Naš vek

Dvadeseti vek je, između ostalih velikih tema, uveo jednu koja se jako dobro primila u psihi savremenika, i nastavlja se i u sledećim generacijama. Kontrola. Uspeh same pojave je bio brz, neverovatan, i katastrofalan. I mada se kao ideja javljala i puno ranije, uspešan ulazak u svetsku istoriju, i svest, se desio vrlo praktično. Kontrola je bila uspešan eksperiment. Da je ispala tako smrtonosna i oličenje zla je možda bilo neizbežno, ili je verovatnije posledica drugih faktora. Kontrola je ipak samo instrument, iako nije teško poverovati da je cilj. Ali nije cilj. Ciljevi su slični sa ili bez kontrole, a da li ishodi puno variraju u tim različitim stilovima, ne znam. Ne verujem da je ta perspektiva ikada bila puno analizirana. Demagogija i propaganda su upošljavale previše talenta da bi ostalo viška i za druge prilaze.

I tako je tokom dugog strašnog 20. veka u našoj globalnoj psihi narastao bio bauk kontrole. Početak 21. veka pokazuje nešto sasvim drugo, upravo naličje. Na primer, da administracije demokratskih država ne umeju i ne mogu da kontrolišu ili čak samo usmere političke, ekonomske i socijalne procese. Zloupotrebe, manipulacija, nepotizam, vladaju kao i uvek u krugovima manjih ili većih dimenzija. Proces je lenj, ambicija kratkog dometa. Getting ahead, osnovna merna jedinica meritokratije, puno košta. Sâma meritokratija je prilično mutna rabota – ako je prva generacija naišla na zlatnu nit, a druga je nasledila, to više nije meritokratija; to je dinastički sistem. Takve zavrzlame su zanimljive istoričarima, pretpostavljam, ili nekome kao ja, ko povremeno nađe malo utehe u činjenici da ničeg novog pod suncem nema. Odnosno, da će sve ovo proći, a daleko najbolji deo je da ću ja proći pre svega.

Danas sam pročitala bila jedan članak u kome je sasvim olako bila pomenuta činjenica da kanadska vlada, na primer, uopšte ne zna koliki deo kanadskih nekretnina je u posedu stranih državljana ili entiteta. Dok kanadska vlada ne zna, običan kanadski građanin zna: jako puno. Za državu nije bilo potrebe da zna – priliv poreza je redovan, a tamo gde nije, oni obrate pažnju. Osim toga, začeprkati u takva gnezda bi odvelo do neprijatnih susreta sa realnošću, na primer da masivne sume globalnih finansija su najvećim delom ispiranje ilegalnih prihoda. Ili utočišta za višak kapitala. I tako dalje, ide još jedna tipična priča.

Kakav besmisleni okean laži, sve ovo. Da li sam na neki način i ja doprinela, zapitam se povremeno. Ako nisam, i puno drugih ljudi nije, jer ima ljudi sličnih meni, kako je moguće da smo svi u ovome. Sistem? I mi samo male kuglice, dovoljno podmazane da ne zaustavimo napredak? Možda. Verovatno. Konačno.

Advertisements

Perspektiva

Ponekad me savršenstvo svetlosti i boja u ovo doba godine zatekne kompletno bez odbrane. Kad se tom miksu doda temperatura (uvek iznad 15°C), moja lista žalbi ostane sa svega nekoliko otpornih, nezaobilaznih članova. Ili redovnih pijanica. Postoji puno razloga zašto su oni tu, ali ko god odluči da ih sasluša očito nema boljih stvari u svom danu, i to je šteta za njih. Žalbe, ili pijanice, su deo folklora; njih će uvek biti.

Vidik sa ove visine je najlepši zbog neba – o čemu sam pisala često i puno, i nikad dovoljno – i drveća. Dok me monoteizam ostavlja kompletno ravnodušnom (što je blagi opis), politeizam okupljen oko prirodnih fenomena apsolutno razumem. Obožavam drveće, i moj urbani senzibilitet sklon ekonomiji jezika se usteže da kaže više. Svaki trenutak u svakom danu koji se desi u blizini bilo kakvog drveta će biti obojen njegovim prisustvom. Toliko.

Sa ove visine, nebrojene krošnje zrelog drveća se nadimaju, dišu i žive svoje letnje dane. Sâm pogled na njih je jednak blagoslovu. Na poslu su dugi sati postali tortura poslednjih nedelja, i kad na kraju dana, ili vikendom, pogledam put juga, neba i drveća, ja pronađem nit koja će me odvesti mom domu; tamo gde moj duh još uvek ima svoj oblik i prisustvo.

U tom stanju homeostaze bih volela da trajem. Na tom mestu se osećam moćno; sva druga stanja su razotkrila moje slabosti, i to nisu susreti iz kojih sam puno naučila. Prevazići sopstvene slabosti nije nemoguće, ali ono što se redovno ignoriše je da su do tada od njih narasle čitave civlizacije deficitnih vrednosti. A rušenje civilizacije je puno komleksniji poduhvat od prevazilaženja sopstvenih mana. Obrisati pola svog prisustva, ili više (naše dobre strane retko kada izgrade bilo šta; nemaju potrebe jer već žive u raju), uvek košta previše. ili je prosto nemoguće.

Svesna sam da dani prolaze, brže nego ikada pre. Nedelje su naporne i jedva čekam vikend. Takvo ubrzanje ostavi tragove, i vikend pokuša da ih obriše. Ne promakne mi farsa celog aranžmana, komedija čak. I ponekad se nasmejem. Često. Sve je dobro, kaže unutrašnji glas. Jeste, zaista jeste, potvrdim.

Panika u kapi vode

Odgledala sam film Ex Machina. Prvo sam brinula za AI stvorove, zatim sam počela da se smešim. Brinula bih i za ljude, ali to je bilo moguće u prošlom vremenu. U međuvremenu sam izašla iz svoje začarane kule, i što je najgore, ne mogu da se u nju više vratim. Ovako, među ljudima, zapitam se samo da li ću doživeti ovako nešto, kao u filmu. Tipovi kao Nathan su poznati i kad ih niste nikad sreli. I oni kao Caleb (njih je svako sreo). Novi susreti su puno više zanimljivi, kao Ava i društvo, na primer. Iako je seksizam bio prenaglašen, kao što uvek jeste, i u tako praznom prostoru preglasan i sirov. I u punom prostoru je isti takav. Ko zna šta budućnost donosi? Ja, ja! Paniku u ovoj kapi vode.

Narcis nad drugim narcisima

Klinka je od 1. do 6. razreda osnovne škole imala bila plivanje tri puta nedeljno kao deo školskog programa. To nije bio slučaj sa svakom školom u gradu; ovde je srećna okolnost bila da je tik uz školu bio ‘community centre’ što je ekvivalent opštinskog sportskog centra. Oni nude različite aktivnosti za sve uzraste, ili besplatno (uglavnom u prošlosti) ili po relativno dostupnoj ceni. Ima ih širom grada i izgrađeni su namenski i u doba kada su takva ulaganja bila sastavni deo građenja lepše budućnosti za sve (tada su bili besplatni). Ovaj centar je u suštini bio u okviru škole, i nije bio dostupan širem građanstvu. Ali bila je to divna prilika za decu da nauče ono što je jedna majka nazvala u protestnom pismu upućenom drugoj školi kojoj su gradske vlasti htele da zatvore bazen, jer nije bilo para za održavanje, kako su obajsnili – fundamental life skill. Bazična veština za život. Kao i čitanje i pisanje, praktično. Kakva sreća da mi živimo u dobrom kraju, mislila sam bila. U životu treba zgrabiti svaku dobru priliku!

Klinci su bili ocenjivani za dostignuća u plivanju, i to im je ulazilo u ocenu iz fizičkog. Učitelji su imali program koji su sledili, i pratili su posvećeno napredak dece.

Na kraju 5. razreda, klinka i ja smo započele bile naš privatni ep: putovanja u Evropu svakog leta, od kojih nas je deo uvek vodio na jedno od prekrasnih morâ Mediterana. Nije bilo mesta za tako veliku ambiciju na skromnom početku, pa ni kasnije, ali potreba za esencijom evropsko-mediteranskog duha, bar kako sam je ja doživljavala, je bila tako jaka da jednom kad smo krenule nije bilo moguće odupreti se zovu svakog novog leta. U Rovinju te prve godine, shvatila sam bila da klinka ne ume da pliva.

To nije bio moj prvi šok u ulozi majke jednog školarca. Krenuli su bili praktično od prvog dana, u okviru državnog školstva. Ali ona nije umela da pliva, posle pet godina časova plivanja tri puta nedeljno. Leto za letom, mi smo to ispravile. Ali kako nazvati to što smo otkrile tog davnog leta još nismo rešile. I razumljivo je. Kako naći reči za koncepte kojih se normalni ljudski um u normalnim okolnostima nikada ne bi setio. Možda je problem u normalnim okolnostima. Naime, u onim gradskim sportskim centrima pomenutim iznad, nude se svi mogući nivoi plivanja, i za decu i za odrasle, po ne vrlo visokoj ceni, i ja sam čula bila da se upis otvara samo izvesnim danima i redovi za upis stvore se još oko 2 izjutra, a spiskovi popune pet minuta nakon otvaranja. Ali nikada nisam povezala bila da je to zbog toga što pristup životnim veštinama i svakom napredovanju dece zavisi upravo od tog stajanja u redu od 2 ujutro. Nisam povezala ni druge stvari; ne odmah. A kad jesam, nije bilo prekasno, ali tada su već stvorene bile situacije koje stati u red u 2am više nije moglo da reši.

Ja ću verovatno provesti još mnogo godina svodeći svoje krivice i promašaje kad je u pitanju materinstvo. Nadam se da ću u nekom trenutku a pre kraja potpisati mir sa vrhovnim duhom, onim koji ne dopušta bullshit. U međuvremenu ću nastaviti da posmatram ovo društvo, koje bledi u samoobožavanju jedino u poređenju sa američkim.

Jedno od opažanja, koje zaslužuje posebnu stranicu a verovatno i celu knjigu, je da uprkos dugoj listi laži, obmana i nemarno prikrivenih prevara, društvo za koje građani veruju da je dobro ima puno bolje šanse od onoga kome njegovi građani kroje pogrebno ruho svakog dana. Jer baciti ljude u izvor istine i realnosti ne služi ničemu ako oni ne umeju da u njemu plivaju. Bez životnih veština mi smo svi izgubljeni.