Ovakva jutra

Svakog jutra, od ponedeljka do petka, vožnja gradskim prevozom pređe iz gustog urbanog miljea u razređeni prigradski. U otvorenom prostoru široke ontarijske ravnice, ljudsko prisustvo se najpre vidi u ružnoj arhitekturi. Uglavnom je to i jedino prisustvo jer ljudi su retki na ulicama u to doba dana, tek poneko čeka na prevoz, bunovan sa papirnom šoljom kafe u ruci. Ima i lucidnih. Dok bi taj isti stil gradnje možda promakao u gradu, ovde se jasno vidi. Budžet diktira stil nesumnjivo, iako se danas  gradi brže i efikasnije nego ikada u istoriji. Ako je arhitektura nekada bila domet ljudskog duha u njegovom pokušaju da dosegne dalje, i bolje, danas je najviše autoportret samozadovoljnih poduzetnika koji znaju da je uspeh najbolja šminka, i garantovan privid. Taj opis bi pristajao finansijerima gradnje u bilo kom dobu, jer retki su autoportreti bez samoobmane naročito kod uspešnih ljudi, ali arhitektura je izgubila i lepotu i šarm otprilike u isto vreme. Kao i ljudi.

Grandioznost na nekadašnjim poljanama izgleda smešno. Kao pokušaj šekspirovske dramaturgije kraj stada ovaca. Mormonska crkva je impresivno banalna, monolitski vertikalnih betonskih zidina, sa dimenzijama koje bi u gradu bile gigantske a ovde uz samo mali pomak očiju naviše ona kompletno nestane s vidika. Neophodno je da smo blizu jedni drugima, da nam je tesno, da bi naše egzistencije postale drame. Komedije. Eksperimenti? Nikada odsustvo gracija nije bilo tako jasno vidljivo. Ovo smo mi, danas, na kraju istorije i početku budućnosti.

Povremeno se nizovi komercijalnih građevina uz široku aveniju malo zgusnu, u niskim redovima dvospratnih zgrada ravnih krovova. Popune ih uvek iste ponude i slične korporacije. Za njima slede prodajne kuće automobila. Nanizane jedne kraj drugih, velikodušno dele asfaltirano zemljište popunjeno automobilima starijih i svežih modela, i mušterije. Ko ne kupi kod jednog, kupiće kod sledećeg. Među njima, na kraju niza i sa najdužim betonskim repom je jedan dealership nad kojim se uzdiže bilbord reklama i na njemu mehanička ljuljaška na kojoj se sporo ljulja mehanička plavuša. Svakog jutra na tom mestu setim se Apdajka i njegovog Zeca. I kad gledam u drugom pravcu ili pogledam ka nebu, uvek krajičkom oka uhvatim taj komad amerikane iz prošlih decenija, i to bude jedan strašan trenutak, ma kako kratak. Nisam znala ništa ni o čemu dok sam čitala te knjige, ali bila je opipljiva, neverica da takvi svetovi postoje van stranica knjiga. Zašto bi neko pisao o njima, bili izmišljeni ili stvarni, je bila druga vrsta sumnjičavosti. Odrasle interesuju jedino oni sami, naučiću kasnije. I svako će pričati samo o sebi, i kad niko ne sluša, i niko ne gleda. Neko će sebe smestiti u knjige, neko će otvoriti teški povez i postaviti knjigu posred ravnice, da svako ko prođe uhvati bar mali pogled. Jer niko nije ništa dok se ne nađe sam u praznom moru vazduha koga gutaju mašine, ljudi, ptice i vazduha ima više nego svega a ne oseća se na koži, ni na jeziku, ili očima. Samo drugi ljudi nalegnu, gravitacija svačijeg centra povrh drugih gravitacija, zemlja pod nama ćuti, i niko ne zna ništa drugo osim onoga što oseti, što ga plaši, i kad poželi da putuje, to bi da bude samo u jednom pravcu – tamo gde najmanje boli.

2 thoughts on “Ovakva jutra

  1. i kad poželi da putuje, to bi da bude samo u jednom pravcu – tamo gde najmanje boli.

    .. Истина највећа 🙂 Управо зато ја годинама путујем НИГДЕ: ово је десета година узастопно да не путујем ни у свога оца викенд кућу, на 700 метара од главне плаже приморског града Тивта, ЦГ.

    Путујем, међутим, свакодневно на посао и возим ауто као најгори пензос: ауто је службени и не би ме Ог опрао да ми га слупају луди сурчинци (мало “с“ је намерно), све и да нисам ЈА скривио чукање.

    Али због такве вожње ускраћен сам за гомилу интересантних запажања (и нарочито рефлексија) које неко има када га вози неко други. Ерго – путујем тако да најмање боли

    Уживао у твоме тексту, поздрав

  2. Da, svesna sam da je lakse dok neko drugi vozi. Dok deliti prostor sa drugim ljuidma nije uvek. Cak je nekad pozitivno nepodnosljivo.
    Samo da ne boli, ili boli sto manje. Uvek u pregovorima.

    Vozi ti tako i dalje. Sve je i dalje tamo gde je trebalo da bude kad se stigne.

    Veliki pozdrav i nadam se da ste svi dobro.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s