Slobodan pad

Mi živimo u neurednom, prljavom stanu. Dok sam živela sama, moja neurednost je bila podnošljiva. Bitne stvari su bile održavane u čistom stanju, iako je prašina uvek bila prisutna. Nisam ni imala puno stvari i povremeno kad bi me uhvatio bes pri pogledu na gomilu odeće ili sitnica kojima nisam mogla ni porekla da se setim, pobacala bih nešto od toga, olakšala sebi i vratila se u svoje normalno stanje. Računala sam da će jedan od simbola mog uspeha (koji mi je tada predstojao, nadala sam se bila svim srcem) biti i spremačica ili spremač koji će održavati stvari daleko bolje. Ne volim neurednost. Samo nemam dovoljno jak impuls da sopstvenu prevaziđem.

Od tada su stvari postajale samo gore. Deo mog posla je uvek bio stacioniran kod kuće što je zahtevalo organizaciju prostora. A prostor se, gle čudne fizike, smanjivao. Klinka je kao beba dobijala poklone u takvim količinama da je pogled na njih izazivao paniku. One igračke koje sakupljaju prašinu nisu mogle da budu zdrave a ona ih je imala bar 50. Druge stvari su bile naslagane i predstavljale opasnost od pada i lavine kutija na svakoga ko se našao ispod, što je bila ona kao mala osoba. Zatim je počela da ide na rođendane. Imala je 4 godine kada sam se susrela sa fenomenom zvanim ‘loot bags’. Igra reči je duhovita, ali od koncepta se nisam još oporavila. Naime, deca krenu na rođendan, ponesu poklon za slavljenika, igraju se skupa uz organizovan entertainment, i na polasku dobiju vrećicu punu stinica, kao ‘hvala što ste došli’. U tim vrećicama ume da bude i po 10 komada plastike manje ili više prepoznatljive, kupljene u imperijama zvanim ‘dollar stores’ koje su nikle oko takvih i sličnih koncepcija potrošačkog mentaliteta gde je ideja potrošiti što manje samo uvertira u potrošnju bez granica. Deca bi uzbuđena otvorila svoje kesice i pre nego što bi stigla kući – jer naučiti ih da je lepo davati i ne treba nužno odmah dobiti nešto za uzvrat je ne kontraproduktivan slobodnom ekonomskom tržištu već subverzivno opasan i za well-being pojedinca i za ekomoniju, bilo mi je objašnjeno – i dva minuta kasnije na njih zaboravila. Ali ne pre nego što bi te sitnice bile razbacane okolo.

Već oko 7. godine bilo je jasno da je sve oko mene samo jedan pejsaž propasti i rasula. Nisam još uvek pristajala da je to refleksija mog unutrašnjeg stanja, ali sada i pristajem i priznajem i dala bih svoje unutrašnje stanje bilo kome bez ikakve naknade. U međuvremenu sam pokušavala da naučim klinku nekim osnovnim stvarima održavanja domaćinstva. Onoliko koliko sam ih se ja pridržavala. To nije išlo lako ali je do negde 12. godine imalo kakav takav uspon (vrlo blag). Do 13-14 godina je i opstajao na nekoj ravni, da bi se zatim sunovratio, skupa sa ostalim miskoncepcijama o materinstvu kojih sam, ispostavilo se, bila puna.

U tom padu je mnogo toga bilo izgubljeno. Kad se već padalo, palo je sve što je bilo sklono padu. Dobar deo moje volje za bilo čime je sklon padu. Neki veliki sunovrat će se desiti, razmišljala sam puno puta gledajući sa ivice u pravcu dna, ali nije neophodan, ispostavilo se. Neprekidni pad malih delova postiže sav efekat koji se može očekivati od pada.

Kako su stvari postajale gore, i ja sam sve manje čistila. Nekoliko godina sam pokušavala da primerom pokažem klinki i pomognem oko njene sobe. To nije dalo nikakve rezultate. Jednom godišnje bi napravila malo ozbiljniju akciju raščišćavanja i sva bi se zapalila idejama kako da okreči svoju sobu i šta će sve uraditi, i lepo je posmatrati je dok ima ideja i entuzijazam. Ali nikada za spremanje i čišćenje sobe. Tako je sa svim tinejdžerima, čujem od drugih majki. One se bune tiše ili glasnije, zavisno od karaktera, ali na kraju sve počiste za njih. Ja ne čistim dovoljno ni ostatak stana pa kad bih preuzela i njenu sobu, na koju bi i neko vrlo efikasan potrošio minimum dva dana u samo prvom preliminarnom poduhvatu, nešto bi se loše desilo.
Gore nego obično.

Imam posao koji ispuni dugi niz sati pet dana u nedelji. Imam i još jedan posao koji uglavnom odradim vikendom. Imam i treći ali on se samo povremeno pojavi i uglavnom ne zahteva više od par sati. Svi ti poslovi su tu da bih zaradila lovu koju zatim potrošim najvećim delom na troškove života koji rastu nesrazmerno mojim prihodima i trudu. Slobodno vreme potrošim najbrže i uvek mi bude žao. Kao visoko produktivna osoba, što sam postala silom prilika poslednjih godina, volela bih da primenim te iste prinicpe na zadovoljstvo. Ali zadovoljstvo radi po drugačijim principima. Pa sam tako uglavnom nezadovoljna svojim slobodnim vremenom. Jedno od nezadovoljstava je vrlo ambivalentno (taj problem se ne javlja kod drugih nezadovoljstava – ona su jasno ne(za)dovoljna). Osećam se istovremeno krivom što ne ulažem više vremena i truda u spremanje stana i krivom što uložim bilo kakvo vreme jer to što sam uložila nije postiglo ništa što nekoliko sati ili samo dan kasnije nije već u istom stanju. A na sve sam potrošila svoje slobodno vreme.

Uočila sam da niko u literaturi i istoriji ne sabira sate koji odu na samo održavanje čistoće oko ljudi. Nered se uvek naglasi, i njegova svrha je da bez većeg truda naslika karakter koji u njemu živi jer red je uvek bio cilj, bilo održavanje postojećeg ili uvođenje novog, ali osim čvrste engleske staleške kulture u kojoj svako zna svoje mesto i posluga provede svoje celokupne živote u potpaljublju bogatih života iznad, retko kada se posvetila veća pažnja zatupljujućoj praznini koja proizilazi iz čestog, redovnog, svakodnevnog ribanja kupatila, pločica, premeštanja prašine (jer ona ne nestaje ni uz najbolji trud, niti bilo šta drugo nestaje, samo se premesti u kanalizaciju i dalje u reke, jezera i mora – to su bazične prirodne nauke), i ostalih domaćinskih poslova. Kada se razvila industrija, nadničarenje se proširilo, a i broj ljudi je neprekidno rastao uprkos pošastima raznih vrsta, i mada je prethodni vek učinio čuda za porast želja (i nezasitosti) u apsolutno svakom ljudskom biću na planeti, i uprkos tome što su standardi borbe protiv prljavštine i nereda znanto opali, i dalje svaka kutija na zemlji ili iznad nje u kojoj ljudi spavaju, podriguju, plaču ili se smeju, zahteva sate, sate, neprekidne sate aktivnosti oko cilja kome više ne mogu da se setim imena.

Sa onoliko poslova pomenutih iznad i većim prilivom prihoda, rešila sam bila da se raspitam i pronađem nekoga ko bi došao na nekoliko sati svake druge subote da produktivno počisti naš nered i prljavštinu. Ako previše košta, naći ću još jedan posao, obećala sam sebi velikodušno. Međutim, ispalo je nisam dobro razumela kompleksnost tog rešenja. Prvo je neophodno da neko preporuči osobu, jer sve i da nemaš ništa od vrednosti što bi neko poželeo da ukrade, prosto se ne pušta tek neko sa ulice u tvoj privatni prostor, bio on prljav ili čist. Ako neko zaslužuje preporuke, već je prebukiran. Ili im se više ne radi tako puno a naročito ne vikendom. Ako se uskladite, moraš da osmisliš kako će i šta čistiti. To je predstavljalo veliki problem. Ja sama ne znam odakle da počnem, naročito sa neredom. U stvari, spremačice se ne bave neredom, bilo mi je objašnjeno – one samo čiste. Ili drugim rečima, one su idealne za uredne ljude.  Da bih uposlila jednu, mi bi prvo morale da raščistimo nered u kome živimo.
Zatim je došao Flojd.

Sa Flojdom, loša situacija je postala višestruko gora. ‘Kućni ljubimac’ nosi subliminalno jake poruke, gde je kuća dom – fundament i norma za koji eon unazad nomadska bića – a ljubimac predstavlja lepšu stranu ljubavi. Klinku već godinama zovem ‘ljubimac’. Ona je moja omiljena osoba, i ljubav iznad ljubavi je suština. Sada kad stvarno imamo kućnog ljubimca razumem da je apstraktna primena reči ljubimac na klinku uzela sve najbolje osobine koje taj pojam može da ponese.

Dok smo živele same, ulazak u našu kuću nikada nije mirisao loše. Osnove čistoće su bile održavane, veš opran, kupatilo ako ne fotogenično bar prihvatljivo čisto i prašina nije mirisala. Sada je sve drugačije. Ako se kutija sa peskom ne čisti, dobro oriba i pesak zameni svakog dana, ili svakog drugog maksimalno, kad se uđe u stan oseti se zadah mačjeg urina. Ili još gore. Flojdu to još daleko snažnije zaudara nego nama. On sam je čist kao i sve mačke i miriše lepo, ali sada Flojd živi na 14. spratu i mora da čeka na nas da čistimo za njega. Klinka je to uradila dva puta za poslednjih 8 meseci, ja ostatak vremena. Flojd prođe i za njim lelujaju u vazduhu tanke vlati otpale dlake. Ako je prašina bila debela 1cm pre Flojda, sada je 4-5. Flojd žvaće cipele, cepa hartiju, igra se sa svime što nađe (sopstvene igračke izgubi u roku od 5 minuta) a kad ne nađe popne se na sto ili površine u kuhinji i kupatilu pa skida odatle i razbaca na sve strane.

U ovom stanu živim dugo. Za mene nikada nije poneo naziv doma. Za to ima puno razloga, nijedan od njih važan, ali za klinku ovo jeste dom. I za Flojda je dom. Privremena rešenja i njihove posledice. Kad dođem kući, već na vratima poželim da sam negde drugo. Ponekad vrata ne mogu ni da otvorim, jer iza njih leži Flojd koji zna da iza vrata nestajemo pa nas nema celi dan i redovno dežura kraj njih, ili je klinka spustila svoj ruksak čim je ušla i na njega zaboravila i blokirala prolaz. Kad sam negde drugo, ide mi se kući. Zato što bih volela da budem malo sama, da oko mene bude tiho, ili da gledam u klinku i njeno milo lice. Kad dođem kući…

Sećam se utiska kad sam prvi put videla onu čuvenu belu fotografiju Džnona Lenona i Joko Ono. Nisu mi oni bili toliko zanimljivi već soba. Onako bela, praktično bez nameštaja, svetlost ulazi kroz velike prozore… moj organizam voli minimalizam takve vrste. Verovatno bi moj kapacitet za čišćenje domaćinstva bio taman dovoljan da podmiri prostor u kome ima svega malo ali je svetlost velika i prostor širok.
Ako sam sve to znala o sebi još kao klinka, kako sam došla do ovde?- pitam se povremeno (ne odviše često). Pogrešnim padom, verovatno.
Svaki pad je slobodan pad. I uvek završi na dnu.

Advertisements

5 thoughts on “Slobodan pad

  1. Kad sam se dvoumila da il da pustim nekog u stan kad nisam tu, moje dvoumljenje je rjesio jedan pekmeza;
    „Pa sta onda ako joj ostavis kljuc, sta ce ti maznuti i ako ti mazne nece ti biti prvi put da krenes od nule.“
    Kad jedan pekmeza tako razmislja nisam se vise dvoumila ni sekunde. Sad mi ta osoba dolazi par sati nedeljno i ja sa vrata pitam ukucane da li bila Moja Najbolja Drugarica; dopisujemo se preko ceduljica i imamo korektan odnos vec par godina. Ponekad u glavi imam, da se meni tako sijaju ogledala ili tus kabina, sve dok ona ne preskoci jednu sedmicu i onda vidim kako se sve vrlo brzo vrati u prvobitni haos. Zato dugo pozivjela moj BFF 🙂

  2. Hvala na podrsci I inspiraciji, Jovana.
    Meni je najmanji problem nepoverenje. Iako ne bih ozbiljno volela da razmisljam o situaciji gde se to dokaze kao opravdano. Zaista ne znam odakle krenuti. Ja bih jedino da jaucem u ovoj situaciji a to nije produktivno.
    A mozda samo treba krenuti. Zakinucu sebi na drugim mestima, i isplatiti pozitivnim pogledom na svet. Ne pamtim kad mi se takav desio poslednji put.
    Long live BFF 🙂

  3. Sto se tice mladjih generacija, moje kcerke nisam ama bas nista naucila o domacinstvu, kao sto i mene ama bas nista nisu bili naucila. U nasoj porodici vazila je i vazi deviza, sve je dozvoljeno ako si odlican djak. Kad mi ponekad krene bijes iz malog prsta na nozi na pogledu na njihove sobe i prije nego stigne do glave pomislim
    – imaces vremena i ti cijeli zivot za nekim sklanjati. I stanem.
    Kad bijes vec udari u bjesni centar, onda im i ja dodatno „pospremim sobu“ i samo vazno objavim „pospremila sam vam sobu“, srecom ne pravim cesto takve scene 🙂

  4. ЗУЗЕ
    То је прави одговор на твоју мукицу, Ивана (мада не знам колико и да ли их има у Торонту 😦
    Прва која је дошла у наш стан, код моји родитеља 1971-ве, имала је оне шаренкасте сукње и ситно, изборано лице чиграстих очију, забрађено марамом. Звала се, логично – Зуза (иначе су углавном Ана, Марија, Марија, Ана 🙂
    У старту је задобила безрезервну љубав моје баке, што је био охохо успех, а истицала се хумором – за разлику од потоњих. Тако је, на надобудну изјаву мога оца да идемо у Уздин у лов на гуске, са манихејским осмехом изјавила: “Па, ако не падну гуске, пашће зуске“. Сутрадан не само да нисмо ни видели гуске, него су нам се од клечања на залеђеном језеру смрзла колена и оно изнад. Али су нас после зузани и зуске угостили да памтим и после 3,5 деценије.
    Зузе су Словакиње, живе углавном у селима Ковачица, Падина и Уздин и током дуугих деценија спремају станове Београђанима. Углавном се ангажују по препоруци – а саме су себи препорука. Садашња, Ана суверено држи кључеве станова које поспрема: мог, очевог, мога сина, мога брата, свастике – и других нама непознатих. Не само да никада ништа није нестало, него и чашу из које је пила воду, опрану, издвоји да се види да је користила.
    Јуче и данас сам се дружио са Аном: после двонедељног реновирања стана нагутао сам се прашине, хемикалија, мајсторских прича са пуно уфрљаних падежа. Ана је све то опрала, оставила за собом да блиста онолико колико може да блиста (није пентхаус) двоипособан новобгд стан у блоковима, и оставила за собом свежину и ваздух.
    Зато је ово један диван дан – а колико ми је леп, схватићете тек када до краја послушате ову доле оду радости. Have a nice day, too 🙂

  5. Jovana, ja nikada nisam gurala puno pravila, ali verovatno sam trebala. Onda bi bar neka bila ispostovana. Prakticno nista ne vazi, a nije ni tako sasvim. Prosto stvari i stanja izmicu opisima i definicijama. A SVE izmice kontroli. Tj, kontrole nema.
    To sto pominjes, svest da ce ih snaci mudrosti i neminovnosti, to je i meni gorka pilula na prazan stomak. Previse gorka. I ne mogu nista, kao ni kod drugih stvari. Helpless je moje normalno stanje.

    Gorane, lepi primeri i ohrabrenja, mada je trebalo da bude jasno da je to moj neostvareni san i da mi ubedjivanje nije neophodno. prosto ih nije lako naci. Kad sam se raspitivala, glatko su me odbili. Sada nisam sigurna da mogu da priustim jer su troskovi naglo i visestruko porasli, ali moracu nesto da uradim ako je do odrzavanja to malo svesti koja jos opstaje.
    Zuze ovde nisu takve kao u tom delu sveta. Ima ih raznih boja, i sirokog obrazovanja i ambicija, ali legendarne kao iz tog dela sveta, nisu.

    A prilog mi je izmamio sirok osmeh. Nisam pisala o tome kako smo u aprilu klinka i ja isle da gledamo Arethu Franklin, The Queen of Soul. Bolesna je poslednjih godina, ali koja je to diva. Ushicene smo bile. Njena prva legenda koju je videla uzivo, potvrdile smo ponosne i ona i ja.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s