Nedelja, jutro

Izađeš ranije i uhvatiš najtiši deo dana. Tokom nedelje izlazim još ranije, ali to je… druga priča. Nedeljom su jutra posebna. Oni koji su navikli da se bude rano su budni, ali sede u svojim kućama, i propuštaju puno.
Ništa se ne dešava, a nikad puniji svet. Meko je napolju, k’o među jastucima. I sve može sporo.
Slow is a good word.
Ja i dalje žurim, i među jastucima. Probijam se kao kroz sneg, samo ne boli, nije ni hladno. Navike organizma ne slede rasporede. Svaki raspored koji je postigao da istrenira životinju u ljudima i povinuje je svom ritmu je uspešan. Budim se pre vremena, brzo radim, još brže razmišljam, i često me boli glava. Kome su potrebne mašine kad su ljudi tako jeftini.
Kao da su nas sve pravili u Kini. Ne trajemo dugo, i raspadamo se na materije sumnjivog kvaliteta.
(Hahaha)

Da, bilo je to divno nedeljno jutro. Takvim sam ga zapamtila. Ono prošle nedelje. Samo nisam stigla da ga opišem. I do sada sam dobar deo zaboravila.
Jučerašnje nedeljno jutro nije puno ličilo na ono prethodno. Nije puno ličilo, ali ostao mi je bio ukus onog prethodnog, i ja sam ga se setila kad sam izašla napolje (ne tako rano). Napolju sam uhvatila ritam svojih koraka, koji drži za mene jednu pilulu utehe i kad druge stvari iznevere. Volim da hodam, kao što ceo svet zna, i taj ritam kaže više o meni od svega ostalog.
Adikt.

Mrzim kad neko hoda ispred mene. Daleko ispred može, ali ako uhvatim korak a nisu dovoljno spori da ih lako i brzo pređem već moram da menjam ritam da bih to postigla – to me užasno nervira. Ali zaista. Strašno nervira. Ponekad pređem na drugu stranu ulice. Kao što ne volim da neko stoji ispred mene. Ne bliže od nekoliko metara. Ne samo ispred, ne volim ni kad mi je neko previše blizu otpozadi. Prostor oko mene treba da dozvoli vibracijama mog bića da se malo razgalame – dosta prosta stvar, rekla bih. Niko od nas nema dovoljno prilika da galami i to nikome ne objašnjava. U prostoru to može.

Vreme kao vreme, valjda ga niko osim nas u Svemiru ne broji (sigurno ne ako su iole pametni), ali mi koji se trudimo da imamo kakvu takvu kontrolu nad svojim životima se puno ‘borimo’ sa konceptom vremena. Verovatno mi je zato ono nedeljno jutro zapalo za oko. Svuda sam stigla ranije. Nisam ni to morala. Bogata žena, sa toliko vremena. Eto kako sam se osećala.
Koncept ‘bogate žene’ mi se jako dopada. To sam oduvek želela da postanem. Nezavisnost u svakom pogledu – materijalnom, vremenskom, mentalnom… free of everything, and everybody. To je bogatstvo. Da sam to znala već kao klinka je prilično impresivno. I podjednako depresivno. Deca bi trebala da budu naivna. Nikada više neće imati priliku.

Verovatno o nedelji ne treba pisati u ponedeljak. Niko nije ništa pametniji. Bolji sigurno ne.
Volela bih da mogu da kažem da ću ovaj ponedeljak zapamtiti po nečemu. Ali neću. Kad mi je nešto ranije stigao jedan mail zaljučila sam definitivno da ovaj dan treba obrisati. Ljudi koje ne poznajem mi prosleđuju mail-ove raznih vrsta. Od onih koje imaju cele power point prezentacije sa lepim slikama, kitnjastim fontovima i pričaju o nekom lepom shit-u i kako treba voleti svet, i sebe naročito, da bi mi na kraju saopštili da ako ne pošaljem to na bar deset drugih adresa neko zlo će me snaći, do onih koji apeluju na moju savest da uradim dobru stvar za druge ljude.
Why?
Nisam računala, ali verujem da sam sa ljudima tu negde fifty-fifty. Pola njih su mi učinili dobro, druga polovina loše. Dobro obično traje kraće, i to je važna lekcija – keep it movin’. Učini što možeš, budi dobra sebi i drugima, i ne zadržavaj se dugo. Na nogama, tako dočekati novi dan, ili kraj. Whatever comes first.
Možda je jedina stvarna dijagnoza ljudstvu: stir crazy. Ustajali u svojim kućama, među svojim stvarima, navikama, porodicama, obavezama, problemima… smrdljiva rupa Univerzuma, bije nas glas. Verovatno nam zato niko još nije došao.
Gledala sam nedavno neki smešan film, pun ozbiljnih lekcija na neozbiljan način, što je još jedino svarljivo, jer i deca gledaju, iako ozbiljne lekcije niko ne shvata ozbiljno već duže vreme tj. oduvek. I pokazuje se neki prekrasan krajolik na ekranu, nas dvoje gledalaca komentarišemo (isti kao ja, priča za vreme filma, klinka to mnogo mrzi kad radim) kako je lepo, i kako u Kini ima tako neverovatnih mesta za videti. I posle, na putu kući, zavaljena u taksiju, razmišljam kako ne samo da nismo normalni nego smo baš smrdljivi. Nije Kina nego je Zemlja. Istočna polulopta, severoistočni okrajak, preciznije. Jašu tako neki besni tipovi, maltretiraju konje, i mislilo bi se da posle toliko jahanja nemaju više snage nizašta, ali ne, oni nasrću besni u ime nekoga ili nečega, nisam zapamtila, i veruju da je to sve njihovo. Kao ona priča o dvojici žednih u pustinji, koji raspredaju priču o Ogu tj. kako ga nema i koliko ga ima, i u poslednjem trenutku naiđu neki lokalni dobroćudni tipovi, pa ih napoje i spasu im živote. Što je bila prava šteta, jer čim su se okrepili, ova dvojica su nastavili tamo gde su stali prethodno. Dakle, da li je to Vrhovno Biće njih držalo na oku i pobrinulo se i za takve neoprezne budale, ili je u pitanju bio slučaj. Da im je neko rekao da je u pitanju bila samo dobra volja tih ljudi koji su im dali vodu, oni bi mu se nasmejali u brk, kao priglupoj naivčini. Naravno, jedan je nastavio još žešće da obožava Boga, a ovaj drugi samog sebe, što je u krajnoj liniji jedno te isto, a ni jedan ni drugi nisu sva svoja materijalna dobra poklonili tim spasiocima, niti su se ponudili da im ponizno i verno služe do kraja svojih života. A služiće što Bogu, što nekom drugom idolu, idealu i sličnom shit-u, tj. sebi, kao i uvek. I sada se to prepričava. Ma ne samo prepričava – štampa se u hiljade primeraka, ima i više izdanja. Oh, Gospo moja…
Idem u krevet. Ako je svet još uvek tu sutra kad se probudim, nadam se da ću se setiti da to proslavim kao najlepšu vest koju je moguće čuti.
Male su šanse, kao što već znaš, i mnogo je dobra stvar što ne računaš na nas, i posebno na mene, ali mi bude ponekad zaista duboko žao što smo tako jeftini.
U Kini, iz Kine, kažem ti.
(Hahaha)

Advertisements

13 thoughts on “Nedelja, jutro

  1. Е, па сад… нису нас баш правили у Кини, него малко подаље од Кине, мада се слажем са свиме осталим гледе сумњивог квалитета, рока трајања и периода распадања 🙂 баш и јесте за хахаха 🙂
    Можда су Кинези дошли код нас (као и код свих осталих) раније него што смо схватили, можда је и овде неко имао чешку жељу.. шта је чешка жеља?
    – е, то је виц из времена када је Чехословачка још била у Источном блоку, па Чех (о’Словак) упецао златну рибицу, па она понуди да испуни три жеље, класика.
    Чех (о’Словак), пак, једну исту жељу понови 3х, и то да 200 милиона Кинеза дође у Чех О’Словачку и да се потом врате у Кину.
    Зачуђена, златна рибица каже ОК, а зашто баш то желиш од свих других могућих блага и среће?
    – Е, зато што би 200 милиона Кинеза шееест пута прешли преко Русије 🙂
    .. у Кини, из Кине, кажеш ти (хахаха)

    А она двојица са Огом и око Ога – у пустињи су и када нису.. не вреди о томе. А богатство, ее, е то је толико битна и толико релативна ствар да је једино око чега се сви можемо сложити то да треба и ваља бити богат (боогатт) у оном смислу како већ ко подразумева 🙂

  2. Kako ti to lepo slozis, Gorane. I mudrosti i viceva… bas pravo uzivanje 🙂
    Zanimljivo je to sa ceskom zeljom, iako ne razumem puno. ALi valjda svakome dodje da pozeli nekim tamo da ih pregazi koji milion mrava, vecih ili manjih.
    A stvarno je zanimljivo kako ti veliki susedi – Rusija i Kina – i nisu nesto petljali jedni sa drugima puno. Pametno. A ovi udaljeni su kretali put Rusije kao da je Obecana Zemlja. Hladno i ravno. Svasta.
    Ali nema osvajanja sveta bez osvajanja Rusije, valjda je to.
    Oni su ocito mislili da su od nekog boljeg materijala 🙂

    Da, o bogatstvu bi se moglo pricati. Bitno i relativno, i nezaobilazno.
    Budi bogat, dragi prijatelju 🙂

  3. Pokušaću da kažem nešto, jer tekst je vrlo ličan i ne mogu pohvatati neispričane momente, ukoliko je u redu što ovako govorim, ali želim ( ako je i ovo ok ).
    Razumela sam, ili osetila jedan refleks o poludelom i bespoštednom mravinjaku, o nesvetu i neljudima. Da li o tome zaista više ne vredi govoriti, ne znam. S druge strane, volela bih da znam kako se od svega toga odustaje, ili kako sve prenebregnuti i na kraju, lepo služiti samo sebi i funkcionisati po istom modelu: u meni iz mene. Više me ne bi ni bilo, jer šta bih i sa kim delila!? Dakle, zadržavam se samo na ovom kratkom zapažanju izazvanom esencijalnim, a najavljenim već u samom naslovu. Ono što je ohrabrujuće i što doživljavam kao poklon, jeste to, da neko ipak odlazi na počinak sa nadom u opstanak ljudskosti. I više nego dovoljno kad sam u susretu sa ljudima koji još uvek dišu.

    I jeste, svakome ponekad dođe, da tamo nekog, pregazi armija mrava, hihihi 🙂

  4. Well, ти велики суседи (Русија и Кина) се заиста нису међусобно пуно петљали у оном смислу у ком су се међусобно, унакрст и узајамно вековима и вековима петљали Енглези, Французи, Немци итд.
    Али су се Руси и Кинези докачили 1969-те, онако ЈЕДНОМ – АЛ’ КВАЛ’ТЕТНО (е, сад, ово је опет један брезобразан виц а тиче се, јелте, онога што није тема овог ккњижевног блога на коме своје коментаре постављају фине девојке 🙂
    Тај се њихов сукоб дешавао током 7 месеци године 1969, око руско-кинеске границе (река Усури).
    Званични подаци кажу да је током тих пограничних борби погинуло више десетина војника обе зараћене стране.
    Тада сам био у првом разреду гимназије, али сам касније, радећи у спољној трговини, од једног Руса сазнао како је, као војник, прошао поред читаве једне кинеске дивизије коју су Руси спржили неутронском бомбом.
    Пошто купио – пото продао, мада личи да ни једној страни није одговарало да се ово рашчује, а и делује веома хигијенски да се такве ствари расправе једном – ал’ квал’тетно :-), па да се никада више не понове. Најпоздрав

  5. Draga Ivana, lepo je kako pazljivo stupas, ali narocito sto si pozelela da podelis impresije.
    Ne znam da ima neke koristi i od govora i od negovora. Odnosno, kad se sakupi, sazri pa izadje iz mene, ja imam koristi, jer sve postrojim kako treba, i to traje koji minut. Ima tu zadovoljstva.
    Ne i resenja.
    Odgovori ce se menjati za svakoga. Vremenom, pod uticajem okolnosti i iskustava, i taj deo je okay. Ali sveukupno, ljudi su zaista, zaista naporni. Nije da ne mogu bolje, ali da su istovremeno teski a sasvim prazni… nije to lak koncept za progutati.

    Kikot je bas dobar. Savrsen cak 🙂

    Gorane, hvala za lekciju iz istorije, ovu nisam znala. I kazes jos to o przenju na neutronima… bilo bi neobicno da neko nije probao, zar ne.
    ‘Jednom i kval’tetno’ je ovde prilicno zacrnjen humor, but damn good one, mora se priznati 🙂

    Jedna od finih devojaka i imenjakinja salje pozdrave i poljupce 🙂

  6. Само да појасним, (Колико год глупо звучао, појам појаснити се етаблирао на овим просторима чак до мере да се и у јавним набавкама великих фирми подразумева да сви они који су конкурисали имају право на тзв. појашњење). Даклем (и даклемчић:-), сасвим је истинита и лично доживљена шала, а не зацрњен хумор:
    Чекао сам аутобус, тамо неке 1996-те, а на аутобуској станици је неколико жена са картонских кутија продавало цигарете и штагод.
    Успут су се шалиле, међусобно, на тему, јелте, својих мужева, па је једна рекла како њен може 2х, друга да њен може и 3х за ноћ, док је мучена избеглица из Босне рекла како њен може “једном, ал’ квал’тетно“ 🙂 ..

  7. .. али, да се одмах наставим на претходни текст: нисам више ни најмање сигуран у то која је то мера до које се можемо шалити, а да се та мера не пређе. Стога је, можда, паметније да се унапред извиним, е да се неко не би осетио повређеним.
    То ми ни најмање није било на памети.
    Желим да се и даље фине девојке кикоћу, и најпоздрав!

  8. Pa dobro, slazem se da sebe treba redovno proveravati, kao i prihvatiti da nas drugi ne razumeju uvek, ne samo sa humorom vec i sire, ali ovde toga nije bilo (a i ne pamtim da je ikada ranije sa tobom, dragi Gorane).
    Bas smo civilizovani 🙂
    I to je vrlo lepo.

    Istinita prica je i smesna i dirljiva, i mnogo si je lepo docarao.
    A ‘zacrnjen’ je bio stoga sto su okolnosti blago receno uzasne, a si ti smestio mudrost/vic i kako treba i gde treba, ali savrseno. Najezila se sva, a ipak se nasmejala 🙂

  9. Ех сад, кад већ развисмо дискусију: наравно да се увек лепо разумемо – као да смо обоје одрасли у рударским местима 🙂 .. мада, ето и новог шлагворта: знаш оно – бање, лековита вода са сумпором, па даље се нуди асоцијација: можда су и ова наша места била ваздушне бање, пошто је ваздух свакако био обогаћен додатком сумпора из електролизе бакра, односно цинка, и можда баш тај сумпор активира некакве посебне клејбезабле 🙂 ??
    Вицеве обожавам, то је квинтесенција духа. А црни хумор још са фактором 10х, до мере да га потпуно подразумевам и онда када можда и није примерено – али ваљда је и све око нас такво да се поприлично уклапа, почесто. Понекад се најежимо и када нам је угодно 🙂
    Него, оде ова овде прича подалеко од твоје прелепе основне приче, посебно оног дела о љутим јахачима који сматрају да је све то њихово, тамо где су протутњали. Ових дана сам, одмарајући се, гледао поново на Хистори каналу причу о Атили, званом Бич Ожји.. када сведу читаве те његове деценије моћи на саму суштину, сведу и њега и сличне му на најбедније силеџије, братоубице и убице недужних жена, деце, ненаоружаних грађана, саможивих (ово ми је најгори придев који некоме могу приписати).. а после су уследиле и епизоде о Калигули, Нерону, Хитлеру, па чак и Мојсију (бар тако рекоше учењаци, побио је читав народ који му је деценијама био савезник и семе му затро, а био је ожењен њиховом).
    Када сам давнијих година покушао да читам Стари Завет, одустао релативно брзо због оних ликова који су поживели по 6-7 стотина година, те сам пропустио тај битнији, животни део који се односио на освете типа око-за-око итд., а те сурове битке и страдања су ми се некако подвеле под духовне песме о Јерихону, реци Јордан, Гидеону и светим земљама.. Ваљда су свете све оне земље које су тако обилно натопљене крвљу недужних.
    Те теко Руси и Кинези можда и нису били гори од осталих са оним својим седмомесечним пичвајсом – ако боље погледамо, сада су водеће привредне силе на планети, а имају и довољно преосталих становника ако устреба да се поново пококају било међусобно, или против других 🙂

  10. .. и да се одмах допуним и исправим:

    1. Народ који је Мојсије истребио (укључујући и нерођену децу и све жене које су их могле родити) су Мидијци
    2. Није Гидеон, него Гилијед, а ево и спиритуала:

  11. Zanimljivo si to povezao sa otrovnim vazdusnim banjama i katalizom neobicnih reakcija, i mada mi je zao da nisam ranije cula izraz ‘klejbezable’ vredelo je cekati, jer je fenomenalan 🙂
    Odmor je dobar za tebe, i zao mi je da nisam vise pisala pa da iz tebe i drugih izvucem jos asocijacija, jer onda se to meni vrati na mnogo lep nacin, i tako nastaju sve ove niti. Koje spajaju, koje spajaju.. 🙂
    Ali bas su zapetljane.
    Nisam ni ja daleko odmakla sa Starim Zavetom (a Novi me uopste nije interesovao, jer se od njega nije moglo – i ne moze – pobeci gde god da si, u nekom obliku). Zapela sam bila bas kod tih pravovernih Ozjih miljenika koji su potrajali na stotine godina a svaki ogavniji od prethodnog.
    da je postojao i najmanji trag sklonosti ka religijama u meni, tu je jadnicak zavrsio. Ne znam kako kod drugih nema slicnog efekta, ali razliciti smo, tu nema pomoci.
    Sto se tih drugih, proslavljenih masovnih ubica tice, kad mi ni handsome and sexy rock’n’roll stars nisu stvorili slucaj idolopolklonstva i obozavanja, takve siledzije i psihopate sigurno nisu mogli. Mojsije mi je od pocetka bio antipatican, i hvala sto si ilustrovao o kakvom bolesniku se tu radilo.

    Rusi i Kinzezi ipak izazivaju neko postovanje – umeti stati nije cesta odlika politicara a ni onih oko njih.

    Subota je i ja sam upravo slusala neki bas dobar program na dzez radiju, i dobro sam raspolozena. (i ne samo zbog toga).

    p.s.: ne radi nam internet celog dana, i ovo je c&p od jutros.
    Pozdrav,

  12. .. ето прође и тај мој одмор, били у лову (само једна лепа шетња, време чак претопло), па пре него што се ухоризонталим пред ручак (да не будем баш 100% мушка свиња, ја сам јуче припремио жуту супу 🙂 само да напоменем:
    Није мој изум, наравно, већ је крајем 1970-тих у Дому Омладине, београдскоме, дуго и са успехом играна представа ‘Растибуђилизоване клејбезабле’, духовита како само млади са ових простора умеју да смисле – тада се још ништа није називало култним, али то је било управо то.
    КинЗези је супер фора, џез радио суботом још боља, добро расположење је најбоља 🙂
    Најпоздрав !!!

  13. Lepo je kako ta predstava zivi i u duhu i u prakticnom smislu.
    Da, humor kod nas ume da bude izuzetan.
    KinZezi… pa eto, desava se 🙂
    A kad se tako fino nadoveze jedno na drugo, stvarno je dobro.
    Srecan povratak u radnu zonu i rasporede 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s