U balansiranju sa porocima

Pocela sam da jedem chips. Nikada nisam jela chips. Pocela sam da jedem chips, i krijem od deteta, da ne pomisli da sam licemerna, ili da nesto nije u redu sa mnom. Moguce je da mi je potrebno vise proteina. Posle godina vegetarijanstva utrosi se strpljenje organizma. Ali ja ne jedem vise proteina vec jedem chips. Kupujem onaj upola slan jer od onih uobicajenih mi se razbole nepca i jezik. Prilagodila sam porok sebi a ne sebe poroku. Mislim da je to vrlo vazan element u izucavanju poroka. I cesto se ignorise. Kao sto svako ko sebe baci u porok ignorise ono sto bi ga oducilo od poroka i pre nego sto mu skine poklopac, a svesno radi sve ostalo, ukljucujuci odbrane poroka. Da ne preterujem ipak – chips, porok? Mozda, malo. Ali stvar je u tome da me muci negde nesto – u krvi, u mozgu – i ja umesto da popricam sa organizmom, jedem chips.

Moram da priznam da ima zadovoljstva u tome. Kad sam vec uvela poroke, o kojima zaista malo znam jer sam slucajnim zrebom sudbine sklona samo zdravoj hrani, cuvam se gadosti kad mogu i gde mogu jer me odmah zaboli stomak, pijem vrlo malo jer me cim popijem malo vise ubije stomak – i uopste je moj stomak glavna linija odbrane mog mentalnog i fizickog zdravlja – dakle, o porocima mogu da pisem na osnovu chips iskustva, i to je dobro, naci dobar ugao za posmatranje (jer se inace malo stidim cele stvari). Prija mi da nisam tako dobra. Mozda zato sto kao dobra, a dobra jesam, imam previse problema. Ne bih mogla da izaberem neki bolji/gori porok jer su vecina poroka prilicno djubretarska skupina ekscesa loseg mirisa, ogavnog ukusa, bez estetike ili prosto ruzni, i krajnje nezanimljivi.

Zadovoljstvo nije veliko. Chips nije tako los, ali bi mogao da bude bolji. Ili meni treba nesto bolje. Ne mogu da kazem da nikad nisam cula za cokoladu ali to vec znam – tu nema poroka za mene. Cokoladi pristupam kao pravi, pravcati connoisseur, iako nisam poznavalac. Inferiorne ne jedem, a one dobre samo pomalo, ne treba mi vise. Uzivam maksimalno. To nije porok. Ne naginjem ni takvom bezlicnom opravdanju – da mi je potreban porok, bilo kakav. To je mass marketing nonsense. Ja znam da meni kao ni drugima ne treba puno. Nije tesko ni posegnuti za dobrim, stvoriti sebi hobi, opsesiju, koji se bave zaista dobrim stvarima. Ne zelim ni poroke da naslikam drugacije nego kakvi jesu, narocito jer od njih, i zbog njih, mnogo ljudi pati, ali znam, osecam da mi je potreban negde neki bolji balans.

Ljudi nestaju

Joy u svojim 70-im ima vise degenerativnih muka u kostima i mekim tkivima nego sto ja imam prstiju na rukama i zivi sa svakodnevnim bolom bar deceniju. Sa Jamajke je i spada u malu grupu starih stanara u zgradi koji se medjusobno poznaju i druze dugi niz godina. Uvek se u prici sa njom nadju detalji iz zivota i po njima sam shvatila da ona sama misli da je zivela dobar zivot, nekad srecan nekad bolan. Mozda imam taj utisak zbog njenog smeha. Lako se smeje.

Sinoc je dosla da mi kaze da je jedna druga starija dama na nasem spratu, tako njenih godina, Cehinja, izgubila cerku. Umrla je u snu, od srca. Sledeceg dana je na krevetu, mrtvu i hladnu, nasla njena cerka, devojcica od 16 godina. Oblio me je nemi uzas, kao cementom. Sele smo obe i ona mi je rekla to malo sto je znala. Baki na nasem spratu je vest saopstio njen bivsi zet. Zvao je telefonom i sveo stvari na sustinu: „Sonja je mrtva.“ On je moguce samo sitni egoista, kakvih je bezbroj, zabrinut sto ce sada njemu pasti sav teret brige oko jedne tinejdzerke, i nije hteo da zrtvuje malo sebe pa joj dodje na vrata i prihvati je kad se starica zaljulja i padne. Ili je i sam u soku i boluje, i nije se setio da to moze nekoga da boli jos puno vise. Ko zna. I tako je gospodja sa naseg sprata bila sama u stanu na samo nekoliko metara odavde, koji je sigurno pun slika njene dece i unuka, u kome zivi u starosti i raduje se telefonu jer je obicno zovu deca, kad je saznala sta se desilo njenoj Sonji.

Vanessa Redgrave je tog istog dana izgubila svoju cerku. Natashu sam poslednji put gledala u filmu ‘White Countess’. Puno mi se dopao, jer ima atmosferu i dotakao je teme koje me nikad ne ostave ravnodusnom, Natasha je imala drzanje prave zene, i plakala sam na mestima na kojima treba plakati i kad vise ne bude bilo vode na planeti. Videla sam sinoc i sliku Vanesse koja, videlo se, ne zna da li hoda na stopalima ili na kolenima. Kad je ona saznala, nadam se da se neko nasao kraj nje da je zagrli, i pridrzi.

Verovatno su bile slicnih godina, Natasha i Sonja. Imale decu slicnih godina. O jednoj ce puno pisati, o drugoj je tek tiha vest prosla spratom jedne zgrade. Na razlicitim krajevima sveta, ljudi nestaju. Tragedije prodju gradovima, ulicama, kucama, i ostave za sobom sve razruseno. Onda tuga izgradi svoje visoke kule kojima u prizemlju ljudi zivotare u dimu i pepelu. Oni mladji pobegnu, ali kule se vide i iz daleka.

Dobra imena dobro stoje

Naisla sam na jedan naslov nedavno koji je kao muzika. Medicine for Melancholy. Nazvali su tako jedan film, neki mali, nepretenciozan, za koji cak kazu da je dobar. Ako je neko nasao u sebi vise poezije od samog naslova i to smestio u film, vredelo bi ga pogledati, jos ovog trenutka, sto hitnije – ali nisam ubedjena. A opet, neko ko se ovoga setio… Pa i na jeziku je kao muzika. I to je potpuno netacno – koristi samo usne i zube. Jezik miruje unutra, kao dobro sakriveni svedok. I opet greska – on samo cuti. Ovo je uigrani bend: jezik, usne i zubi. Ko bi rekao da muzicari tako razlicitih stilova mogu da odsviraju tako nesto. Sve reci svih pesama sveta. I to tako dobro. Malo mesa, kostiju i pljuvacke. Umetnost je malo mesa, kostiju i pljuvacke.  I sve metamorfoze izmedju.

I u naslovu je greska – ne verujem da neko ko ima jednu takvu zeli zaista da se izleci. Ja sigurno ne. Melanholija je kao spustanje glave na jastuk koji jos uvek ima tvoj oblik od prethodne noci.  Iz melanholije ustanes, izadjes iz kuce, nasmesis se drugim ljudima, popricas, pribelezis slike, klimas glavom, pozdravis se, i vratis joj se na kraju dana. Prisna je. Od nje nikad nije hladno. Ona traje i kad sve drugo prodje. Ima i jednu finu erotsku crtu, odraslu. Neobicne izbore ne treba objasnjavati.

Esej o lepoti

Da je moja majka kojim slucajem bila rodjena u Italiji, snimili bi film u nekom prasnjavom italijanskom gradicu sa njom u glavnoj ulozi, jer istorija filma je pokazala da se u svakoj prasnjavoj varosici na severnim obalama Mediterana nadje bar jedna lepotica – da ga ukrasi, i pospesi razvoj filmske industrije. Lepotice u gradicu u kome je moja majka rodjena i odrasla nisu bile retke, i o tome sam pisala na drugom mestu, ali se i na takvom jednom tlu plodnom lepoticama ona isticala.

 Ova prica se nastavila u jednom drugom gradu, i tada sam ja vec bila malo veca, prava sila od karaktera, pa sam preuzela u svoje ruke posmatranje sveta i donosenje zakljucaka o vidjenom. U tom gradu je moja majka bila bez premca i ikakve konkurencije najlepsa. Ne zato sto bilo gde fali lepih zena, niti sam ja bila pristrasna, naprotiv, pojava drugih lepotica ne bi ni umanjila ni uvecala lepotu moje majke, osim toga nije to bilo nikakvo takmicenje. Ali postojale su neke razlike u raznolikoj lepoti koju sam pocela da uocavam, i za cije mi je delimicno razumevanje trebalo da porastem i prozivim sve ovo do sada, pretpostavljam.

Ono sto sam videla u svojoj majci nije bila sama njena lepota, vec nacin na koji se njena prava lepota, i ne samo njena, prelivala spolja da je svi vide. I taj nacin je bio u njenom drzanju. Neke zene su hrabre, neke su smirene, neke trece trce pune ideja, neke bi da obidju svet i to malo hodajuci a malo i leteci, neke su puno propatile i postale vrlo tihe. To su sve vrlo razlicite vrste zena, i vecina bi prosla tacno i sa opisom ‘obicne’ jer ih je svako vidjao i dobro je da ih ima svuda, ali sve, apsolutno sve one koje su lepotice imaju ‘nesto’. U ledjima. Ledjima? A-ha, u ledjima. Od kicme polazi lepota. Tome se moze dodati i lep stas, lice i izrazajne oci, kosa, pa razni drugi talenti, ili ne mora, tj, ne sve. Neke imaju ovo, neke ono, ali je svima lepota zapisana u ledjima. To su ona prava, gorda ledja, koja se nastavljaju vratom i sazmu u pogledu koji i kada jedino sto vidi pred sobom je najprljaviji jad, uvek zadrzi svest da dolazi od prave, rasne lepote.

Mogla bih ovde da goloruka jurisam na mitove, iako je jurisanje krajnji izbor u bezizlaznoj situaciji a ovo je jedno vrlo pristojno izlaganje, i sa mitovima treba drugacije, ali sam u stvari stigla do kraja. Nemam vise sta da dodam na temu. Izadjite u svet pa gledajte zene koje njime prolaze, i obratite paznju na ledja.

Dosta se o zenama pricalo – ruse se police u bibliotekama i knjizarama od price na tu temu – ali svaka lepa zena zasluzuje lepog muskarca, pa ce nastavak pricati malo o muskoj lepoti. Naravno, naravno, David i Renesansni mladici, Montgomery Clift i slicno drustvo je obozavano kako i dolikuje, ali nije prica o tome. Jedna mala prica nece biti dovoljna; ipak, sve od necega mora da krene.

 Kroz godine manje ili vise intenzivnog zivljenja u svetu koji se odaziva na „This Is a Man’s World“, uoci se da nije nista lakse muskarcima zato sto se svet zove po njima. Postoje brojne metode kompenzacije i mitovi su ne mali deo tog sistema, ali mi u ovoj prici jos uvek tapkamo oko pocetka.

 Na pocetku bese lepota. Zatim se u kadar ugurala korupcija. „Ja, ja!“ vice. Mislilo bi se da je lepota ta koja trazi paznju, ali nije, pogresno se mislilo. Jednom kad korupcija udje, pricu o lepoti treba zavrsiti, i (p)ostane prica o korupciji.

Prica se i peva vec dugo, o jedno trideset vekova, o muskoj lepoti kao cojstvu i herojstvu, o mudrosti i kristalno jasnim ocima staraca, o moralu sustinski kao jedinoj pravoj muskoj lepoti. Nista cudno, moralnost je u osnovi svakog drustva, religije i biznis deal-a. Oscar Wilde je pokusao nesto na tu temu sa ‘Slikom Dorijana Greja’ koja je do zla boga dosadna knjiga. Mozda je prava vrednost te knjige u tome sto je Oscar, kao ljubitelj muske lepote, i sam zrtva korupcije, resio bio da literarno prikaze nelagodnu simbiozu lepote i korupcije. To sto je on izabrao feminiziranog ficfirica mu se moze oprostiti, ili ne, zavisno od afiniteta i senzibiliteta, ali sto godina posle Oscara, Dorijan Grej je poznat po narcisizmu, dendizmu, i lazljivosti, a katastrofalni efekat korupcije na muskarce su preuzeli na sebe evolutivni bihejvioristi, koji uglavnom zvuce kao da citaju iz junackih pesama i antickih mitova. Niko ne prica o tome kako korupcija unistava svu lepotu u muskarcu. 

Primarni agent korupcije je uspeh. Kako je uspeh najcesce ocenjen kao uspeh nad drugim muskarcima, da bi nekolicina bila uspesna siroke mase moraju da, posledicno, zavrse u neuspehu. Do kolena, prsa, grla, ili preko glave. Uspeti se do uspeha na takav nacin nisu cista posla. Oni uspesni se udave u korupciji uspesnih a oni neuspesni – i za njih postoji korupcija. Posto je zivot kratak a uspeh nije laka materija, vecina muskaraca se oko uspeha trudi  u dvadesetim, kada se osecaju najjacim, nepobedivim, nezaustavivim i guse se u pridevima slicnih osobina. Pri kraju te decenije mnogima pocinje da gori pod nogama, sto neke medju njima podstakne, a druge omete. Do srednjih tridesetih prati se, i ocekuje, linija uspona – odatle sve ide nizbrdo, sa ili bez uspeha. Iz neznanog razloga muski duh poklekne tih nekih godina, i ako neki otpor korupciji jos uvek postoji, on se svede na cinizam. Za lepotu krenu crni dani, koje dodatno zacrne sede vlasi, bore, te razliciti drugi efekti vremena na ljudska tkiva, kojima korupcija daje kreativna imena na svim jezicima.

Uzrok ovakvom pokleknucu nije sasvim jasan. Da nije svaki materijal podjednako dobar – da, naravno – ali tako masovno propadanje ukazuje na nesto mnogo sire. Sigurno da suocenje sa neuspesima i razocarenjima ostavlja duboke tragove u ljudskim bicima. Dodati tome da se iza svakog suocenja i poraza kriju bliski susreti sa drugim ljudskim bicima – gorcina je realna i bolna. Jedno od mogucih objasnjenja je da kad neko u permanentnu prirodnu katastrofu zvanu zivot krene misleci da je jak, on ubrzo otkrije da nije/jeste jaci od drugih ljudi ali i da to uopste nije definicija snage. Kako je mit o sopstvenoj moci najtezi za rusenje jer preti da srusi apsolutno sve, trziste panacea cveta. Od seksa, alkohola, droga do religije, i sire.

U korporaciji zvanoj „This Is a Man’s World“, cija je primarna aktivnost promocija nadmetanja izmedju muskaraca – sve sam megdanluk na svakom polju – i korupcija dodatno zaradjuje prodajom kokica i piva, lepi muskarci propadaju svima pred ocima.

Tamo negde iznad pomenuto je da zenska lepota lezi u ledjima. Tu je bila rec o snazi. I muska lepota je u snazi. Ali ne u onoj koja lezi u misicima, ni u sposobnosti da nadtrci druge muskarce oko para, politike, i glasnogovornistva, iako moze da je malo nakiti – ne, muska lepota je u srcu muskarca. Zene imaju srce kao biolosku neophodnost, muskarci moraju da izgrade svoje. Kao kucu, recimo. Muskarci imaju jaka ledja (opet bioloska neophodnost), zene moraju da sprece da se njihova poviju. To sto su se i jedni i drugi rodili i sa srcem i sa ledjima je slicno kao i sa sposobnoscu govora – svi ga poseduju ali neko ce samo mumlati, ili psovati, a neko ce od jezika stvoriti muziku.

Izgleda da ovo izlaganje ide ka tome da ukaze kako se lepota, i zenska i muska, radja u svakome ali ce istinski lepi ljudi biti samo oni koji to nauce. Da se cuvaju.

Bleep-ing monolog

Citala sam nedavno jedan clanak u kome kazu da Aziji ‘nedostaje’ 100 miliona zena. Jednostavno ih nema. Sto su ih pobili kao novorodjencad, sto selektivnim abortusima, sve manje se radja devojcica a sve vise decaka. Kazu dalje da ce taj visak decaka od stotinak miliona dovesti do porasta nasilja i ratova, jer nece moci da se ozene, pa da li zbog nedostatka seksa ili nedovoljno ljubavi, a mozda jer jednostavno nece imati sta da rade, dusebrizne drzave ce ih poslati da se pokolju jedni s drugima.

To sa porastom nasilja je, kazu protivnici, vrlo seksisticko misljenje protiv muskog pola. I krive autorke studije, i knjige koja je iz nje nastala, za jednostrani feminizam.

Njih dve priznaju da ne umeju da citaju buducnost, ali da necemo morati dugo da cekamo da vidimo ko je u pravu.

Prica mi moja book-keeper-ka nedavno kako joj je propao biznis na samom pocetku, u koji je ulozila svu ustedjevinu zajedno sa par drugih prijateljica, jer ih je neki tip prevario. Kaze ona da je tip sve vreme ponavljao da je hriscanin, i da je dobar covek. Zena dobija neprijatan osip na kozi na sam pomen reci ‘hriscanin’, a inace je dobra katolkinja.

 

Citam ja tako dalje, kad nemam pametnija posla, i kazu da je terorizam znak slabosti Islama. Bice krvi do kolena, ali ce i njemu puci njegova dogmatska zvecka, kad-tad. Tu buducnost mozda i necemo doziveti.

 

Iz skole mog deteta su mi opet poslali papire za citanje. U njima obavestavaju roditelje da su zbog neaktivnosti i nametnute lenjosti, sto je vrlo usko vezano za sate pred televizorom i kompjuterom, deca sve deblja i da se dijabetes vrste koji se pojavljivao samo kod odraslih po prvi put u istoriji javlja i kod dece. Oni pokusavaju da mobilisu roditelje koji ce naterati svoju decu, da se svi pokrenu i pocnu da mrdaju. U insulinu je buducnost farmaceutske industrije. I Viagri, anti-depresantima, pilulama za mrsavljenje…farmaceutska industrija JE buducnost.

 

Ljudska glupost je nemerljiva, iako kazu da je njome zahvaceno 80% populacije. Takav je odnos otprilike bio i u Ruandi. Pre pokolja.
Naravno, ovde se ne sme zaboraviti cinjenica da pametni ljudi redovno prave gluposti. Ipak je ljudska glupost nemerljiva.

 

Citala (opet!) nedavno o Africi. Poznati strucnjak, cenjen i priznat je zacutao bio pre x godina, i onda se nedavno pojavio sa predavanjem na kome su se pojavile sve face, i digla se prasina i tresle su se brade, a rodio se mis. Ish! I tako on kaze da je prestao jer mu se sve zgadilo. Afrika u kojoj su podrzavali Mugabea i sve prve izvorne africke predsednike i njihove demokratske snove, je najcrnja (that’s funny) mrlja na vec pocrnelom pergamentu moderne istorije. Otimacina, nasilje, bolestine, korupcija, unistenje infra-stukture, zapustena plodna zemlja, siromasenje, svakakve gerile, od komsijskih do onih na svakom spratu…i sve izvorno. Valjda im je tako lakse ‘tudje necemo, svoje ne damo’.

 

Bila sam nedavno na jednom okupljanju lokalnih stand-up komicara. Nije to bio pravi gig, vise uvezbavanje, u publici su uglavnom bili oni sami, komicari. Oni su se jedini i smejali.
Osim sto su svi manje-vise zarozani i ne mogu da izdrze ni paper-weight zenski pogled na sebi, svi su ubedjeni da njihova umetnost pomera granice poznatog i ustaljenog u ljudskim odnosima, tj. oni govore vulgarnosti za koje tvrde da ih niko pre njih nije javno rekao.

Nakon toga, sedim sa grupom njih i pitam ih zasto to rade. Kazu, oni su iskreni dok svi ostali lazu. To da su luzeri je jasno i njima i meni. Kad izadju na pozornicu, oni udare po roditeljima, bivsim devojkama, sadasnjim zenama, seks se uvek svodi na blow job, i ako im je ponestalo tema, oni udare po nepoznatim devojkama, tudjim zenama i sve sto zele je blow job.

Ovo nisam citala, gledala sam na TV-u. U Severnoj Americi, profesija koja obecava je pimp. Uza specijalizacija: srednjoskolski pimp, u ulozi devojcice koja regrutuje svoje drugarice. Deca su fotogenicna ovih dana, sve pricaju za kamere. Kazu da ih navuku krpicama, odlascima u popularne kafice, shopping-om dok ne popadaju, i sisterhood/girl-power sloganom koji je Nike maznuo ‘you can do it’!

 

U S. Americi smo svi zrtve. Siroti medijski moguli moraju da nam ubrizgavaju u nervni sistem ono sto hoce mase, sto im redovno doturaju rating izvestaji, a mase ne mogu da se odvoje od ekrana cak ni kad se iskljuci struja.

Na TV kanalima se zdrave, prave, lepe, skolovane devojke takmice u nesigurnosti i samoponizavanju, u trci za muzem. Na visokim stiklama trcati je suicidalno, ali one svejedno trce. One koje ne trce, cekaju u redu da se prvo poboljsaju plasticnim operacijama, pa ce i one trcati.

U Africi i Aziji radjaju decu kao da ce ih jesti. Valjda kad ponestane svega drugog, ukljucujuci kucne ljubimce. U Evropi i Severnoj Americi radjaju decu koja mnogo kostaju. Njih nece jesti, bar ne jos. Kad deca porastu a roditelji ostare, svet ce prevagnuti, kao u onom camcu sa debelom devojkom.

Svi se brinu za buducnost sveta. Ponekad to zovu i ‘buducnost nase dece’. One druge okrivljuju da ne brinu za ‘buducnost nase dece’. Nasa deca kad porastu ce postati sto smo i mi sada. Preporucujem buducnosti da ne ceka ni na nas ni na nasu decu.

 

Poznajem ljude koji vode svoju decu u crkvu redovno, iako oni nisu vernici. Ili bar to nisu bili do nedavno. Osim crkve, deca idu i u nedeljnu skolu. O Bibliji uce sta uce, ali je najvaznije da imaju osecaj pripadanja. U porodici otudjenih prezaposlenih i/ili nezainteresovanih roditelja, u drustvu otudjenih prezaposlenih i/ili nezaintersovanih ljudi, deca idu u crkvu da bi imala uopste gde da idu. Babe i dede su na golf terenima, sestre od strica zive na Zapadnoj Obali, deca u komsiluku se vidjaju samo po appointment-u, a ljudi uglavnom kroz prozor auotomobila.

I onda je snimljen (jos jedan) film o razapinjanju Hrista. Bez tog akcionog elementa, inace vrlo cestog u dugoj ljudskoj istoriji, film bi bio dosadan.

Proroci, ako vec ne Bogovi, obavezno zavrse u pustinji pre ili kasnije u svojoj karijeri. Obavezno zaborave i da ponesu zalihe, tolika je njihova vera u pravu stvar. U pustinji, na suncu, mozak prokljuca. Kad se, cudom Bozijim, oni vrate iz pustinje, iz prokljucalog mozga stignu Pravila. I tako smo mi stigli do ovde.

Preventive radi, navodnite pustinje.

 

Pitala me je moja devojcica nedavno, kad vec zene rade sve (u smislu radjanja dece, sto je za decu pocetak, vrhunac a i krajnji domet postojanja) cemu sluze muskarci. Upoznata je sa zacecem, bioloskim da ne bude zabune, mi ne idemo u crkvu, ali ipak, mamin trud u odnosu na tatin trud….- mama, cemu sluze muskarci?

Osim one inicijalne katalizacije, tate su bitne kad se deca rode, kazem ja. I babe i dede, i familija, znas, potrebno je puno ljudi da se podignu deca. Evo, nama ni globalno selo ne moze da obavi posao kako treba. A vazno je i to sto ne licimo jedni na druge, pa svi misle da su nesto posebno.

‘Posto zene vladaju svetom,’ zakljucila je, ‘everything’s gonna be alright’.
Hoce, ljubavi, slagala sam bez oklevanja.

I ovo su pesme s juga

Prebirem svoje snove. Bila sam ljubomorna prosle noci. Mrzim kad mi se to desi. Sakrijem se tada da me niko ne vidi, dok ne prodje. Ljubomora je kao sto zamisljam da je morao biti pojas cestitosti. Tudji okovi. Ne volim da me bilo sta zulja. Otresam ruke od snova i pustam muziku.

 Sarah Vaughn peva „Boy from Ipanema comes walking and…’. To je to. Suncani prolaznici i okrugli stocic za smeh i saputanje. Kod kuce ceka jedan od onih dugackih stolova iz italijanskih filmova, oko koga sedi gomila nasmejanih ljudi, i hrane jedni druge iz velike serpe na sredini. Vino dolivaju muskarci. Deca trce okolo i sunce im blista u ocima. Senku bacaju vinova loza i cempresi. Jednom kad budu snimili film o Valandovu, ta scena ce biti iz italijanskih filmova i Valandova. Na trinaestom spratu iznad ulice, mom detetu i meni nedostaju takve scene.

 Bile smo na jugu proslog leta. Tamo te grle preterano, a vole i da stipaju decu. Poneke tetke i grizu! I vidis im po ushicenim ocima da bi jos. Ljudi na jugu se dodiruju cesto. I gube zivce, bar jednom dok velika kazaljka napravi krug. A kad posle nekoliko dana odes od njih, svet ti izgleda strasno prazan. Objasnila sam svom detetu da se to zove temperament i da joj je majka s juga, sto je konacno razjasnilo neke stvari medju nama.

Nekoliko dana kasnije, kupanje pred spavanje i ona na ivici suza, ljuta i povredjena, izrice optuzbu i upire prstom ‘Ti si s juga!’ Zanemela, ubledela, otvorenih usta, smeh mi se prvo stvorio u dubini stomaka pa eksplodirao operetski glasno, uprkos tuznom detinjem licu.
‘Posto sam ja s juga, i ti si.’
‘Ne, ja sam iz Toronta!’
‘Jok, ljubavi, you are from the South too!’
Kikocemo se na klizavom podu kade i prskamo vodom.

 To nam je najnoviji porodicni manifesto. Pokusala je da ga objasni i deci u skoli, narocito kad je htela da sve bude po njenom, ali su je oni samo bledo gledali. Cak i devojcica iz Urugvaja. Jug ili imas u sebi ili nemas.

Dogovorile smo se da cemo svakog prvog petka u mesecu pozvati prijatelje na snimanje filma s juga. Nemamo dovoljno dugacak sto jos, pa ce morati da sede zbijeni, a poneki i da dele stolice, sto ce ih naterati da skinu okove, smeju se preglasno i zaborave da su do juce bili nedovoljno voljeni. Posle, uz kafu i kolace, dok Sara sedi na plazi, prebiracemo snove i pricati o vinogradima.

Kolosalna Grkinja sa Rodosa

Ponedeljkom ujutro sretnem jednu Grkinju sa Rodosa koju poznajem vec godinama i ona se za te godine vrlo malo promenila. I ono gde se promenila je otislo na bolje. Vidjala sam je kroz dobre i lose stvari, i posto je rodjena sa karakterom koji je pozitivan, drag i ne opterecuje se preteranom inteligencijom dok bez problema shvata ono sto je bitno, bar za nju samu (sto jeste jedino bitno), ona spada u one retke slucajeve gde je zaista primereno reci ‘blagoslovena’. Njena sestra, na primer, je cista suprotnost. Posto su njeni roditelji imali prvo dvoje dece pa dosta kasnije nju, verujem da im je laknulo kod podizanja jedne takve pitome, dobrodusne klinke. Doduse, cinjenica je da nije imala vecih katastrofa u zivotu pa taj karakter nije imao vecih testova na kojima bi se kalio, ili lomio. Kad sada razmislim, najveci problem tih nekih godina joj je bio da se uda. Zelela je zgodnog, mladog, bogatog Grka. I ljubav, koja ima izvesnih slicnosti sa sirom na misolovci kod vecine ljubavnih prica, uocila sam. Izuzev nacionalnosti gde je moguce umetnuti bilo koju od njih trenutnih vise stotina, sve ostalo sa njene liste oznacava najtrazeniji komoditet na planeti. Ali biologija je surova prema zenama. (I one to, uglavnom, prihvataju. A na mestima gde se dobro prilagode, saceka ih drustveno uredjenje).

Udala se za Grka, zgodnog i mladog, ali nije bio bogat. Mislim da mu je to u jednom trenutku oprostila, ne zato sto je oprostivo nego joj je narav pitoma pa nije mogla da se duri preterano dugo. A i on se potrudio koliko je mogao, tako da dosta pristojno zive; imaju jednu devojcicu. Ona je u medjuvremenu shvatila da muz i nije neki zgoditak, ali je vesela, puna zivota, ima prijatelje i tu klinku koju obozava, pa ispuni sebi vreme bez vece muke i mracnih misli.

I tako me je u ponedeljak ujutro Grkinja sa Rodosa pozdravila siroko nasmesena, vesto nasminkana, lepo ocesljana i dobro raspolozena, i ispricala mi jednu poucnu pricu. Stric njenog muza je umro tog vikenda, vredan, radan Grk, ili kako se to sada kaze workaholic, koji je imao puno para a nije umeo da u njima uziva. I on je jednom bio mlad, a mozda i zgodan. I sta mu to sada vredi – pita sebe a i mene Grkinja sa Rodosa.  Ne vredi ni njemu ni bilo kome drugom, slazem se sa njom. Iako ce se te pare rasporediti, sto drzavi sto naslednicima, ali ni to ne menja nista, jer ni drzavi ni ljudima para nikad dosta, a zivoti prolaze.

Tu je ona vaspitno dodala poentu o kratkom zivotu i uzivanju u istom. Kod vecine ljudi to zvuci smesno ili pateticno, prosto zato sto vecina ljudi ne bi znala sta da radi sa takvom jednom kombinacijom, ali kad to kaze neko ko ima i prirodu i sklonost ka takvom zivotnom uredjenju, treba je poslusati. Ja sam samo dodala da se ipak treba i roditi sa izvesnim kvalitetima za srecu. Ona je to autoritativno odbacila kao najmanje bitno. Attitude tj. trud u krcenju mentalnih staza koje vode do Happyville-a je ono sto se trazi. I to nije lako, rekla je ozbiljno i ne bez ponosa. Znam da nije lako. Cak ne mogu da prestanem da razmisljam o tome sve od ponedeljka.

Grkinja sa Rodosa verovatno nije na to mislila, ali ja imam jednu predstavu o putovanjima duz neurona, koja je verovatno bazirana na odlomcima popularne nauke ili neceg slicnog sto sam citala, i govori bas o prokrcenim stazama. Reakcije u mozgu, emotivne i sve druge, su samo utabane staze koje su postale glavne, vodece, dominantne, ne zato sto su nepromenjive ili specificne za tu osobu, vec jer su se tu izgradile ulice kad je bilo vreme gradjenju, i sada se nikome ne putuje preko trave i nepoznatih dvorista. Mozak je sav u navikama, i ponekoj panici. Imam osecaj da nije neophodno otvarati mozak pa kaciti kriske na elektrode, ili ga umotavati u misterije – treba samo posmatrati ljude i njihovo ponasanje. Sve se vidi. Na slican nacin je i putovanje ka sreci pitanje prokrcenih neuronskih staza do pristojnih psiho-somatskih reakcija. Nema svrhe izmisljati toplu vodu svakog puta kad se neko naljuti, oseti tuznim, ili joj nesto zafali. Ljudsko bice je rob svog mozga, a ni mozgu nije lako. Iako on, kazu, nista ne oseca.

You can do it! i slicne zasecerene sheme ocito govore o istim stvarima, jer ljudi nisu od juce i setili su se svega ovoga i ranije, ali reprogramirati mozak nije lako. Vise nauke, rekla bih a manje tapsanja po ramenu bi moglo da pomogne, ali to je mozda zato sto ja volim nauku. Ili, svaki put kad krenes putem tih misli, ti dublje ukopavas brazdu iz koje nice tvoja mizerija. Dakle, moze i zemljoradnja. Sve analogije funkcionisu. Sa istog mesta dolaze.

Kako je rekla Grkinja sa Rodosa, to je veliki, tezak  posao – skolice u olovnim cipelama – i jedini vredan truda. Ko se zadovoljava malim, neka se trosi bezveze, ali to je za manje ljude.

Hajdemo u Rio

Jutros kad sam krenula na posao, u katastrofalnom zaletu i na par milimetara od mojih stopala, zaustavio se jedan taksi. U meni se jos nije pribrao bes oboren panikom, kad su se zadnja vrata sa desne strane otvorila i iz njih se prosula moja prijateljica sa svojom haljinom u boji lavande, nogom koja se spustila na ulicu u sandali i osmehom koji nije ostavio mesta za objasnjenja: ‘Hajdemo u Rio!’ rekla je.

 Zasto bas u Rio? Devojke iz Ipanime nisu nikakav razlog, znam mesto u gradu koje pravi pina koladu od koje mi ne treba bolja, i Isusu na brdu bih i onako okrenula ledja. Ja sam bila u Vatikanu i kad me tamo nije nista sravnilo na gomilicu pepela, Bog je mrtav i ja cu biti uskoro. Cemu sve to? Kao sto sam pomenula, ona mudro nije ostavila mesta za objasnjenja.

 Rio je… Rio je kao raznobojno plitko more po kome se hoda bez bojazni da se bilo udavis ili pokvasis. Korali su u Riju van vode i njena povrsina samo reflektuje i umnozava slike, ljude i iskustva. Za cudo jedno, tamo su navikli na mrzovolju. Sa njom dodje svaki putnik i oni je tretiraju kraljevski. Da nije nje… pa, dovoljno je reci da turizam ne bi opstao samo od radoznalosti. Grad svetluca. I kad se pravis da ne primecujes i kad ne mozes da radis nista drugo vec sedis na obali i gledas u okean pa se okrenes i gledas u grad, svici i planktoni, cuda i vilenjaci, oni svi zive u Riju. Iako je neobican jezik kojim govore (ima daleko vise slova zh nego nash i sva ostala se istope kao mekana karamela pre nego sto ih pohvatas pa si sva ulepljena slovima), ljudi pricaju sa tobom i ti sa njima, pa se onda pomere malo i pricaju sa nekim drugim, i ti isto tako, i svi smo lepo ispricani, obuceni i nasmejani gradjani Rija.

 Sasvim neocekivano, i da budem iskrena protiv svoje mrzovolje, osetila sam se srecnom u Riju. Kad bih razumela o cemu pricaju ljudi su govorili reci sa pravim znacenjem. Kad su radili bilo sta, od pravljenja rucka do umetnickih instalacija, ulagali su iskrenu energiju i trud kojima je nagrada bila ispunjenje malih ciljeva. U tako velikom gradu, vladao je rezim malih stvari.

Jednog dana se moja prijateljica vratila ranije no obicno u stan koji smo delile i rekla da ce danas svratiti zvanicna lica; vrsio se popis. Unervozila sam se – ne volim nista zvanicno, dokumenta, sluzbenike, izjave, i osetila sam se u klopci. I Rio ipak izneveri na kraju. Kad su dosli, cela gomila njih u svetlim letnjim odelima, nas mali stan se prosirio malo po sredini i jos po duzini, pa smo svi lepo seli, moja prijateljica na jednoj strani i ja na drugoj, svaka sa svojom grupom popisnih izvrsilaca. Umesto duge liste pitanja oni su imali samo jedno: sta ja zelim. Molim? ‘Mi smo ovde da vas pitamo sta zelite.’

Ova prica nije fer; ja za nju nisam bila spremna. Umesto odgovora pocela sam da placem. Nista, rekli su naviknuti, to se cesto desava. Potrajalo je to sa suzama i nikome nije smetalo. Kad sam ih obrisala, okrenula sam se ka njima i pitala u koje svrhe i sa kojim pravom mi postavljaju takvo pitanje? Onda se jedan medju njima spustio na pod kraj moje stolice, uzeo mi ruku u svoje i rekao da je svrha postojanja dosegnuti nivo srece u kome se krecemo kroz zivot i medju ljudima od svoje volje, slobodni od pritisaka svih vrsta. Ako to znamo o sebi i drugima, onda je ostvarivo.

Podigla sam oci sa njega i pogledala ka mojoj prijateljici. Ona je bila u istom post-isplakanom stanju i kraj njene stolice je klecao neko drugi. I ona je gledala ka meni.

Do veceri se ceo proces zavrsio. Rekli su nam na izlazu da imamo rezervaciju u magicnom indijskom restoranu Koh-i-Noor, koji je izgradjen u stilu Taj Mahal i stoji na vodi, i u kome je sve moguce, na hiljadu i jedan nacin.

 To se sve desilo u Riju, na jedan obican dan.

Nehotice

Ne osecam se dobro ovih dana. Ima dovoljno razloga da mi bude i gore, ali racunam da je skromnost u mizeriji pitanje pregovora, ili jacine duha.
Kad bih naslikala prizor bilo bi to nesto nalik Guliverovim avanturama. Iako ne mogu da kazem da volim simboliku, narocito onu koja pokusava da satirom razvedri kvolocnost ljudske vrste. Ilustracija iz moje knjige za decu ga je pokazala bila uvezanog da ne moze da mrdne, inace bi se odupro sudbini svim silama. Nije dobro biti uvezan, ali to sa opiranjem sudbini je moglo da ima prodju u 18-om veku, ili u prici u kojoj se zna da dolazi happy end na kraju. U mojoj slikovnici, ja bih se najradije predala tako zapetljana.

Stare teme, kao i stare rane, uvek bole. Sto se tice starih rana, ja ih nemam, bar ne one fizicke. A tema imam. Danas sam cak dobila i jednu ideju. I njih imam. Ovako: pomislila sam da zapocnem novi serijal tekstova u kojima bih pisala o znamenitim zenama o kojima istorija cuti. Nije to neki plan, niti sam ja neki poznavalac, vec kad naletim na neku ja to zapisem i stavim ovde, jer kazu da google nista ne brise, pa neka stoji, neko ce mozda procitati kad mu/joj zatreba. Ideju sam dobila jer sam naletela na par takvih zena ovih dana, i vrlo su inspirativne, i romanticne u svojim izborima – prave junakinje. I tu su se onda otvorile stare teme kao stare rane. Evo, recimo, ja imam problem sa time da su takvi likovi uvek marginalni, ili i potpuno zaboravljeni. Da je sadasnjost puna neverovatno hrabrih, jakih, mocnih primera ljudskog pregalastva, to bi se i moglo razumeti – ne stize se kraj tako sjajnih ljudi koji nas nose u buducnost – ali sadasnjost izaziva fizioloske reakcije o kojima bi jedino lekar trebao da cuje, jer zanose ka patologiji, toliko su ucestale.

I tako, kazem, rastuzila me je i otvorila mi stare teme tisina o tim zenama. Zasto? Nije lako naci koncizan odgovor, ali mislim da ima veze sa propustima. Propusti su gadna stvar, i licno i civlizacijski. Propusti da se u spotlight smeste sjajne zene dovode do ovoga sto je svet danas – shit.

Sa muskarcima je druga stvar. Oni se svuda guraju i kad upola sijaju, ma i cetvrt. Tako i usred dana uvek previse sija na jednoj strani. A u mraku opstaje ostatak nas, obicne zene i muskarci, i medju nama i sjajne zene. Kao solo zvezde bez sistema, ili sheme. Prosto su tu, dok se ne ugase.

Evo, na primer, Adrienne Monnier. Otvorila je knjizaru u Parizu 1915-e. Ne puno daleko odatle u rovovima ginuli su mladi muskarci Evrope, i Kanadjani, a Amerikanci su dosli kasnije. Knjizara se zvala ‘Maison des Amis des Livres’. Zato sto je Adrienne bila bas to – prijatelj knjige. Privukla ih je, i one koji su knjige pisali i one koji su ih samo voleli, pozajmljivala im primerke, pomagala ih, i stvorila tu ‘le foyer d’idées le plus attractif de l’époque’.

Nedugo zatim, mlada Amerikanka Sylvia Beach se pojavila u Parizu, i kad je naisla na preporuku za ‘Maison des Amis…’  otisla je da upozna Adrienne. Postale su prijateljice, Sylvia je usla u literarni krug Pariza i ubrzo je i sama otvorila knjizaru. ‘Shakespeare and Company’. Nekoliko godina kasnije, premesta se na drugu lokaciju, na rue l’Odeon, odmah preko puta Adrienne i njene ‘Maison’. Njih dve tu sve do Drugog svetskog rata okupljaju moderniste, i francuske i americke, prevode zajedno, podrzavaju nove talente, i Sylvia 1922. prva objavljuje Ulysses-a James Joyce-a, koga niko na engleskom govornom podrucju nije hteo da objavi. To joj se nije vratilo lepim, jer je Joyce ubrzo presao kod veceg izdavaca i ona je ostala u dugovima.
Sa pocetkom rata, zatvaraju joj knjizaru, nju interniraju na neko vreme, ali ona cuva sve svoje knjige sakrivene. Hemingway simbolicno oslobadja knjizaru 1944-e ali je ona vise nikada nije otvorila. U 1950-tim je danas vrlo postovana ‘Shakespeare & Company’ otvorena sa njenim odobrenjem, ali na drugoj lokaciji i nije imala veze sa njom.
Adrienne uspeva da odrzi svoju ‘Maison des Amis des Livres’ otvorenu tokom rata i sve do sredine 50-tih, do njene smrti.

Nisu ovo vremena kad bi se pricalo o ovakvim pricama, valjda ljudi imaju preca posla, a i knjizare su puno drugacije. Ovdasnji veliki lanac knjizara je isto otvorila jedna zena, ali joj se to uzima za zlo – te je prebogata, previse ambiciozna, muz je sve finansirao, zbog nje su propale mnoge manje knjizare-institucije…dakle, nju necemo u ovu selekciju. Ali sasvim nehotice, znam da sam naisla na dobru stvar. Uvek treba pricati dobre price. Navesti dobre primere. Uvesti sjajne zene, jer ne znam da iko prica deci o njima. Cuju o raznim facama, uglavnom polu-obrazovanim i polu-obucenim, i to zvuci kao vrlo dobra kombinacija, mora da je, jer vidi kao im dobro ide, ali nema nigde primera koji govore da je svet sirok, da je znanje dostupno, i da kad izgleda da nema izbora, ti ih onda napravis. Sopstvenim rukama, kao od gline, ili testa – kao hleb. To su osnovne stvari.
Zamislite, deco, bila su to teska vremena, gladna, ratna i medju-ratna pa opet ratna (vi ne znate sta to znaci, ali recimo da ljudi nisu imali nista, kao kad bi neko obrisao gumicom sve sto vi sada imate i ostavio zamrljano prazno), zene su nosile dugacke suknje, pa malo krace, i nisu imale puno izbora. One koje su imale je vredelo preskociti sa malim zadizanjem suknje. I bila je medju njima jedna, koja je resila da napravi sebi jedan izbor po meri. Pa jos jedna. I jos jedna…