Previse reci

Nekim obrtom okolnosti i trzista, postala sam osoba koju ljudi zovu da joj se pozale. Da se nesto cudno desava shvatila sam kada me je zvala jedna zena, moj klijent inace, i umesto o poslu pocela da prica o svojim problemima. Ona to nije pokusala da sakrije, prosto je rekla da nema sa kim da prica i da meni veruje. Zna da necu nikome reci, ali me je ipak zamolila da nikome ne kazem. Ja ne poznajem nikoga iz njenog zivota pa tolika potreba za poverenjem je bila vise za njenu dusevnu stabilnost, ali je cista izbezumljenost takvog jednog akta – zvati osobu koju vrlo povrsno poznaje u tenutku ozbiljne krize – bila sasvim dobra odluka sa njene strane. To sam joj i rekla – cinjenica da je mene zvala kad joj je bilo vrlo lose govori da je na pravom putu: treba ti pomoc – potrazi je. To je obradovalo, ali potreba za pricom ume da bude neverovatno fizicka, i ona je sve izbacila preko telefona i u moje uvo.

Situacije kao njena spadaju u moj daily heartbreak. Pridev ‘svakodnevni’ je ovde vrlo los, po mene, naravno. Postoji izvestan ljudski potencijal za heartbreak, cak i kod celicno-superherojski jakih kao ja, i nije neiscrpan. Kad me je zvala jednom, to me je ostavilo sa malom vrtoglavicom – u bledim okolnostima njenog naoko nezametljivog zivota bilo je toliko mizerije i nerazumevanja da bi to i onima koji nisu skloni heartbreak-u razbilo arterije – ali kad je zvala ponovo (ne odvise cesto, treba reci) nesto se promenilo. Ono sto je bila vanredna situacija prvog puta se promenilo u nesto na sta ona moze sada da racuna. Meni se to nije dopalo. Verovatno zato sto vec imam one redovne koji recikliraju svoje price po obrascu: prvo najnoviji problem pa potom oni stari, a imaju i vreme dana kad zovu (ne preklapaju se), pa nacin na koji se pozdravljaju – petnaest minuta do pola sata, ili samo kratko ‘budi dobro’. Imam i druge, neredovne, koji me uhvate kad se ukaze prilika, a ima i onih koji su se pojavili jednom pa nestali, zene, muskarci, mladi, stari, ima lepih prica iz detinjstva i mladosti, ima prica o poslu, smesnih prica redje ali dese se i one, i beskrajna raznovrsnost mizernih prica. Kao pripovedacu, to bi sve moglo da posluzi, jer nema svrhe izmisljati kad je sve vec tu, ljudi su majstori mizerije, i uz male izmene plus pisanje na drugom jeziku ili na blogu, mogla bih da napunim jednu biblioteku pristojne velicine ljudskim pricama. Neke od tih prica bi realno zasluzile svoje knjige, neke me i posle vise godina ostavljaju dirnutom kad na njih pomislim, ali price su postale tortura. Sabili su me u ugao recima, beskrajno istim recima, kolonom od milion beskrajno istih reci, paralelnim kolonama sa vojnicki disciplinovanim pritokom beskrajno istih reci. Jasno mi je da su i oni sabijeni u svoje uglove tim istim pricama, beskrajno istih reci – ali osim sto su oni vlasnici tih reci desava se sledece: sto vise reci u moje usi, to je sve jaca zelja da ih sameljem negde na putu do jezika pa izbacim sve to napolje nemustim vristanjem. Tako je u poslednje vreme. I onda sam uocila jos nesto. Ljudi nisu zahvalni za slusanje. Zahvalice ako im spasis zivot kad poletis iz mesta i uhvatis ih dok padaju sa petnaestog sprata, ali ako im svakodnevno spasavas zivot, to bi verovatno banalizovalo zahvalnost, ili ih prosto nateralo da shvate da su preterali. Cudna stvar.

Sve u svemu, jasno mi je, uzrok tolike price je da je zivot postao dosadan. Dok sam zivela zanimljivije, voleli su da slusaju moje price. One su ih inspirisale, zamisljali su da ce ih pokrenuti da i oni probaju, a narocito su bile zanimljive moje seksi price. Posto se u poslednje vreme ne bavim ni spasavanjem savremenog feminizma ni seksom, i znaju gde me mogu naci jer me Rutina svuda vodi sa sobom, poceli su oni meni da pricaju svoje price. Nisam trazila, nisam ni ocekivala, ali nisu ni oni ocekivali da cu postati dosadna. Sve njihove price su vrlo moguce osveta za nedostatak mojih prica. Pitam se da li je neko negde nekada umro od previse reci.

13 thoughts on “Previse reci

  1. Malopre napisah mail prijateljici „da sam kojim slučajem psihijatar ne bih imala ovoliko pacijenata koliko ih je danas ušlo u moju kancelariju da mi se požali“.

    Da li je neko nekada umro od previše reči?
    Ne znam.
    Da li se može umreti od previše reči?
    Moguće.

    Čak sam sigurna.

  2. Pedjo, trenutno nemam slobodnih termina, ali cim ubijem nekog od ovih redovnih i oslobodim mesto – apsolutno 🙂

    Suske, draga, mnogo je mizerije na svetu, i od nje prosto treba bezati. Znas da si u ozbiljnoj krizi kad ti tudji problemi uticu na dan, ili san – zivot treba popunjavati iskljucivo svojim problemima.
    A opet, ne moze se okretati glava od sveta. Nesto ozbiljno nije u redu sa tim humanizmom.

  3. Imam cesto iste probleme kao ti. Slusam, slusam i mozak me zaboli, i zadni atom energije mi biva izvadjen, iscedjen, nestao…a ljudi nemaju obzira. Jednom mi je jedna poznanica rekla, u svetu se to naplacuje po 100 dolara minimum, kod nas oko 50 evra, mogla bi da zaradis 🙂
    Neverovatno je kako nekada imamo samo jedno oko. Verovatno sam i ja nekada nekome to radila…i evo bumeranga. A, neka ga, prezivecemo 🙂

  4. To je sve simptom istog problema, onog koji unistava prijateljstva, ljubavi, brakove, i sve cega se ljudi dohvate, i ima veze sa gubitkom osecaja za meru. Svakome je potrebno da ga neko saslusa, da podeli, da bude ohrabren. Ali kad budes saslusan, ponovo ceo i ohrabren, onda skocis pa resis problem, zabijes mu lice u prasinu, rasturis ga, ili prosto odes tamo gde su bolji prema tebi. A ljudi to skoro nikada ne rade. Problemi, bilo da su mali ili veliki, ce postati masivni slonovi u tesnoj sobi vremenom, i ljudi sve infantilniji, najgori medju njima pravi pravcati paraziti.

    Svakome to moze da se desi, i bas zbog toga je odrastanje najvise proces u kome ucis kako da cuvas sebe, i kako da hodas – ne stajes u blato, ali ne gazis ni po drugima.
    Umesto toga, posle toliko pogresnog hodanja svi zavrse u kafani Patologija.
    Ume da bude jako naporno.

  5. Posto verujem da previse reci moze da ubije, bicu kratka…..

    Da li je moguce da ljudi(npr.ti i ja) nekako istovremeno razmisljaju ili dozivljavaju slicne stvari/price….?

    😀

  6. Nema niceg novog pod suncem. Posledica toga, uzrok, a mozda i nezavisna pojava je da su ljudi predvidljivi. Svako upada u iste zamke. I tako dalje… tj. ne znam zasto je tako 🙂

  7. kao slucajni prolaznik naleteh na ovo…sto me zaintrigiralo na pervi poglijed.
    istinaistina…nema…vise ni zank interesovanja ne treba pokazati, njihova svo izduvna cev, sto sve vise opterecuje, i smanuje mi superherojsku moc (da ih slusam i posavetujem)…jerbo sam oguglala vise na sve…ali i na ono sto se tice mene same.

    treba mi pauza!

    i sad skontah da sam ti urad’la ono gorenavedeno.:blah: sry

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s