Lousy Highway

Ljudi se obogate i kad ih sretneš neizbežno se zapitaš: šta je tek moglo od njih da postane da nisu skrenuli na stranputicu. Da (se) nisu izgubili usput. The stuff money can’t buy, you know.

Kao protivtežu, antidot ili drogu izbora nikome ne preporučujem siromaštvo – za slučaj da neko nemaštovit zaluta na tu stranu. Ne jednom sam čula kako bednici u Sowetu, na primer, ili favelama, žive puno zadovoljnije i srećnije živote od svih ostalih. Kako da ne. Klišei takve vrste su nezaobilazan izbor nezadovoljnih ljudi; oni ne priznaju da je praznina sasvim u redu. Prazni životi, ili sobe, prazan tanjir. Da im je samo da su siromašni, poručuju pretrpani.

Poznajem previše nezadovoljnih ljudi iako je moj adresar tanka knjiga. Takva je tura ispala valjda. Što ne umanjuje istinu onoga što ovi govore. Istina je da niko nikada ne laže. Sve se vidi. Uvek. To nije razlog zbog koga želim da ih izbrišem iz svoje knjige. Ili je bacim. Šta će mi, je pravi razlog. Koga poznajem, pita Saint Peter uz svoj human-o-metre na prolazu u nekoj maglovitoj budućnosti, kao onaj vodič popularnog američkog programa (jednog od mnogih) i ja izgovorim bez trenutka oklevanja, ili kajanja: nikog! Ni sebe nisam spoznala kako treba a već sam ovde. Ko bi rekao.

Desi mi se da budem sentimentalna. I to mi ne smeta. Ali uvek zažalim. Kako ne bih zažalila. Sentimentalnost je kukuruzni sirup – lepak ovog društva. Onaj koji je u korenu dobrog dela bolesti krvnih sudova. Moji krvni sudovi su isti kao i ja – a lousy highway- ističu, i svejedno odrade svoju smenu. Mi nismo bolesni. Samo usamljeni, besni i rastuženi preko svake mere, iako se takve stvari ne mere.  

Slušam ploče večeras. Imam i gramofon, bez koga bi ploče bile izložbeni eksponati. Prošla su mnoga vruća leta i sunčani zraci kroz prozore preko njih a da se nisu iskrivile i još uvek sviraju. Ploče su dovoljno stare da bi neko od njih napravio relikvije. Ja ne bih. Ploče su tu sticajem okolnosti koje nisu naročito zanimljive. I gramofon radi. Cela priča je postala daleko zanimljivija kad sam klinki ispričala da je svet tako slušao muziku unazad koju deceniju. Ona je bila fascinirana. I lekcije takve istorije su bolje od onoga što uči u školi. Jedna devojčica sa kojom je išla u razred unazad par godina je pra-pra-unuka ili tako neka naslednica jednog od kanadskih premijera s početka dvadesetog veka. Ona i njena sestra bliznakinja nose njegovo ime i prezime kao svoja imena. Ponos familije, trajanje, i sl. Što da ne. Ti si ono što stvoriš od sebe je diktat američkog sna. Stvori svoju tradiciju ako nemaš bolju. Mene je prošao poriv za stvaranjem. Sada sam u fazi rastvaranja. Kao sa povremenim slušanjem ploča. The Rolling Stones ove večeri. Kakva šteta, pomislim dok slušam, malo se i njišem – waiting on a  friend – yeah, sure. Kakva fuckin’ šteta.

p.s. klinka i ja putujemo ovog petka. Možda naiđe neki nalet inspiracije pre toga, ali i da naiđe verovatno neće biti vremena da sednem i zapišem. Pozdravljam vas, čitaoci, prolaznici, i drugi sapatnici – srećno vam leto.

Laki kas. I prazan hod is okay

Kaskam za svetom nekoliko meseci ali meni ne smeta. Svi su temu prevrnuli, i to previše puta, što bi u mizoginom žargonu privuklo sumnjive asocijacije kako i treba kad su ljudi u pitanju – sve sumnje su uvek opravdane – i nisam još naišla da je neko rekao ono što je trebalo reći.

Hurt Locker sam gledala prošle jeseni, možda je bila i zima. Go, women! je moj moto već dugo vremena, samo problem kuda to žene idu ne volim da obrađujem jer sa njime uvek završim u nekoj depresiji. Zato mi kratkotrajni susreti sa uspehom kod žena jako prijaju. Kathryn Bigelow je po svemu sudeći one tough broad – baš onakva kakve volim: radi svoju stvar. Svako ko je to probao zna koliko je teško. Film mi se dopao zato što je nekome ko nije imao bliskih susreta sa ratovanjem – hvala, Gospo moja – delovao kao nebombastičan (aluzije nenamerne), užasan prikaz, iako mene ne treba ubeđivati protiv ratovanja. Međutim jedan drugi deo tog filma je bio onaj koji mi se najviše dopao. Niko o njemu nije pričao, pa ću zato ja.  

Film se dešava u Iraku ali je jedna elegična i duboka kritika ne samo američkog već svakog savremenog društa (a i onih starijih ili ne još osavremenjenih). Glavni junak, William James, je dobar i svi oko njega su malo manje dobri u svojim ulogama. Ono u čemu svi skupa nisu uopšte dobri su uloge koje su im na raspolaganju. Sergeant James je fantastičan u rastavljanju bombi i eksplozivnih kombinacija; u svemu drugom je loš. Srg. James nikada nije imao priliku da postane dobar u bilo čemu, dok se nije našao u tom nesrećnom ratu. On u tome ne da nije usamljen, već spada u većinu koju niko više ne može da izbroji.

Srg. James je odgojen kako većina mladih muškaraca u ovom delu sveta raste – bez ikakvog ulaganja u njegovu emotivnu zrelost i stabilnost, i sa izborima toliko suženim da ko kroz njih prođe na drugoj strani se naduje kao kamila posle onih iglenih zatezanja i poveruje da je vrlo srećan, što je na mestu. Suženi izbori Srg. James-a ne dolaze od toga što on dolazi iz niže klase. Sa svim preprekama u divnom Novom svetu, uporni mogu da dođu do nekog obrazovanja i materijalnog napretka, sve i kad krenu sa dna. Manjak izbora je na raspolaganju svima (skoro) jednako. Srg. James je mogao da stekne obrazovanje i na tom nivou se takmiči sa drugim obrazovanim muškarcima, ili je mogao da proba jedan od drugih načina ka bogaćenju, u kome će se opet nadmetati sa drugim muškarcima.

Srg. James ne zna za druge izbore. Ili nije znao dok nije bio obučen za rasturača bombi, i tu shvatio da je on u tome u stvari izuzetno dobar. Nije on postao addict na rat, već je otkrio da može nešto da radi i u tome je dobar. Ono što je njemu nedostajalo nedostaje i najvećem delu ne samo muškaraca već sveukupnog stanovništva. Naučiti zanat, postati u nečemu dobar, raditi na tome, biti prihvaćen i poštovan ali ostati fokusiran na razvijanje svojih veština, koje opet razvijaju svest pojedinca, njegovu stabilnost i zrelost… – takve stvari. U jednoj vrsti tako omasovljenoj kao ljudska, sa tehnologijom kao posledicom visoko-organizovanog mozga, bar bi milion zanata bilo otvoreno ljudima kao zanimanja, hobiji, šta god, i kanalisati to ka pozitivnim posledicama za vrstu i njen okoliš nije tako teško. Ali zanata i profesija je sve manje, sigurno onih gde ljudi mogu da poveruju da nešto zaista i rade. Sve više ljudi a sve manje izbora. Zbog toga je Srg. James tragičan junak; rat i užasi oko njega su samo ilustracija celokupne tragedije.

U svetu čiji ekonomski prosperitet (a kažu i opstanak) zavisi od prodaje sve više – i više, i više – nepotrebnih izbora, da je izbora jako malo se objašnjava kao i sve što se objašnjava, ili se ne objašnjava – po potrebi a potrebe ili ‘potrebe’ su nepoštena kategorija jako dugo. Kad sve drugo zakaže, svet je vrlo podložan oslanjanju na više sile, prirodu i slične nemerljive i neuhvatljive entitete koji dođu jako zgodni kad zatrebaju izgovori.  Taj nedostatak izbora je tragičniji od svih tragičnih filmova skupa u jednom maratonu koji se u ponoć uvek vraća na početak filma, ili preskoči do odjavne špice.

Avatar sam gledala dan-dva pred dodelu Oskara. Prilično blasfemično je bilo to moje gledanje – piratizovana verzija na Internetu, sa vrlo lošom rezolucijom, ali meni nije smetalo. Ako pre 50 godina ljudi nisu imali problema u kapiranju priča bez 3-D projekcija,  zašto bih ja imala. Ako pre sto godina ljudi nisu imali problema u kapiranju priča bez drugih pomagala osim knjiga ili usmenog pripovedanja, zašto bih ja imala, i sl. Film cima žice koje to vole, ali je mogao da bude daleko bolji. Kad je Kathryn pobedila svog bivšeg muža, ja sam već pročitala bila bezbroj linija teksta o tome da je ovaj arogantni jerk, o tome da je njen film nerealan i loš,  o tome da je njegov film genijalan i da neki pojedinci već uče jezik stvoren za potrebe filma, da je njen film genijalan i kritikuje rat a da ne kritikuje vojnike, da… nije bilo kraja kritikama, projekcijama, opkladama i sličnom nadmetanju. Da je pobedila je bilo dobro.

I opet niko nije video paralele između dva filma. U njenom filmu je već opisani Srg. James od nesposobnog i nepotrebnog malog čoveka postao stručnjak i ne baš beznačajna vrsta heroja; u njegovom filmu je Jake Sully od nesposobnog i nepotrebnog invalida – prilično grafički prikaz njegovih ograničenja – postao među-galaktički i interspecies heroj. (Mit o herojima kao i svi mitovi je štetan, ali ne zbog laži na kojima se bazira već zbog laži koje promoviše).  I jedan i drugi su imali nikakve izbore na raspolaganju da bi snagom vizije, okolnosti i skripta postali jako dobri u tome što su radili, i srećni(ji) u svojim kožama. James Cameron je to upakovao sa mnogo više šećera od Kathryn, i time je njegov film više izgubio. I tu su se njihove uloge završile a ostatak sveta je preuzeo. Pogrešno kao i uvek.

Ogromna većina filmova se bavi muškarcima i njihovim neuspešnim prisustvima u njihovim životima pa posledično i neretko katastrofalnim efektima i na druge ljude. (Ceo svet ima opsesiju sa tom temom, sa dobrim razlogom, samo što se razlog uvek zaturi gde i kad ne treba, i kad se upale svetla svi istrče napolje, što dalje od svog đubreta, valjda računajući da će se uvek naći neko minimalno plaćen i minimalno angažovan da iza njih počisti). Jedan broj filmova od njih pravi heroje, pa čak postoji i žanr superheroja – zašto stati kad tako dobro ide i prodaje se – a drugi od njih pravi tragične gubitnike. Jasno mi je da većina film-makersa nema veće pretenzije za svoje filmove od večne slave, bogatstva, neograničenog seksa i obožavanja, i da sa takvim pritiscima povremeno uspevaju da naprave zaista dobre filmove, što je za svako poštovanje, ali ono što je dosta žalosno je da dok se loše poruke primaju kao trava koja raste i na vodi, one dobre se ne primaju uopšte. Još gore- te dobre poruke često puta uopšte nisu bile namerne i svrsishodne, kao što je slučaj kod ovog već godinama razvedenog para i one promiču u moru svakakvih poruka, kojih ima jako puno ali sve jako puno liče. Ako je uloga umetnosti da menja svet – na bolje, assholes, na bolje – kad će već jednom!

Pukotine kroz koje propadamo

Ima tome nekoliko godina – dobar broj, blizu dvocifrenog – kako sam objavljivala na Internetu poeziju inspirisanu mojim životom. Ta iskustva zaslužuju bolju studiju od ove ali je verovatno neće dobiti, i to nije šteta.

Ono što je bilo je ono što uvek biva  – nekome se to što sam pisala sviđalo, drugima nije. Mesto koje sam izabrala za svoj egzibicionizam je preživelo svoje najbolje vreme pre mog dolaska, ali su se i tada povremeno pojavljivali neki zaista talentovani ljudi, i veliki broj netalentovanih. Ja sam za sebe mislila da sam talentovana, ne toliko što je moja poezija bila naročito dobra već što je u sebi sadržala mene, a ja jesam talentovana. Za neke stvari.

Bilo je prilično podeljenih mišljenja o toj poeziji. Ako je u nečemu bila dobra to je bila polarizacija. Nesvikla na takve stvari, ja sam u tišini svog stana posmatrala sa velikim čuđenjem kako me nepoznati vređaju, ili vređaju jedni druge, jedni me uzimaju u odbranu a drugi proglašavaju netalentovanom ili nepismenom, i sve to na osnovu nekih reči složenih ovako ili onako. Naučilo se ponešto o ljudskoj prirodi, ili bar ponašanju, tih dana.

I ništa me od toga nije zaustavilo u pisanju. Ja sam u tome bila na svome, u ovoj sobi, ili onoj niz hodnik dok mi je kompjuter bio tamo, a u stvari u svom svetu gde je bilo i lepše i šarenije od bilo kog ekrana. Mislim, ili bar želim da je tako, da sam neke ljude dodirnula na pravi način. Time je svrha objavljivanja poezije na globalnoj mreži – an anonymous offering – bila ispunjena. Niko me nije video, niti poznavao, i sudili su mi, voleli me i kudili, na osnovu tih reči.

Razlog da sam se tog iskustva setila večeras je verovatno taj da mi treba mala uteha memorije. Da proverim da je još uvek imam. Da uz nju imam i štošta drugo. Dobro je imati, posedovati. Sve su to samo zvuci dok se ližem i oporavljam, tešim i zaboravljam.

U piljarnici na uglu Davisville avenije i Yonge ulice sam na pult složila svoj izbor voća i kesu spanaća kad mi je mladi Kinez – koji nije više tako mlad kao otac dvoje male dece, kojima sam videla početak u rastućem stomaku njihove majke – po prvi put posle nekoliko godina poslovanja na tom uglu rekao nešto lično: da li sam se vratila juče po svoj kusur? pitao je. Uprkos susretima dva-tri puta u toku svake nedelje unazad nekoliko godina, nas dvoje smo kompletno anonimna lica jedno drugom i trebalo mi je neko vreme da povežem da se meni obraća. Mora da si me zamenio sa nekim, odgovorila sam mu, jer ja juče nisam bila u vašoj radnji. Ali vrlo je lepo da si pomenuo to sa kusurom koji nekome dugujete, pohvalila sam ga.

Kad govorim uglavnom nema nikakve sumnje da ono što kažem je ili istina ili vrlo blizu neke.

On nije ništa rekao dok je brzim pokretima vagao i ukucavao u kasu moje troškove. Onda je zastao, pogledao me, i pitao: zar ti nisi juče kupila čokoladu?

Na tom mestu je krenula jedna pukotina. Jesam. Kupila sam juče čokoladu. U njegovoj radnji. Žurila sam da se sretnem sa klinkom i krenemo do nekih ljudi, i zaista sam bila tu. Setila sam se. Sećanje je izašlo iz debele mase mozga kao nešto crno i čudovišno veliko.

Jesam, priznala sam. Iza mene je jedan nervozni polu-uzvik polu-smeh izašao iz nečijeg grla. Okrenula sam se ka njemu. Jedan visoki plavušan sa tršavom kosom je posmatrao celu scenu i mene sa mojom pukotinom na mozgu.

Dala si mi deset dolara i četiri centa, nastavio je ne više tako mladi Kinez vrlo pažljivo, stavila na pult i izašla.

Ne sećam se, priznala sam i to. On je i dalje bio revnosan, ja sam stajala i pratila rad njegovih ruku.

Zašto četiri centa, pitala sam jedino što se moglo pitati u tako očajnoj situaciji. 

Račun je izašao na tri dolara i četiri centa, odgovorio je.

I see. To liči na mene. Predvidela sam da će mi vratiti kusur od sedam dolara, uredno sam se oslobodila sitniša, ali nisam ostala da ga sačekam već sam istrčala napolje i zaboravila na sve dolare i Kineza i verovatno još nekoga ali njih ne mogu da se setim.
I don’t remember any of it, položila sam sve na pult. Toliko je zaslužio svojom ljubaznošću.

Pomislio sam da imaš sestru bliznakinju, pokušao je da se našali. I oduzeo od totalne cene za danas mojih jučerašnjih sedam dolara. Zahvalila sam mu i izašla u blistav dan sa pomračenjem u glavi.

Nobody’s perfect, rekla je klinka juče i tako je ceo dan krenuo. Naopačke, unazad, sa rukama preko očiju. Mi smo već bile uveliko usred svađe i meni srce negde odakle nije htelo da izlazi jer se užasno, užasno boji buke i galame i mene kad sam u takvom stanju, i htelo bi da pregovara ali ja nisam nizašta i niko od nas – ni srce ni ja – ne znamo ni gde se nalazimo, kao u kojoj tački sveta, recimo.

Šta to znači, iskočilo je iz mene kao polu-vrisak polu-urlik. Ne znam gde je to čula – nobody’s perfect – ali nije ni važno gde jer to se u ovom svetu čuje svuda: kad muževi kažu svojim ženama da su ih prevarili i izneverili na bezbroj načina, kad žene pokušavaju da se izvuku iz dugova, kad deca pokušavaju da se opravdaju, kad političari hoće da slažu još malo, kad direktori korporacija potope nade svima koji su se ikada nadali da će se sa njima obogatiti, kad… – pa to je na istom nivou kao kad kažeš ‘ljudi ne lete’ i očekuješ da se svi nad time zamisle kao da je to šteta, ili možda i nije nemoguće i neka budala će sigurno probati ako već nije, i onda natrpaš sva ta slova u novčanik pa njima kreneš da kupuješ sve što je na prodaju, i kad ti treba i kad ti ne treba, i samo trpaš u kese, korpe i ruke, nosiš i na glavi. Jer ljudi ne lete, a nisu ni savršeni. I nikoga ništa ne košta.

Ne košta u svetu gde ljudi lete i savršeni su. Ovde sve košta. Klinka je bila povređena i snuždena, ja sam bila očajna. Celog dana sam bolovala. I jutros. Bolujem često i dugo. Ali nisam lenja i uvek tražim sebi lek.

Ponekad jutrom dok sedim pred jednim kompjuterom, odem na google i ukucam ‘frank o’hara’. Već su me zapamtili u google-u, čim ukucam ‘f’ on se pojavi. Zatim ja tu izaberem neku od njegovih pesama koja će mi olakšati jad sunčanog jutra u kome dišem i ništa me ne boli osim svega. Neko traži pornografiju neko traži poeziju. Uvek je lek u pitanju. I pročitam jutros nekoliko stihova baš dobrih. Prilično blizu savršenstva. Galebovi su stajali na ivici crkvenog krova preko puta. Možda sam i poletela, razmišljala sam dok sam ih merila sa stolice, njihova bela tela naspram plavog neba, i moja glava sa svojim pukotinama naspram istog.