Citadela

Sedim na kauču. U sobi smo samo tišina i ja, Flojd je nestao duž hodnika. Gledam u svoje ruke. Svetlo pokriva sobu i zidove u nejednakim krugovima; između krugova su nejednaki slojevi tame i senki. Moje ruke su bele. Čini se da imaju sopstveni izvor svetla, belina tako jasna u polumraku sobe. Život u njima, sigurno. Dlanovi su crveni. Ne znam da su takvi uvek, večeras su crveni. Vrlo bele ruke i vrlo crveni dlanovi. Prelazim jednom rukom preko dlana druge ruke – toplo i glatko, dlan na dlanu. Ugasila sam radio nešto ranije; on mi opet pravi društvo poslednjih nedelja. Čuje se povremeno potmuli zvuk spolja, i tišina se lako oporavi. Ne čuje se ni dlan koji klizi preko drugog dlana. Možda ja ne čujem. Ali osećam toplinu, i osećam boje.

U ovoj sobi sam provela najbolji period svog života. Nisam znala da će ispasti najbolji, nije ličilo. Bilo je radosti, bilo je tuge, puno brige, najviše oko klinke i para. Možda su to jedine stvari oko kojih vredi brinuti. Bila je ovo moja citadela, u kojoj sam živela sama. Klinka nije uvek bila tu, i kada jeste, njeno zeleno prisustvo najprirodniji deo ovog neprirodnog doma. Nisam znala tada, sada znam. Da sam sebe čuvala u ovoj sobi. Možda za specijalnu priliku, iako verovatno ne bih tada priznala. Prilike sam redovno propuštala; one koje su me pronašle same, nisu uvek bile dobre. Ali ja sam uvek mogla da zatvorim vrata za njima.

U ovoj sobi, koja nema tajnih uglova ni dobru akustiku, pronašla sam bila svoj glas. Odavde gledala u nebo kao ravnopravna pred Golijatom, i sklopila prijateljstvo. Videla ptice, puno puta.

Zatim sam izašla. Napolje, u svet i među ljude, koji liče na mene. Pre četiri godine. Pojavila se bila prilika koju nisam smela da propustim.

Napolju, u svetu i među ljudima, izgubila najbolji deo sebe. Možda je to prilika na koju svako čeka.

Ovo više nije citadela. Ja sam ruševina, i ovo jedna obična soba. Tišina propušta zvuke, Flojd se pojavio iz mraka. Zaustavila sam ruke.

7 thoughts on “Citadela

  1. Pink floyd? Meni lici da je u toj sobi ostao deo koji mozda ne moze sasvim ali svakako makar malo da kompenzuje taj gubitak usled od(iz)laska… post pun tisine i sete kao vinil, dopada 🙂

  2. Pink-nosed Floyd, dule 🙂
    Sjaji iz daleka, ruzicasti nos zdravog macka.
    Ostalo je nesto, sigurno, ali gubitak je veliki, i vrlo lican. Treba naci snage i preseci , krenuti dalje, u ovoj igri gubitaka.

    Citadela je 12 spratova iznad nivoa ulice, Djordje. To mozda ispunjava uslov.
    Promena je bila neophodna, prizeljkivana, dosla je iznenada i sansa se nije smela propustiti. Razlozi su bili prizemni, ali nista manje stvarni i relevantni zbog takve fizionomije.
    I kao u svakoj prici – preracunala sam se. Neke stvari su postale bolje, neke su otisle. Jedino nisam znala da ce ovako puno otici.
    Nista ne pripremi za zivot. Ni inkubacija u stomaku, ni vaspitanje i odrastanje… Zaista. Apsolutno. Nista.

    Radio je 91.1 jazz fm.

  3. Draga Ivana,

    Niko ne zna kako bi se te sanse odvijale, jer covjek upada u zamku poredeci prosle sanse sa sadasnjim zivotom, a to nisu paraleni svijetovi, mozda bi bilo bolje a mozda i gore, to samo niko (sveznajuci) zna i cuti.
    A pred tobom su mnoge buduce/sadasnje sanse

  4. Hvala, Jovana.
    Niko ne zna. I ne treba znati. Cak i sa znanjem… Kad bi se ta prilika od pre nekoliko godina pojavila danas – uzela bih je opet. To su kompromisi koje ne mozemo zaobici. Sanse su sanse, i kad su daleko od idealnih.

    Ne znam da li je poredjenje u pitanju. Prosto se treba zagledati u svoje ruke s vremena na vreme. I tada se setim da je u tom periodu – koji niposto nije bio lak – postojala jedna tanka nestvarna linija slobode, koju je nemoguce opisati, i ja sam je bila svesna. Mozda sam je stvorila sama, mozda se desila slucajno, i morala je da bude efemera, to ne moze drugacije, ali bila je nesto posebno.
    Vredi se setiti tako necega.

    U ime dobrih sansi za sve nas 🙂

    Veliki pozdrav,

  5. Ovo više nije citadela. Ja sam ruševina, i ovo jedna obična soba.
    Свакодневно гледам ове реченице. Немам утешну реч, немам уопште реч, мени је другачије – пошто је мени мојих пар соба и даље цитадела, сваког поподнева када откључам и уђем (нема више деце да дочекају) одједном се памет преобрази.
    Додуше сва претходна срања остану и даље у глави и муте упорно, али ради неки невидљиви штит у глави, па од куће са шефом о послу разговарам равноправно а и њему не пада на памет да ми очитава било какве лекције. Тада то ради моја жена 🙂
    Ја сам рушевина у радно време.

  6. Stanje nije ocajno, Gorane.
    Stanje nije ocajno, ni ja nisam ocajna. Verovatno sam mirnija nego sto sam bila godinama.
    Kad se vratim kuci, ili vikendom, tisina ponekad pretera, ali nikad nije neprijatna.
    Pretpostavljam da bi se citadela urusila i da sam ostala u njoj. Na drugi nacin… ko zna.
    I ja brkam i premestam stvari i pojmove. Tesko je videti sebe razrusenu. Moze se pratiti trag, pronaci razlog jedan, pa sledeci, podeliti odgovornost svima, i sebi… TO nije vazno. Naci se na mestu sa takvim pogledom, to je tesko.
    A ni drugi ljudi ne izgledaju puno bolje. Cak sam verovatno ispred dobrog dela gomile… Kakav shit, sve ovo skupa.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s