U Briselu (1)

Bilo je lepo u Nici, i bilo nam je žao da odlazimo, ali mnogo smo se radovale dolasku u Brisel. Obrazac smo sada već uvežbale: na putu provedemo najveći deo vremena u društvu, zatim dolazi jedan period – obično na kraju – kada dobijemo i malo vremena za nas. Samo nas dve. I ti kratki dani neretko ispadnu najlepši. Uvek drugačiji, plus njih rezervišemo za mesta gde lutamo ulicama, otkrivamo mesta, ukuse, imamo vremena za priču, nikud ne žurimo – ima tu sakupljenog pravog blaga.

Brisel je bio isplaniran za taj deo našeg putovanja prošlog leta. Imale smo šest dana i ja sam pred polazak provela dosta vremena istražujući šta sve treba videti, okusiti, koja mesta van Brisela posetiti, što je baš zgodno kad je Belgija tako mala zemlja, a imale smo i otvorenu mogućnost da ako se baš uželimo Pariz nije puno daleko vozom, i mi ćemo otići na jedan dan. Da možemo, da radimo po svojoj volji ili inspiraciji, je veliki deo zadovoljstva kod putovanja na koja nas dve idemo. Odnosno, tako je sa mnom, ali mislim da je i klinku uhvatilo. Ukus slobode u takvim okolnostima – tanke šnite frivolnosti – je neodoljivo zavodljiv.

U Briselu je sve ispalo puno drugačije. Naime, u njega smo stigle jako umorne. Tokom dve nedelje u Nici, nisam jednu jedinu noć prespavala ni polupristojno i uprkos dugogodišnjoj navici funkcionisanja sa svojim oblikom insomnije, bila sam iscrpljena. Klinka stvari podnosi daleko bolje ali i ona je bila umorna. Tako da kad smo stigle vozom od aerodroma u grad i shvatile da je naš hotel bukvalno preko puta stanice, pa čak nije bio ni put u pitanju nego nešto nalik na uspavani popločani trg – prava agora iz hipermodernog scenarija – i mi ušetale ležerno u hotel – Le Meridien, jedan od najboljih u gradu, za koji sam našla povoljnu cenu na Internetu – preplavila nas je široka delta sporog zadovoljstva: stigle smo.

Čak je i grad bio odraz te reakcije. Uprkos lokaciji u samom centru i brojnim turistima, ritam Brisela je bio spor, opušten, vrlo neobičan za jednu metropolu. Verovatno su mnogi ljudi započeli bili svoje odmore baš tog vikenda, prvog u avgustu, pa je grad bio u svom letnjem izdanju egzodusa, ali nama su uzroci bili nebitni. Posle bliskog susreta sa mediteranskim suncem i dana provedenih u tesnom, bučnom Starom gradu Nice, ušle smo u hotelsku sobu u kojoj se jedva čulo tiho brujanje ventilacije i rashladnog uređaja, i po sredini je stajao i najveći deo zauzimao široki krevet pokriven slojevima najbeljih među belim perinama. Klinka je vrisnula od sreće kod tog neočekivanog upoznavanja i bacila se s mesta gde je stajala unazad, raširenih ruku, zatvorenih očiju, te potonula u beloj peni pamukom obloženog guščjeg paperja kao u apsolutni, zasluženi raj. Ne može se poreći luksuzu da ima jednu stranu koja nikada neće potamniti: mi smo stvorene za njega. Ili on za nas. A perfect match, ako je ikada jedan potreban za primer.

Kupatilo je blistalo od uglancane keramike, u velikom ogledalu smo se divile našem mediteranskom tenu, i prva stvar posle ležanja na krevetu je bila da se jedna za drugom uvalimo u kadu i lenčarimo, topimo se, i uzdišemo od sreće. Brisel je čekao napolju, sve na dohvat, i istorija i muzeji i kraljevska palata, ali mi smo bile zauzete uživanjem. Do not disturb, je bilo okačeno spolja na vratima naše sobe svakog dana.

Te noći sam spavala. Prošle su godine otkad sam mogla pošteno da primenim taj glagol na svoje noći. Niti verujem da me je klinka ikada videla tako nasmešenu kao tih dana u Briselu.

Naša rutina se vrlo brzo stvorila sama: iz sobe nismo izlazile pre podneva, precrtale smo sve planove, naročito one za putovanja van grada (napravile jedan izuzetak za posetu Brižu), i posle svakog izlaska vratile bismo se da malo odmaramo, pa izašle opet tek u neko doba kasnije. Ništa nije postojalo što je bilo važnije od uživanja je bio moto naše posete Briselu, i ton toj i takvoj filozofiji je dao krevet u sobi broj 527.

Kad jesmo izašle, tog prvog dana, pa i svakog kasnije, bilo nam je prosto neverovatno koliko je sve bilo blizu. Iza hotela je bio trg Marché aux Herbes, koji je vrveo od aktivnosti, ispunjen ljudima, kafeima, restoranima; ulice su se granale pod različitim uglovima i dobar deo njih je vodio na Grand Place, koji i kad bi se gledao svakog dana jednog dugog života prosto ne može da izgubi veličanstvenost. Iako je vreme u Briselu strahovito promenljivo, bilo je sunčanih perioda, bez oblaka na nebu, kada se jasno videlo da je severno nebo puno drugačije od onog južnog, na Rivijeri. Možda su bile u pitanju i boje arhitekture, pa oblici krovova koji su dodirivali nebo, sigurno da jesu, ali bilo je neobično lepo uočiti tu razliku.

Gužvu u tom delu grada su uglavnom činili turisti, ali lokalni ljudi bi se pridružili u najrazličitijim svojstvima. U Briselu ima neverovatno puno muzičara na ulicama, uglavnom klasičnih. Jedan gudački kvartet virtuoznih izvođača je svake večeri svirao pred ulazom u Gallerie de la Reine, prekrasan pasaž iz 19-og veka, koji je iznutra i uprkos neprekidnoj gužvi izgledao kao deo nekog magičnog pozorišta, ili bar predstave koja živi svojim životom unazad ko zna koliko godina i vekova. Tu je bio i jedan od restorana koji je bio preporučen za belgijske specijalitete: La Taverne du Passage, gde je klinka probala waterzooie de volaille aux petits légumes, što je isto bilo pribeleženo na listi preporuka i došlo je u jednom povećem bakarnom ili mesinganom kotliću sa kutlačom unutra da se ona posluži po volji. Ja sam izabrala za sebe krokete od sira, koji su bili jednako dobri. Iako sam imala ambicije da baš probam svašta, u okviru mog repertoara ishrane bez mesa ali sa morskim plodovima, moj stomak nije bio raspoložen, naročito kad je pred kraj boravka u Nici Diana ispunila sebi želju da u tradicionalnom ribljem restoranu uzme najveću moguću ponudu morskih proizvoda, što je izgledalo vrlo unapppetizing, moram priznati, pa su mi se sve gurmanske avanture istopile,  i to je bila velika šteta jer Belgija je zemlja gurmanluka. Srećom pa me nisu napustile sklonosti prema čokoladi i slatkišima, koje stomak daleko bolje podnosi. Iako nije dugo prošlo kad nam se smučilo da na svakih desetak metara a obavezno na svakoj raskrsnici vidimo iste čokoladne radnje koje su od dana svojih početaka prešle u ruke i vlasništvo globalnih korporacija, i u ovoj prestonici čokolade to znači da će oni svaki slobodan prostor, naročito onaj najbolje izložen, zauzeti da bi gurali svoju robu i u tome nemaju nikakvu meru. Kakao je kao i šećer fina materija sa vrlo gadnom istorijom, i mada se oduvek strogo obraća pažnja da ni kap znoja i krvi potrošenih u njihovom stvaranju ne uprljaju uživanje u krajnjem produktu, ovakva overkomercijalizacija prosto zaudara. Ali sam ja imala svoje beleške i preproruke uvek sa nama, pa smo fino zaobišle svu tu komercijalnu razuzdanost i pronalazile najfinija mesta, sa najboljom čokoladom, najboljim dezertima od čijeg ukusa se tope nepca i skoro pa pada u neku vrstu nirvane ili bezumlja, i klinka i ja smo bile jako jako srećne.

Brisel je grad pun paradoksa, i on među njima opstaje, ili bar održava ravnotežu najbolje što može. Nekad ne može. Ko uopšte zna kako je to održavati ravnotežu neprekidno, i pitanje te ravnoteže je fundamentalno? (Puno podignutih ruku u publici. Okay, let’s move on.) Osim arhitekture, koja koegzistira u svom 16-ti – 17-ti vek zlatnog doba i zlatnog prosperiteta stilu i modernom koji je svuda ušao kao što prašina u sve uđe, svaki aspekt ovog grada ima jednu finu melodiju koja povremeno zalazi u lament, ponekad se podigne sa iskrenim entuzijazmom, a ima i tihih pasaža. Bar je meni tako izgledalo. Ako je dozvoljeno davati antropomorfne osobine gradovima – a ne vidim što ne bi bilo, i redovno se dešava – Brisel podseća na ljude kakve volim. Ili ako ih nije lako voleti, mogu ih prihvatiti. One koji nisu sve predvideli i uspešno isplanirali unapred, poseduju istinske vrednosti i lepotu duha, manifestne u nebrojenim primerima, preživeli su mnoge niske udarce ili prosto gadne, nekad uspevaju sa elegancijom i finesama, nekad ne, i ne znaju šta ih čeka sutra, ali računaju da će uvek biti momenata kad će se izdići iznad prizemnosti svojih podzemnih funkcija i prizemnih umova i uopšte gradovi osim što moraju da vole svoje ljude neophodno je da vole i svoje ptice da bi ovaj pokušaj metafore došao do nečega a da to ne bude bezveze, jer nije, stvarno nije. Pa dalje, osim ludih Leopolda, navale birokratije tako jedne naduvane administracije kao Evropska Unija, koja je krenula kao što sve dobre ideje kreću – vrlo fino – da bi vrlo brzo ogrezla u karijerizmu, nepotizmu, protekcionizmu i nebrojenim rivalstvima kojima je nemoguće dati ime, pa nelagodnoj simbiozi dve nacije u zemlji kojoj se raspad odbrojava sada već u minutima a neki su baš nestrpljivi, jer sada svi znaju da je najlakše rasturiti da se niko više neće truditi oko nekog višeg cilja – time’s too short, people! – Brisel ima puno imigranata.

U gradu sa dugom tradicijom, koji je opstao uprkos blizini i blještavom nudizmu Pariza, i naizgled piece-of-cake uspehu Amsterdama, imigranti sa njihovim neizlečivo povređenim mentalitetima koje je oštetio niz brutalnosti, su zaista jedan zaseban varijetet u okviru već teško svarljive vrste. Ljude neki vole da posmatraju kao vrhunski domet prirode ili Boga (od kojih i prva i ovaj drugi pate od neoprostivo previše antropomorfizma) ili naročito invazivnu vrstu korova, nešto nalik genetski ojačanoj travi koja ne zna za bolju primenu svojih pojačanih čula i sposobnosti nego destrukciju gde god se ukaže zgodna prilika – kako bilo, ali ekvilibrijum stranih i nativnih vrsta je mnogo teška stvar. Na ulicama osim onih nebrojenih muzičara koji gradu daju jednu orkestralnu dimenziju magičnog leta, na sve strane sede mlade Ciganke umazane i ojađene sa sitnom dečicom u rukama i prose, prolaze do obrva zabrađene arapske žene i uz njih muževi i deca, beli muževi i crne žene (retka kombinacija sa ove strane okeana, pa je to bila baš fina promena), fino ostarele dame u kostimima i kvalitetnim cipelama sa njihovim muževima koji izgledaju kao da je vredelo poživeti da bi sa njima izašli na espreso i kolač svake nedelje, studenti, deca, svi mogući oblici dece… Sa manje ili više nelagodnosti, sve to opstaje na ulicama ovog grada, i drugih gradova, i većina učesnika ne bi rekla pravu stvar da ih neko intervjuiše i pita za mišljenje, što apsolutno spada u najrazornije gluposti – pitati ih za mišljenje. Rekli bi da je teško, što jeste, ili da su žrtve nepravdi, što sigurno jesu, ali verovatno bi zaboravili da kažu da je grad lep i da kad god imaju priliku prođu ulicama, a ako žive daleko, dođu do centra i prošetaju Grand Place-om, kupe deci galete i sladoled, i gledaju u šareniš ljudstva dok iznad svega zvuci Vivaldija ili Betovena omekšaju već debelo mekan dan, i da je zbog toga vredelo krenuti u svet, otisnuti se a da ne znaš kuda te put vodi. Verovatno je zajedničko za sve ljude da ne pričaju dovoljno o stvarima koje vole.

Mi smo volele naših šest dana u Briselu.

(nastaviće se)

 

14 thoughts on “U Briselu (1)

  1. Ивана,
    твој текст тамо изнад сам прочитао истога дана када си га и окачила, али тек данас стижем да ти напишем свој, заиста искрени утисак: фе-но-менално, од срца !!!!! 🙂
    Таква једна комбинација, заиста се види из авиона 🙂 подразумева један далеко виши ниво твојих постова него што је оно што се сматра путописом..
    Прекрасно

  2. Drago mi je da ti se tekst dopao, Gorane. To je fer razmena, rekla bih.
    Evo i proleca (bice do maja, valjda) pa cemo i na novi put – odobrili su mi, sto je prosto necuveno, ali bezobrazluk se isplati, je zalosna lekcija nasih zivota – a ja bas kasnim sa ovim zapisima, pa mozda bih i vise da me ti nisi podsecao 🙂 ali cinjenica je da ih ponovo odzivim, pa dok razmisljam o njima popricam sa klinkom, ona se necega seca jos bolje… i bude lepo. Vise od toga je nemoguce 🙂

    Lep pozdrav,

  3. Ja pogledala tvoj blog – koja divota od boja, kolaza i, naravno, Pariza 🙂
    Kako lepo izabrani likovi, i trenuci u kome su snimljeni… jako lepo. I puno, puno boja.

  4. Hvala, hvala 🙂 . Uh, koliko pohvala: bas hvala 🙂 . Pariz je meni bajka koje se ne mogu zasititi. I svaki odlazak stvara jos vecu zelju da dodjem opet. Lagano biram fotke iz ariva od oko 2.000, slikanih proslog proleca. Sta reci, osim: jedna od najvecih ljubavi mog zivota 🙂 . Boje Duse je moj kreativni blog, a sta tu i tamo mislim je na Plava Baklava. Dobro mi dosla 🙂

  5. Hvala 🙂
    Kada smo moja klinka i ja imale tih 10 dana u Parizu a godinu dana kasnije jos jedan dan, prosto se oseti stvaranje jedne specijalne veze. Upoznavanje mesta, prepoznavanje kad se vratis… jako nam se dopalo, i nece nam uspeti ove godine ali nadam se da cemo sledece ici preko Pariza. Trudicemo se, jer nam je vazno.
    Mada, i Brisel je mnogo fin 🙂

    • Uh, bas to. A povratci su savrseni, zato sto se gubi ona turisticka „must to do“ i sve postaje samo cisto zadovoljstvo. Onaj blesavi osecaj, dok se dete vozi na onim njihovim ringispilima (a nekad i ja s njim), kao da smo prosto deo tog zivota, sasvim prirodno. Dok skrecemo u „nasu“ ulicu s kesom punom kutiica iz obliznjeg kineskog bistroa, ili probamo nedeljom cetvrtkom ili nedeljom ujutro kolacice i kojesta na pijaci ispod mosta 🙂 🙂 🙂 Ljubav na prvi pogled, koja na svaki sledeci prozima sve dublje i dublje, onako do srzi 🙂 .

      Brisel sam dozivela u jednom danu, tek onako – da se pomirise i proba i ostane covek zeljan :-), pa da se u nekim danima buducim vrati. Atmosfera Belgije mi je onako, bas lepa. Iako sam Lijez dozivela skoro kao polunapusten grad, ali je sve nekako domace, blisko. Na svakom koraku.

      I nama nesto klimac Pariz za ovu godinu, a nestos e tesko mirimo oboje s tim. Stvorio se uslovni refleks i srce tuce i vuce i kukumace 🙂 🙂 🙂

  6. Mi poslednjih nekoliko godina svakog leta dolazimo u Evropu, i nadam se da cemo moci da nastavimo. Skupo je odavde, i nije samo pitanje para. Da neko ovde uzme 3 nedelje odmora odjednom je prakticno kao da izadje na glavni trg i izjasni se kao lenja mrcina koja nece da radi nego samo lencari (iako mi je sve teze da uocim koji je problem sa tim. Nije lenjost dobra ali ni trud se nije pokazao).
    Prosto te gledaju neprijatno, a ko zna sta misle.

    Tako da se nadam da ce biti sledece godine prilike za Pariz. Ove godine ce nam upasti par dana u Londonu, i radujemo se tome.

    Vrlo si lepo i nadahnuto opisala te ponovne susrete. Blago vama s one strane, mnogo ste blize 🙂

  7. Da, Evropa je divna rascvetala basta. Ja vec 2-3 godine ostrim tabane na Italiju, ali fali mi neko ko ce za ta nasa skitanja da me plati 🙂 🙂 🙂 . Zivimo relativno blizu Nemacke, ap tu i tamo skocimo na neki izlet. Sad kako mi malac raste, imam zelju sve vise da mu pokazem, da prodjemo zajedno. Srecom je on dete koje zanimaju i stvari netipicne za njegov uzrast, ap stvarno svasta savladamo 🙂 .

    Hvala na pohvali. I ti sjajno pises, bas onako – iz srca. Takve putopise najvise volim, da covek oseti kako kucaju damari grada 🙂 . Inace, taj odnos prema odmorima postoji i ovde, poludese ljudi. Branim se koliko mogu, a najvise time sto sam samoj sebi hlebodavac. Nije uvek lako, ali mi niko ne broji korake 🙂 .

    London nam stoji negde, mozda za sledecu godinu. Postoje mesta koja bih d aobidjemo bas jos dok ne poratse previse, i neka druga koja treba da sacekaju njegovo sazrevanje 🙂

  8. Ja sam godinama radila sama, pa to kombinovala sa par dana za druge ljude, ali imala sam u tome neki balans. I imalo je to losih strana – namucila sam se, iskreno – i bila sam svesna i dobrih strana, jos tada. Medjutim ovo mi tesko pada. Ima i u ovome dobrih strana, ali meni tesko ide. Oblikovana sam godinama razlicitog opstajanja, plus i moj karakter ima svoje bube, i tako – ne znam sta ce dalje biti.

    Mi cemo mozda uspeti da organizujemo nesto za Italiju iz Beograda ovog leta. Klinka trazi, ja sam bila vise puta ali puno je vremena proslo od tada, i Italiju treba uvesti kao obavezno hododcasce u ordrastanju i zivljenju, ako je nekome stalo do lepote.

    Jako je vazno za decu da imaju takva iskustva. Za mene u ovome ima puno razloga – dobar broj sebicnih – ali jedan medju njima je sasvim sloganski: Amerika (a sve je ovo Amerika) se samo Evropom moze razbiti. Kad se tako fino rasturi, onda se to svede na prave dimenzije, pa izaberes sta ti se svidja. Ja zelim da moja klinka to vidi i shvati.

    • Ja se vise skoro ni ne secam drugacijeg zivota. Davno sam rekla. kamo lepe srece da sma imala dobrog poslodavca, da ne moram ovako, ali ocigledno je ovo bio moj put i dobro je sto je tako zbog milion stvari. Potpuno se slazem da su ovo nezamenljiva iskustva za decu u skoli zivota. Otvaraju im vidike i daju im osecaj da je ceo svet njihov dom. Sve turbulencije koje su ans u zivotu snasle vec tad su me uverile da, jednom, kad budem roditelj treba dete da ucim da mu je dom tamo gde moze da bude srecno, a da mu niko svaki cas, ne uzima ceo njegov zivot.

      Osim toga, kad se popne na vrh uzvisice, mnogo vise i bolje ce videti, neko samo uz sedenje u dolini 🙂

      Mi lagano koracamo ka tim turbulentnim godinama, povremeno se borimo s njihovim prvim nagovestajima. To je valjda tako, da se roditelj postepeno navikne, da ne otkrije da ima neko drugo dete kod kuce u jednom danu 🙂 . Jasno mi je da, sta se uradi sada – uradilo se. Kad naidje taj talas, onda se samo uhvati dah, kakva-takva ravnoteza i covek pokusa da ne potone, nada se da ce i sa detetom na kraju isplivati – na drugoj obali 🙂 . Ali, rekal bih da imate jaku i zdravu vezu od „pre“ i to je ona sigurnosna sajla 🙂 . Isplivacete, samo sto trajeeee 🙂 . Uvek se utesim da su milijarde to isto prezivele i – dobro su na kraju bili, pa ima nade i za nas sadasnje 🙂

      Drzim palceve za Italiju 🙂

  9. Nista ne pripremi za ovakve stvari. I deca su dobra i roditelji nisu losi, a opet…
    Samo da prodje. Imamo i dobrih dana, pa je to lepo.

    Sve manje toga razumem i znam, i ne samo sa decom. Kad dodjem do kraja jednog dana, pa me i sledeci dan nagradi… ja sam jako, jako zahvalna. Kad pomislim da sam u neka prethodna vremena imala ambicije pa planove ovakve, onakve, pa smisljala i smisljala… sve sam ih zaboravila. I nije mi vazno. Mali ciljevi i mala zadovoljstva, to je sve.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s