U nizu

Velika egzistencijalna misterija je otvorila svoja vrata nedavno, što dopusti povremeno radoznalima. Vrata su jedna u nizu sličnih, kao na brzo izgrađenim nizovima kuća što ovde prolazi kao ‘urbani’ kompromis između sna i jave. (San je Američki po imenu, inače nema veze sa snovima, radi se o manufakturi, prodaji i tržištu). Sa takvim vratima u nizu, lako se pobrka i uđe na pogrešna, ili bar pokuca. Misterija jedna, druga, viška… potvrdi očiglednu stvar:  Iza svake misterije stoji razočarenje. To je sudbina radoznalih. Oni pametniji zalaze po drugim krajevima.

Misterija se pojavila u vreme kad sam bila savim nova ovde, i tipična je za pridošlice. Prirodno je doći sa glavom u oblacima, čak i za one koji do ovih obala putuju u kargo kontejnerima, inače bi bilo neophodno stvoriti neku drugu vrstu mentalnog slepila. Zašto ova zemlja ne iskoristi sve ove obrazovane ljude koji dođu ovde? pitala sam se bila u čudu tih godina nad tako lošim planiranjem. Pa koja bi ovo sila mogla da postane kad im dolaze spremni inženjeri, lekari, specijalisti iz raznih polja, željni i sposobni da zgrabe život i promene svet, razmišljala sam bila dalje, uvek sklona prekrajanju sveta. Naravno, razlozi za ovakva opažanja su bili vrlo lične prirode – zašto svet ne vidi kako sam ja bitna figura i ponudi mi jabuku na tanjiru, u čaši, može i na vrhu viljuške– ali lični interesi i veliki svetski problemi su se pradavno spleli u moralno pikantnu tapiseriju. Da stvari nisu onakve kakve želimo da budu, je veliko životno razočarenje. Odaje naivnost, mladost, bujnu maštu. Poenta tako rasipnog ponašanja je da pre ili kasnije svako ispadne glup. Ako je život učiteljica, onda spada u one potrošene godinama rada sa vrlo lošim đacima, što jako dobro opisuje ljude. I dobar broj učiteljica. Svega je bilo i biće u sve većim gomilama. Svega je bilo oduvek, i nastaviće da bude.

Nakon više godina, tura se zaustavila pred vratima, vrata je bilo lako otvoriti, i unutra se video nagomilanidžank. Are you crazy? je suština odgovora. (To je jedno od onih pitanja koje daje više odgovora od velikih knjiga na gomili). I ja sam sagledala da jesam, zaista, neverovatno crazy. Dobrim danima me tako nešto nasmeje, lošim… Puno je loših dana. Oni su nepogrešivi generatori misterija i sličnih eskapizama.

U kompaniji koju zagreva toplota mojih ćelija, najveći broj zaposlenih čine emigranti. Po kvadratnoj stopi  inženjera, magistara, doktora nauka i disciplina ima toliko, kompanija je pri svetskom vrhu, daleko iznad Harvarda ili MIT-ja. Odrasla na kulturnim stereotipima i medijskim lažima kao i celi svet, nisam imala predstavu da u Aziji, na primer, ima toliko obrazovanih ljudi. Jedan osrednji grad u tom delu sveta proizvede više diplomaca nego što će Kanada videti u jednoj celoj generaciji. Kad deo tih diplomaca i stručnjaka pristigne ovde, dobar broj kanadskih diplomaca sa njihovim studentskim kreditima se zapošljava u kafićima, na pozicijama koje poslednjih godina dobijaju imena profesija, kao barista na primer.  (I dobar broj tog visokog broja će tu ostati godinama, ili preći u drugi kafić). Zaposleni emigranti će dovesti druge emigrante i preporučiti ih za nove poslove, što odgovara i emigrantima i kompanijama – emigranti se nadaju da je to dobar početak koji će voditi ka boljem, kompanija se ne meša u privatne snove i bavi se jedino svojom profitabilnošću. Uvek će biti emigranata.

Podjednako sam bila neznalica oko cilja obrazovanja: da posluži kao karta za izlaz iz zemlje u kojoj si obrazovanje stekla. ( Za preživljavanje i napredak potrebni su drugi kvaliteti). Kao neko ko je uradio sličnu stvar, pronaći sebe na listi krivaca je bila još jedna od onih životnih lekcija. Da sramota bude veća, ja sam obrazovanje dobila besplatno. Ovde se plaća, onaj univerzitetski deo. Sve i da se plati do poslednjeg centa, država bez ljudi, naročito mladih ljudi, nije država. Koja prirodna dobra će trošiti ako neće svoju decu. Ko će izdržavati penzionere i bolesne. Ko će stvoriti bar privid civilizacije, ili novi pokušaj.

Emigrantima ovde niko ne traži diplomu. Posle nekoliko godina, verovatno retko ko se i seti u kojoj je fioci. Izuzetak su studenti, oni internacionalni. Stipendije i programi koji se nude međunarodnim studentima se ne nude lokalnoj deci. Tvoja deca će kao i sva deca ili osvetliti obraz ili razočarati, ali ovi što dolaze na stipendijama, oni svetle kao fosforescentni plankton magičnih mora. Oni nikad ne razočaraju. Zvanični razlog za stipendije je pomoć nerazvijenim zemljama da se razviju. Ali kako je, da podsetimo, svrha obrazovanja da bude get-outta-here ticket, i oni su već napustili svoje domove davno, dobar broj njih će ostati ovde. Kao sezonirani putnici, oni su sada zainteresovani za sedišta u prvoj klasi.

To je bilo dovoljno džanka za jedan dan.

Tokom godina sitnih opsesija oko definicije i razumevanja sopstvene gladi, nisam bila svesna da uopšte nemam predstavu šta je glad. Pomalo mistična sila koja je održavala blagu vatru (i povremenu eskalaciju u oganj) mog temperamenta je, ispostavilo se, kompletni misnomer. Ja nikada nisam bila gladna, je činjenica. Ni bukvalno, ni prenosno. Odnosno, ono što sam ja pokušavala da prodam sebi kao glad je ona već pomenuta radoznalost koja me je nebrojeno puta dovela do vratâ koja, jednom otvorena, bih radije da sam zaobišla. Obična ljudska odlika sa rokom trajanja. Glad se kultiviše. Višeznačnim izgladnjivanjem populacije, koje je nekad izvedeno planski, a najčešće samo sledi već utabane staze. Glad je kulturna odlika, toliko duboko usađena da čak i kad razloga za nju nestane, ona istrajava. Glad je inteligentna fermentacija užasâ koji ne moraju da idu u paketu, ali ko bi izašao iz tako dobitne kombinacije. Jedini autentični užas koji ja znam je strah. Ne verujem da je išta što sam ikada osetila ili smislila bilo bliže istini od osećaja straha. I mada je on često poneo jasna imena, nijedan od njih nije otkrio svoj pravi izvor: strah sitih pred gladnima. Sasvim slučajno u ovoj igri, kao i svako rođen… kuća se probudila, misli su otišle drugim putevima, i odnele sa sobom efektni zaključak.
Ne bi popravio ništa.

3 thoughts on “U nizu

  1. Obozavam Vas . Hemon i Vi opisete sve ono sto stoji zatvoreno u cutanju jednog emigrantskog srca.
    Pozdrav iz Ottawe

  2. horhe, veliki teret sa gladima. Nekad su i drugi ljudi zrtve, sto sigurno nije dobro, ali glad ne bira. Drzi se.

    Dunja, hvala najlepse. Drago mi je da reci nadju put do srca. Sve vise uvidjam kako je tesko pregurati jedan dan, svaki dan. U dobrim okolnostima ziveti punim dahom, u losim pronaci put van ili utehu…

    Drzite se i Vi, i veliki pozdrav za oboje,

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s