Sentimentalno putovanje

Ne znam tačno kako sentimentalna putovanja počinju. Možda već izlaskom iz kuće. Kao neko ko je jednog dana izašao i nije se nikada vratio, poznajem ih – nema u njima puno sentimentalnosti.

Iako putujem sa uvek overenom polisom osiguranja protiv sentimentalnosti, došla sam na Rodos sa njegovom istorijom debelih zidova  u potrazi za  nečim novim. Drugog dana po sletanju, polisa je postala bezvredni komad papira, što, bilo mi je objašnjeno kasnije, nije retka pojava kod osiguranja. Valjda tako biva kad se kupuje budućnost za sitne pare. Bilo je to sentimentalno putovanje. Ali ne moje – nije moglo da bude, na Rodosu nisam nikad bila – sentimentalni putnik je bila kolosalna Grkinja. I ona to nije znala. Možda joj je to bilo prvo putovanje takve vrste, ne znam, nisam mogla da pitam. Bila je izgubljena, omamljena i opčarana njegovim efektima i trebao joj je neko ko će slušati, neko ko će zapamtiti i jos neko da primi sve to kao dar.  I tako sam, ne znajući i bez prethodnog dogovora, postala svedok tuđem sentimentalnom putovanju, po prvi put u svojoj dugoj karijeri večitog stranca.

U četvrtak smo krenule u kraj grada gde je odrasla. Njihova stara kuća je na prodaju već neko vreme, niko u njoj ne živi. Do nje ćemo doći sokacima i prečicama kojima je prolazila kao klinka, i niko za njih ne zna osim onih koji tu žive. Nastavićemo dalje ka Starom gradu, pa do Mandrakija i plaže – ceo dan je u detalje isplaniran.

Prošle smo kraj njene stare škole koja je sada napuštena i čeka rušenje već godinama, zašle za ugao, pa još nekoliko, hodajući sredinom uskih betonskih staza koje su po sredini malo ulegnute, od teških koraka vremena pretpostavljam. Prođe kraj nas neko na skuteru, ili izađe iz dvorišta, pogleda nas obučene za plažu očigledno zalutale, i mi smo ih pozdravljale ’yassas’ i osmesima a kad je neko izgledao baš besposlen ili radoznao, zastale bi da kolosalna Grkinja popriča malo sa njima.

Kad smo stigle do kuće, dvospratne, sa terasom na drugom spratu koja ide oko kuće i malim dvorištem, ogradom na kojoj je stajala tabla ’na prodaju’ i u koju nismo mogle da uđemo – nije imala ključeve iako verujem da ne bi volela da je vidimo u napuštenom stanju – ona je nastavila da priča bez prekida, samo bilo je velike razlike u tonu njenog glasa, i u očima. More se nije videlo, nebo je bilo neprolazno rodosko plavo, i uspomene kao gomila dečurlije su je okružile, odvukle od nas i ona je pričala i gledala i molila za pomoć, jer na takvim mestima svako okleva – da li da se prepusti ili su ovo samo iluzije. Ali to svako mora sam. Dok se ona držala za kapiju kuće u kojoj je rasla, sa mnom se dešavalo nešto drugo. Odjednom je sve izgledalo poznato. Kao da sam već bila ovde! Ne u toj ulici i njenoj kući, niti su kuće baš u istom stilu, ni boje nisu sve iste, i ulice su malo drugačije, ali jeste isto! Pomalo magično pomalo strašno, započelo je pred tom kućom jedno paralelno sentimentalno putovanje, samo moje, nikad prethodno viđeno, započeto kao produkcija nezavisnog nemog filma o kome im neću reći ništa jer ovde smo na snimanju jednog drugog filma. Slikala sam kolosalnu Grkinju i klinke u različitim kombinacijama ispred kuće, pred drugim kućama u kojima su rasle njene drugarice, zatim smo krenule polako ka crkvi u kojoj je krštena, i koju su posećivali svake nedelje. Ja sam se do tada već povratila i prihvatila ono što se moralo prihvatiti – ja sve ovo znam.

Grčke crkve liče na torte koje je moja mama pravila – blistavo belih zidova kao umućeni šne, na vrhu krov boje karamela, sa visovima postignutim viljuškom umočenom u rastopljenu čokoladu i izvijenim veštim pokretima ruke. Nikada nisam videla nikog drugog da to radi. Ne pamtim im više ukus.

Mandrakijem se šetalo nedeljom popodne. Tu je bila glavna promenada za porodice s decom, mlade i stare, svi obučeni u najlepša odela. Prvo su je dovodili u kolicima, najmlađe dete u porodici, pristiglo kad su njeni brat i sestra bili već poodrasli, a kasnije ih je držala za ruku, ili trčala sama. Uvek bi dobila sladoled.  Na drugoj strani, na ivici plaže Egejskog mora, bila je škola u kojoj je njen otac predavao. Jedva nesto više od kućice, nema je više. Nekad je dovodio na posao, i ona se zabavljala sama u zadnjem redu ili se igrala napolju, na plaži, poslušna da ne prilazi moru. Posle je i sama krenula u školu a nešto kasnije su otišli za Kanadu. Ulica u kojoj su živeli se zove OΔOC Kanada. Ko bi ikada pomislio, priča dok čekamo da nam jedna mama Ciganka i njena devojčica naprave sok od isceđenih rodoskih narandži, pa krećemo dalje.  Devojčice se okreću, gledaju u onu malu kako važna pomaže majci. Ulice sa hotelima liče na neke koje sam videla ranije, iako ne znam tačno gde, ali prepoznajem ih, kao i sve drugo.

Kod kuće, u stanu, izvlači stare kutije sa svojim radovima iz škole. Vežbanke, herbarijum sa presovanim cvetićima, sve pribeleženo urednim rukopisom, složeno i sačuvano. Klinke gledaju zbunjene, svesne da se nešto dešava a ona ništa ne primećuje. Izgubila je majku pre dve godine. Rodos je nije ranije vukao, ne voli ništa staro, i sada se sve promenilo. Dolazi na ostrvo drugo leto za redom, i traži nešto čega više nema. Misli da će ga ipak naći, zar ne izgleda kao da je na dohvat svuda. Da, upravo tako izgleda, slažem se iako ona ne čuje.

Njen brat se vratio iz Kanade i živi na selu i svojoj jahti. U selu je stara kuća njihove majke, ona se tu rodila i odrasla, a kraj kuće su druge kuće u kojima žive rođaci i deca sa kojima se igrala; sada oni imaju decu. Kolosalna Grkinja i njena devojcica su već bile u selu pre nego što smo mi stigle, ali ako ja ne bih imala ništa protiv… – ne, naprotiv, lepo bi bilo videti i rodosko selo. Deca se raduju jer u selu ima mačića. Selo je u brdima, vidi se more u daljini, plaža je na deset minuta vožnje. Brat kolosalne Grkinje je originalnu kuću sačuvao sa njenim tamnim drvenim gredama koje drže tavanicu, i prozorima koji ne propuštaju zaslepljujuće svetlo. Nad njom je izgradio moderna dva sprata, sa komforom i jacuzzi kadom, pa kad je jednom hteo da obraduje svoju devojku celo selo je ostalo bez vode. U selu nema hiljadu ljudi, ali imaju etnografski muzej. Kolosalna Grkinja priča sa nevericom kako su nekada nosili odeću od debelog sukna, pokriveni od glave do pete, radili po celi dan na suncu… – neverovatno smo razmaženi danas, kaže. Selo je besprekorno čisto, sa velikim brojem novih kuća i ponekom starom koje su se većinom sastojale od jedne velike sobe. Kreveti su bili podignuti na stubove, ispod tavanice, da ne uzimaju mesta dnevnom životu. Vrata su često otvorena i u prolazu se zaviri unutra ovlaš; sve izgleda kao iz starog vremena, samo televizori odudaraju. Danas seljani dobro žive, priča dalje, izgradili su staklenike i snabdevaju voćem, povrćem i maslinovim uljem nadaleko i naširoko. Sve kuće na Rodosu imaju panele za hvatanje solarne energije. Nema ribara. To je težak posao i sada se retko ko njime bavi, zato su riba i morski plodovi skupi u restoranima. Oni koji danas ribare dobro zarađuju. Ja slušam i upijam sve.

Brat ima egzotične ptice i pigmejske kokoške. U bašti rastu masline, limunovi i narandže. Kruške i jabuke su zrele, deca i ja beremo i jedemo –sve je kiselo. Kuća pored je bila njihovog ujaka i dok je njihova kuća bil prazna on se proširio, prisvojio deo bašte. Posvađali su se ujak i nećak i sada familije ne govore. Kolosalna Grkinja ne poštuje takve antički-zacinjene drame, i nada se da će tvrdoglavost popustiti, naročito sada kad ujaka više nema.

Ovog vikenda svi su se okupili u selu, i oni koji žive u gradu i još dalje – praznik je, Velika Gospojina. Grci slave danima nekad i nedeljama, objasnila je kolosalna Grkinja, samo im treba povod. Uveče će na trgu biti proslava i igranka, i svi živi će se okupiti. U nedelju je pozorišna predstava. Selo ima svoje pozorište i cele godine pripremaju veliku predstavu. Glumci su lokalni, čak je i autor lokalna devojka a tekstovi su satirični, scenografija šarena i veselih boja i sve što može da hoda i sedi ugura se u moderni amfiteatar pod otvorenim nebom; gusto zbijeni gledaju, smeju se, i tapšu.

Zalazak sunca gledam sa krova kuće, sama. Kuća je najviša na brdu, sve leži pod nogama a u daljini se vide obrisi tvrđave na grebenu iznad mora. Još dalje je more u koje su bačeni zaobljeni bregovi, ostrvca bez imena. Na kraju dana izgledaju kao pospani divovi koji će tu zanoćiti i s jutrom nastaviti dalje.

Idemo u posetu rođacima. To su tetke, sestre njene majke, koje celog života žive u kući jedna kraj druge. Sitne starice, poznate su mi. Izborana lica, osmesi i poljupci. Sve miriše na prošlost – ruke, haljine, dvorišta i kuće. Iznosi se odmah posluženje i stolice kako ko pristiže. Žali se na muža jedna među njima, još je luđi u starosti, zaboravlja lekove i onda se ljuti na nju. On izlazi iz kuce, sa štapom, krut i visok, pozdravlja se i nestaje negde unutra opet, među stare zidove; ne voli društvo.

Veliki broj mačaka se mota po dvorištu. Jedna od starica ih hrani; ne trpe ih u selu i one se okupljaju kod nje. Zaziru od ljudi. Jedno mače ima crveno, ošteceno oko. Devojčice gledaju užasnute – šta se desilo. Prevodi devojčica koja zna grčki – uhvatili su ga bili neki dečaci i povredili ga. Majka je i sama jedva više od mačeta, mršava, umorna, ovo su joj prvi mačići, nespretna je sa njima. Devojčice se kriju po strani i brišu suze. Grupi prilazi još jedna starica. Ima ushićeni izraz na licu, kao da se sa velikom pažnjom obukla za praznik. Priseća se mladosti i godina kad su bile devojke, ona, njena sestra, majka kolosalne Grkinje…kad im je bilo 16 godina, priča kako su se spremale za izlazak na isti taj dan. Beatifikovana, ne izgleda kao da je od ovog sveta. U svojim 70-im, i ona i njena sestra smeše se kao deca kad govore o tom vremenu, ali ona – ona ni o čemu drugom i ne priča. Možda tamo provodi dane, među uspomenama, i srećna je. Izađe svakog 15. avgusta iz prohladnog mraka svoje kuće i iznese svoje uspomene, da im pokaže, da vide da je sve nepromenjeno i vreme stoji. Posmatram ih, slušam i ništa ne razumem – ne moram, svaku reč mogu da rekonstruišem. Na osnovu njihovih lica koja sede blizu jedno drugom i dele svetlost večite vatre, na osnovu onoga što sam ja slušala, na osnovu onoga sto svako zna.   

S vremena na vreme me neko od mlađih pita nešto na engleskom, stariji se obrate na grčkom, i ja im stavim do znanja da mi je sasvim udobno na stolici, i ne, ne mogu više grozđa ni lubenice ali hvala najlepše, i verujem da niko nije video kako mi se slomilo srce u tom dvorištu tako nalik drugim dvorištima iako ih dugo nisam videla i nije ni važno da ih ponovo vidim, zar ću ih zaboraviti, zar se išta zaboravlja. Noć izbodena zvezdama se nadvila nad ostrvo i selo u brdima, tačkice srebrne krvi visoko na nebu sjaje i niko ih neće upiti komadom gaze, staviti hanzaplast preko bolnih mesta, niti će pasti po nama kao svetlucava kiša. Iz noći u noć, iz života u život, to su iste rane.

Ustala sam, povela decu ka trgu. Ostavile smo kolosalnu Grkinju da luta sama mladošću svoje majke; ja sam poželela da prođem malo ulicama u noći i vidim da li liče… – liče.

Sledećeg jutra ustajemo rano, samo nas dve. Celo selo spava osim male grupe žena posvećenih jednom bogu – one su već u crkvi. Hodamo ulicama u tom kratkom periodu jutra pre nego sto nas sunce zaspe avgustovskom vatrom, kolosalna Grkinja priča, ja slušam. Nestvarno je bilo silaziti polako u tišini sveta koju remeti samo njen glas, gledati u more u daljini, talase brdovite zemlje i tihe kuće. One stare liče na njenu tetku od prethodne noći; meni su lepe. Jedna razrušena stoji na najlepšem mestu – vidi se svet u celokupnoj svojoj perfekciji, a neko je odatle otišao u potrazi za nečim boljim. Kolosalna Grkinja traži jednu prastaru crkvicu, zna da je tu negde. Lutamo, čudim se kako se crkva ne vidi iz daleka i nakon što smo je promašile tri puta, prolazeći kako nam je izgledalo istim putevima, pojavila se kao niotkuda: na čistini stoji, mala i sama nalik na starice koje su neprolazni motiv ovih krajeva, jedva sobičak belih neravnih zidova. Nije mogla da ponese ni zvonik a kroz vrata se ulazilo pognutih glava i savijenih leđa. Zaključana je, kraj nje bdi gorostasni bor. Deda kolosalne Grkinje je došao u selo kao mlad učitelj i doneo im prve knjige. Nisu to zaboravili, i trg nosi njegovo ime; danas imaju svoje pozorište. Ponosimo se obe, ko ne bi.

Idemo kasnije na plažu – voze nas, ugošćuju, nude deci voće, vode nas na ručak. Taverna uz more, hobotnice hvataju u stenama, i minijaturne škampe, pa i veće i manje ribe, lignje, zeleniš zovu ’horta’ i nešto je između spanaća i blitve ali ni jedno ni drugo – sve se deli iz činija u sredini i pije se ouzo. Vlasnica prilazi, da se pozdrave, popričaju, u zadnjem delu njena ćerka drzi bebu od par dana u naručju. Ceo život na istom mestu, na obali mora, u neprekidnom kretanju talasa, generacija i jata riba. Na kraju ručka je dogovoreno – u utorak ćemo u gradu doći na večeru kod rođaka na sve to isto samo još veće.

Osećam se voljenom ovde, govori mi kolosalna Grkinja, ali ne gleda u mene. Znam da se boji da će izgubiti nit, jer to je sve što ima i sledi, i ne zna koliko će trajati a volela bi da je upiše kao večnost u svoje knjige i svoje klinke i sve druge dece koja će doći nakon njih, i ne zna, ne zna, ne zna ništa drugo osim da je ovaj osećaj najpunije postojanje na svetu. Ćutim i gledam u more, smešim se. Sentimentalna putovanja su samotna putovanja, čak i kad si okružena ljudima i pažnjom. Putuje se u posebnoj klasi, čuvaju kartu samo za tebe -poslednje, jedino sedište, izvoli. Smesti se gde voliš, uvek imaš najbolje mesto. 

Image001_1A

Image009_9A

Image000_1A

Image002_3A

Vacation 2009 103.small

Vacation 2009 141.small

Vacation 2009 144.small

Vacation 2009 149.small

Vacation 2009 155.small

Advertisements

5 thoughts on “Sentimentalno putovanje

  1. Очаран сам прелепим текстом. Остао без речи, готово и без даха. Осети се више него јасна веза са медитеранским Макондом и ‘песмама са југа’..
    Са путописима си достигла перфекцију, Ивана. Можда је време да нам подариш и нешто у дужој форми 🙂

    Gonna take a Sentimental Journey,
    Gonna set my heart at ease.
    Gonna make a Sentimental Journey,
    to renew old memories.

    Got my bags, got my reservations,
    Spent each dime I could afford.
    Like a child in wild anticipation,
    I Long to hear that, „All aboard!“

    Seven…that’s the time we leave at seven.
    I’ll be waitin’ up at heaven,
    Countin’ every mile of railroad
    track, that takes me back.

    Never thought my heart could be so yearny.
    Why did I decide to roam?
    Gotta take that Sentimental Journey,
    Sentimental Journey home.

    Ова песма је премијерно изведена 1944-те и била је један од првих хитова младе плавуше Дорис Мери Ен фон Капелкоф (све оно после Дорис је касније скратила на Деј).

  2. Ta veza, pesme s juga i mediteranski Makondo, je bila svuda. Mozda nije trebalo da me iznenadi ali jeste. Neobicno iskustvo.
    Ne znam sta da kazem za tu duzu formu – mislis da bih trebala na put oko sveta? 🙂

    A pesmu pevusim vec danima, i onda su je pustili na radiju pre neki dan pa mi se klinka smejala dok sam ja nesto kao pevusila, a ne znam sve reci 🙂
    Trebala sam i nju da stavim u tekst na kraju, ali bilo je puno dodataka pa sam ocekivala da ce se neko vec setiti 🙂

  3. Uzivala sam kao i mnogo puta da sada… Putovala sam zajedno sa tobom… veza izmedju Makonda i Rhodosa je jednostavno tu… nije moguce drugacije ni osetiti Jug… na tvoj nacin koji je poseban i divan u svakoj ispricanoj prici, koja uvek u potpunosti nosi sve one samo jugu svojstvene mirise….. a, to je ono sto nas juznjake i cini posebnim 😉
    Ivana predivno si sve docarala, jednostavno predivno 😀

    Ne znam da li sam ti se do sada zahvalila na tekstovima koje si postovala, koji su deo tebe a koje si podarila i nama na citanje… Hvala ti, na svim ovim divnim trenucima koje sam provela citajuci tvoje reci, misli…

    Poz
    iz kisno-suncanog Bregenza

  4. Divna priča….Skoro mogu da osetim toplotu kamena pod bosim stopalima…)))
    Putovala sam i ja dok sam čitala ovaj tekst…

  5. Uh, sarah, bas si preterala, osecam se i zvanicno raznezenom, dirnutom i onako…shaken a little 🙂
    Price treba deliti, to je sva sustina oko pripovedanja. I kad se neko prepozna, ili otkrije novi svet za koji nije znao prethodno – pa to je to! Ti kao juznjakinja imas posebno mesto kod mene 🙂

    Jako mi je drago zbog takvog dozivljaja, veshticanstvena. Treba putovati na sve moguce nacine. Dovodi nas do ivice nasih shvatanja i znanja, a istovremeno pomera te iste granice sire i dalje.

    Lepi pozdravi, devojke.

    p.s. Toronto ima predivan vikend, suncan i topao, oko 15 stepeni danas. Smislila sam kuda cemo, samo jos da klinka uradi sve sto treba pa uhvatimo deo te lepote.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s