Zapoceti razgovori o filmu

Volela bih da gledam vise filmova u kojima su likovi, i zenski i muski, u jednakoj meri vise i obicni i neobicni. Na kraju prethodne recenice je trebalo da stoji ‘od’ i onda kaze u odnosu na sta, ali taj deo je pitanje izbora ljudi koji bi takve filmove pravili. Takve filmove bi mogli da prave zene ili muskarci, nema treceg. Verovatno bi ih pravili zajedno. Razlog iza jedne takve zelje je da je potrebna drugacija naracija. Ona koja polazi od ljudi, ne od proizvoda koji treba prodati i segmentiranog trzista. To bi trebala da bude odlucujuca razlika izmedju umetnosti i obicne robe. Sve ce se na kraju prodati, pa ipak ima razlike kako se do prodaje doslo. A ja ne moram da gledam sve te filmove, niti bi mi se svi dopali, ubedjena sam. Nije ni pitanje udovoljavanja. 

Ovo je sve vrlo opsta prica, ali od necega treba krenuti.

Jenny Lumet je napisala scenario za film ‘Rachel Getting Married’. Ona sama dolazi iz porodice koja bi se na prvi pogled zvala privilegovanom. Njen otac je Sydney Lumet, majka je novinarka i pisac. Mr. Lumet je bio belac, majka je crnkinja. Kad su se njih dvoje vencali, 1963. i crno-beli brakovi i crnkinje-novinarke su bili retkost, a moglo se i nastradati, i zbog jednog i zbog drugog. Ni to nije bio pocetak. Jenny je unuka pevacice i glumice, prekrasne Lene Horne, koja se kao crnkinja (zvanicno klasifikovana inace izmesano crnacko-belo-indijanske genetike i jos iz dobrostojece porodice) udala za belca tamo davne 1947-e. U Kaliforniji su mesoviti brakovi bili tada ilegalni. Pa su oni presli na Istocnu Obalu. Ni tamo im nije moglo biti puno lakse. Kakvi god da su bili kao roditelji dve generacije unazad, Jenny potice od hrabrih ljudi. Ona sama je mislila da treba da bude glumica. Kao lepa devojka, uz oca slavnog rezisera, pokusavala je nesto, ne vrlo uspesno, ali nije se usudjivala da proba bilo sta drugo. Od tako hrabrih ljudi ispala je Jenny, nesigurna sta da radi sa sobom. Tek je sa nekih 40-ak godina dosla na svoje.

Kazu da zene brze sazrevaju od muskaraca. Iz bezbroj primera pouzdano znam da nije tako. U drugacijem svetu bi to mozda islo drugacijim tokom, ali u ovima koje znamo – zene sazrevaju kasnije a neke nikad.

Ima onih retkih koje se izuzimaju iz tog poretka. Agnes Varda, recimo. Citala sam o njoj kod Roger Eberta, a posle sam potrazila i na web-u. On je cuveni filmski kriticar koga ja pratim zato sto lepo pise, i dopada mi se njegov senzibilitet, iako ne uvek i njegovo misljenje o filmovima. On vec neko vreme pise blog, koji je fantastican. Bogat zivot – ima o cemu i da pise. Jednom prilikom je napisao svoj blog o Agnes. Povodom njenog novog filma: ‘Beaches of Agnes’. Madame Varda je Francuskinja, sada ima 80 godina i pravi filmove vise od 50. Zovu je ‘la grandmère de nouvelle vague’. Ona je napravila prve filmove cuvenog francuskog novog talasa, ali nikada nije bila deo pokreta (niti je taj pokret kredituje u najvecem delu slucajeva). Radila je uvek samo svoju stvar. Ali ‘baba’? Ona je svega dve godina starija od Godard-a, za ime Gospino! (Pogledati iznad kao referencu delic o sazrevanju zena – prim. Ivanina). Agnes je osim sto su je interesovala samo njena posla, izgleda bila i vrlo pametna zena. Mora da je znala da bi guranjem medju ambiciozne momke novog pokreta dobila samo po mestima koja bole, tj. mnogo bi vise izgubila. 

Ono sto karijera Ms. Varde pokriva su prvo igrani filmovi – prva je dala uloge Gerard Depardieu, Philip Noiret-u, pa i Harrison Fordu – da je posle otvorila sebi vrata na dokumentarne filmove, fotografiju i umetnicke instalacije. O svom muzu, popularnom francuskom reziseru Jacques Demy-ju, je napravila dokumentarni film, koji je uspela da zavrsi 10 dana pred njegovu smrt. Film je zapocela kad su svi bili svesni da on umire, i to je bio oprostajni poklon. Zivi oduvek na Montparnassu, u starom komsiluku, o kome je isto napravila film. Ima decu, unuke, i u filmu ‘Beaches of Agnes’, koji je o njenom zivotu, okupila ih je u jednoj sceni na pescanoj plazi i oni se igraju i plesu.

Posto ja nijedan njen film nisam videla – i ne znam kome ne treba oprostiti takav promasaj – najbolje je procitati kako je Roger Ebert opisao, a on ne samo da poznaje njene filmove vec je i nju samu opisao sa toliko postovanja i ljubavi da ne treba odugovlaciti – evo linka:

http://blogs.suntimes.com/ebert/2009/02/saint_agnes_of_montparnasse.html

Jos jedan link sa kratkim opisima njenih filmova:
http://hcl.harvard.edu/hfa/films/2009marapr/varda.html

Advertisements

18 mišljenja na „Zapoceti razgovori o filmu

  1. За Ањес Варда сам само чуо, ни ја нисам гледао њене филмове, јесам раније уживао у француском филму – мада признајем да као клинац нисам разумео о чему се ради у Годаровом ‘До последњег даха’.. Веома сам волео уздржану глуму оматорелог Габена, Монтана, признајем да ме Депардје глумом није освојио, више онако као лик, свој, али реч је о пуно филмова и актера, pa не бих издвојио ништа изузев Ромеровог ‘Ma Nuit chez Maud’. А посебно сам волео француске крими филмове; чинило ми се да могу увек кад им се прохте да сниме бољи кримац од Амера; и јесу. Овде ми се као асоцијација јавља, невезано за кримце, реченица тадашњег филмског критичара НИН-а, Жике Богдановића везана за оне прве шпагети вестерне Серђа Леонеа: ‘..када код Леонеа некга убију, човек заиста зазебе’..
    О нечему другом се ради, Ивана, када говорите о томе да жене касније сазревају од мушкараца: не слажем се. Када се само присетим шта све нисам знао са 18, 28, 38 година – зазебем само када помислим шта све не знам у 56-тој 😦 Шалу на страну, посао ме научио да увек дајем предност женској памети и проницљивости, то сам доживео и проживео радећи са пуно колегиница: неких 50% је било незаинтересовано за посао (колико и мушких), али од преосталих – на њих се могло поуздати, потписујем.

  2. Nisam dugo gledala te stare evropske filmove – ovde kad daju stare filmove to su stari holivudski, ipak svako gleda sebe i svoje – i ne secam se jasno vecine njih. A volela bih da opet pogledam neke, verovatno vecinu i nisam gledala. Ne mogu da kazem da sam filmofil u obliku nakupljenog znanja, ja se i kao publika u filmskoj dvorani i kad citam knjige uvek drzim toga da sam konzument te umetnosti. Pa mi se ili svidja ili ne svidja. A sta su oni hteli time da kazu…well, pa rekli su samim delom. Ili nisu. Sergio Leone, njegove filmove bas dugo nisam gledala. ‘Ma nuit chez Maude’ mi ne zvuci poznato, pogledacu ako mogu negde da nadjem.

    Ono sto sam mislila o sazrevanju zena zahteva mnogo duzu pricu, a nije mi se ulazilo. Vazno je da sam ga stavila kao stejtment 🙂

    Sve to stoji da devojcice ulaze u pubertet ranije, nauce da se cuvaju jer je biologija takva, postaju majke kao mlade zene a to nije zezanje (ako seks koji je do dece doveo i jeste bio), balansiraju poslove, decu, muza, kucu, to tek nije zezanje – ali to nema nikakve veze sa sazrevanjem. Ne verujem da to iko osim zene uopste moze i da uoci. A fundamentalna stvar je u pitanju, sto se mene tice.
    Mislim da pravo sazrevanje pocne da se desava tek oko 30-e. Ima veze sa time da se kaze ‘ne’ na primer. Tj, nepristajanje na stvari i okolnosti koje ti ne odgovaraju, ili su vrlo jasno protiv tvog dobra. Od zena se ocekuje da se ne zamaraju takvim stvarima – one treba da daju i da pristaju. Ima veze i sa prerastanjem kletve dopadanja. U trudu da se dopadnu svima i svemu se izgubi mera da se zene srcano trude da se dopadnu i banderi na cosku, toliko je duboko kondicioniranje. Ima veze i sa pokazivanjem svog znanja, pameti a bez izvinjenja sto joj je tako zapalo. Ima veze sa jos puno toga. Sve je to pospeseno finansijkom nezavisnoscu prevenstveno, ali nije i automatsko. A nije ni planski proces, sigurno ne dolazi kroz neko ucenje ili skolu filozofije, nego se desava sporo, cesto puta se ni uoci do nekoliko godina kasnije, a nekima se, kako rekoh, nikada i ne desi. Samo se zaviju neurozama i ko zna kakvim drugim uzasima.
    A ne znam muskarce ni mlade ni stare koji bi se ubili oko truda da se dopadnu, da rade sve protiv svojih interesa, da precutkuju i gutaju, da… I ko je onda tu nezreo?

    Ima onih koje sve imaju postavljeno kako treba od pocetka. Hvala Gospi za njih, ali treba o njima i slusati mnogo vise. To sto navodite te sposobne zene sa kojima ste radili – nista cudno. I ja mislim da su zene i vredne i pronicljive i pametne za sve moguce poslove, ali cak i takve zaskoci kombinacija biologije, ekonomije i vaspitanja.

  3. Ivana divno je što si pisala o Anjes Vardi i podsetila me uopšte na nouvelle vague film, o kome sam sticajem okolnosti mnogo mislila, i s jednom mladom devojkom pričala nedavno na temu evropskog filma, koji je na našoj televiziji na žalost totalno zapostavljen. Pričale smo o egzistencijalistima, Žilijet Greko, Sartru i svom tom krugu oko njih…povod je bio film „Prošle godine u Marienbadu“, „Hirošima, ljubavi moja“ sa famoznom Anuk Eme, i još mnogo toga. Ostala sam zadivljena, koliko ta relativno mlada devojka gleda filmove iz novog talasa, što ja mom sinu nikad nisam uspela da „nametnem“, iako se ne žalim na njega, valjda još nije došlo vreme. Nemoj se ljutiti, dala si mi inspiraciju da možda napišem edan od sledećih postova na temu nouvelle vague. Od Anjes sam gledala davno „Cleo od 5 do 7“, koji takođe „miriše“ na egzistencijalizam i taj rad. Evo linka, samo da se vidi lepota koju ta žena nosi u sebi:

    a evo i pesme koja važi za nju, više nego išta…

  4. Hvala tebi, makarone. Lep je ovaj klip, cak i sa mojim pateticnim francuskim. Moze da se cela prica isprica samo gledajuci ga. Pesma je pravi izbor. Za svaku zenu koja ide svojim putem. Mnogo mi se dopalo kako si dodala svoj glas prici o Anjes, i ti je jos i znas.
    To je moja ideja, da price o ovakvim likovima idu dalje. Nekad neke ljude treba samo podsetiti, a nekima ih treba predstaviti.
    Razmisljam i o filmovima iz nekadasnjeg zivota. Sve se to poslaze ko zna gde – filmovi, knjige, muzika – ne koristi se, i tek kod ponovnih susreta ponovo izadje.
    Tvoj razgovor sa tom devojkom mi se dopada i ovako samo u pomenu. Bas me zanima tvoj dopis na tu temu.

  5. Ivana, sad mi navire u sećanje masa filmova iz tog perioda, koje sam jako volela od Roko i njegova braća, Do poslednjeg daha, Čovek iz Ria sa Belmondom koji je baš bio faca sa onim svojim predivnim, zgužvanim licem. Tu naravno moram pomenuti paralelno i italijanski film, od Kradljivaca bicikla , La strada, Osam i po, Slatki život itd.
    Kod Francuskog filma dobar je bio iz starije garde Lino Ventura, Žan -Luj Trentinjan itd. mogla bih do sutra nabrajati.
    Jao, zaboravila sam Paraplije d Šerbur,Katrin Danev i Nino Kastelnuovo… i znaš onu predivnu pesmu iz njega, evo…

  6. „To je moja ideja, da price o ovakvim likovima idu dalje. Nekad neke ljude treba samo podsetiti, a nekima ih treba predstaviti.“

    Ova tvoja rečenica mi se jako sviđa, moramo raditi na tome, u svakom slučaju hvala. 😆

  7. DAYS OF WINE AND ROSES, NEORIGINALNI SINOPSIS
    Prvo je bila pesma. Posvećena, naravno, danima vina i ruža kao metafori letnjih želja (mladalački snovi, iluzije i nadanja) i zimskim snovima kao ovaploćenju svega izgubljenog:
    They are not long, the days of wine and roses
    Out of a misty dream
    Our path emerges for a while, then closes
    Within a dream.
    Ernest Cristopher Dowson (1867-1900)
    Potom je bio film, black & white.Režirao ga je Blejk Edvards 1962. godine, a Džek Lemon i Li Remik su nominovani za Oskara za glavnu mušku i žensku ulogu. Od svega, film je dobio Oskara za sladunjavi šlager Anrija Mansinija, a nepravda prema Džeku Lemonu ispravljena je kada mu je, mnogo kasnije, dodeljen Oskar za jednu drugu dramsku ulogu, u filmu Spasite tigra. U ‘Days of…’ Džek igra mladog, uspešnog komercijalistu, duhovitog i šarmantnog, koji po prirodi posla često boravi sa strankama po ručkovima i restoranima i koji polako i neumitno ulazi u privlačni, topli i neodoljivi zagrljaj Johna Barleycorna (roman Džeka Londona, kod nas preveden kao Kralj Alkohol). Kao i junak romana, i Džek iz filma doživljava bezbrojne purple moments, živi srećan u ružičastom (Le Vie En Rose). Kako bi te momente nastavio i posle radnog vremena, Džek uvodi i suprugu u svoj svet i ona prihvata. Sledi uobičajena lestvica košmara…
    Na kraju se Džek izvuče, ona ne. U poslednjem pokušaju on joj se obraća: ‘’ You remember how it really was? You and me and booze – a threesome. You and I were a couple of drunks on the sea of booze, and the boat sank. I got hold of something that kept me from going under, and I’ m not going to let go of it. Not for you. Not for anyone. If you want to grab on, grab on. But there’s just room for you and me – no threesome’’.
    U završnoj sceni ona odtetura niz ulicu, a na Džekovom licu blinkuju slova svetleće reklame prekoputa: bar, bar, bar….Ova scena se ne može prepričati. The end.
    U eventualnom rimejku, Džek u kasni sumrak tumara kroz alkoholne magle obalom tamne reke i u jednom momentu sve se utiša. Kamera polako švenkuje nagore, na krošnje sa ponekim mrtvim crnim listom. Potom blagi povetarac delikatno zaleluja grane i u tom momentu apsolutne tišine Džeku se, uplašenom od onoga što sledi, priviđaju udaljeni dečji glasići: “daddydaddydaddy…“
    Džek odlučuje da treba da živi kako bi bar malo propuštenog nadoknadio svojoj deci, uz koje je tolike godine boravio a nije bio tu za njih. Trebalo mu je više od dve nedelje da se otrezni i još toliko da shvati strašnu istinu. Deca polako stasavaju u dobre ljude, ali Li je izgubljena za sve njih.
    Kao i svaka (melo)drama, ni ova nema hepiend.
    Hope you dislike this story.

  8. makarone, evo jednog predloga: napraviti vikend od gledanja ovih filmova. U drustvu poznatih, ili okupljenih oko same teme, maraton. Red filmova, red dugih prica i diskusija.
    Ako ne mogu da dodjem, posaljite mi koji klip.

  9. MuadDibe, pretpostavljam da sam, kao i sva deca, gledala filmove odozdo. Gledala kad je dopusteno, gledala krisom, ali svet odraslih se jedino tako vidi, bilo na filmu ili u stvarnosti. Neki su bili uzbudljivi, neko zastrasujuci, a mnogi nerazumljivi.
    Sada filmove gledam na ravnoj nozi. I jasno mi je, ali odnedavno, da budem iskrena (a volela bih da sam pametnija pa sam ranije shvatila), da je sva umetnost prezivljavanja pa i zivljenja u onom pozitivnom smislu u postavljanju granica. A ne verujem da sam jedina koja je odrastala sa idejom POMERANJA granica. I odjednom sam negde, na nekom neplaniranom mestu, shvatila da nista nisam razumela, ili sto jesam, uvek na pogresnim mestima.

    Vas sinopsis me je podsetio na to da sam nekada davno imala ogromnu zelju da moji roditelji budu odrasli a ja dete, ali da mi ta zelja nikada nije bila ispunjena. Podsetili ste me i na jednu epizodu koju sam nedavno ispricala mojoj klinki, kad je ona imala jedva 3 godine i njeni roditelji su bili u svadji, kako ih je prekinula, prosto se videlo da joj je puk’o film, sto bi se reklo, i ona je rekla strogo svom ocu – be nice to her, she is nice. Potom se uspentrala na kauc, sela i nesto brundala, ljuta i povredjena i verujte, ja bih sada da sam pred sudom mogla da se zakunem da je ona mrmljala o ‘losim roditeljima’. Optuzeni roditelji su toliko bili zateceni tada da su prasnuli u smeh. Sto ih nije sprecilo da vec sledeceg dana nastave sa nemilosrdnim zagadjivanjem porodicnog zivotnog prostora. To je cest sinopsis, na zalost, baziran na razlicitim porodicnim fotografijama i stilovima ali uvek vrlo slican. Secate se kako smo pominjali nesrecne porodice.

    Mislim da je uvek dijalog u pitanju. Vecina nas, ogromna, masovna vecina, nema sa kim da prica. Ni sa sobom ne pricamo, valjda se izgubi vestina, ili se cini da nema smisla. A narocito kad dodje u obliku decijih glasova, smisao je veliki, jasan, i on postoji. Pa i komunikacija ne zahteva uvek reci. Ali lepo je cuti glasove. Osloniti se na zvuk smeha, recimo.
    My disliking for the story doesn’t make it any less human. And sad.

    Citam knjigu Davida Lodge-a. Preporucen mi je kao pisac sa dosta humora, jer me ubise negativizmi u knjigama – to umem i sama. Ova koju sam pokupila u biblioteci ima overtnu liniju humora, ali je tako brutalna u slikanju uglova, sve se vidi. I ne pada mi lako, moram da priznam, i kako se knjiga zove ‘Therapy’ i u meni je odmah krenula neka odbrambena terapija, i znate, mislim da je to to. Klinka je rekla pravu stvar: Be nice. To each other.

  10. Ивана, све се лековито и лепо рекли – о разговарању, смеху, хумору. Хвала

  11. Ivana, posle toliko vremena vratila sam se na ovaj tvoj post. 😉
    Potkrala mi se greška u mom komentaru, gore – u Hirošima, ljubavi moja, igrala je Emanuel Riva, a ne Anuk Eme.

  12. Draga moja, nekim finim spletom, ja sam bas pre neki dan razmisljala o tom filmu. Gledala sam ga bila pre par godina, i sad ne mogu da se setim da li pod uticajem komnetara iznad (originalnih) ili neceg drugog…
    Fine niti.
    Korekcija se prihvata, hvala. Nisam obratila paznju tada.
    A Emanuel Riva je sada opet dobila spotlight onim filmom o starosti, ljubavi i teskim stranama zivota koje jos uvek ne poznajemo. Ne secam se d ali je nominovana za Oskara. Da joj drzimo fige ako jeste.

    Kad misao naidje, treba je podeliti 🙂

    Gorane, poster je bas lep. Hvala i tebi.

    Lep pozdrav,

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s