All That Jazz

Koordinate: kada puna penušave tople vode. Ne znam po kom rasporedu Nova godina stiže do moje tačke, ali neka ne žuri. Na radiju svira meditativna muzika. Slow jazz. Slow is a good word.

Nema nikoga u ovom gradu sa kime bih radije bila večeras nego sa sobom.

Radio voditelj je izjavio da mu je drago da mi, slušaoci, spadamo u one koji se ne uzbuđuju oko novogodišnje noći i nismo na ulicama, u klubovima, kafanama i drugim užurbanim mestima večeras. Prisnim glasom objavljuje da ćemo zajedno dočekati 200.-u. U vrlo finom društvu, ako baš želite da znate.

Ima mekan, topao glas nekoga ko zna moć intonacije i pažljivo odabranih reči. Nekada je radio bio revolucija, kao i sve nepoznato što nahrupi u zaštićeni prostor privatnog života. Invazije kojima smo u međuvremenu postali svakodnevne i povremeno nevoljne žrtve.

Muški glas sa radija je dobrodošao u intimnost mog kupatila. Otvorena vrata ga puštaju unutra. Zvuči kao da ima….. sve baš kao što treba. Iako mu je celokupna ekipa na raspolaganju, misao da sam bira muziku i pušta je svima koji su pronašli pravu frekvenciju večeras izuzetno prija. Nagađam da ne bi postavljao glupa pitanja kod susreta uživo, na neutralnom mestu, negde između njegove audio-izolovane sobe i moje kade pune do vrha. Volim neutralne teme sa strancima. One koje zadiru do srži intime, ali ne sadrže adrese i brojeve telefona, godine školovanja, i broj promenjenih karijera. Ili prezimena. Simple. Nepoznato uzbuđuje nedostatkom biografije, zamagljenim prozorima, svežim mirisima, enigmom neotpakovanog… Poznajemo se dobro i dugo, moja druga ja i ja. Nepotrebno smo eliminisale odavno. Sada se najčešće srećemo u zadovoljstvima. Male, ritualne seanse za okrepljenje.

Voda u kadi se ohladila. Odvrćem H for hot! Pritisak iz vodovoda izbacuje vreli mlaz koji se na površini vode razbija u individualne gnjurce. Zaranjaju spremni i spuštaju se na moja stopala smežurana u medijumu koga smo se mi kičmenjaci odrekli jako davno i niko do danas ne razume zašto, penju se uz gležnjeve i listove, noseći sobom utehu topline. Aid workers zadovoljstva. Duboko zahvalna, …

Brad – muški glas na radiju se zove Brad – se oprašta. Ipak neće dočekati Novu godinu sa nama, ali ubeđuje nas svojim cimetnim glasom da će sutra u isto vreme opet biti tu. Nije mi žao. Smenjuje ga Tony. Hmmm, susret sa dvojicom nepoznatih u jednoj večeri. Muzika postaje sve bolja. Chick Korea, John Mayes, Robert Jospe, Dizzie Gillespie, Gershwin… Ko zna sa kime se sve susrećem večeras samo slušajući note pobegle inspiraciji opsednutih.

Nikad nisam dočekala Novu godinu uz radio. Da li je moguće zamisliti da je ovo 1950-i-neka i da će sledećih 50 godina doneti neverovatan prosperitet čovečanstvu, koje u stvari već ima sve i kome jedino treba malo vremena sa samim sobom?

Kada puna vode na trinaestom spratu na početku trećeg milenijuma je moja udobna stvarnost. Znam da postoji dug spisak stvari koje me žuljaju, ali mi ne uspeva da se setim ijedne. Uprkos svemu što će je učiniti zapamćenom, 200.-a mi se čini kao i svaka druga godina, prebrzo izrasla, pomalo nezgrapna, u ulozi za koju nema čak ni kostim po meri. I već je smenjuju novom varijantom, još jednim svežim licem, kao što je bila i sama pre godinu dana. Kako se niko ne seti da pripremi debitantkinje za neispunjena očekivanja? Zašto više ljudi ne programira svakodnevicu na džez radio? Muški glasovi sa radija obećavaju da se mogu čuti u celom svetu. Lepo mesto za susrete, uz beskrajne varijacije na temu: slow is a good word.

Noć je neosetno napravila transakciju između dve godine. Čime plaćaju one prošle? Nečim banalnim, sigurno, kao i svakog kome je spotlight dosadio. Anonimnost je velika tajna postojanja. Luksuz i privilegija poznavalaca.

Moja novogodišnja noć u kadi nosi sve elemente savršenog provoda. Za kraj jednog novog početka: „Breakfast at Tiffany’s“, na kauču, prosušena i u flanelskoj pidžami. Do ranih sati sledećeg dana. Ali sutra
je utorak, ili sreda, četvrtak.. sasvim zgodan dan za još jedan početak, bez mašte za metafore i nepotrebne simbolike. Lakše će se podneti ako ne ispuni očekivanja.

Advertisements

Prelude

– Ispuniću ti jednu želju.

– Ti? Nisi ni žaba, ni gušter,
nemaš rog ili krila,
prašnjavu lampu..
Najviše ličiš na običnog pijanca
koji sedi za istim barom
svake večeri.

– Ipak, uprkos sebi i viskiju,
ispuniću ti jednu želju.

– Samo jednu?

– Probaj me.

– Kakve želje ispunjavaš? Velike, male,
svakodnevne, tajne, domaće,
strane, zelene, plave…?

– Samo jednu.

– …Dobro. Spremna sam.

– Moraš da kažeš na glas
šta je to što želiš,
ja ne čitam misli.

– Priđi bliže, šapnuću ti; ovo je
vrlo glasna želja:
Učini da poželim nekoga.

– To ti je želja? Jel’ si sigurna?

– Da. (Mrmlja podsmešljivo) Da li sam sigurna.

– Važi. Učinjeno.
.
.
.
– Kad će ta magija početi
sa dejstvom?

– Već jeste.

– Ne osećam ništa. Da li ću sad, ovog trenutka, poželeti
prvog muškarca koji prođe kroz ona vrata?

– Ne. .. Šta je bilo?

– Ništa. (Okreće se, gleda iza sebe) Neko me je
dodirnuo, ali… nema nikoga.

– Kako si osetila dodir?

– Zašto pitaš?

– Kao ruku
koja je mekano prošla
kroz leđa,
prosula eletkrične varnice
niz kičmu i spustila se nežno na unutrašnju
stranu stomaka?

-?

– Onda se pomerila i uzburkala talase
od kojih su ti se napunile i prelile dojke,
do bolno zategnutih
vrhova?

– Ko si ti?

– Ispunjivač želja. A to je bio Neko iz tvoje želje.

– Neko? Ali nema nikoga.

– Jel’ si ga poželela? Nikoga čiji
dodir držiš među
stisnutim butinama?

– Da.

– Da li ti koža gori?

– A-ha.

– A usne?

– I one.

– Da li ruka sada miruje?

– Ne.

– Opiši mi šta radi.

– Penje se unutrašnjom stranom
nadlaktice, pa ivicom prelaza
i sada se spusta oblinom leve dojke.
Gasi požare i pali požare.

– Gde je sada?

– Ah!

– Šta je bilo? Ne zatvaraj oči!

– Ništa. Neopisivo.

– Ništa nije neopisivo.

– Reči su mi potonule na trenutak.
Zašto da ne zatvorim oči?

– Jer onda ne vidim ruku.

– Želiš da je vidiš?

– Da.

– Onda ću i ja tebi ispuniti jednu želju.

– Hoćes li?

– Hoću. Jel’ je vidiš sada?

– A-ha.

– Opiši mi to što vidiš.

– Grize te sitnim ujedima po vratu
i na dnu leđa, topi prolaze između
prekrštenih butina…ne, nemoj još!

– Šta?!

– Oh, prekasno!

– Nema je više! Šta se desilo?!

– Prebrzo… Ništa.

– Šta to znači?

– Ništa neobično. Želje se nikada ne ostvaruju.
Samo ti daju da osetiš ukus onoga sto želiš.
Kad bi se ostvarile, prestale bi da postoje. Samoubistvo želja,
poništenje i negacija sebe, a to je nemoguće.

– Sad si našao da filozofiraš? Ponudio si
da mi ispuniš želju,
što je nemoguće kao princip, i još mi
govoriš da si me prevario?

– Nisam rekao koliko će dugo trajati. Ti si samo
htela da poželiš Nekoga, i On je došao.

– To su priče za malu decu. Faktički,
izneverio si obećanje.

– Ja sam samo običan pijanac koji
ovde dolazi svakog dana. Ispunjivanjem želja
se bavim samo u posebnim prilikama.

– Kao?

– Kad se pojavi neko koga poželim.

– Pijanac i nemoralan. Šta bi me sprečilo
da te pretvorim u žabu s rogovima, stavim
u prašnjavu lampu i bacim je u pećinu
usred pustinje?

– Ništa. Dođi sutra opet. Ispuniću ti još jednu želju.

– Istu?

– Koju god poželiš.

– Koliko će trajati ovog puta?

– Mnogo duže.

– Dobro. I ja neću zatvarati oči.

Blagostanje u kutijama

Boxing Day se pojavio sredinom 19-og veka i prosirio kroz zemlje Komonvelta kao novi obicaj sa statusom praznika. Pada na dan posle Bozica, 26. decembar. Poreklo drugog dana praznovanja je u deljenju sa onima manje srecnim. Naime, tog dana su bogati davali poklone siromasnima. Upakovali bi u kutije gotovinu, hranu, odecu ili nesto drugo prigodno i to bi se delilo posluzi ili siromasnima u kraju. Sama rec zvuci dosta grubo u poredjenju sa iluminacijom Bozicnog dana, bilo da asocira na medjusobno mlacenje zestokih momaka ili kutije. Ali mracna istorija nejednakosti se uvek oslanjala na svetle tacke milosrdja da joj popravi ukus, miris i ten.

Za ovu istoriju retko ko zna u Kanadi a i sire. Boxing Day u Kanadi je najveci godisnji dan kupovine tj. konzumerizam u svojoj nerazblazenoj formi. Pomama je u pitanju, na koju racuna vecina biznisa da im popravi bilans godine ili ih baci u visoke note profita. Prodavnice otvaraju u 6 izjutra, a kod onih koje nude narocito dobre popuste red se stvara vec tokom noci. Do 6:15 sve sto je vredelo je vec otislo. Jer tog dana se zvanicno (ne nuzno i tacno) nude najbolje rasprodaje. Te rasprodaje se najavljuju nedeljama pre toga u raznim oblicima reklame i distribucije, i ljudi – potrosaci – vredno studiraju ponudu da vide sta je tu za njih. Ili, sta im treba. Posto su svi ubedjeni da im bas to treba i stalno im nesto treba. Zivot nije lak.

Guzve su neoposive, razocarenja velika ako se propustilo ono sto se htelo, i na parkinzima nema mesta pa se usred zime pesaci i malo duze da bi se stiglo do vrata prodavnica i obecane robe.

Eh, moj Isuse, nematerijalisto.

Danas je Otava zaledjena od ledene kise, drvece oblozeno slojem leda od najvise grane do celog stabla, ulice klizave i guzve nisu bile onakve kako su se trgovci nadali (cemu se sve ljudi nadaju je bolje ostaviti u kutiji, zatvorenoj), i verovatno su najvece guzve vidjene u Hitnoj. Moram priznati da ima ne malo zadovoljstva u tome da je ljudsku nezajazljivost tzv. alavost ipak moguce zaustaviti. Delimicno, kratkotrajno, ne vrlo efektivno sve u svemu, ali zadovoljstvo je ipak merljivo.

Dan praznika i vece

Isle smo na sankanje, hipermodernu verziju koja koristi pljosnatu okruglu plasticnu tepsiju. Sedne se u sredinu, uhvate sa strane dve izbocine tu smestene bas za tu svrhu, i stusti niz breg! Osim sto se spusta vrtoglavom brzinom, tepsija – zvana tobogan – uglanca stazu sa svakim spustanjem pa sledeci put je brzi, onaj posle jos brzi… uzivanje za decu. Nije lose ni za odrasle. Najlepsi deo je da se sve odvijalo u sumici odmah kraj kuce, koja je uredjena urbana divljina. Takve oaze ovde nisu uopste retke i zaista spadaju medju najlepse domete lokalne kulture. Deca naprave sebi stazu za sankanje gde im se ucini zgodno u takvoj jednoj sumici. Juce je dan bio idealan, suncan, bez vetra, sneg prshti, temperatura tek ispod nule. Danas je hladnije mozda samo za stepen, ali nesto je promenjeno u vazduhu, ima vise vlage, i vetar duva. Najavili su neku ledenu ili sneznu oluju tokom noci, i oseca se. Neobicno je koliko se malo oslanjamo, mi ljudi, na cula u svom okruzenju. Ako je do poredjenja sa drugima i nadmudrivanja, tu smo nenadmasni. Vise koristi dolazi od mirisanja vetra kad izadjes napolje pa da znas kako da se obuces.

Svako ko jos ima svoje stare bi morao da zabelezi sve recepte koje oni znaju i pamte. Narocito one oko hrane i kolaca, a vazni su i svi ostali. Osim sto smo sve manje pismeni kao jedina vrsta koja je izmislila pismo, gubimo i druga znanja koja su vazna. Ako im je trebalo vise hiljada godina da se uoblice i prenosom sacuvaju, ne treba biti ni pismen ni nepismen da bi se shvatilo da ih vredi sacuvati, ponajmanje zbog sentimentalnosti. Pre neki dan smo gledale neki sladunjavo-konfekcijski film i klinka u jednom trenutku kaze kako je bas neobicno da likovi u filmu (i slicnim filmovima) znaju sve i svasta, iako bi realno gledano sa specijalizacijama koje danas vladaju, oni trebali da budu dobri u jednoj stvari a u ostalima veze nemaju. Ne trebaju nikome danas renesansni tipovi. Ah, uletelo mi je to njeno tako zgodno! – vidis, ljubavi, ucenje i znanje su bas u tome najvise fantasticni, sto se povezuju, kao mreza u tvom mozgu, kao ljudi koje poznajes, kao sve sto je povezano. Pocnes malo-pomalo, i odjednom znas da vezes pertle i da se vruce ne dira, i da hladno prija kad je vruce a vruce kad je hladno, i da… – prestala je bila da slusa vec kod pertli, ali vazno je da je pitala i ja sam imala odgovor. Predugacak, kao i obicno. Ucenje kao strast je verovatno najbolja buducnost za jedno ljudsko bice. Bar kad se gleda iz ugla jedne mame. Sve ostale strasti su uzas jedan i vode u propast. (ovde cu potpisati).

U kuci se priprema Bozicna vecera. Curka je u rerni, krompiri su oljusteni i cekaju u loncu s vodom, cranberrry sos se ne pravi domaci. Nesto se kupuje, nesto se pravi… nekima je dosadilo da prave a neki su umorni i prestari. Treba postovati svoje stare, i treba zabeleziti njhove recepte. Za zivot, najvaznije.

Praznicni inventar u kuci:
Shortbread cookies – nesto kao vanilice, ali ne sasvim. Mnogo dobro.
Kocke sa urmama – jos nisam probala, ali bice dobre. Na vrhu je tzv. crumble, koji se primenjuje na recepte sa jabukama i raznim vocem a dolazi od izmesanih ovsenih pahuljica sa puterom i uz nesto brasna koje porumene kad se zapeku.
Neka vrsta hrskavih stapica i kikirikija zalivenih cokoladom – ovo svi vole. Ja vise volim one prve na listi, ali moram da priznam da je ovo iznenadjujuce dobro.
Pite sa pekan orasima (ne znam ime na srpskom), jabukama i tikvom – kupljene, ali vrlo dobre. Pecan pie je jedno od mojih prvih velikih otkrica u Severnoj Americi. Zbog ovoga je vredelo doci, mislila sam tih nekih davnih dana.
Panetone Bozicni kolac – napravila neka italijanaska nona i neverovatan je, a dobio je na poklon jedan od sinova ove kuce pa smo svi zahvalni sto je tako pristojan i vole ga ljudi sa kojima radi.
Curka je nafilovana punjenjem koje je tradicionalno omiljeno kod dece. U ovoj kuci je preskocilo ove najmladje, ali velika deca vole. I prave se dve varijante, za vegetarijance i one tradicionalne. Punjenje je smesa od umrvljenog bajatog belog hleba, dodaju se orasi i pekani, jabuke, suvo grozdje, celer, zacini medju kojima ima zalfije i necega sto se zove savoury, ima jos necega, i svaka kuca ima svoj recept, ali meni se ne svidja pa nisam nikad pazila sta se tu stvarno odvija. Ipak, treba zapisati.
Plum puding – nije domaci, nema ni sljiva ali je tradicionalno engleski. Kolac sa usecerenim vocem raznih vrsta, i nesto ruma ili brendija. Preliva se kod sluzenja nekad belim sosom (nepopularnim u ovoj kuci) ili sosom od braon secera, putera i malo mleka (popularna varijanta).
Slatki krompir – sprema se na puno nacina, zavisi od kuce do kuce, ali je obavezno prisutan. Jos jedan divan poklon svetu od strane ovog kontinenta. Ne treba mu apsolutno nista, samo ga ispeci. Ali ko voli da komplikuje – bez oklevanja, samo izvolite.
Dzin & tonic – tonik zamenjen vodom i iscedjenom cetvrtinom limuna – mnogo bolje. Bice i dobrog vina. I nebrojeno drugih stvari na trpezi od sireva do hleba, maslina i cega ne, posto vremena nisu tradicionalna, svi vole nesto drugo i svakome se udovoljava. U to ime: hvala!

Srecan Bozic!

Deset-petnaest

Nije mi se dolazilo. Delom zato sto sam se nedavno setila koliko je ovde hladno tokom zime, i u kuci i napolju. Poslednji put sam Bozicne praznike provela ovde pre deset godina. Navikla sam u medjuvremenu da nemam nikakvih obaveza tokom praznika i sa visine posmatram one koji se oko njih znoje pretrpanih ruku i otezalih dugova u dzepu. One koji su o meni brinuli da sam previse sama tokom ovog najvaznijeg porodicnog slavlja sam ubedjivala da mi nije nista, jer obicno vidim neke prijatelje, ili citam i ne radim nista – meni Bozic nije bitan pa se nikakva ozbiljnija psihologija ne zateze u mojoj glavi. Ne samo da mi nije nista, vec imam privilegiju da se ne uzbudjujem dok su svi uzbudjeni. Uzbudjenja volim kad naidju a ne po kalendaru. Za to treba imati deciji duh, koji ja nemam. To malo sacuvanog se kod mene javlja u drugacijim oblicima.

Nije mi se dolazilo i iz jednog osecaja nepostenja. Naime, sin ove porodice mi nije omiljena osoba na svetu i poslednjih dana mi je narocito isao na nerve. Imam situaciju u rukama koju ne znam kako da razresim, a moracu, i kad bi Deda Mraz stvarno ispunjavao zelje, narocito nama koji nismo ni dobri ni losi vec tako, prosecni, od ovog ispunjenja bi mu se zavrtela glava kao na ringispilu a mozda i odletela. Bye-bye… A u ovoj kuci je rodjen. Neposteno, kako rekoh.

Ni to nije sve zbog cega mi se nije dolazilo. Dovoljno je tesko kupiti jedan poklon, dva su vec teza muka od grumena plutonijama, a deset-petnaest…. nisam probala ali razmisljam da li je ubistvo laksi teret. Ni kao klinka nisam razumela zasto je Raskoljnikova toliko tukla savest. I tako svake godine. Niko ne pamti poklone iz prethodne godine, niko nista ne pamti, svi smo mi ovde jedni zbog drugih u neprekidnom podsecanju da ne vredi pamtiti jer smo se dovoljno zamerili jedni drugima da bi deset-petnaest poklona godisnje pre ili kasnije zamenilo deset-petnaest ubistava… da, da, u tom pravcu nije pametno ici. Pre ili kasnije neko ce to ozbiljno shvatiti. Ne volim da mi iko izvlaci tlo pod nogama, pare s racuna, volju iz duha… neprekidno mustranje na koje se svodi socijalizacija je zamorna prinuda koju ne opravdava potreba za drustvom. Ne opravdava je nista, ne u ovom obliku ponude i potraznje. Kad smo klinka i ja bile u trznom centru proslog vikenda, verujem da je bilo pravo iznenadjenje za nju da shvati da njena mama rezhi. Kao pravi besni pas kome fali nesto da rastrgne. Tome ne pomaze sto u svakom prolazu kraj neke radnje, a ovde je milion kilometara radnji, kao ono klupko koje kazu moze da se obmota oko zemlje sto puta, ona pita: mama, kupi mi ovo, mama, kupi mi ono. Hijerarhija potreba savremene devojcice u severnoamerickim uslovima je najbrzi put do ludila za jednu ovakvu kao sto sam ja. Ako prezivim do njenog 18. rodjendana napravicemo zaista veliki celebration. A kad sam juce ujutro, pred polazak, eksplodirala u predsoblju, verujem da je to zvucalo vise kao urlik lava u malom stanu, sigurno sudeci po izrazu njenog preplasenog lica. Izvinila sam se kasnije, i jos me boli stomak na tom mestu sa koga je urlik potekao. Izvinjenje sam zavrsila jednim upozorenjem: ne guraj me do ivice, ti pojma nemas sta me sve vuce na tu stranu.

I tako smo doputovale, ukus u ustima kiselo-gorak. A kad smo stigle…docekane smo bile od strane tople fine dame koja nam se jako obradovala. Kuca je lepa, uredjena, praznicna i svuda su tragovi prijatelja i rodbine koji su poslali svoje cestitke, lepe zelje i podsecanja da je vazno imati ljude u svom zivotu koje pamtimo po dobrom, na koje je lepo misliti i u dobra i u losa vremena, i koji stavljaju na frizider slicice nase dece i unuka, porodicne fotografije i dolaze na svako vencanje, nikad ne odbiju poziv, jer takve stvari su prosto vazne.  U poredjenju – nista od onoga sto sam nabrojala iznad nije vazno. Moj dom nije ni sredjen ni praznican. Mozda bih bila manje divlja zivotinja kad bih sredila kucu. Potreban mi je jedan proces civilizacije, ili deset-petnaest.

Praznici

Evo me opet u jednoj kuci na vise nivoa u Otavi. Bila sam ovde dovoljno puta da joj poznajem svaki ugao, ali ne dolazim dovoljno cesto pa to uvek ostavlja malo prostora za nepoznato. Taj osecaj istovremene bliskosti i distance je neobican, zato sto ne dopusta opustanje, a to mu je ujedno i najbolja strana. O opustanju se puno prica ovih dana, uglavnom pogresno. Praznici nastupaju i zanimljivo je videti kako razlicitim generacijama jedne iste porodice oni znace razlicite stvari. Deca dobijaju poklone, ima puno kolaca i okuplja se familija – oni uvek dobro prolaze. Oni u sredini kupuju poklone, okuplja se familija i uocava se da dok svi stare deca rastu, i pritisci rastu, i problemi, a tek racuni… Oni najstariji kupuju poklone, uocavaju probleme svojih mladih, i prisecaju se vremena kad su oni bili deca i magije praznicnih veceri. Praznike neko voli neko ne voli. Ja ne volim zimu. U Otavi je zima uvek surovija od one u Torontu. Kao da su ljudi u Torontu jebivetri, hohstapleri, ili neki slicni foliranti koji ne umeju da cene sta zima ume da napravi. Cak i beskucnici nadju resetke nad izduvnim shahtama kroz koje duva topli vazduh pa tu spavaju. Svi se malo stisnu, valjda racunaju evo jos mesec-dva..-sest, pa ce proci. Devojcice iz privatnih skola nose dokolenice iznad kojim im se modre kolena i butine do ivica kariranih suknjica,hodaju u gurpama, stiscu se jedna uz drugu, i svi vrlo teatralno ne obracaju paznju. U Otavi je zima ozbiljna realnost. Uvek se zapitam kako sam se nasla ovde. Zivotne lekcije, kao i sve lekcije, bi zaista bile daleko uspesnije kad bi se jasno naznacilo sta se to uci. Klinka se raduje. Meni nedostaje nesto sto nikad nisam imala. Kuca je hladna, ali ima dovoljno dzempera. Ja sam uvek dobrodosla ovde. Zar je to malo. It calls for a celebration.

FB i ja, ja & ja

Ovih dana bavim se unošenjem nemira u sebe. Nije to neka retka ni neobična aktivnost, ali nekad joj se baš posvetim. Začudi me kako je lako izaći, ili biti izbačena, iz zone komfora. Recimo, stvari krenu drugačijim putem. Kakvu to uzbunu može da napravi u sistemu samo sistem zna. Ljudi obično ignorišu. Ja radim suprotno – ignorišem druge stvari a sistem posmatram. Evo jednog malog primera:

Klinka i ja smo sele da otvorimo facebook račun za mene. Razlog je dosta jednostavan – ne može se disati od priče i pisanja na temu značaja ove pojave po sve, uključujući kompletnu promenu sveta kakav je postojao do sada. Kažu i da je on neprocenjiva alatka za poslovni uspeh. Ja nisam baš tako lako zapaljiva, ali networking mi je slaba tačka, pa ako ovo može da to malo pospeši – što da ne. Da je svet evoluirao, i verovatno upravo prolazi kroz neku nevidljivu maglinu jako udaljenu odavde, shvatila sam već na početku. Moja namera da u sve uđem poslovno, dakle nelično, se pokazala kao neobaveštenost. Da bi se stvorila strana za posao, mora da se otvori lični račun. Ja sam pred tim prirodno ustuknula. Iako je svaki posao vrlo lična stvar, ubeđenja sam da lični život i poslovni treba držati odvojeno. Prosto su nekima od nas potrebne različite realnosti. Neki to postižu ovako, neki onako, ja volim da imam odvojene sfere, i to više njih. Možda nisam uvek volela, ali je sada tako. Kad mi je fejsbuk to smestio kao uslov, dakle nisam sama rešila da treba drugačije, ja sam otrčala do vrata i dreknula u mrak: Okay, nemiri, navalite! Ima tu i malo stida, kao da me je neko uhvatio u sramnoj radnji. Valjda zato što zasebne realnosti ovih dana izgledaju staromodno, ili nepošteno čak.  Sve je u stapanju, amalgamisanju, kompilaciji… Brend ‘ja’ je najbolja investicija u svakoj ekonomiji.  

Zašto ne volim da se mešaju moji različiti život – pa, nema tu neke misterije ni tamne strane. Ni ljude ne volim na gomili. Izgubim se u gomili. Važno mi je da imam izlaz. Ili prolaz… Važno je. Arhitektonski nečista posla savremenih poslovanja izbegavam.

Umesto da poteram tu neposlušnu gomilu nemira napolje, prilagodim se, iskoristim medijsku dominaciju svetom da nešto naučim pa i ja dominiram, posmatram sve pomalo zabavljena i puno čitam. Ako želim drugačiju realnost, uvek ću je naći. Suština ovog pomalo nezgrapnog teksta: ne mešajte se ljudima u realnosti! Dugo su ih gradili.