U prolazu

Na putu kući danas, hodala sam malo iza jednog para. On je nosio dve kese pune namirnica, ona je nosila svoju tašnu. Prvo sam prešla pogledom preko njih i nastavila dalje, a zatim se pogled vratio. Shvatila sam da mi je neobično videti ih u toj nervnoteži – on kompletno natovaren a ona ne nosi ništa. Dalje sam se pitala zašto mi je to neobično. Brzo sam povezala da ja na to nisam navikla jer dugo živim sama, i kad klinka i ja idemo skipa po namirnice, podelimo teret. Da li samo zbog toga, pitala sam se dalje. Njih dvoje su bili otprilike iste visine, ali on sigurno neuporedivo jači od nje, međutim nije bilo pitanje težine i napora. Ni jedno ni drugo nije bilo preterano iako dobro znam kako te kese umeju da otežaju nakon nekoliko minuta nošenja. Nisam navikla – vratila sam se tome. Ima mnogo dobrih stvari na koje nikada nisam stvorila naviku. Tu mi je malo bilo žao sebe. Utom sam je prepoznala. Videla sam je nekoliko puta u zgradi, u liftu uglavnom. Osim što je od onih koji neće reći ‘dobar dan’ kad uđu u lift, ona je išla korak dalje od toga – njen stav tela, izraz lica, sve ističe da ona namerno ne želi da se javi drugim ljudima. Devojka srednjih ili kasnih dvadesetih, vrlo mišjeg izgleda, dosta trapavog hoda, ali trči nešto iz nje što skreće pažnju – ona neće.  Pretpostavljam da ima puno više stvari koje neće nego onih koje hoće, ali isto tako verujem da je svako ko je pokušao da je spreči ili uspori na putu ka onome što hoće napravio veliku grešku. I naišao na vrlo neočekivanog protivnika. Jakog. Ona prosto odaje utisak snage. Ili beskrupuloznosti, što i sa malom snagom ume da postigne puno. Možda je to bio jedan od razloga da je neravnoteža bila vidljiva i pre nego što sam ih prepoznala. Pitala sam se da li on zna, njenu snagu. Ono što zna, verovatno glorifikuje. U ovoj fazi.

Možda je on odgojen da uvek sve nosi. Previše razmišljanja za tako nebitnu scenu, zaključila sam i okrenula se drugim mislima, mimoišla ih u međuvremenu, zaboravila na njih čim sam prošla. Stigla do ulaza nešto pre njih, ali dok sam izvukla ključ iz tašne, oni su već bili tu iza mene i čekali da otvorim. Kad sam okrenula ključ (brava je u zidu i otvara vrata koja su na par koraka odatle) čula sam kako povlače vrata, i kad sam se okrenula, ona je prošla kroz otvorena vrata i krenula brzim koracima ka liftu, on je natovaren držao vrata nogom i pokazivao mi glavom i ramenom da prođem. Ona se nije ni okrenula, već je bila kod lifta, ja sam ga upitala ‘are you sure’ i pokazala pokretom da nemam ništa protiv da mu pridržim vrata, ali on je samo potvrdio, pa sam i ja prošla, on za mnom, da svi zajedno sačekamo lift. U kome smo stajali kao dva sveta, oni su i razmenili koju reč ali ja nisam obraćala pažnju.

Kod posmatranja parova, zvuk uglavnom nije neophodan. Prošlost, sadašnjost, budućnost – sve se dosta dobro može videti, ili bar naslutiti u svega koji trenutak.
Dvoje ljudi stvori jedan zaokruženi svet. Raj, pakao… njihova stvar. A ono što se vidi spolja je distorzija. Bilo ona koju namerno projektuju ili se ona sama izvukla napolje. Sve ljudske sudbine vuku svoja blaga i terete iz tog broja dva. Često se ističe da smo sami na svetu. Ali nismo zbog toga nesrećni. Ono što je neko ostavio za sobom, ili odneo – tu će se naći razlog. Gravitacije među ljudima, neobjašnjive i čudne, funkcionišu među pojedincima manje ili više uspešno. Kao jedna planetarna ćelija stvorena od dvoje – kompleksnost postane reda neopisive veličine. I kod brzog čitanja u prolazu – kao što se čitaju saobraćajni znakovi, izlozi… – uhvati se dah snova i kalkulacija koji su ih tu doveli, uoči ravnopravnost ili neravnoteža, ali to tako samo izgleda spolja. Ma koliko otvarali svoja vrata, svet unutar dvoje ostaje nepoznata zemlja.
Puno se reči potroši u objašnjenjima da ljudi nisu bića stvorena da budu udvoje. Ali jesu. Ljudi jedino mogu da komuniciraju, opšte, sa jednom drugom osobom. Oni će od toga pokušavati da pobegnu, ili će trčati od osobe do osobe dok ih goni neka njihova lična avet, ali u tom promiskuitetu, bio on intimne vrste ili opšte, socijalne, one-on-one je jedino što ljudi mogu da postignu. I ako su srećni, ostvare.

Advertisements

4 thoughts on “U prolazu

  1. one-on-one je jedino što ljudi mogu da postignu. I ako su srećni, ostvare.
    ***
    Било. Прошло.
    Сада сам најсрећнији када сам саам.
    Али је ретко
    ***

    Е, а јел’ ово испаде хаику ?? 🙂 🙂 🙂

  2. Lici na haiku 🙂

    one-on-one su svi odnosi. To mi je jako zanimljivo, I uhvatila me nit ali nisam mogla dalje. Moram I sad da idem u krevet.
    Ti bliski u braku ili slicnoj vezi su najduzi, najkompleksniji.. pretpostavljam. Ali u bilo kom odnosu, to jeste uvek jedna osoba sa drugom osobom. U porodici, medju prijateljima… Moze da se galami u drustvu, ali odnosi su samo 1+1. Uvek.
    Pa I sa sobom uglavnom nastupamo kao da tu postoje dva entiteta…

    Laku noc 🙂

  3. Hvala, Jasminka.
    Posmatranje je fina vestina. Ono sto je narocito zanimljivo je uocavanje i reakcija – posmatrac nikada nije odvojen od objekta posmatranja. To je fer. Niko nije izuzet, i to nas vise priblizava od mnogih drugih pokusaja.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s