Dokolica

Poslednjih meseci subota je postala dan u kome produktivnost teži ka nuli. To zahteva dosta truda, paradoksalno, ali vrlo logično: pre toga je subota bila samo još jedan radni dan, čak najzatrpaniji. U njoj se nije poštovalo ni radno vreme, ni znaci iscrpljenosti tj. my wellbeing (hahaha, ko je kome najveći neprijatelj, kaži, darling)… međutim, desio se preokret – ne mogu više, rekla sam sebi jednog dana – i jednim zamahom oborila subotu na leđa. Nije išlo baš tako melodramatično, naravno, jer melodrame nisu u trendu ovih dana, ali subota i ja na leđima da odatle gledamo u plafon

je ispalo dosadno. Subota je ostala da leži, ja sam ustala i sela za kompjuter. Da neko zahteva od mene da toliko radim, ja bih se bunila, pozivala na građanska prava i zakone, ili da me bar više plate – u kom slučaju bih pristala na sve, ali ako me stvarno dobro plate. Pri tom se moje procene koliko zaslužujem i onih koji me plaćaju teško kada nađu licem u lice. Nije strašno, to sedenje za kompjuterom, i na kraju (subote) me jedino bole leđa i utrnu mišići na zadnjici. Osećaj traćenja dana, života, je kompleksniji, ili bi voleo da bude. Uvek mi ostaje nedelja, utešim se, i sve nastavi po starom. Tj. novom, koje je zamenilo staro ali puno liče.

U subotu (neimenovanu jer se ne razlikuje puno od drugih) sam dan započela jednom idejom. (I to je česta pojava). Rešila sam da prvo potražim film koji sam gledala pre nekoliko godina, i koji bi mi pomogao da ideji koju sam dobila bila prethodne večeri dam jasniji oblik a to će mi dalje poslužiti… Bila je to dobra ideja i sakupila je oko sebe dovoljno entuzijazma.

Otišla sam prvo na youtube. Film je desetak godina star i nije postao veliki hit;  postojale su šanse da će se naći tamo, ili da mu legalni tim Google korporacije nije još ušao u trag. Našla sam ga lako; baš sam se obradovala kad sam videla ‘deo 1/10’. To je bila prevara. Uz mali klip filma gurao se i link ka nekom mutnom sajtu na kome se mogu ‘gledati filmovi za džabe’. Ponešto se moglo prethodnih godina za džabe na Internetu (pretplatu i utrošeno vreme niko ne računa), sada retko šta. Osim toga, muvanje po tim zabitim ćoškovima širokog novog sveta je počelo previše da podseća na muvanje po četvrtima gradova gde red i zakon ne zalaze jer za njih tu nema para, a opasno je. I tako mlad, jedva se farba osušila na stalno mobilnim zidovima u ekspanziji, Internet već ima svoj geto. Čim se ukaže prilika Google korporaciji da kupi većinu akcija neke od velikih producentskih kuća – ako već nisu – očistiće i to. Budućnost se smeši svima nama, i vrlo je dostupna: sedneš u stolicu i uz dobar OS i vezu, nađeš se u uređenom svetu čistih ćoškova. Haleluja!

Kad sam već bila na youtube-u, skrenulo mi je pažnju desetak linkova sa strane koji su pominjali ovaj film pa onaj film, i ja otišla da pogledam o čemu se radi ovde, i tamo, i tek se posle sat-dva setila svoje ideje, koja više nije bila tako blistava i sveža.

Zatim sam otišla na Amazon. Otkad su zakoni konkurencije i tržišta prvo uništili male nezavisne videoteke pa su se za njima zatvorile i one koje su bile ogranci velikih korporacija, postoji u ovom gradu možda još pet videoteka sa zanimljivim izborom filmova, naročito starijih ili evropskih, i sličnih kurioziteta, samo se do njih mora putovati pola dana. Sve se preselilo na Internet, na kome se odvijaju titanske borbe istog principa jedino ne moram da putujem nigde. Amazon nudi instant video i imaju toliku ponudu, da prođem kroz jedno slovo trebaće mi bar tri subote. Imaju moj film i mogu da ga gledam za samo $2.99. 1-click, je sve što mi treba, kažu. Dobar OS sistem i dobra veza, plus kreditna kartica, se podrazumevaju.

Prvo sam otišla da pročitam kako sve to funkcioniše. Imaju ponudu ovu i onu, pa može da se gleda na monitoru, ili na svom velikom TV-u (ja sam nameravala da gledam na monitoru ali kad se sve to nudi, moram bar da pročitam o čemu se radi, zar ne), i ima raznih kon(tra)cepcija koje je trebalo razmotriti, plus planova – besplatni, koji je superb, pa jedan koji se plaća ali je neodoljiv i u suštini nedopustivo jeftin, obrazložili su, pa još jedan, i to samo za filmove, a ako hoću da gledam i TV serijale – hoću, naravno – imaju i pass… Kakvi genijalni tipovi ovo vode, zaključila sam otvorenih usta i bez daha.Tek posle sat – dva od početka potrage stigla sam do dela u kome su objasnili da sav taj instantni polet i neverovatne mogućnosti nude samo u Americi, sa američkom kreditnom karticom.

Preptostavljam da se o kanadskom kompleksu ne priča van kuće, koja je dugačka skoro deset hiljada kilometara i nešto malo uža, ali je dom kao i svaki – pun neizrečenih furstracija, puno toga se gura pod sto, maše se nacionalizmom koji sticajem okolnosti nije jednobojan ali puno liči na svaki drugi: mi smo šampioni, najbolji, najveći, cool, i sl – ali kako nam se ispod najduže nebranjene granice na jug (jedina granica koju imamo) raširio šampion nad šampionima u samopromociji, sve što mi ovde možemo da smislimo je bleda kopija. Prosto su oni u tome bolji. Ako smo mi i smislili prvi, oni će ga prodati bolje, ili će kupiti te naše koji su smislili, ponudiće im veće plate, veće kuće, veće tržište, veće plejere, i manje poreze. Istovremeno se gaji i duboki prezir prema brutalnom kapitalizmu koji se tamo južnije čak ni ne trudi da skače na plen ovih dana – ne, on se šepuri kao vrhunski poznavalac kod koga će svako doći da nauči kako da bude isti kao i on. I postoji lista čekanja.

Tako mi mrzimo/volimo svog najvećeg ekonomskog partnera, koji uglavnom nije svestan da postojimo, i na svakom comedy programu se bar jednom nedeljno pojavimo kao tema za zezanje, u nedostatku bolje. Iz tog razloga Kanađani muku muče sa nacionalnim ponosom. Jedina smetnja koju ja vidim je video streaming. I za to Amerika nije kriva, već Kanada. Ili preciznije – kanadski brutalni kapitalisti, kojima se vrlo zgodno podesilo da je prvi (i jedini) sused Amerika, od koje sve mogu da nauče ali ne moraju da se guraju i takmiče na neuporedivo surovijem tržištu. Monopoli u Kanadi cvetaju, i kad pokleknu, država ih podržava, jer bez njih bi svima bilo gore.

Nakon sada već nekoliko utrošenih sati, došla sam na iTunes. Ipak Amerikanac spašava dan – thank you, Mr. Jobs. Moguće je kupiti filmove i TV programe i sve što treba i u ovoj zabačenoj zemlji koja blokira puteve najvećoj mreži na svetu pozivajući se na pravo, licence, ugovore ove i one (i vrlo glasno kritikuje sve vrste cenzure i prepreka koje druge države postavljaju svojim građanima na toj istoj mreži).

Nisam proverila da li imaju moj film. Stvari su već koji sat unazad prestale da budu o filmu. On mi nije ni bio neophodan za ostvarenje ideje pomenute na početku, koju bi uvredilo i samo pominjanje blistavosti i svežine, i više me nije privlačila. Sama pomisao da tek sada krenem sa idejom me je podsetila da je ovo subota, dan kada ništa ne radim. Ni film mi se više nije gledao. Potrebno je pravo raspoloženje za sve, a ja sam u tom trenutku uveliko bila zapetljana u misli koje sa romantikom velikih ideja nisu imale nikakve veze.

Privatna imovina je neverovatno fucked-up koncept. Koji bi rasturio pet planeta, ne jednu. Ljudi ne poseduju svoju decu (iako se ona i dalje redovno i unosno prodaju širom sveta), ne poseduju ni sopstveni život, ali je osnovni zakon civilizacije posedovanje privatne imovine. Na tim temeljima su izgrađeni zakoni i njegove piramide. Po prirodi stvari, ljudi i dalje ne poseduju ništa, jer će pre ili kasnije umreti. Kao i sve što živi. U trenutku njihove smrti, ta imovina će preći na potomke, ili će je neki drugi željni lučonoša zgrabiti i gurati sa njom dalje. Prelaziće iz ruku u ruke, rasuće se, ili nagomilati (dobar deo će se raspasti sam od sebe, a još veći ne postoji niti je ikada), raširiti širom sveta, uplesti u sve, i niko to više neće moći da raspetlja – osim Revolucije. Bilo ih je dobar broj u poslednjih nekoliko vekova, i svaka je bila pokušaj brisanja privatne imovine i upisivanje novih vlasnika, iako se ginulo za ideje. Bez sumnje je neophodno za ljude da imaju bar jednu vrhovnu stvar koju će poštovati (ili smo u to ubeđeni). Bilo je pokušaja da se na taj presto smesti ljudski život, recimo, i svaki ispao neuspeh. Na praznom mestu se raširila vrlo zgodno privatna imovina (vidi, kaže, kao da je pravljen po meri).

Koja u svojoj suštini ilustruje ljudsku želju za besmrtnošću.Kao i kapitalizam, pre njega feudalizam i slična zgodno imenovana uređenja oko opsesivnog straha od smrti. Ko se ne bi bojao, to nije zezanje. Ima mnogo hiljada jako pametnih ljudi koji se u ovom trenutku jako trude da pronađu rešenje za fizičku besmrtnost – što je, priznajem i ja, daleko primamljivija ponuda od umišljene besmrtnosti kroz posedovanje imovine, uzdanja u istoriju i ljudsko pamćenje – i ja mogu samo da se nadam da Priroda neće dopustiti tako nešto. Nikada. Jer ako nekome zaista uspe, sve što smo do sada videli, zapisali, i zapamtili sa stravom će biti samo dečja igra žmurki. Ne postoji sposobnost da se sagledaju posledice takve monstruoznosti. A mi hrlimo ka njoj, velikom brzinom, i ogromne nade se polažu u nju. Ljudi nisu kakvi jesu zato što znaju da će umreti. Oni uporno misle da se neće njima desiti. Ako budu znali da neće, neće više biti limita.

U međuvremenu, mi ćemo igrati ne sasvim dečje igre, na ime apstraktnih pojmova koji su sada uklesani u kamen otporan na eroziju, vulkanske kataklizme, susrete sa meteroima i sve znane i neznane sile, i nagrađivati sebe i druge slične nama stvarima koje ne znače ništa, sve čekajući na besmrtnost.

 

It Went Something Like This

‘Puno puta pomislim da ćemo se možda sresti
To bi se moralo desiti kad sam ispavana
očešljana i dobro raspoložena
Volela bih i da bude lepo vreme
jer mi na hladnom vetru uvek pocrvene oči i nos… ‘

Stigle smo sa aerodroma pre sat i po. Na izlazu nas je udario talas vlage i vreline. Nisam našla ključeve; OMD je došao da nam otključa vrata svojim rezervnim ključem. Uz stepenice do lifta smo i klinka i ja vukle teške kofere, svaka po jedan, dok je on vaspitno stajao kraj nas – jak karakter ne vredi puno bez jakih mišića, lekcija broj XXX. Dan je rano počeo u gradu 6,000 kilometara daleko od ovoga. Jedva sam spavala prethodne noći, zatim smo i klinka i ja vukle teške kofere, svaka po jedan, uz stepenice jednom pa još jednom pa još tri-četiri puta. Dug let i dva lepa filma. Nemušte suze. Skrama u ustima, skrama na očima. Umorna sam. Na meni je poslednja čista majica, najružnija. Za tu priliku sam je i ponela, da se zgužva i upije mešavinu znoja i mrzovolje u povratku kući. Iako u tome nema ničeg lošeg. Šteta je da nema više boljeg.Klinka već sledećeg jutra kreće na kampovanje. Ja radim. Sada je u Evropi ponoć. Moram da raspakujem i rasklonim još malo stvari pre nego što izađem da kupim nešto namirnica. Svake godine strepim od povratka najviše zbog ružnog nereda u kome živimo. Još je ružniji nakon urednih nedelja daleko odavde. Potrebna mi je domaćica, sekretarica…  kome nije. Samo ja to ozbiljno mislim. Da sam uvek ozbiljna je nemali teret. Nejaki mišići, delikatna konstrukcija. Chin up, kid. Ima gorih stvari, nesumnjivo.

Telefon zvoni. Na malom ekranu kaže da neko zvoni dole, na ulazu. „Halo,“ podižem slušalicu. Neko odgovara, ništa ne razumem niti prepoznajem glas. „Ko je to,“ pitam čvrstim glasom. Naučeni smo od strane menadžmenta da nikoga ne puštamo unutra ko nema ključ ili ga ne poznajemo kao najbližeg. Odgovor je opet mutan i zatim čujem ime. J. Namrštim se, malo začudim, pritisnem dugme i slegnem ramenima. Povremeno pustim nekoga unutra ko je zaboravio ključ. Možda mi je nekad promakao i koji lopov. Dešava se. Sinova Ruske Federacije sa tim imenom ima puno.

Pet minuta kasnije lako kucanje na vratima. Pogledam kroz špijunku. Otvaram vrata.

Bolestan je, i pijan. „Hi,“ kaže. „Hi,“ kažem i ja. Prošle su godine. Nije se puno promenio. Promenio se. Možda sam rekla i what are you doing here, ne znam. Zaista. Nadam se da nisam. Na ulazu stojimo, pokažem prema klinki koja sedi na kauču, i pričam sasvim suvislo i cool samo ne pamtim šta. Sve to presečem jednim „sačekaj napolju, molim te“. Zatvaram vrata, klinka gleda. Prepoznala ga je, sa fotografija koje je videla jednom. Smeje se i gleda značajno u mom pravcu. Uzimam tašnu i govorim joj da idem po namirnice. Smeje se i dalje. Kako je topla, velika, smešna. Ja sam upola manja.

U hodniku, u liftu, na ulici. Hodamo jedno kraj drugog. On me gleda. Gledam i ja njega. Prošle su godine. Zašto sam tako prazna. To se zove šok. Nije neprijatan. Ni prijatan. Obuhvati me rukom na svakih nekoliko koraka i privuče sebi pa poljubi u vrh glave. Ja nemam želju da ga dodirnem. Važno je hodati, jer hodanje je najbolja stvar koju umem da radim. Neverovatno sam dobra u hodanju. I u priči. Dobroj priči, praznoj priči… izaberite po volji, mnogo sam dobra u priči. Mislio je o meni svih ovih godina. Svakog dana, svake nedelje, svakog meseca, opet svakog dana… Prolazimo kroz park, idemo ulicom, prelazimo ulicu, ulazimo u bar, penjemo se na sprat. Mokro je od kiše. Nalazimo par suvih mesta. Sedimo nasuprot. Pričamo. Gledamo jedno u drugo. Pričamo. Zaćutimo. Postavljamo pitanja, jedva koje. Počinje kiša. Jedva. Padaju kapi po nama. Ne bole. Nisu ni hladne. Ništa ne boli. Pričamo. Ja pričam više. Nije teško. Nije uopšte teško. Prepoznajem pokrete ruku, grimase. Puno se toga desilo od tada, ceo jedan život bi stao, i jeste. Ima sitnu decu. Nije lako. Posao. Ni to nije lako. Ali pričati je lako. Nema na sebi ništa, ni telefon, ni pare. Hvatam da to ima nekog značaja, ali sve ga ima. Ili se može uhvatiti. Ne sve. Izmiče mi puno toga. I reći ću pogrešne stvari. Uz čašu vina sigurno. On naručuje čaj. Vruć čaj u vruće predvečerje. To liči na njega. Promenio se. Kaže da je uvek znao šta mi se dešava. Ne razumem na šta misli – Google? Ne. Govori i druge stvari. Apstrakcije, kao vreo čaj u vrelo predvečerje. On me poznaje bolje od bilo koga, razumem po prvi put. Prekasno. Svejedno ne zna osnovne stvari. Nekad je bila usamljenost, nesigurnost, nekad mistika seksa… razlozi i bez razloga. Ne sa njim. NIkad prirodnije. I nikad više. Nedostajao mi je, shvatiću kasnije, kod kuće, sklupčana na krevetu. Mogla bih da se zaljubim u ovog muškarca.
Opet.
I opet.
Shvatiću za stolom. Verovatno me još uvek voli. Ne mene. Ja više nisam ista. Kaže da je prošle godine shvatio da bismo sada mogli da budemo prijatelji, možda. Pre toga je imao želju da me ubije. Kako su muškarci različiti. Ja ga ne bih ubila. Najbolje što bih mogla da očekujem je da ne ubijem ljubav. Banalnost života ne ide. Ne uz velike ljubavi. Ne ide. Banalnost uvek. Ali ne ovde, ne za ovim stolom. Sačekaće. Kupujem namirnice. Otvara mi vrata, nosi kesu, hodamo nazad ulicom, kroz park. Na vratima stojimo. Šta reći. Zbogom.
Grli me, i ja njega. Delikatni oboje, sećam se sada jasno, samo je on veći.U liftu se konačno mogu udaviti. Kod kuće klinka pita kako je prošao date, smeje se. „Drugi put, ljubavi,“ odgovaram tihim glasom. Prihvata. Spremam se za krevet. Setim se iznenada da mu nisam rekla da sam išla na balet, Boljšoj i „Labudovo jezero“. Kako je to moguće, stojim odjednom užasnuta. Nisam mu rekla ni kako ga je klinka prepoznala. Ni za priču koju sam počela da pišem. Ni… I neću. Nikad.

Još jedan krug

Godina za godinom, donese leto. A letom, zna se – mi idemo na put. Krećemo u petak, na dve nedelje.
Jako smo uzbuđene. Radujemo se naročito kad vidimo jedna drugu, pa se nasmešimo zaverenički. Klinka se raduje i mimo toga, ja uhvatim sebe povremeno. Gužva nije opala zato što mi idemo na put, ali će kompletno otpasti čim stignemo do aerodroma u petak popodne. Tom prvom koraku se radujem; ostatak zamišljam sa lepim osmehom.
Velika očekivanja za male stvari.
To je neobično dobra kombinacija.

Budite dobro i živite lepo svoje dane leta,