Poslednji dan opalog lisca

Prosle srede padala je kisa. Nosim ovu informaciju u glavi nedelju dana jer je vazna. U cetvrtak je pao sneg i sreda je bila poslednji dan opalog lisca. Opalo lisce nije prethodno imalo nikakvu vrednost osim sto od njega postaje prljava, blatnjava masa koja truli tokom dugackih meseci zime i djubri moju zimsku depresiju. U sredu ujutro to nisam mogla da znam. Da je to u stvari poslednji dan opalog lisca. Od ranog jutra sipila je kisa i na putu do skole i nazad sve je bilo mokro.

Ono sto pouzdano znam a ima veze sa kisom i oblacnim danima je da je najgora stvar provesti ih unutra. Iz nekog opskurnog zakona fizike, prozori i oblaci ne idu zajedno. Gledan iznutra oblacan, kisni dan je depresant kome nema ravnog, i uzrokuje ujedanje, plakanje, i bes – izbor veliki i tmuran. A kad se izadje napolje – kad se izadje napolje, boje po oblacnom danu imaju jednu posebnu dimenziju tihog prisustva i narativnog bogatstva. Na suncan dan boje pevaju glasom tenora; oblacnim danom one recituju. I treba ih cuti.
Ako padne kisa tonalitet se spusti jos malo nize. Bariton i bas, u kombinaciji. Tenor ide na srce i vrat, duva magicni prah u oci – nizi tonovi kisnog dana se kao krznene zivotinje vrte i utople oko stomaka.

U sredu ujutro sve je bilo mokro. Ulice u razlicitim tonovima za kolovoz i trotoare, kamene ploce na prilaznim putevima uz kuce, trava, i opalo lisce, najcesce u prelivima zute. Jos uvek je bilo lisca na granama i pod svakom krosnjom ususkana, meka gomila, ponegde malo razduvana. Ono nisko, ukrasno drvece koje raste pred kucama a nikad ne naraste daje potpuno novu perspektivu koja je ranije bila dostupna samo pticama – da se vidi krosnja jednog drveta sa svih strana, umesto uobicajenog zavirivanja odozdo. Uz njih jos uvek raste cvece, jesenje, uglavnom hrizanteme ili one kupusne biljke, spolja zelene a iznutra ljubicaste, koje lice podjednako na korale i kamene arabeske.

Prosla sam kraj jedne kuce, pa jos jedne, mozda i cetiri, posmatrajuci svu tu mokru, tek naslikanu izlozbu radova, i onda vise nisam mogla ni korak dalje – stala sam naprosto sludjena. Sitno, skvrceno drvce ukrasnog javora stajalo je nad svojim opalim crvenim liscem rasirenih mrsavih grana da ga zastiti, noseci na sebi jos dvadesetak listova, svaki od njih sveze opran, izlozen u punom sjaju crvene-rdje-vermillion. Na golim granama poredjane su bile kapi kise a u stvari originalni Swarovski kristali. Elipsoidnog oblika, bili su zalepljeni pazljivom, pedantnom rukom u preciznim nizovima za ovaj praznik poslednjeg dana pred pocetak zime. Mutna svetlost se prelamala diskretno i slivala niz stablo koje je onako mokro bilo glatko i sjajno kao premazano lakom. Nad tim delikatnim eksponatom nadvio se bio mocan hrast, koji je sve ostalo prekrio zutim liscem i sa njega su kapali kristali sporo, u obliku suza, a u ritmu kise. Hrizanteme su hrizantemisale sitnim, brbljivim laticama raznih boja, i onaj vec opisani kupus je skupljao sve pale kristale po sebi, da ne propadnu u debeli tepih lisca, i izgube se za sva vremena.

U proslu sredu padala je kisa, i ja ne bih mogla da oprostim sebi da to nisam nekome rekla, jer kakva je to lepota bila, na poslednji dan opalog lisca.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s