Ljudi su prošli ovuda

Flojda i njegovu braću i sestre – njih četvoro-petoro – našli su bili na parkingu, ispod jednog od automobila muškarci koji rade u obližnjoj garaži, u kojoj restauriraju stare i antikvitetne automobile za bogatu klijentelu. Kao muškarci nežnog srca – među njima znam samo muža moje prijateljice kome opis verno odgovara – oni su svaki uzeli po jedno mače i poneli ga svojoj kući. Bio je oktobar mesec, osećao se dolazak zime i mraka, i ako ih je majka tu sakrila, mora da je bila vrlo mlada i neiskusna. Neizbežno ih je čekala surova sudbina neizvesnog preživljavanja, ili nešto još gore.

Flojd je bio izabran kao najslađi i najumiljatiji po prirodi. Kad je došao bio kod njih prvo, odmah je dobio svoju surogat majku. Sada kod nas ima mene, iako ja nisam naročito voljno pristupila zadatku, ali on se vezao kao što svi sisari moraju, pa makar i za drvenu ako bi je neko vešt napravio i stavio kraj njih.

Ispostavilo se da su svi drugi mačići vrlo skoro nakoh humanitarne akcije spašavanja završili u prihvatilištu za nezbrinute životinje. Iz različitih razloga, za njih nije bilo mesta u tim kućama, ljudi u kućama nisu uspeli da pronađu druge ljude u drugim kućama koji su bili voljni da ih prihvate, ili nešto  slično se desilo četiri-pet puta, i oni su se tako maleni našli u sirotištu. Nakon nekog vremena, ako ih niko ne usvoji, i neke od brojnih organizacija koje brinu o kućnim ljubmicima bez kuće ne dostave dovoljno para ili hrane, njihovi minijaturni životi oko kojih se puno ljudi zabrinulo biće okončani milosrdnom inekcijom od koje se uspavaju i više ne probude. Možda već jesu.

Flojd je ispao daleko srećniji, zahvaljujući tom prvom muškarcu nežnog srca. Čak i da ga mi nismo htele i oni nisu našli nekog drugog, on bi ostao bio sa njima, uprkos alergiji na mačke koja se razvila u njihovoj kući tokom poslednjih godina. Sada deo privilegovane grupe, Flojd je bio kod veterinara, gde su ga pregledali nežno, dali mu kašu protiv glista (koje svi dobiju od svojih majki, kako nam je rečeno), slušali pažljivo srce (ima mali šum na srcu, i to nam je rečeno, i pratiće ga redovno ne treba da brinemo), pogledali zube, uši, ispipali sve i sve je u redu, i na kraju mu dali nekoliko mačjih kolača da se zasladi što je bio tako dobar. Račun je izašao više nego što je bilo rečeno preko telefona, ali to je neizbežno, znamo svi, jer mi volimo svoje ljubimce i ljudi koji rade u klinikama ih vole, pa i oni u svratištima i utočištima, i to je zaista tako – puno ljubavi.

Kad skrenem pogled sa tako blistave pozornice, vidim nešto drugo. Ono sudbonosno veče i jadnicu koja se vratila iz svog mršavog lova, i sama mršava i premorena – i njenih mačića više nije bilo. Ljudi su prošli ovuda, trebao je neko da zapiše u betonu, ostavi joj bar poruku, da zna.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s