Posle kabarea u Francuskoj Alijansi

Prodje zivot na pogresne muskarce i bes. Fuck.

Advertisements

47 thoughts on “Posle kabarea u Francuskoj Alijansi

  1. Ma bilo je lepo na tom kabareu, ja sam se smesila sve vreme 🙂
    Ali treba konstatovati cinjenicno stanje ponekad. Bolje na kabareu nego…nego bilo gde drugo, ako je do suocavanja sa realnoscu.

  2. Gledam kako mi je pobeglo veliko h iznad, i vec zamisljam kako ostavih utisak da masem okolo kandilom ostavljajuci komentare. Odo da se kaznim klecanjem na kukuruzu.

  3. Nije malo, portose, ali bih ja jos. Bas mi se nesto uziva, ako mogu da budem tako nepristojna na francuskom.
    Cinjenicno stanje je i sire i dublje i gore, nisam pominjala na KOGA i STA sam sve besna. Dobra stvar je da se ponekad zaboravim pa se zabavim i drugim stvarima 🙂

    Meni se veliko ‘h’ dopalo. Ko ovih dana zahvalnosti daje veliko slovo? Skrati slovo Bogu.
    Da ga zovemo ‘og’ od sada, a? 🙂

    sarah, ti si rekla pravu stvar! Upravo tako! Itekako bi mogao bez njih. Pogresne muskarce izbrisati kao kategoriju, podizati samo prave. Kakav bi ovo svet bio…

    Puna sam utisaka s kabarea, nadam se da mi nece izvetriti dok se smestim da zapisem.

  4. E, to mi se dopada, skromna a svelikim apetitima, podsecas me na mene. 🙂

    Ne sumnjam da je cinjenicno stanje sire i dublje i gore, naprotiv, a cakstavise, siguran sam da je istotakodje i sire (al i bolje) od toga, jednostavno, zivot prolazi i na lepse, dobre stvari, otud ona Hvala onome sto, zbog odomacenosti izraza, nazivam Bogom, mada moj dozivljaj toga tesko da bi mogao da se uklopi u neku od profesionalnih religija.
    Al u nekoj mojoj maloj intimnoj, zasluzuje tu pocast imenovanja velikim pocetnim, sto me opet ne sprecava da ga tu i tamo opsujem.

    Mada meni, nekako sticajem okolnosti, zivot nije prosao na pogresne muskarce, razumem vas i podrzavam u pravednoj teznji za njihov nestanak kao kategorije i ustupanje mesta onim pravim.

    Da zapises, Ivana, jasta.

  5. “Prodje zivot na pogresne muskarce i bes. Fuck.“
    Желим да верујем да увек имамо времена да заборавимо на погрешне особе уколико их на време препознамо – већи је проблем подизати оне, како их зовете, праве.
    Световни и духовни вође свих фела и боја су упошљавали рају да аргатује до бола, па можда просто и није баш имала пуно времена да се исквари. Ево примера: данас смо путовали у Сомбор и сахранили жениног стрица Перу, паора. Поживео је добрих 85, никада није био сиротиња (салаш и 10 хектара плодне земље, јунад и тако). Нити се картао, недајОже курвао, пијуцкао док је смео па престао ‘ома, нити псовао (осим ‘изем му шинтера’:-)) – добрица један небески, искрених и увек насмешених светлоплавих очију. Попа католички га је препоручио/делегирао тамо горе, ћерка оплакала и нико ништа није даље рекао. А ништа иза њега неће остати до успомене: Ни новци, ни кола, стоке више и нема, а унуци ће под хитно распродати салаш и земљу тајкунима.
    Питам се: да је у младости био мало мање радан а мало себичнији, имао би и такав добар човек разних прилика да постане – погрешан. Понекад и мени кажу да сам добар, али када се присетим чиме сам се огрешио о најближе (а само о њих се и огрешимо, оне друге игноришемо), знам да баш и нисам. Али ипак слутим да треба понекад и помало бити и себичан, земаљски дани теку и једнима и другима, потом следи прах. Разлика је, изгледа, једино у томе да ли одлазимо као препоручена пошиљка или обичном поштом.

  6. Blago tebi, portose, to je sve sto mogu da kazem 🙂

    Neka onda bude Og. Evo, vidim vec je usvojen, Meni se bas dopada. Ne bih da se ljudi uvrede, ali bas mi se svidja. I shvatila sam zasto mi zvuci poznato. Citala sam jednom jedan fantastican clanak u Njujorkeru, nesto na temu srece, savremene nauke i njenih nalaza oko toga koliko smo za nju sposobni, i tekst je zapoceo tako sto kaze da su jednom davno ziveli Ig i Og. Ig je bio veseo, hrabar, nije se libio da proba nove ukuse, krene novim stazama, a za njim je u stopu sledio Og – strasljiv, nesiguran, nervozan, podozriv. Og je zavisio od Iga – sta Iga nije ubilo, znaci da je bilo dobro i za njega. Kaze dalje prica da ce Igu kad-tad sreca isteci. Pa onda postavi pitalicu – sta mislis ciji smo mi naslednici?
    Nasla sam clanak na google-u, pa ko voli da cita takve smesane price – a ova je bila dobra – evo linka:
    http://www.newyorker.com/archive/2006/02/27/060227crbo_books

    Naravno da nije sve stalo u tu jednu recenicu gore. Ali sustina ponekad jeste kratka i gorka.

    MuadDibe, nedajOze da odemo bez preporuke. Nikad se ne zna.
    Nisam mislila da ulazim u procenu pogresnih/pravih, nego je sarah tako zgodno uletela sa predlogom koji se ne moze odbiti. U mom stanju stvari je dobar deo krivice do mene, iako se svaki izbor moze tacku po tacku nacrtati dokle vodi, i gde se zaceo. Od stvari koje ostavljaju najduze i najvise posledica, onih par iz mog statement-a definitivno su u vrhu. Nema tu jadikovki, prosto je tako. A zaborav je efektivna terapija. Fantasticna.
    O stricu Peri, ili bilo kome drugom, ne mislim da bih znala sta je prava stvar. Valjda ona za koju osecamo da je takva. Jedino sto ne valja ako se jednog dana probudimo i shvatimo da to vise ne osecamo. Nadam se da dobrocudni, vredni Pera to nije iskusio, i blago svakome koga to omasi.

    A svakako se i dalje zalazem za gajenje pravih muskaraca. Cak oduvek. Moj feminizam se uvek oslanjao na to da je u dobrom svetu svima dobro, kao sto u losem nikome u sustini ne valja. Znam da zvuci utopisticki, ali sta fali. Kakve su nam prognoze, i kakvi Ogovi, poceti od tako jednostavnih stvari bi bila prava, cista subverzija.

  7. Ovo je stvarno simpaticno, hvala 🙂
    Da budem sasvim ozbiljna – nikome nije lako. Samo se svi nesto pravimo neozbiljni oko toga. Valjda lakse prodje u drustvu.

  8. Da, susreo sam se sa tom pricom ranije, hvala ti na podsecanju, i clanak je odlican (rece li ono neko skoro da Internet ima i dobrih strana? 🙂 ).

    Bice da je Og dominantniji u nasoj genetskoj osnovi, ali ne sumnjam da je i Ig (srecom?) uspeo solidan broj svojih gena da poseje pre nego sto ga je kod Hadzica satro voz (ako ne znas iz koje je to posme, jebiga 🙂 ).
    Kompleksno je to pitanje i otvara masu novih.

    A gajenje pravih muskaraca zahteva i prisustvo pravih zena. U istom smo cabru, kog god pola bili, i bez zajednickog delanja ne moze da bude napretka i izlaska iz zatvorenog kruga koji stancuje vecinu pogresnih. Oba pola.
    Ostaje nam da nekim licnim aktivnostima pravimo unutrasnji zdrav balans izmedju Iga i Oga, u razvoju i potrazi za srecom, pomazemo drugima u tome koliko je u nasoj moci, snadom da ce to pomoci da ta utopija postane realnos nekad u buducnosti, jebem mu misa.

  9. ..ама, предлог/коментар који је sarah поставила јесте права ствар, посебно са смајлијем на крају 🙂 , као и Ваше одобравање истог, Ивана. Овде смо свакако зарад уживања и да бисмо научили понешто ново.
    Стога посебно хвала за указивање на причу о Игу и Огу, она је посебно потврђена на овим просторима погођеним жестоким ратовима, у којима су изгинуле читаве генерације Игова.

  10. Meni se prica kad sam je prvi put procitala jako dopala, portose, ali me i porazila. Po svemu sto prirodna selekcija potvrdjuje – a na delu se vidi – mi smo nosioci gena koji nisu bas za postovanje u drustvu kakvo bi voleli da imamo. Jesu preziveli, ali kako. I bakterije ce sve nadziveti (i to daleko moralnije) pa to i nije neka umetnost i vest vredna slanja u svemir.

    Jeste, svako treba svoj deo da odradi. Sve su to vrlo kompleksne stvari, i mene jos uvek povremeno hvataju bube da nije nemoguce, u nacelu. U praksi bih najradije hodala zatvorenih ociju. Mada bih mogla da pisem i sci fi price. Imam jednu od pre nekoliko godina. I dobra je 🙂
    A treba praviti i filmove. Tj. treba siriti poruku/propagandu koju hoces. Eto jos jednog razloga sto sam promasila sopstveni zivot 😦

    I ja sam do tog zakljucka dosla, MuadDibe. Ratovi ociste ogromne brojeve Igova. Rat za ratom…i evo nas tu gde smo.
    A jos da dodam u vezi onoga gde ste pomenuli da treba biti i sebican u izvesnoj dozi. Apsolutno! Praviti prave izbore se bazira bas na tome. Ali se treba i edukovati. Ja sam tu ispadala i zvanicno nepismena.

  11. Zasluzujem, to stoji, ali ne zbog toga. Treba preispitivati svoje zivote redovno. Ne i kukati nad promasajima, ali ispitivati obavezno. I onda nesto uraditi. A ako nista ne uradis, onda je bolje cutati. I tada apsolutno – i dvadeset po turu i pogledi i sve drugo po redu.
    Okay, stavicu pricu. Ovo joj je valjda pravi trenutak.
    Inace je moja licna omiljena. Mnogo sam se zabavljala dok se pisala 🙂

  12. A cenim da ni MuadDib nece imati nista protiv te price.
    Ахм, Ви сте, канда, видовити! Сасвим тачно, веома дуго сам читао и сакупљао СФ, и данас те књиге и алманаси чине добар део моје скромне библиотеке.

  13. Ивана, то Ваше писаније о промашеном животу не схватам. Некако мислим да наши животи не могу бити промашени док трају, али смо сви, али сви
    (цитирам) полупали пуно осмеха о погрешна лица /крај цитата)

  14. MuadDibe, kada coek voli dela Frenka Herberta, u ovakvim slucajevima nije tesko biti vidovit.
    Технички нокаут 😦
    Надаље се одазивам на nick Gloopy Haso 🙂

  15. Thks & vice versa. Мирко и Славко су били светле претече Прлета и Тихог 🙂

  16. I ja sam jako volela naucnu fantastiku.

    MuadDibe, o promasenim zivotima nekad mislim ovako nekad onako. Valjda je svaki koji zateze, zapinje, muci se i spotice – promasen. Ja sam veliki ljubitelj ritma. To ne znaci da se sve odvija bez napora, vec da poseduje sklad, harmoniju, uskladjenost, sto god. Vec neko vreme znam da mom zivotu to fali (u grubim crtama, to sto mi uspeva na trenutke ne racunam), a nije da meni fali bilo osecaj za ritam, bilo sposobnosti.
    S druge strane, apsolutno, sam zivot je sve, sam po sebi. Uvek moze da bude gore – i to stoji. Uzivati u malim stvarima, svakom danu – sve je to lepo. Ali… Bez zelje da zvucim kao neko ovakav ili onakav (ne znam kako zvucim), sve je to realno moglo mnogo bolje. A da li cemo stanje zvati promasenim ili nesto drugo – to je pitanje terminologije.

    Inace sam vrlo ozbiljna o pitanju budjenja interesovanja o pravljenju filmova, pisanju scenarija na teme koje sabotiraju zvanicni red stvari. Zvanicni red stvari je tezak shit. Ako nisam nista uradila protiv njega, to nije puno razlicitio od toga da sam ga podrzala. A filmovi su mocan medij.

  17. Филмови су били моћан медиј пре музичке, а посебно ТВ продукције, слажем се са Вама потпуно, Ивана. Диктирали су језик, музички укус, моду и штошта све до неке ’70-те. Потом су филмски студији допустили самосталним, независним режисерима и продуцентима да остварују своје идеје, док су се музички продуценти примили на инжењеринг звука.
    Мислим да су филмови јако изгубили на утицају

  18. Cenim da ste oboje u pravu.
    Filmovi su i dalje jak medij, ali daleko slabiji nego nekad,odavno su izgubili bitku protiv televizije.
    Ali u rukama znalca, film i dalje ostaje mocno sredstvo za dejstvo na raznim poljima.

  19. Да. Само погледајте биографију Касаветиса: читав живот је утрошио за такву идеју; многи су, пак, глумили у којекаквим шитинама едаби зарадили за своје задовољство (Редфорд за Санденс фестивал-мада он није прави пример, нити Иствуд, има их али не могу у моменту да их се сетим).
    Оно о чему Ивана машта је, мислим, нешто што су покушавали Антониони, можда чак и Корман. Из мог угла, субверзија би се састојала у томе да ми усвоје сценарио заснован на ономе у чему сам иначе највише уживао када заседнем у мирис биоскопске сале и када прођу филмске новости, без обзира на жанр филма: то су они први кадрови у којима је живот сређен, нормалан, посећују се и шале, планирају нешто, штагод; волео бих читав филм (а мислим да би га можда понеко и одгледао) у коме не би, после уводног дела, кренула убиства, киднаповање Деда Мраза или (недај Оже) да Барбра запева 😦

  20. Bas ste otvorili dobre teme.
    Ne mogu da kazem da sam ozbiljno razmisljala o ovome sto sam gore pomenula tj. filmu, ali mi dolazi sa razlicitih strana i srece se na istom mestu – to ipak nesto govori.

    Ovo sto pominjete, o gubitku uticaja filma, to je po meni pitanje metamorfoze medija, a u sustini je neizbezan proces za sve sto postane industrija. Ili ‘industrija’. Od filma je naucila televizija, od muzike svi uzimaju ono sto im treba, od televizije zivi vecina glumaca, scenarista i ostalih, i sve se vlada po principima korporacija, koje ce mozda proci kroz neku vrstu promena sad kad smo se nasli gde jesmo, ali nisam ubedjena da to nece biti samo sminka. Nista od toga nece spreciti nove ljude da pokusaju bilo da se obogate bilo da naprave neku svoju filmsku revoluciju.

    Ne znam da li bih ja imala ono sto treba za bilo kakav film, ali evo sta me vuce. Bes, najvecim delom (da ne ispadne da nije dobar nizasta). To da je film roba, okay, ali SVE sto on prodaje je ISTO roba. A tu vec imam problem. Pocev od modela zena koje prodaju. Pa i muskarce, isto tako. Ubistva, pucnjave i slicne stavri i da ne pominjem. CAK ne moram uopste da mrdam od zena. Sve se vidi na tome kakve zene biraju, kako ih ubace u skript, na koji seksepil racunaju – cela kultura koju film opisuje se vidi u tome. Ja sam, ima tome, shvatila da sve sto treba znati o jednoj kulturi se vidi iz toga kako tretiraju svoje zene. Mogu da nafriziraju stosta, ali to je to.
    E sad sto to meni sa prodajom robe ide na nerve manje-vise, ali moje dete i druga deca rastu na toj supi od shit-a. I taj deo je cini mi se jos jaci od besa. Niko nece da prizna – da ne bi bio prokazan kao konzervativan, reakcionaran ili nesto jos gore – ali ljudska bica uce na primerima. A kad su ti primeri filmska industrija, video produkcija muzickih spotova, TV programi su tek overprodukcija shit-a (treba ponupiti bezbroj kanala, svaki sa po 24 sata na raspolaganju), pa reklame… Ako je tako – onda treba uvesti druge primere.

    Ima i jos jedan deo, a to je da je to ipak jedan vid pripovedanja. Uocila sam da moja klinka ima sjajno oko za fotografije. Kad ona prica kako bi jel’te bilo super da bude glumica, a ja kazem, okay, sto da ne, ali zasto ne reziser? Ili kinematograf? Zasto NE PRAVITI filmove umesto da oni tebe prave?

    Dotle sam stigla.
    Sjajna sam za ideologa, ali realizacija…well, mora neko da bude i ideolog 🙂
    I trebala bih da napisem jedan mali dopis o jednoj zeni, pa nikako da stignem.

  21. I samo jos da dodam u vezi ovoga u bioskopskoj sali sto je MuadDib pomenuo – jako volim spore filmove. Nemam ista protiv dobrog akcionog – ipak smo deca ovog vremena – ali kad me pronadju sa dobrim sporim filmom – ja kao da levitiram posle toga.

  22. Dopada mi se kako izlazete stavove, dobrim delom ih delim svama.
    Jebemliga, glavni tok je takav u bilo cemu, i ostace, sve dok zelju za sticanjem profita i kontrolom masa ( a masa jednostavno mora da zadovolji glad za zabavom i zaboravom, bar privremenim, realnosti, i kupice bilo sta sto glavni tok namece, uglavno nesvesno, a cesto i svesno nabacujuci nove okove) ne pobedi nesto zdravije od toga, a taj film, stobsereklo, tesko da cemo gledati uskoro.
    Dakle, ostaje subverzija, okrenuta uticaju na pojedinca, enebili probudjeni raspirivali vatru saznanja i drugacijih pogleda u sebi, pa uticali zatim i na druge.
    A ono sto njoj ide na duge staze u prilog, je da sva ta sranja (ti, Ivana, znaj, da iako ranije nisam previse blagonaklono gledao sto si vulgarna samo na engleskom, sada mi izmamis osmeh, simpaticno je) vremenom padnu u zaborav (ali je jebeni problem sto konstantno izviru nova, jos veca i u vecem broju) a da subverzivna dela (ako prezive cenzuru) traju, prosto zbog svog kvaliteta, i ne gube potencijal svog dejstva ni u buducnosti.

  23. Evo malo jos price na temu, iako je to sve u opstim crtama, a one su ipak puno razlicite od stvarnosti. Sto se tice masa, a masa smo svi jer se u gomili nikad ne vidi kakav je ko, jedino se po delima vidi, dakle moje misljenje kod masa je da nisu vise ili manje krive u onoj meri u kojoj se sklop prirode i okolnosti moze smatrati otezavajucim okolnostima. Lenjost i strah odredjuju ponasanje vecine ljudi. Da je samo jedan od tih uslova, vec bi stanje bilo ocajno, a ovako…
    Ali gledanjem u njih, ili u mase, nikad se nista ne bi uradilo. Zato treba slediti svoje ideje (snove, ako ih ko ima), i drzati se prizemnim stvari. Nauciti o kamerama, script-writing, razraditi price, snimati par minuta… – nauciti KAKO napraviti film, pa posle toga ce mozda biti volje i za jos jedan. Jedna stvar koja se mora priznati velikim manipulatorima ovog ili nekog drugog vremena je da nisu lenji. A o strahovima sve najgore.

    Moja prijateljica redovno prati kratke igrane filmove, obicno se pojavljuju u paketu ovi nominovani za Oskara i ona ih nikad ne propusti u svom gradu (meni ovde stalno promicu, ali to je zato sto ne pratim kako treba, da ne pominjem da mi ovd eimamo cak i svetski festival kraktog filma), i ona je potpuno odusevljena i njihovim pricama i izvedbom…ljudi rade dobre stvari. Treba im se pridruziti. A sta ce od toga preziveti….pa, mi necemo, a ako nesto ostane drugim ljudima i od toga ispadne dobro – ko bi se tome nadao.

    A meni bi verovatno i lakse i bolje bilo da probam da napisem roman nego da sad tu pocinjem nesto sa filmovima. Ali ideja golica pomalo. Mozda od klinke bude nesto u tom pravcu.

  24. Ивана, уметност је написати роман, онај прави, који ће неко препознати и узети као предложак: сценарио пишу читави тимови, погледајте само одјавне шпице. Све око фотографије, снимања филмова, је занат – али тежак, мукотрпан, фини као и рестаурација намештаја. Па само полован алат за тапетарску радионицу стаје преко 10.000 евра! Да не причам о фотографији, где треба имати некога ко вам свакодневно открива мноштво ситних ствари, трикова, излуђује ме то деценијама. Какви црни мегапиксели, стално се враћам на своју стару ‘Практику’ са Цајсовим сочивима, па никада задовољан. Одабрати добар кадар, уз добру опрему, не гарантује много! Занат.. деци треба дати шансу да науче занатски део хобија, нас су сасвим погрешно учили на овим просторима, готово бих рекао намерно, али не – само погрешно.
    Стенли Кјубрик је сматран генијем режије, верујем да и јесте био, па када погледате колико је времена трошио на сваки најситнији детаљ, унапред, фасцинантно је – али све је то, углавном, тај занатски рад. Инспирација и импровизација су, по мени, у фотографији и на филму само со и бибер на добро припремљену храну, за разлику од џез музичара на сцени – они су слободни људи.

  25. Slazem se oko zanata, i to saznanje mi je doslo dosta kasno. Nismo uceni takvim stvarima, u pravu ste. Danas je to jos teze nauciti – instantna kultura, instantni profiti, znanje se ne ceni, zanatstvo jos manje. A opsesivnost o kojoj govorite, to verovatno dolazi sa ulazenjem u finese i posvecenoscu. Sto vise naucite, shvatite da nista puno domakli od pocetka. Nema to svako, ali mislim ni da nije retko, jednom kad se probudi ta zelja za ucenjem i savladjivanjem zanata.
    Da, filmovi su fascinantni i zbog toga sto ukljucuju toliko ljudi. Sa jedne strane se to sve odradi, i pola njih da je poluprofesionalno sa dobrom tehnikom i nesto iskustva, proizvod je marketable. I tu onda dolaze opsesivni tipovi, koji ce sve to odvesti dalje.
    Ja mom detetu objasnjavam inteligenciju i talente na slican nacin – polaksavaju izvesne stvari, i treba ceniti takvu prednost. Ali nista bez posvecenog truda. Ne stizem jako daleko sa time, ali ponavljam, ponavljam…

    Ne znam ovo sto kazete za dzez muzicare, ja bih ocekivala da je isto. Ista vrsta opsesije, sa razlikom da su muzicari sami svoje sopstvena umetnost. Presija je jos veca, a i izazov kontrole.

  26. Нисам се добро изразио, превише сам скратио оно око џезера. Итекако и ту има да се учи, тражи се вежбање до изнемоглости (3 године сам мучио кларинет, и он мене, па сам одустао 🙂 . Више сам хтео да укажем на њихову слободу у смислу да мање зависе од других, али у праву сте.
    Верујем да ће Ваше дете, школујући се тамо, схватити значај упорности. На овом терену је, почев од ратова ’91-ве, а неко се тада родио па је сада пунолетан, идеал доброг дела младих доћи до богатства на лак начин, дакле незаконит.

  27. Na zalost, obrazovanje ovde je veliki podbacaj ovog drustva, i to izgleda nekoliko generacija unazad. Ne promovise se ilegalno bogacenje, ali, iskreno, ne znam sta promovisu. Javnost na obicnom, prosecnom nivou nema osnovno razumevanje bazicne nauke – pa im se tako prodaje neverovatan bullshit – i oni samo ponavljaju kao papagaji sve sto procitaju na polupismenim sajtovima ili u magazinima. Pokazuju deci film o elektricitetu a nisu ih ucili o atomu, molekulu, niti im objasnili sta je elektron. Kako gramatika engleskog nije vrlo komplikovana verovatno su zakljucili da im uopste ne treba. Kao bilingvalna zemlja zvanicno, francuski pocinje da se uci tek u 4-om razredu osnovne, a kao i da ne pocinje – ljudi pred izdisajem, ili oni koji znaju da kazu u proseku ‘merde’ ga predaju deci. Svi predaju sve – sto bi vec trebalo da bude dovoljan ukaz da nesto nije u redu. Muzicko obrazovanje se bavi Bitlsima, ali niko ne pominje Baha. Istorija sveta ne postoji, osim u nekim povremenim projektima kada seku i lepe slicice na karton. Atlas i geografija sveta – who, where? Kazu da u ih srednjoj skoli zaskoce napornim programom, sto nemotivisanoj deci koju su do tada uspeli da kompletno izlece od bilo kakvog interesovanja za skolu znaci da ce neki od njih preziveti, vecinom ce propasti. Kazu da su im fakulteti dobri, ali racunaju da vecina nece doci do njih. Sto je dobro, skupi su, pa onda sto da se deca trude. Imigrantska deca se jos i drze, i to standardno kineska i indijska, od lokalnih su to deca iz vise srednje klase. Ostali…cisti uzas. Obrazovanje mi je jako bolna tacka.

    A kad sam bila poslednji put u Srbiji, pre dve godine, bila sam jako impresionirana decom. Bila su to bistra, samosvesna deca, razlicith uzrasta, motivisana, sa podrskom roditelja, i ako samo drustvo moze da ih sacuva i ne pregazi ih, moj utisak je bio da buducnost moze da bude i bice bolja. Ovde im prodaju kapitalizam kao reality show. It’s entertainment. Osvestice se neki pre neki kasnije, ali nece biti lepo.

  28. Nije lepo saznati to za stanje obrazovanja u Kanadi, samo, ni ovde nije za radovanje.
    Ono sto sprecava katastrofu je zalaganje roditelja na prvom mestu, kvalitet institucionalnog obrazovanja je u konstantnom padu, pre svega tamo gde je i najvazniji, u osnovnom i srednjoskolskom, koliko ja imam predstavu bar, a prirodno prati pad u kvalitetu funkcionisanja celog drustvenog sistema.
    Zastrasujuce je sto, bar je moj utisak takav, nikom nije stalo, realno stalo, u smislu drzavne politike. U svim oblastima, ne samo u obrazovanju. Odradjuje se, to je sve, i sve slabije se odradjuje. Onoliko koliko se mora da sistem me ne pukao, da bi se ostalo na vlasti.

    Ono sto MuadDib istice je vaznije, sistem vrednosti je potpuno drugaciji, a to je mnogo teze popravljati od samog obrazovanja.

    Lepo je ipak znati da su tvoji utisci bili tako pozitivni.

  29. Да, основно и средње образовање је страшно пало: син и близнакиње су похађали школе које су свака за себе некада сматране елитним (ел.техничка, гимназија и правно-биротехничка)-јадно је то било предзнање, глатко су пропали на условно озбиљним, државним факултетима, али сада уз рад плаћају школарине и завршавају полако на приватним школама, где су очито критеријуми нижи. Покушавам само да им пренесем оно чему су мене научили у бившој великој фирми: бити професионалац (примера ради, најважнији, тзв. ‘велики посао’, посао са руском нафтом и највећи у ондашњој СФРЈ, беспрекорно је водио свршени средњошколац – и сви ми смо од њега само могли да се учимо и резоновању и понашању..
    Систем вредности се неповратно распао у оно време ратова у окружењу, друштво се раслојило и сада се полако некако профилише. Дешава се и доста позитивних ствари у смислу елиминације трут фабрика, почињу полако да раде и породичне фирме. Велики проблем је и даље пропала пољопривреда – да не помињем поново Сомбор, многа су узорна газдинства тамо у околини напуштена, ево овдашњег примера: пре пар година кренем поново у лов после вишегодишње паузе, и запрепастим се видевши да је буквално 3/4 земљишта зарасло у коров, трње, набацало се грађевинског отпада, ужас! А ради се о Макишу, између Железника и Аде…
    Те се тако некадашње уживање у тишини шумарка, мирису воде, шуму кукурузног лишћа и кокодакању узнемирених фазана свело на то да некада шаљива дефиниција постане тужно тачна; “Ловци су организована група наоружаних пијанаца која се кроз шуму креће ка кафани“ 🙂

  30. Ovo je velika tema, i jako kompleksna jer je povezana sa bezbroj drugih nivoa u funkcionisanju drustva, i meni je licno, kako rekoh, jako bolna, jer ja ne znam kako cu preziveti ove godine odrastanja moje klinke a da ne zavrsim u ludari. Da ja i zavrsim u ludari, ali bojim se da necu nista postici, to je najgore. Kao da idem protiv nabujalog Amazona, tako se osecam prosecnim danom.

    Dakle, drzava u raspadu je ono sto je snaslo Srbiju, pretpostavljam i druge nekadasnje republike. Obzirom sta se sve desavalo, to je tragican proces ali za ocekivati u datim okolnostima. Ovaj sadasnji period ponovnog ustajanja, to je izuzetno bitno, ali i mucno i dugotrajno. Jer tu moze da se podgreva les dok lesinari ciste sve oko kostiju, ili uzgaja nesto novo, zivo i vitalno.
    Ovde ako raspada i ima, on ne da se ne vidi nego se vrlo dobro krije, kao zmija noge, sto rece mudar narod nekadasnji. Undoing of this system ili njegov moguci kolaps dolazi sa jedne strane od kapitalizma, koji ima svojih granica iako to nece da priznaju, i demokratije, koja isto, pokazuje se ima svojih granica.
    Drzava funkcionise – ali kako? SVE je politizovano. Obrazovanje, zdravstvo…sve sustinske stvari koje su neophodne jednom drustvu. To je u redu, mislilo bi se, legalna drzava, stvari su regulisane, mora da postoji ravnoteza i svacija prava su zastupljena. To je lepa strana, na papiru. U realnosti to znaci da su recimo ucitelji i njihovi sindikati (a postoje i sindikati svih pratecih zaposlenih u zdravstvu) u neprekidnom stallmate-u sa drzavom. To je neprekidni rat. U tom ratu – gde svaka strana ima legitimnih zahteva – svi su oni davno izgubili osecaj STA je njihov posao. Tj. obrazovanje. Ali nisu prestali da o njemu govore. Naprotiv, prevrce se obrazovanje u svom nezasluzenom grobu kao na vrteski. Dakle, na delu je instucionalizovana hipokrizija za koju je prosto nezamislivo koliko je duboka i kako se sve manifestuje. SVI su maksimalno vesti u umetnosti prazne price. Stalno se nesto reformise, uvode nove komisije, postoje i izabrani predstavnici te inspektori koji budno drze sve na oku (obrazovanje je mnogim politcarima odskocna daska za dalju karijeru – dakle, karijerizam cveta), ima bar deset nivoa na kojima se nesto odlucuje, pa pregledava, da sve bude fer, svi su ti ljudi jako dobro placeni i nikad u opasnosti da padnu nize, ili izgube posao) – a obrazovanje nema para. U skoli moje klinke postoji bazen, i gradski odbor je resio da se on kao i svi drugi bazeni zatvore jer se nema para za odrzavanje. ‘Spasili smo bazen’ kaze meni moja klinka pre neki dan. Kako? Skola je u bogatom kraju, roditelji su kroz fund-raising skupili pare da se bazen drzi otvorenim.
    Onda krene nova komisija. Skole u siromasnim krajevima nemaju osnovne stvari, jer se ovde svi – od bolnica do policije, vatrogasaca i skola – oslanjaju na fund-rasing, posto u siromasnom kraju nemaju od koga da saberu pare. Kazu da godisnje skole u Torontu uberu od dobrovoljnih prihoda 300 miliona dolara! To, kazu, nije fer, jer vecina tih para se sakupi u skolama iz bogatih krajeva U kojima opet nicega nema). I u pravu su, nije fer. Pa ce sada i to da razmatraju.

    U medjuvremenu, deca masovno ne zavrsavaju srednje skole, jer oni sve znaju, takav je opsti mentalitet ovde, oni spasavaju svet, bolje im je nego svima, i po logicnom redu stvari, oni su najbolji. Radice po prodavnicama, prodaju brendirane krpice jedni drugima, i sve to samo dok ne smisle shemu od koje ce napraviti zilion dolara i penzionisati se kad imaju 25 godina. U medjuvremenu seks krece sve ranije, sa 15-16 godina gomila devojcica je trudna po tim istim srednjim skolama.

    Oni koji u skolama ostaju – dok ucitelji i svu drugi ratuju sa drzavom i roditelji im zavrsavaju u mentalnim institucijama – imaju neke sanse, ali istovremeno sa svih strana svi govore da niko nema sanse, jer sada i kad zavrsis fakultet nisi niko i nista, a oni koji mastaju da postanu ‘professionals’ tj. lekari, advokati, zubari, accountants, ili hoce MBA (u inzenjerstvo ne idu osim ako su bas zapeli) jer tu se ‘mlate pare’ shvataju polako da ce se prvo ubiti od skolovanja da dotle dodju a onda ce ih ubiti od posla jer niko ko drzi do sebe ne radi manje od 50-60 sati nedeljno minimum. Pa sto onda i probati, zar ne?
    Ovo je samo zbrkani kratki pregled haosa u ovom ‘sredjenom’ drustvu. A kvalitetnih ljudi ima, i onih koji se zalazu i pokusavaju da bar budu dobri ucitelji ako nista drugo, ali ljudi ne traju dugo. Ni fizicki, ni mentalno, kod takvih pritisaka.

    MuadDibe, pominjete ‘profesionalizam’. Ja se svakodnevno srecem sa takvom inkompetencijom, verujte, i to u poslovima gde bi babun sa dve nedelje obuke to odradjivao bez po muke. Jos uvek se drzi ljubaznost u komuniciranju, sto nije mala stvar, ali ne znam ni to dokle ce. Nije vise kao sto je bilo kad sam tek dosla. Sve vise se vidi otvorena agresivnost i bullying, jer se tako istera ono sto se hoce.
    Pominjali smo i ‘zanat’. Nista ovde nikoga ne stimulise na to da je osnovna osobina odrasle osobe odgovornost. Prema poslu koji radis, prema ljudima u tvojoj porodici… Srednjoskolci masovno rade, i recimo u prodavnicama odece, i to deca iz bogatih kuca, kradu na poslu. Cak i kad znaju da ima kamera i da ce ih uhvatiti, sto onda znaci kriminalni zapisnik i to im ostaje za celi zivot. Thrill, to je sve.

    I da, portose, sistem vrednosti je uvek u pitanju, potpuno se slazem. Onaj tamo je unisten, ovaj ovde odlazi u shit. Ili je mozda shit oduvek i bio, samo su ga umotali vesto i prodali za nesto drugo.

    Ta slika na kraju, MuadDibe, sa propadanjem plodne zemlje – to stvarno lomi srce.
    Ovde do toga nece doci, sve dok je profita da se napravi na tom zemljistu. Sire se suburbije kao bakterijske kolonije, za njima putevi i druga infrastruktura, nece imati GDE da sade psenicu. A cim se izgubi mogucnost pravljenja profita – sve lici na to sto ste vec opisali. Delovi grada ovde izgledaju kao da nisu u ovoj, najboljoj od svih zemalja. Ali, sto rece nas premijer nedavno a sada je nasa lokalna zezalica – u Americi je gore 🙂

  31. Well, ближи се крају мој дуго чекани одмор и захваљујем Вам се Ивана на времену које сте одвојили за наше разговоре, као и Вашим гостима. Доста је тема начето на неколико последњих наслова, прелазили смо са једне на другу па бих да укратко, уколико умем, додао понешто:
    – уметност продаје је ваљда нешто најтеже што постоји у савременом свету (Руси, не случајно, за уметност имају реч искуство). Сублимисана је у старој епизоди ‘Only Fools& Horses’ када Дел Бој депримираном Роднију даје место менаџера продаје и објашњава му да ће он имати примарну дужност да sell!sell!sell!, где се Родни разведри и одговара како ће онда он, када све прода, давати њему налог: buy!buy!buy!!! – и ту Дел Боју засијају очи и уследи биг смајл 🙂
    – око школства, необично је колико је све слично, укључујући и те крађе робе; појели су ми клинци џигерицу крадући несувисло протеклих месеци у магацину – крими инспектори ме већ дочекују са добродошлицом када долазим да пријавим сва та чуда; мислим да се све своди на озбиљан недостатак домаћег васпитања.
    – не верујем да би ико могао да изнедри пуно ведрих анегдота из овдашњих кризних времена ’90-тих – да је било таквих ствари већ би се појавиле (изузев вицева, наравно), али се баш и не присећам тако нечега, а волео бих;
    – око филмова и женских улога, сасвим се слажем са Вама и додајем да је тако било одувек: присећам се давног интервјуа када је једна Бет Дејвис испричала како јој је прва и једина аудиција била да (обучена) легне на кревет и да је глумац пољуби. Није, дакле помогло Шерон Стоун то што има енормно високи IQ, већ прелепе очи, осмех, груди, а посебно то што им је показала bush у Basic Instict- у, први део.
    .. на крају, висок ‘квоцијент’ није гаранција за успех у животу никоме, па добро 🙂

  32. Lepo ste ove nase teme sveli na nesto koherentno 🙂
    I da, jasnije se vidi da nam nema druge, vec da iz dana u dan cinimo sto se moze, ili za sta se izborimo. I sve to na kratko. Jer vec sutra to nece vaziti. Ne menjaju se pravila tako cesto, samo mali uspesi su ipak mali. Za licnu upotrebu. Nije ni to mala stvar.

    Nadam se da ste odmor upotrebili fino za nerad. Hvala Vama na razgovorima, otvaranju novih tema i prozora na godine prosle, sadasnje, i druge riznice.

    Do sledecih tema i razgovora,

    Lep pozdrav,

  33. Добар део овог одмора сам употребио на дружење са Вама, јако је пријало; и не идем никуда, остаћу док Вам не досадим, само ћу се можда ређе јавити, али читам Вас, увек 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s