka pa i starijih koji su obigravali oko naših vršnjakinja. Tada sam tek naslućivao ono što sam nekoliko godina kasnije jasno video. Bili su to oni najgluplji, najsmotaniji, najplašljiviji. Oni koji nisu imali nikakvih šansi kod bilo koje iole bolje devojke svojih godina, zauzimali su pozu, češljali svoje frizurice i peglali svoje majičice, pumpali svoje mišiće i nabacivali štoseve kojima se niko više nije smejao, i kretali u lov na sitnu divljač. Ne tek izrasle devojčice, kojima je lepuškast stariji odrastao muškarac mogao da imponuje, koje još uvek nisu bile spremne da primete njihovu ispraznost i šupljoglavost. Ne mogu čak ni sada da zamerim ništa niti jednoj od tih devojčuraka, Ivani ponajmanje. I sam sam mnogo puta poverovao za lepu i zgodnu devojku sa dobro postavljenom pozom da ima nešto i u glavi, to su stvari na koje se lako nasedne.

Sa druge strane, bilo mi je drago da je tako, jer sam znao da će kad tad shvatiti pravo stanje stvari i ostaviti ga, a ja ću onda biti tu. Čekao sam. I dok sam tako glumio ravnodušnost, događale su mi se razne stvari, razne devojke, iluzija zaljubljenosti mi je često obuzimala grudi, ljubakanje u parku, sve slobodnije dodirivanje, konačno prvi trenuci oslobođenog erosa, za kojim su sledili i naredni. Ne mogu da kažem da mi ništa od toga nije značilo – jeste, ali Ivanina senka je stalno lebdela tu negde, pomaljala se kad sam joj se najmanje nadao, provirivala iz tuđih zaljubljenih očiju, smejala se njihovim glasom, grlila me njihovim rukama.

Negde u trećem razredu prešla je kod nas, nije to bilo zbog mene, naravno, bilo mi to savršeno jasno, bili su opet u pitanju isti oni prijatelji iz pretškolskih dana, ali mi je svejedno bilo drago. Mogli smo postati sasvim dobri drugovi, i postali smo, napetosti skoro da je nestalo, i vreme je počelo da leti. Nisam ni primetio da je došao kraj, da se završila i naša gimnazijska epizoda. Bio je maj mesec, juni možda, vreme kada bih se tradicionalno iznova i iznova zaljubljivao, ovoga puta ponovo i po ko zna koji put u nju. Izlazili smo stalno i gotovo svi iz razreda, raspoređeni u nekoliko grupa, okupljajući se po pravilu u parku  ispred Ekspres restorana, muvajući se gore-dole, čekajući nekog, loveći možda. U jednom trenutku, jedne posebno lepe večeri, ostadosmo sami, možda po prvi put za sve ovo vreme, prvi put za čitav život zaista sami, i ona me pozva da prošetamo malo, i ja krenuh sa njom ili je bolje reći za njom, jer ona je vodila, a ja samo sledio. O čemu smo pričali – evo, ne sećam se ni jedne teme, ni jedne jedine reči. Samo znam da sam bio cool i da sam osećao da je došlo moje vreme. Bio sam savršeno opušten i nisam se trudio da budem niti pametan niti zabavan, i valjda sam sve to baš zato i bio. Hodali smo jedno uz drugo i povremeno se dodirivali ramenima. Dodir je bio topao, i ona se nije trudila da se izmakne. Bio je to onaj trenutak koji sam čekao godinama. A onda se ona blago okrenula prema meni, pogledala me kroz poluzatvorene trepavice i pitala da li sam možda kojim slučajem čitao Cvajga, i nastavila da me gleda onako kako sam godinama želeo da me gleda. I onda sam, naravno, zasrao. Jer Cvajga nisam čitao, jer Cvajga čitaju samo romantične klinke koje i dalje žive u Mostarskim kišama koje su primer sentimentalnog kiča, jer sam ja to odavno prevazišao i jer ima toliko boljih pisaca koje treba pročitati, a život je tako kratak, jer…

Njen osmeh je postao hladan a oči tužne. Hodali smo i dalje kroz gužvu, ali više nismo bili sami. Ona se odmakla neprimetno, tek par centimetara, ali dovoljno da se više ne dodirujemo, između nas je ponovo stao njen Pevač koji je čekao tamo negde, češljajući svoju kosicu i budžeći svoje bicepse, smišljajući još neku prozirnu i tupu priču na koju će ona ponovo nasesti.

Otišli smo zatim vrlo brzo svako na svoju stranu: ja u Niš, ona u Beograd. Vraćao sam se sasvim retko, ona još ređe. Umesto nje su stizale priče, da je ostavila Pevača, da je prestala da se druži sa ljudima, da je našla novog momka, portabl verziju njenog Pevača, koji joj upropašćava život, da je počela… Ma svašta su pričali. Ljudi ko ljudi, daš im temu i oni je raspredaju, šire i razvlače do u nedogled. Posle je otišla u Kanadu, i to je bilo to.

Bilo je u mom životu dosta žena, ne mogu da kažem, nisam ni ja baš nekakav lik iz Šekspirovih tragedija, više nego što mi je bilo potrebno, u svakom slučaju. Neke od njih su bile tu tek da bi vreme lakše prošlo, neke sam voleo više nego što sam verovao da je moguće voleti. Neke od njih su volele mene, ne kažem. Obično više nego što sam zasluživao da budem voljen. Zapitam se ponekad, posle svih ovih godina, šta bi bilo da sam bio malo pametniji? Da sam prosto rekao da, naravno da sam ga čitao, od tada sam sasvim drugi čovek. Ili da se barem nisam smejao. Možda bi život izgledao sasvim drugačije. Možda bismo i sada bili zajedno negde u dalekom svetu, ili ovde, svejedno. A možda bih i ja bio tek jedan u nizu pogrešnih muškaraca koji su na prevaru ušli u njen život i ostavili joj samo ružne uspomene i gorčinu u ustima. Jedan od onih na čiji se spomen blago namršti i odmah promeni temu, ne želeći čak ni da ih se seća. Ne znam.

Čitam sve više kako starim. Kupujem knjige, odlazim u biblioteku češće nego što je pristojno, ali Cvajga još uvek nisam čitao. Odaberem knjige koje ću da pozajmim i prošetam se do police sa austrijancima. Izvadim neku od njegovih knjiga, ima ih dosta tamo, pogledam korice i vratim je na mesto. Ko zna šta unutra piše i kako bi to uticalo na moj život? Ne želim da znam. Mislim da još uvek nisam spreman.