Uspavanka

‘Hush now, don’t explain’

Kao neprekidna tiha kiša niz strme ulice
danima, nedeljama teku
ovi stihovi i glas
Ne znam zašto
ovo je iz vremena pre mene
Kad Billie Holiday peva ovu pesmu
nepodnošljiva je
Ali nije ona
Oh Billie!
Trebala si je dati muškarcu
kao ovaj
da ti otpeva
makar jednom

‘I’m glad you’re back, don’t explain’

Glas sa pola veka iskustva
debeo i mekan kao ćebe
i uspavanka
pogura nežno da žmurim i zamislim
kako pesmu peva moj otac mojoj majci
ja sam opet devojčica
i prisluškujem

‘What is there to gain’

Glas umoran i težak
Ne razumem tada od čega
Ne smem da zaspim
ne smem da zaspim – šapućem
da ne zaboravim šta joj je rekao

‘You know that I love you’

Ovo sam zaboravila
Postojala je velika strast
među njima jednom
a ja sam učila o njoj iz knjiga
Niko nije proveravao
mogla su biti i pogrešna mesta
Bilo je toga još zalepljeno na celuloid
znam da su mnogi kopali rupe
i zatrpali sve na sigurnom
Lov na blago u zabavnom parku
a deca još uvek čekaju istovar ljubavi
sa papirnih brodova
Ako joj je šaputao na jastuku dok spava
onda ga ni ona nije čula
Uspavane žene putuju same
U Memfisu
probadaju crne udovice čiodama
i znaju da je sve san
Šta drugo vredi znati

‘And what love endures’

Ni tada
nikada
nisam se setila da pitam
kako će ljubav izdržati sve ovo

‘Hush now, don’t explain’

Da je mama sada ovde
zavukle bi se pod ćebe
njena mila tišina u sobi
i slušamo zajedno
Ovo je iz vremena pre tebe
– šapuće
Pusti prošlost da pojede
svoje greške
i sebe samu
Kako je ovo lepa pesma
Poznata mi je

‘You are my joy and pain’

Ima mesta na krevetu za drugu decu
Neka priđu bliže i sve granice
da ih pređemo
Nije još kasno
ni za dan
ni za san
za buđenje
i povlačenje u noć
Svejedno će sve uvek biti
i radost i bol

‘My life’s yours, love’

Šššš…
Laku noć, deco

‘Don’t explain’

Do.sada

Modernizam brzo zastari.
Aktivizam se pokvari.
Laž nije nepoštenje.
(Nepoštenje je gore).

Ko ne poznaje sebe, neka pita druge.
Oni uvek znaju.

Ekonomija nije biznis.
Teror jeste.

Manjina od jedan.
Više od jedan nije manjina.
Svi smo manjina.

Staklena tavanica je stakleni pod.
Izlaz vodi ka stepeništu.

Imovina je vrednija od slobode.
Sloboda za svakoga!

Detinjstvo je jedini izvor večnosti.
I najkraće životno doba.

Znanje vodi ka razumevanju.
Razumevanje ne vodi nikud.
Neznanje ima puno širu perspektivu.

Smrt je žrtva ksenofobije.

Na svetu ima mesta za svakoga.
To nije političko pitanje.

Ko postavlja pitanja, zna odgovor.
Svrha pitanja nije odgovor.
Odgovor nikada nije svrha.
Svrha je najgori odgovor na bilo koje pitanje.

Kad bih se ja pitala

Kao neodlučna mala ptica, proletela je bila misao, i kad sam prestala sa čitanjem i pogledala za njom, shvatila sam da je bila sećanje. Od onih koja otkinu komad živog tkiva, i progutaju bez žvakanja – i ne boli. Na mestu pocepanog kontinuiteta, umesto krvi i bola, poteku emocije od teške patine. Emocije starije od svega što znam. A ne znam tako puno, samo imam osećaj da je puno. Emocije i sećanje u tandemu bez morala, ili obzira, vode poreklo iz detinjstva. I ovo čega se sećam je dom. Od detinjstva nije ništa ostalo. Ni od doma. Kako je to čudno, rekla sam, da je moj najlepši osećaj doma kao dete bila puna kuća ljudi, a danas živim praktično sama, izolovana. I po sopstvenom izboru. Čudno.

Ptica se rodila među stranama jedne knjige. Knjigu čitam po drugi put za godinu-dve, i sada mi je još lepša. Venice Observed, napisana tokom ’50-ih. Mary McCarthy je vanredan pisac. Ovo je jedina njena knjiga koju sam pročitala, i to dvaput. Doći ću i do ostalih, ne žurim. Ali kakva je ovo knjiga. U njoj je Venecija, i pored nje je Meri. Svako je bar pokušao da se zamisli u Veneciji. Meri se zamislila tako što je zažmurila i poželela najtajniju želju. Kad se želja ispunila, ona je o njoj napisala knjigu.

Ovo je rafinirana knjiga, i jednako bezobzirna. Prava ljubavna afera. Anegdote od gusto zbijenih sudbina, istorija i njeno iskrzano tkanje moderni par, novi dan kao snažan duh i obećanje, novi početak već star oko podneva, večnost uvek spremna u sumrak.

Probuditi se ne može svako. Ali kad može, bilo ko, nema lepšeg portreta. Ne, nije portret. Možda trg. A ako neko ne može da zamisli trg, ili se seti jednog, kao da nikada nije bio nigde. Ali nije prekasno. Kad se probudi, i pronađe svoj trg, neka tu provede svoje najbolje dane.