Latte subotom

April 30, 2016

Kensington market i lep prolećni dan. Jedva se može proći od ljudi. Bašte su otvorene i sedi se napolju; trotorari su uski i ljudi se prelivaju na kolovoz; automobili su retki i miču se sporo – svako ko namerava da stigne negde brzo izbegava ovu ulicu. Prodaje se sve od naočara za sunce do pasulja i sveže ceđenog soka. Rasta, burito, didžeridu, vintage odeća, ribarnice, brza hrana svih etniciteta, ulični muzičari, novootvorene ‘apoteke’ trave nude besplatne konsultacije (za šta, pitamo se u čudu, i smejemo na moguće odgovore); ispred jedne se otegao dugački red. Haotična humanost i beznaporni balans stvoren oko uživanja u subotnjem popodnevu.

‘Fika’ je kafe za danas. Meni sasvim nepoznat, klinka je čula da je dobar. Imaju baštu ispred, i još jednu pozadi, iza kuće. Ovde još uvek ne niču nove zgrade i svi lokali su kuće izgrađene bar pola veka unazad, u većini slučajeva još pola veka starije. Unutra je velika gužva, ali bašta pozadi ima par slobodnih mesta. Grane drveća nad glavama su gusto okićene nežnim pupoljcima i jedva se miču, da ih ne uznemire. Razgovori i smeh. Latte je i.d.e.a.l.a.n.

20160430_160526.small

 

Advertisements

Izgubljeni u priči

Približava se kraj sezone TV serijala. Od dva koja pratim poslednjih meseci, u jednom je ubijen jedan od glavnih karaktera. To se desi kao deo priče ponekad (ređe). Uglavnom je standardna procedura za završetak karaktera kada se glumci okrenu drugim projektima, ili izgube u pregovorima sa producentima oko love. Vrlo vešto se kriju takvi razvoji, i publika uvek doživi traumu. Razumljivi su razlozi iza takvih preokreta, i nikoga ne treba podsećati da su sve to samo priče, glumci dobro plaćeni profesionalci, i ni priče ni profesionalci nisu uvek čak jako dobri. Ali i jedni i drugi zažive, i obrisati ih sa stranice je surovo i kad su opravdanja vrlo razložna.

Niko nije očekivao ovakav razvoj u programu koji pratim. Spekulacije da li je u pitanju konspiracija i karakter nije stvarno mrtav krenu i pre nego što se završi odjavna špica. Niko ne želi da prihvati, i svako veruje u magiju. Nema puno magije u ovom vremenu, ali zaokreti u skriptu pa i neubedljivi, će poslužiti.

Nisam očekivala preokret, i moja reakcija je bila dosta umerena, ali sam uhvatila sebe danima nakon te epizode kako žalim. Nema smisla žaliti se na scenariste i producente. Ali ima žaliti za karakterima. Nije neophodno pa čak ni potrebno imati smisla, ili ga tražiti. On je uvek tu. I razlog zašto poverujemo u svakakve priče, karaktere, magiju i nemoguće. Učestvovanje je velika nagrada za mali trud. I čak je veliko zadovoljstvo upravo u tome da je tako lako. Izgubiti se u priči je oduvek bila jedna od najlepših nagrada ovog putovanja.

Totem

Liči na praistorijsku pticu. Crte su bile grube u tom periodu rane adaptacije i ekstremnih uslova. U današnjem vremenu, izgleda puno starija od svojih godina. Bez poznavanja detalja, čini se da je to posledica dugog trpljenja. NIkada nikome nije bila dovoljno dobra. Ona to objašnjava nefer tretmanom čija je redovna žrtva. Redovno objašnjava, ili bar pokuša, sve dok je neko ne prekine, ili pobegne. Premestila se nedavno blizu mene po ukazu menadžmenta. To bi trebala da bude promocija, ali ona je ne vidi tako i tu je verovatno u pravu. Međutim, boljih šansi neće biti i jedino što može je da iskoristi i to malo što je ponuđeno. Stiglo je prekasno. Ona misli da je zaslužila puno više, puno ranije. Eonima ranije. Možda jeste, ali što se posla tiče, posle deset godina zna jako malo, i to pokvari u pokušajima da zvuči pametno. Posle tolikih izdaja, to je jedino što zna. I govori protiv drugih, podmeće. Vodi se principom da joj je svako nekom prilikom učinio nepravdu. I verovatno je opet u pravu. Ja, recimo, očekujem da će moj sloj civilizacije istrajati najduže do kraja sledeće nedelje. Već je prekidam usred druge rečenice, što je najkasnije kad krene sa žalopojkama, i uopšte i ne gledam u nju dok govori. Totem mizerije sedi na par metara od mene u desno, i moj organizam je u kompletnoj panici. Zamišljam kako se izdirem na nju – ostavi me na miru! – ali moja panika je neznatna u odnosu na njenu potrebu. Džinovsku pijavicu koja nema benchmark za dobro je nemoguće zaustaviti, ili zasititi – sve je samo gura dublje u stanje koje ona već previše dobro poznaje. Ona mu ne može pobeći, ali ni mi. Kad budem konačno ustala u odbranu svog jadnog prostora, biće mi prvo žao, jer ona nije ravnopravan protivnik, a zatim će se pokazati besmislenim. Ona ne može da stane. Ona jedino ovo zna. Ja znam za bolje, i mogu bolje, ali sedim tek na par metara od nje. Ptica iz plaistocena opstaje i u 21. veku kao što je i u svim drugim vekovima pre njega. Slične priče traju na sličan način. Ja, kao modernizam, ne mogu da trajem  – to je moja definicija. Kad bih pokušala da joj objasnim da pobeđuje ona ne bi razumela, verovatno bi i zaplakala i doživela  to kao još jedan udarac. Ja, bar ispred monitora večeras, se smejem: stvari su jasnije, bitka je izgubljena, i suludo je biti milostiv prema pobednicima.

Razgovori

Razgovori sa klinkom skoro uvek završe u nekom uglu istorije. I često su preširoki. Ona se ne usteže da me opomene, ili ja pročitam po njenom izrazu da sam preterala pa pokušam da završim što pre, ne bez poente za kraj. Iako ona na taj način izgubi u zamahu. Nisu razgovori nezanimljivi, pa ni teme, uvek mi kaže, ali zakomplikujem jer jedna stvar vodi ka drugoj, sve je povezano, i onda se zapetljam. Negde usput napravim i najveću grešku: razgovor postane jednostran tj. lekcija.

Ona zna da volim istoriju, i uvek je impresionirana mojim znanjem, što je dosta lako postići jer sa ovdašnjim školskim sistemom ona zna vrlo malo. Ove godine je uzela antičku filozofiju kao jedan od predmeta na fakultetu. Imala je vrhunskog profesora, materija je bila zanimljiva, i istorija je ušla na mala vrata skupa sa Sokratom, Platonom, Aristotelom i skepticima. Verovatno nisam uspela da sakrijem koliko mi je drago zbog toga. (Ona je još uvek tinejdžerka, i moje strategije se moraju razumeti u tom kontekstu).

Razgovori se menjaju. Volela bih da kažem da su zanimljiviji, ali i dalje mi nedostaje period kad je bila mala i njeno otkrivanje sveta iz te perspektive, pa poređenjima nema mesta. Divno je posmatrati decu kako uče i otkrivaju svet u različitim periodima; način na koji znanje otvara vidike se na njima vidi i doslovno.

Razgovori su važan instrument u merenju odnosa među ljudima; kako se odnose jedni prema drugima, nivoi poštovanja, prihvatanja i tolerancije, poklapanje ili ukrštanje stavova – ili kad razgovori prestanu. Za učesnike u razgovoru nivoi su puno bogatiji, i rezultati. Razgovori zahtevaju veštine koje treba izgraditi. Kao, na primer, vežbanje kraćih skretanja i izbegavanje monologa u mom slučaju.

Znam da ću većinu razgovora sa klinkom zaboraviti, kao što sam zaboravila toliko toga otkad se rodila a činilo se nemogućim da neću pamtiti zauvek svaki trenutak. Ali tu se ne može ništa – vreme uzima svoj danak, kao i svaki gospodar puta kojim se mora proći. Vrlo je teško zbaciti okove vlasništva nad iskustvima, sećanjima, proživljenim. Da na svakom novom koraku uspevamo da izgradimo novu konstrukciju kratkog veka a naizgled neuništivu je prekrasna iluzija. I najlepše je to da se ne može dokazati da je iluzija, jer već na sledećem koraku moraće se graditi opet, i opet, svet u kome stvarnost boravi, trenutak po trenutak.

To nije mali zadatak, građenje sveta uvek iz početka. Jer dešava se ljudima da jednog jutra zaborave kako. Ili im više nije stalo.

Razgovori sa klinkom su čas koji nikad ne bih propustila.

Latte subotom

23. april 2016

Na King West ulici, u delu oko Roy Thomson Hall-a, prestižne koncertne dvorane i doma Toronto Simfonijskog Orkestra, i dalje kraj dve pozorišne zgrade i Bell TIFF Lightbox sedišta Toronto Filmskog Festivala, uvek je puno prolaznika. Tokom nedelje to su zaposleni, jer je Finansijska Četvrt samo par koraka na istok, i puno toga se dešava i puno šire u ovom epicentru downtown-a; vikendom tu su turisti, građani, ljubitelji mjuzikla i predstavnici brojnih drugih kategorija.

Klinka i ja hodamo ka Bathurst ulici, koja nije jako blizu ali je dan lep iako sa jedva 10°C i ona ima još dosta vremena pre posla u kafeu koji se nalazi dalje duž te iste ulice. Trotoari su dosta uski ovde i ljudi prolaze blizu jedni drugih. Dok sam ja gledala negde drugo, ona je spazila dečaka njenih godina koji je prošao odmah kraj nje. ‘Mama, da li si videla ovog dečka koji je sad prošao?’ pitala je. ‘Nisam’.

Ona ga poznaje iz srednje škole. Srela ga je bila na žurkama par puta, i ne pamti njegovo ime, ali ga je dosta često viđala tokom škole kad bi se vraćala kući a on išao ka metrou iz svoje škole, Upper Canada College, najprestižnije škole za dečake od kolevke do ulaska na fakultet. Jedna godina školarine u toj školi košta puno više nego godina na fakultetu, i već godinama obezbeđuje dobar početak i garantovan uspeh dečacima koji uđu u to društvo. Iako ima probranih đaka na stipendijama, skoro isključivo su to deca iz bogatih familija iz grada i puno šire. Na ovog dečaka je naletela odjednom nekoliko puta nedavno, baš u ovom istom kraju, i vrlo je uznemirena susretima. On nije gledao ni u nju niti u bilo koga, a ona je videla da nosi istu odeću i cipele, i sve je pomalo odrpano, i njegova kosa štrči na neobičan način, kako hoda nije u redu… Pretpostavlja da je beskućnik. Rekla je to sa količinom užasa u glasu koja savije i najjača leđa, i nesvesno tišim tonom. Duž zakrčene ulice kojom hodamo, beskućnika ima na svakih nekoliko koraka, strateški smešteni očekuju da će dobro raspoloženi prolaznici udeliti nešto. Ona izbegava da ih gleda, ali uglavnom ne može da odvoji pogled dok ne prođemo. Viđa ih celog života, ali za koncept još uvek ne uspeva da nađe mesta u svom svetu poimanja. Kako neko padne tako nisko, kako je uopšte moguće živeti na ulici, a kad vidi tinejdžere među njima, ceo svet se zatrese kao da je pukotina nad kojom hodamo za crtu malo šira. Ja ne stojim ništa bolje sa konceptom. Kad vidim decu, pukotina u svemiru promeni pravac i raširi se po sredini mog bića na svom putu u beskraj.

Par godina nakon srednje škole, otkriva koliko je njenih drugova, i dečaka koje je površno poznavala, već tada sa 16-17 godina, koristilo kokain. Na fakultetu ga masovno koriste i dečaci i devojčice; retki su oni koji ga ne koriste. Ona je naplašena od droga, pa verujem joj kad kaže da ga nije ni probala. Nema ni para, kokain je skup, i to je dobro. U društvu u kome je odrasla, mi imamo najmanje prihode. Od drugova koji su ostali ovde u gradu, svi su napustili fakultete i koledže koje su započeli; po celi dan piju, usisavaju kokain, i prodaju ga na strani, jer roditelji jedan za drugim odbijaju da ih izdržavaju. Ili ne daju dovoljno džeparca za skupe navike te vrste. Oni koji su još uvek u školi uspevaju da balansiraju obaveze i kokainski high, bar za sada. Dečaka na ulici su roditelji očito izbacili iz kuće, i skupe droge mu više nisu dostupne, osim ako ga neko pokupi na ulici za sopstveni entertainment. Crack, ili heroin, je obično niži krug pakla, onaj na kome dobar broj tih priča završi, sa ili bez pomena na lokalnim vestima.

Priroda je jako rasipna, pomenula je bila jednom moja drugarica po pitanju slične teme. Ljudi, dece, ima puno. Oni koji se ne izbore će biti zamenjeni novima. Mehanizam ne mora da bude savršen, jedino da funkcioniše – evolucija, selekcija, i sl.

Mi smo na putu da probamo novi kafe. Thor, stariji brat Odina od pre par nedelja. Kafe je minijaturan, i vode ga dve mlade Japanke. I u Odinu smo videle Japance iza pulta. Iako je moguće da su oni osnovali koncept kao zaljubljenici u skandinavski dizajn i mitologiju, verovatnije je da je biznis promenio ruke, što je česta pojava. Prisustvo ambicije i radinosti nakon susreta sa protraćenim životom nekoliko minuta pre toga je veliki korak ka pozitivnom, ili normalnom. Uništiti dobar početak koji dete iz bogate familije dobije žrebom rođenja zahteva poveći trud. To je jedna postojana crta među ljudima, zar ne – mi se svi uvek trudimo. I kad ništa ne radimo, mi se trudimo. Nešto u nama kopa, i grize, i guli slojeve zidova oko nas. Nekad sa ciljem da se ispod krša sakrijemo, nekad da izgradimo nove, ili samo probijemo na drugu stranu. Ja spadam u pojedince koji vole da hrle napred, ili ako ne baš velikom brzinom jako je važan osećaj pokreta i uvek u tom pravcu. Ali, recimo, korak nazad je uvek bio moja najbolja strategija. Samo taj jedan korak odstojanja daje najbolju perspektivu, ili zaštiti od intenzivnog zračenja koje ljudski životi emituju. Svega ovoga je bilo, životi prolaze, i mehanizam odoleva savršenstvu. Ne može se poreći sklad takvom haosu.

IMG_6446.small

In memoriam

Bilo je to Novogodišnje veče dobrih 12 godina unazad. Mislim da jeste, ali nisam sasvim sigurna. Ako je nekome važno, može da proveri sa Tijanom; ona sve pamti. Dakle, recimo da je bio 31. decembar 2003. na prelazu u 1. januar 2004.

Veče je bilo toliko savršeno da ja ne pamtim bolje (uprkos tome da nisam sigurna koja je godina u pitanju). I nisam jedina koja ga tako pamti. Čak je postalo mala legenda u našem malom krugu od 3. Ali u originalnoj ekipi bilo nas je četvoro. Jedini džentlmen u grupi, i jedan od retkih pravih koje sam ikada srela, Tijanin tata, je otišao iz fizičkog postojanja par godina nakon te večeri. Da sakupimo tokom života toliko mesta koja bole i bez dodira je ipak bedž izdrživosti, hrabrosti, i posvećenosti – mi ćemo pamtiti, mi koji ostanemo na ovoj strani, za sada.

Čule smo se putem Skajpa nedavno, TIjana i ja, i na kraju nam se pridružila i njena mama. Nismo se dugo videle uživo. Dvanaest godina. I ona se prva setila te naše magične večeri. Kako smo pobegli od Nemaca, rekla je. Šezdeset godina nakon rata, takve aktivnosti su pravi, iskonski izraz otpora i revolucionarnog duha. Kikotale smo se, srećne da se vidimo, u posedništvu jedne tajne večeri koja podseća da trajemo, i kad sve izgleda kao da se menja. Menjamo se i mi, sve 3. Ali šta je ostalo isto? Tijanina mama zrači šarmom svetlog letnjeg dana koji privlači i mlade i stare, naročito džentlemene izvesnih godina; ja i dalje imam figuru mlade žene; Tijana će biti glamurozna i kad sto godina prođe od njenog rodjendana. Nije loše za zrna posejana u dalekoj zemlji na Balkanu koje više nema. Ali nešto traje; nešto u nama traje i istrajava.

Danas sam čula da je Princ otišao putem velike praznine. To je tužna vest. Ali ako zamislim nekoga ko je živeo intenzivno, produktivno i kreativno, mogu da zamislim i da je sve samo prelaz iz jedne oktave u drugu, iz jednog postojanja u drugo, i kako bi bilo dobro da jeste, zar ne, ali istina je da sam imala dobro popodne, i kad sam čula vest ja sam se setila te večeri unazad dvanaest godina, u kojoj on nije bio pomenut a bio je učesnik, jednak svim drugim glavnim akterima – nas četvoro, plus Everlast. Dakle, ko bude čitao do kraja, neka obrati pažnju na trenutak kada je noć prešla iz jedne godine u drugu, i da je nakon naznačene pesme na radiju usledila bila druga, koja se zvala ‘Kiss’. Da smo mi nastavile istim nabujalim duhom je samo omaž životnoj strasti koju je retko ko ilustrovao tako jasno kao umetnik koji nije želeo da bude definisam imenom, ugovorom, ili bilo kojim drugim veštačkim granicama. Ja ću ga uvek pamtiti po jednoj od najlepših večeri u mom životu, a ovaj tekst, naročito onaj niže, je posvećen memoriji dvojice džentlmena: jedan među njima svetski superstar zvani Princ, drugi prinčevski plemenit i odani tata jedne devojke sa kojom sam stvorila bila to magično veče.

Priča o maloj beloj Mazdi i dve devojke

Novogodišnje veče u Atlanti se primicalo sa planovima od kojih su neki bili zapisani na kalendaru u kuhinji, a drugi nacrtani u pesku dečjeg igrališta u bašti. I za Tijanu i za mene, prošlo je mnogo vremena od kako smo poslednji put bile uzbuđene oko smene godina. Verovatno smo tada imale po jednocifrenu gomilu svaka i krišom ostajale budne mnogo duže nego što nam je bilo dozvoljeno. Večeras, čekala nas je prvo jedna porodična žurka kod njenih prijatelja, za koju smo kupile flašu vina i poklone, i koja se našla na kalendaru samo zato što je bio red da i njeni roditelji malo izađu iz kuće. Posle odrađenog obaveznog dela, mi smo imale i jednu college kids party na umu, do koje su vodila uputstva nažvrljana na parčetu papira, uz broj telefona.

Još uvek smo pričale o iskustvima iz prethodnih par dana i nismo bile sigurne šta ćemo obući, ali dilema nije zasluživala veći napor. Crno je uvek pravi izbor, uz par detalja i malo šminke. Sve tri, uključujući njenu mamu, smo zaslužile komplimente koje smo dobile po izlasku iz svojih soba.

Na putu do prvog odredišta, malo priče, više muzike – dobro raspoloženje se nekad baš navadi. Stigli smo brzo, jedva parkirali uz ostale goste koji su već bili unutra kad je vrata otvorila simpatična mlada žena, Nemica iz Južne Afrike, koja ima dvoje sitne dece u kući i za ovu priliku je spremala, kuvala i verovatno nije ni sela ljudski bar tri dana. Pozdravljamo se, predajemo što smo doneli i ulazimo da upoznamo ostatak društva. Unutra se priča tihim glasovima, nema muzike, čuje se poneko dete, kojih ima otprilke isti broj kao i odraslih, uglavnom godina ispod 7. Priča se na engleskom i nemačkom. Sto prepun hrane, i uz decu, to je uglavnom i tema razgovora. Svi su obučeni kao da su upravo završili sa riljanjem bašte, mada je bilo i par paisley prsluka uz bele kaki pantalone. Gledamo se zbunjenim pogledima. Tijana je odlučila da uopšte ne skida kaput, ispod njega ima bluzu protkanu lameom, ovde bi takav prizor bio baš nepristojan. Ja sa svojom haljinom od baršuna nemam kud.

Izlazimo na verandu; tu su uglavnom muškarci i nešto se glasnije priča, ali sa čestim pauzama. Pola sata kasnije uviđamo da smo glavni entertainment. Jedan od Nemaca, profesor na privremenom gostovanju u Americi, inače vrstan poznavalac balkanske istorije, nam se okrene i zainteresovano upita o političkoj situaciji u Srbiji. Red komunizma i Tita, pa neizbežni Milošević, škartirana demokratija kao i ostali džank koji se izvozi u zaostale krajeve… – mi se dobro držimo, već smo istrenirane tokom mnogih godina poslednje decenije. Razmenjujemo poglede između sebe i sa njenim roditeljima – pa dokle više! I tu Tijana izvede jedan maestralni potez za koji zaslužuje da se bar jedna ulica u Beogradu nazove po njoj: ljupko se nagne napred, onako dekoltirana i uglavnom sakrivena kaputom, i uz osmeh zapita profesora da nam objasni kako se Nemačka oporavila od posledica nacizma i krivice, razrušena i podeljena između Rusa i Amerikanaca posle ll svetskog rata? I kako ide ujedinjenje? Pomislio bi neko da Nemci nikada u životu nisu videli krompir, jer su ga sledećih pola sata bacali jedan drugome, njih trojica poređanih jedan uz drugog, uz svesrdno dosipanje ulja, vatre i soli od strane nas dve, nesvrstano-miroljubive, of course. Napravismo razdor u tek spojenoj pruskoj državi, već negde oko 11 sati. Gimme five, sista!! Njeni roditelji se osokoliše, nas dve sijamo od zadovoljstva – da, dragi naši globalni sugrađani, poznajemo dovoljno istorije da svakome od vas nađemo sramnu mrlju, i hoćemo ubuduće, budite bez brige. Za slučaj da niste primetili,  ljudi su uglavnom sive boje.

I tu negde oko pola dvanaest, Tijanini roditelji, koji su se zaista radovali izlasku i ćaskanju u finom društvu, me osvoje za sva vremena, i potvrde odakle je ona dobila tako dobru genetsku kombinaciju. Lepo ustadoše i pokupiše nas da ih vodimo kući jer ova žurka je bila najdosadnija koju su u životu videli i kako bi prisutno društvo, ako ikada imaju sreće da se nađu na Balkanu i neko ih pozove na žur, moglo da nauči stvar ili dve od nas divljaka o provodu i lepom druženju. Tijana i ja samo što nismo zaplakale od zahvalnosti, jer smo upravo zaključile kako nećemo sebi oprostiti ako nas prisutni izljube kad otkuca ponoć.

Svima je bilo žao da odlazimo pre dolaska Nove godine, koja se iščekivala sa dobro skrivenim nestrpljenjem, naročito onima koji su pogodili da idemo negde drugo, a domaćica se izvinila na vratima, uz objašnjenje da su oni svi očajnici koji nisu mogli da nađu baby-sittere za to veče. Da, ali mi ne spadamo u tu grupu; naša deca su daleko, sa babama i tatama, i srećno zbrinuta. Zašto bi neko radio od jutra do mraka da pozove gomilu neviđeno dosadnih ljudi, kad su mogli da upakuju decu u krevet, upale sveće, puste finu muziku, sipaju dobro vino u par čaša i gledajući se sasvim iz bliza, ispričaju jedno drugom nešto erotski stimulativno i maštovito, ili nešto sasvim deseto… to je već prelazilo naše granice razumevanja.

U kolima na putu nazad do kuće, podelili smo uzdahe olakšanja i utiske. Bili su identični. Svaki detalj je bio pogrešno skrojen, kao da je neko namerno sastavio kockice da nemaju simetriju ni sklad. I čak ni to nije uradio dobro.

Nakon što smo se pozdravile sa njenim roditeljima, Tijna i ja smo krenule putem naše druge destinacije, sada već rešene da ne damo ovo veče nikome da nam ga upropasti. Petnaest minuta pred ponoć, opet smo skrenule sa njenog driveway-a na ulicu, pa na autoput, odvrnule dobru muziku i njišući se u ritmu zaključile da ništa ne može biti gore od onoga što smo već videle večeras. Realizam suburbanog života u Americi. I razgovori o fenjerima koji teraju komarce leti a u blage zimske večeri greju patio. Sve to za samo $19.99 i uz bezuslovnu satisfakciju.

Nova godina se spustila na Georgia Hwy 285 i belu Mazdu iz jednog kišnog oblaka pravo iznad nas. Digitalni sat je okrenuo ponoćne nule, i kroz stereo zvučnike, naglasnije moguće, Everlast je ozbiljnim, napuklim glasom pitao „Do you wanna be loved for real?“  Silly question, darling. YES! I još jedna godina započe uz lep muški glas, ali se u ovoj krećem brzinom od 140km/sat, i grlim čistu žensku energiju pored sebe. Toliko smo samo(za)dovoljne bile u taj čas dok su po gradovima duž Istočne obale padale jabuke, kruške, breskve i druge sočne voćke, da bi se plodna Džordžija potopila da smo samo otškrinule prozor. Ali je zato Mazda bezbrižno pomerala svoje aerodinamične kukove u sinhronom ritmu i vodila nas ka nepoznatom.

Četvrt sata kasnije stigle smo do lepo uređenog ograđenog naselja u koje se ulazilo samo na poziv i pritisak dugmeta iznutra. Stazice i puteljci, mir i tišina i zgrade sve nalik jedna drugoj. Još deset minuta gubljenja i lutanja i našle smo pravi broj. Ispred vrata stoji jedna gomilica mladih ljudi, svako u ruci drži po plastičnu čašu s pivom, pričaju sa prekidima, i izgledaju kao da ih je uzbuđenje poslednji put dotaklo kad su im rekli da postoji Deda Mraz. Mi smo verovatno rumene kao breskve, sveže izbegle iz prošle godine. Unutra je još jedna grupica nalik onoj prvoj, uključen je TV, i na njemu reklame.

Ovde uopšte nismo skidale kapute, čak ni ja koja nosim pravim zimski, iz Toronta. Gledamo se sa nerazumevanjem. Prisutni ne mogu da budu stariji od 25-26 godina. Obučeni su za odlazak u Walmart, nemaju tema za pričanje, čak ni muziku pa da onda ćute, i jedu junk food. Da li je ovo moguće? Mi smo se na putu od jedne do druge žurke vratile 10 godina unazad. Odnosno, ova grupa će za otprilike toliko godina biti ona ista od koje smo pobegle. Jedino će jesti bolje. Momak koji je pozvao Tijanu izgleda očajno i gleda u nas sa nemuštim vapajem. Sorry, darling, Mazdica te ne bi pustila unutra – nema mesta. Pet minuta kasnije, posle gutljaja mlakog šampanjca, opet smo napolju, pod oblacima. Krenule smo, gde bilo!

Pravljenje plana uopšte nije bilo naporno. Nismo znale kuda ćemo, ali nam je bilo dobro i tu gde smo se našle. U pokretu. Između par nasumičnih predloga, dvoglasno je bilo prihvaćeno da probamo i nađemo ovog puta čuveni klub koji nam je promakao u nedelju. Ulice su uglavnom prazne i dalje, ne znamo tačno gde smo ali nije ni važno, jedne se uvek utapaju u druge.

Bez mnogo lutanja ovog puta pronašle smo jednu u kojoj je bilo života. Klubovi sa obe strane, ljudi na ulicama, živost – izgleda da je ovima stalo da se zabave večeras. Parkirale smo i krenule do ulaza. Pod nadstrešnicom, dva gromadna tipa ga budno čuvaju. Iako je prošla ponoć, za prolaz pored njih se i dalje plaća u desetinama dolara. Gledamo se upitno. Okrećemo se i pitamo ih da li mesto uopšte vredi, ali ozbiljno, oni ne mogu ni da zamisle odakle smo mi pobegle večeras. „This is the place to be tonight“ stiže odgovor koji nije dopuštao sumnju. I opet pogledi sporazumevanja. U tom trenutku se otvori nebo i na ulicu, grad i sve koji nisu bili ispod nadstrešnice se slije potop primordijalne kiše. I mi uđemo unutra.

A tamo nas je dočekao pres centar pakla. Predale smo im i poslednjeg Džordža Vašingtona, Bena Franklina i druge mrtve predsednike koje smo našle u džepovima i tašnicama, i ostale prazne, sa kredit karticom. Čuje se jedino duboki, primalni beat i svuda okolo vide lepa lica, lepo obučena, lepo vaspitana, ali ovo je bilo već jedan po ponoći, i greh se sve manje ustezao. Izmaglica stvorena od hemijske magle isparenja alkohola i ljudske kože, dovoljno mraka da sva lica o koja se očešeš izgledaju istovremeno prijateljski nasmešena i zlonamerno zavodljiva. I ritam kojim vibriraju sve spoljne i unutrašnje membrane. Jako smo zadovoljne da smo večeras izmakle ljubljenju sa strancima.

Na visokoj pozornici go-go dancers na rolšuama ili samo visokim štiklama, afro frizure i afrička golotinja, baš kao iz „Kose“. I oni koji se kreću i oni koji miruju deluju kao da su učestvovali u nečemu što ih je iscrplo, ali su i dalje proždrljivo gladni i spremni da nastave. Ili okuse nešto novo. Ovde se ne štedi na promocionom materijalu.

Najveći broj prisutnih izgledaju kao iz kalupa: pravilna lica, vitka, izvežbana tela, generički obučeni, sličnih frizura. Koliko je belo lice bilo retko videti prethodne večeri, ovde je sada obrnuto. Za neku drugu boju ili supstancu, bilo šta, trebalo bi grebati, gristi, guliti. Monotonost je bedž pripadanja, tako je sa ljudima ovih dana. Olako sudimo, ali neophodan je greh za ulazak na ovo mesto. Večeras, baš ovakvo kakvo je, ono ima nešto. Nas dve, i možda još ponekog.

Lavirint vodi u sobu sa staklenim zidom u kome se umorni opuštaju, ljube ili spavaju. Pa dalje u patio zatvoren širokim, razmahnutim zavesama. Tu je vlaga veća i zasićenu atmosferu pomućuju gutač vatre i trbušna plesačica sa zmijom. Ima više svetla i ovde se sve bolje vidi.

Neodoljivo smo zadovoljne sobom. Nismo popile ni centimetar alkohola skupa, ali se kikoćemo preko svake mere i fascinirane smo uticajem vazduha, muzike, ljudskih formi, frizura, ama baš svega na naše percepcije. A daleko najveće ushićenje je bilo saznanje da se razumemo praktično bez reči i da se Dobro Raspolozenje zakačilo između nas dve, obgrlilo nas, i ne ide dalje. Nismo pitale šta se sve našlo u koktelu koji nam je te večeri pripremilo, ali nam se mnogo sviđa.

Ljudi oko nas su nam beskrajno zanimljivi za posmatranje. Skoro svako izgleda dobro raspoloženo. To je više nego lep početak jedne godine. Tela se kreću u različitim pravcima, neka zastanu, opuste se i ritam ih ponese. A on ne prestaje da opipava i sledi atavizme i druge arhaične konstrukcije iznutra. Skoro svi su pijani, od alkohola i ko zna čega drugog, ali niko nikoga ne gnjavi.  Pored nas se jedno vreme njiše jedan zgodan momak. Da je bio u tesnim jockey gaćama verovatno bi ga prepoznale sa Calvin Kline reklame. Večeras nosi naočare za sunce. Izgleda da ne zna da ga mi i dalje vrlo jasno vidimo. I da ono što krije nikoga ne interesuje preterano.

Po strani, za velikim stolom i duž polukružnog kauča, grupa mladih uspešnih Amerikanaca sedi skupa, a kao da se ne mogu dodirnuti, čak ni kad se poljube. Statisti postmoderne Poslednje Večere. Očarane, premišljamo da im priđemo i obavestimo ih da nemaju razloga za brigu, budućnost za njih ne čuva iznenađenja.

Kraj nas se okupila grupa pijanih Vestalki, koje su nam prišle i uhvatile nas za ruke, pa smo se vrtile u krug zajedno. Pitale su nas za simbole i zodijačke znake, i onda je jedna među njima htela da nas zavede, pojedinačno, pa skupa, plus upozna sa svojim mužem, ali je brzo zaboravila jer je pored nas prošlo nešto ljubičasto i odvuklo joj pažnju…

U takvom raspoloženju je sveža godina dogurala do tri sata. Tu negde je stigao i umor. Svi su pomalo usporili, mi smo se sada samo smešile, jedna drugoj, ostalima, svi jezici koje znamo su zatvorili za taj dan. Trebalo je još otići kući, i na kraju puta su nas čekali udobni kreveti sa mekanim prekrivačima, još mekšim jastucima i najmekšim snom. Tijana mi je dala svoj umor na čuvanje i vozila sigurnim rukama u gradu prepunom automobila i iscrpljenih pijanih ljudi. Na putu kući smo lepo ćutale. Kad smo stigle, još jedan zagrljaj i osmeh, fluidna kombinacija bez reči… i to je bio kraj.

Latte subotom

April 16 2016

Ulica Yonge je centralna ulica u ovom masivnom gradu – deli ga na istok i zapad – i postoje različite legende o njenoj dužini, ali za nas je tek velika ulica u kraju. Najlepše njeno obeležje je da je prava ulica. Automobili prolaze u bilo koje doba dana i noći, ali i ljudi. U našem kraju ona ima mali nagib, i ja volim da se spuštam ka jugu. Obično to radim nakon posla, od Eglinton avenije ka kući, ali vikendom krenem dalje nizbrdo, ka St. Clair aveniji, i niže. Kad je dan lep, kao što je ceo vikend bio neočekivano prekrasan, to spuštanje niz ulicu Yonge, sa visovima downtown-a praktično pod nogama, je veliko zadovoljstvo. Početak putovanja, kao što svaki hod jeste za mene. Za taj hod nije neophodno imati cilj, on se uvek završi kad se umorim, ali na putu niz Yonge kroz negovane kvartove Summerhill i Rosedale stiže se do kafea sa imenom Boxcar Social. Mesto ima provereni šarm ocvale gradnje koja je obnavljana nebrojeno puta, sa velikom dozom hipstera unutra, superlativnom atmosferom, i baštom iza kuće koja je bila puna. Imam par primedbi, na primer muzika mi se ne dopada uvek, ili je preglasna, ali to su male stvari koje mogu da analiziram kad sam dobro raspoložena kao molekule različite materije u istoj sferi. U subotu nisam bila dobro raspoložena, i hod do kafea i pola sata u bašti pozadi je bio deo plana da to promenim. Moje raspoloženje na stranu, boravak na mestu koje ima puno dobrih sastojaka mi uvek privuče pažnju. Na njihovom sajtu, momci iza ovog lokala su vrlo kul – grupa njih, prijatelja, se bavi onim što vole i otvorili su taj kafe, koji uveče postane bar i služi pažljivo izabranu selekciju vina, viskija i piva. Uz kafu, to su kategorije koje su postale materija ozbiljnih studija, i poznavaoci su u centru kulturnih zbivanja trenutno. Poznavati dobre stvari je oduvek bilo obeležje dobrog odgoja, ili porekla, danas se nešto od toga može preskočiti, ali zeitgeist trenutnog hedonizma je u poznavanju teritorije i najbolje sezone za rast kafe, raži, ječma i sličnih žitarica, plus stanja buradi u kojima se čuvaju. Divno, zaista.

Nakon takvog predaha, nastavila sam dalje nizbrdo. Na raskrsnici sa Bloor ulicom, krenula sam desno, na zapad. Imala sam na umu da zalutam malo u deo kampusa velikog univerziteta u centru grada. Potrebna mi je bila ta mala diverzija u kombinaciji stare arhitekture i akademske atmosfere. Pretpostavljam da me je asocirala na dane kada sam verovala da je obrazovanje uzbudljivo putovanje koje će voditi nekud dobro. Ne verujem da će obrazovanje ikada izgubiti tu crtu, ali ja sam izgubila elan, i pomoći sebi usred lepog prolećnog dana šetnjom kroz tihi urbani ugao grada je dosta jednostavan lek.

Pretpostavljam da je način na koji sam odrasla, moja i nekoliko generacija iz tog vremena, privilegija koju sada više ne znam gde da smestim. Pristup besplatnom obrazovanju, strast prema čitanju svetske literature među tinejdžerima, duh odgajan na vrednostima da je svet pun nejednakosti ali one se mogu prevazići, to se sve sada čini kao kratka sezona leta usred nevremena. Verujem da su ljudi iz generacije mojih roditelja mogli da nađu veće zamerke društvu u kome smo živeli, ali ja sam bila dete, i druga deca oko mene su bila vrlo slična, i mi smo nahvatali tone maslačka u letu tokom tih mladih godina, napunili njima jastuke i dušeke, i na njima spavali, sanjali lepe snove. Da retko ko danas više i pamti tu zemlju, ili je opisuje kompletno drugačije, govori nama, toj nekadašnjoj deci, da nismo znali šta smo sanjali, je verovatno manji deo u odnosu na to da će kad nestane nas nestati i svaki trag jednog lepog sna, ideje, i stvarnosti. U okruženju akademskih zgrada, sa njihovim visokim idealima i uprkos ne uvek čistim realnostima, ja osetim bliskost sa tim vremenom koje polako i nepovratno nestaje. Da mi je potrebno toliko utehe je verovatno simptom slomljenog duha. Da sam imala duh je puno važnije.

IMG_6434.small

IMG_6435.small

IMG_6437.small

IMG_6438.small