Ovde ide naslov

Fina dama iz Otave o kojoj sam pisala ranije a pominje se i u tekstu niže o malim danima jedne male klinke, je nedavno napunila 80 godina. Okupili smo se da proslavimo; klinka i ja smo joj napravile rođendansku tortu – Vasinu, što zvuči bolje nego što je ispalo (grčila sam se od brige da torta neće uspeti jer nisam neki majstor kod torti, i na kraju i nije uspela po zvaničnim Vasinim standardima ali bila je ukusna); bio je lep dan i ona se dobro osećala. Ima dobre dane i loše dane.  

Dobila je lepe poklone. Od jednog sina kompjuter, od drugog uramljena tri kolaža sa selekcijom malih crno-belih fotografija trojice njenih sinova otkad su bili mali pa do danas – vrlo lepo osmišljeno i izvedeno. Ja sam joj poklonla pesmu u prevodu koju me je inspirisala da napišem pre pet godina. Ne volim da prevodim i nisam naročito dobra u tome; oko ovoga sam se trudila (terala sebe) oko godinu dana. Prezentacija je bila inspirisana jednim projektom koji je klinka radila u školi i Tijanom (plus mi je pomogla, jer sam podjednako spretna kao i sa tortama). Nije ispalo loše, ako se ne računa jedan typo koji je klinka spazila kad je bilo prekasno.

Fina dama iz Otave je rekla da joj se pesma sviđa. Rekla bi to i da nije. Ali bila je dirnuta. Ja sam bila zabrinuta oko cele stvari. Nije jednostavno naći se u ulozi objekta nekome, sve i kad te vole. Ali posle nekoliko dana, kad smo svi otišli i svako se vratio svojoj svakodnevici, imala je vremena da pročita na miru više puta, i sada verujem da joj se zaista dopada. Drago mi je zbog toga. Ona me, naravno, ohrabruje da od toga napravim karijeru, pošto brine o svima nama.

Lakoća postojanja

Ova žena
nosi nepogrešivo ženski pridev
diskriminacije i obožavanja:
lepa
I u svojoj 75-oj godini
Izmedju nas stoji nepremostiva prepreka
Njen sin
Ne vredi boriti se sa nepremostivim preprekama
One su spomenici od nemogućeg kamena
Obelisci koji se iz orbite vide kao oštri planinski vrhovi
Puna ih je Zemlja
Mi smo zaobišle svoju prepreku
svaka sa svoje strane
i imamo povremeno piknik na travi
Moja ćerka i njena unuka
traži pažnju
ali kad spava ili juri okolo
loveći uspomene leptire i životna iskustva
nas dve pričamo

Ova žena
je imala jednu ljubav celog života
Rekla mi je jednom da je seks u 60-tim
podjednako lep
Žao joj je što u ovo doba neukusa
svi pričaju o intimnim stvarima
kao da nikada nisu imali nijedno intimno iskustvo
Ona se nikada ne žali na starost
kikoće se i trči uz stepenice nestrpljivo
i oči joj sjaje kad pobedjuje u kartama
Ona vozi svoj sjajni automobil
na velike distance ili u grad na ručak i partiju bridža
Od smrti svog muža
okusila je slobodu i nezavisnost
I usamljenost
Nedostaju joj njegova pažnja i društvo
odbija bračne ponude
i otkriva svakodnevno ponešto što može sama

Ova žena
ima trojicu sinova od kojih svaki zna jedan mali deo nje
Oni brinu o njoj i dirljivo je vole
Smetaju joj najčešće ali im to nikada ne bi rekla
Ona brine o njima i pita se da li je sve njena krivica
U otkrivanju uzroka ispod svake posledice
kao što je moderno u modernom dobu
neko je ipak kriv za sve ovo
Majka trojice odraslih sinova raste svakodnevno
Od stidljive devojčice
pretposlednje u velikoj porodici
kroz mladu ženu u savršenim 50-tim
i nespretne transformacije poslednjih decenija
jednog nespretnog veka koji je skoro sve polomio
do ličnih tragedija
ona svakog dana ponešto gubi
i pronalazi
u saputniku na koga zna da može da računa

Ova žena
ne čuje već 20 godina
Ona strpljivo svakog jutra namešta i šteluje slušni aparat
koji žulja i najčešće ne radi dobro
iglom probode jagodicu prsta za kap krvi
i prepoznaje nove posledice insulina
Kad zatvori prozore i vrata u svom autu
odvrne radio
i dok motor pod njenim stopalom ubrzava
ona udara ritam prstima o volan
Tu jedino čuje muziku dobro
Voli da pleše ali sve je manje dobrih plesača
Redovno ide u pozorište
na simfonijske koncerte i baletske predstave
Još uvek kupuje fine cipele
i sa očuvanom veličinom 8 i dugonoga
negovane kose
ona privlači poglede

Ova žena
je otvorila za mene stranice moje prve knjige o Kanadi
Njene priče sežu daleko
klizeći glatko unazad niz sećanja
kao po zamrznutom kanalu u veštim klizaljkama
Kuće sa prevoja vekova u kojima su se radjali
mnogobrojni mrtvi još uvek stoje
U tradicije Novog Sveta stalo je
malo prtljaga i osušenih korena
mnogo truda i teškog života
Radost se čuvala za retke prilike
kao fina odela
Dužnosti su se učile rano i vreme je trajalo duže
kao i novac i brakovi
I ljubav
Življe od bilo kog majstora naracije
izašle su ilustracije
po notama njenog jezika
sa ponavljanjem starih fraza
Ovo nije američki san
samo jedna živa realnost
zapetljana u veze bez kojih nema krvi ni sećanja

Ova žena
je siroče od 9-te godine
Negovala je i bdela uz svoju majku i roditelje svog muža
gubila braću i sestre tokom godina
ostale su sada samo ona i Dorothy
Ja sam sebi sve lakša i više ništa ne predstavlja teret
rekla mi je nedavno
Ne bojim se smrti ali da gubim one koje volim
to ne umem
I suze
te verne družbenice starosti
joj oboje crvenim ivice okruglih ociju
Ona i dalje daje
od svega što joj je ostalo
u nadi da će doseći jednom
podnošljivu lakoću postojanja

Ova kao i sve žene koje volim
kroči svetom na način koji izgleda sve lakši
kako tereti i brige rastu
Ona kao da trči ispred vremena
i kad posrne
svetla senka njenog duha nastavlja
slobodna
Pod njihovim nogama svet spava
i budi se
rođen
obučen
nahranjen
voljen
i ne znajući kolika je težina potrebna
za ovakvu lakoću postojanja

Obična buka

U restoranu prošle nedelje, sedeo je do nas jedan par koji nije bilo moguće ignorisati. Oboje su bili u 60-im; ona kratke bele kose, finog stila, vitka. On ima kozju bradicu, za koju je prva i jedina asocijacija bila da je satanskog porekla, i izraženi trbuh, koji je verujem sada i zvanično priznat kao normalni deo muške fiziologije. Bilo je nečega u njemu što je budilo alarm. Možda nije baš ubica, iako ovdašnju policiju stalno optužuju za neefikasnost, rasizam, korupcije i sve moguće diskriminacije i ko zna šta im sve promakne, ali ljudi ubijaju jedni druge na bezbroj načina, zar ne, i zakoni i policija tu ne pomažu. I bez dokaza bih poverovala da je ovaj čovek kriv za dugi niz zločina. Odlomci rečenica koji su dopirali do našeg stola su svi bili natopljeni nekom gadošću u njegovom glasu, smejao se, smejala se i ona… dan je bio lep i takve svi vole, pa je verovatno izmamio i ovo dvoje koji u mraku u kome normalno borave posipaju svaki obrok melanž začinom od ljudskih grehova. Stisnuo mi se bio stomak kao uplašena životinja iako sam se trudila da ne obraćam pažnju i razblažim tako jaku reakciju bez ikakvog osnova osim onog čula, i na pola puta kroz večeru zahvalnost za to što imam i sve ono što nemam je bila peteška za moja slabašna ramena.

U jednom trenutku spazila sam pod njihovim stolom presavijenu novčanicu od pet dolara. Ležala je tik uz vrh njegove cipele. Pre nego što sam uopšte i shvatila šta radim, nagnula sam se ka njima ‘excuse me, but there’s a five dollar bill under your table; you might have dropped it.’ On me je iznenađen pogledao – verovatno se ne dešava često da ih neko prekine, ljudi uglavnom poštuju znake upozorenja – i brzo se nagnuo, zgrabio novčanicu, a drugom rukom je već vadio novčanik. Lica razvučenog u ružan osmeh, odgovorio je svojoj družbenici koja je cinično komentarisala u vezi vlasništva, a zatim rekao meni bez gledanja, sav usredsređen na stavljanje novčanice u novčanik – well, it doesn’t have your face on it, misleći pod time da je sigurno neće meni dati. I tu se opet nasmeje, vrlo zadovoljno, zatvori brzo novčanik i vrati ga u džep.

Sedela sam šokirana svojom glupošću. Bilo je nemoguće da je novčanica njemu ispala. Lokacija novčanika, oni još nisu dobili svoj račun… nije valjda tih pet dolara bilo deo napojnice mladoj konobarici od strane prethodne grupe… – tu sam već mislila da će mi biti muka od krivice i besa na samu sebe, i Tijana je pokušala da me uteši odvođenjem logike u neku drugu stranu jer sam bila očajna, ali obe smo znale da novčanica nije bila njegova, i tu nije bilo moguće zataškati osećaj krivice za saučesništvo. 

To nije bio najgori deo. Način na koji je on stavio pare u novčanik: sve je spalo u tom trenutku i on se nije više pretvarao – golo nepoštenje na delu. On je već sledećeg trenutka na to zaboravio, i uradio bi istu stvar opet i opet, ali taj trenutak, njegov fokus na prisvajanje nečega što mu ne pripada, način na koji se okrenuo bio malo od nas, sa kojim je sladostrašćem on smestio taj zgužvani komad papira u novčanik… odjednom je sva njegova prethodna priča bila samo obična buka. Ovo je bio sâm akt. Nepoštenje se vidi. Mora da i kod uvežbanih gadova postoji negde u telu memorija na poštenje. Telo ne može da odglumi taj deo, sve i kad je navođeno na najgore stvari. Zločine iz strasti ljudi rado čine, i za niske porive se uvek nađu opravdanja, valjda se tu zamišlja kako su zločinci pošteni u svojim emocijama, a to svakome može da se desi pa da ne bude baš licemer do krajnosti. Ljudi iznad svega vole poštenje. Ali prevare su svojevoljno spuštanje na niske porive. Da budeš nepošten neophodno je da prevariš druge, ali i sebe – moraš da prevariš sebe.

Kao i sve, i to vremenom postane lakše, otkud inače toliko nepoštenih ljudi, ali radost satanskog atašea u libanskom restoranu prošle nedelje pred neočekivanom prilikom da uzme nešto što nije njegovo ga je prevarila. Izašlo je iz njega nešto njegovo, zahvalno za šansu da vidi svetlost dana. Jer sve ostalo što je trabunjao i blatio i kome šta podmetao je obična buka pred nemim užasom svemira. Ko je ovo stvorio!

Nedelja, od jutra do večeri

Vetar i dalje duva u Torontu. Jutros smo se skoro pustim ulicama, u taksiju, moje dete i ja sjurile do železničke stanice. Ukrivo parkirani Chevrlolet pruža pogled na staru Union stanicu i impozantni Royal York hotel. Pet godina životnog iskustva i sistematski nakupljenog znanja pored mene uzvikuju „Ovo liči na Pariz!“ Uprkos eminentnom kašnjenju, zaustavila sam se usred brojanja para i pogledala je. Uopšte ne primećuje moje čuđenje i nastavlja da priča, taksisti, karoseriji auta, ledenom vazduhu nošenim zapadnim vetrom, kao da zna da će on tom brzinom stići do Pariza do večeras.

Uprkos tridesetak centimetara šaltera iznad nivoa njene glave, obavestila je prodavačicu karata da ide kod nane u Otavu. Žena me je zbunjeno pogledala – karte su bile rezervisane do Belvila. Objasnila sam da će se tamo odigrati primopredaja mog najvećeg bogatstva. Lepo su se pozdravile.

U vozu čim smo sele pita: „Da li je ovo već Otava?“ Mazimo se jer ćemo strašno nedostajati jedna drugoj. Kad je grad izmakao, gledajući kroz prozor, objavila je da se sada nalazimo u Africi. Zamolila sam da me obavesti kad bude videla lavove i žirafe. A naročito slonove. Širok osmeh na licu i klimanje glavom. Dva minuta kasnije stigle smo u Australiju. Kaže preko ramena dok gleda kroz prozor da mi odmah javlja čim vidi koale i kengure. Zahvalila sam se – da, to bi me jako zanimalo. Spušta mi glavicu u krilo i zahteva uspavanku. Kad je uspavanka završena više joj se ne spava. Otprilike svakih trideset sekundi pita jel’ stižemo konačno u Otavu. Podsećam je da je prvi na redu Belleville. Tek je deset sati a osećam se kao da je ovo druga uzastopna smena.

Do uspavanog Belvila je jedva dva sata udobne vožnje. Ovim tempom bih mogla da krenem na put oko sveta. Bez prtljaga, samo se popnem u slučajni voz na peronu i izađem na sledećoj stanici. Jedina razlika između malog deteta i mene je da bih ja bila zadovoljna da putujem sama par sati pre nego što bi me tuga nad samom sobom obasula a ona ne razume ni sâm koncept samoće – velika razlika. I ja postavljam uslove: da voz staje isključivo u metropolama ili usred divljine (i naravno, prelazi okeane i planine podjednakom lakoćom). Razvučena ljudska naselja, čije se postojanje objašnjava ekonomskim zakonitostima narušavaju unutrašnji ekvilibrijum. Delom zbog nedostatka estetike a delom zato što ne razumem konstrukciju ’ekonomske zakonitosti’. Svi koji ih zastupaju ih izjednačavaju po značaju sa termodinamikom, ali ja i dalje ne razumem.

Belvil nipošto ne zaslužuje svoje ime. Kažu da je simpatičan gradić na obali jezera. Gledam sumnjičavo okolo: niske zgrade kao kutije stoje u nizovima ili su razbacane po pravilima privatne imovine i linijama gradskog vodovoda. Na stanici se susrećemo sa nanom i sestrom od strica. Ljubav nam pomaže da se ne zaledimo do stanične zgrade. Zimski vetar caruje celim Ontarijem. Ulećemo u auto i dolazimo do obližnjeg restorana da malo popričamo i prekratimo vreme do sledećeg voza za Toronto. Restoran miriše na ham & eggs, hamburgers, bacon & eggs, fries, chicken wings & eggs… Moj metropolis ovde izgleda kao udaljena fatamorgana, nemoguća, izmišljena, nestvarna, gubi se u isparenjima preprženog ulja. Ne znam da li je mlada kelnerica čula ranije za sun-dried tomatoes i raspberry coulis – poslednji kulinarski trend pred kojim drhte polja paradajza i malina? Ona nema više od 16 godina, plava kosa je vezana u rep i lepo lice i vešte ruke prate šta se događa za njenim stolovima, možda drži na oku i druge ako se njena drugarica nije pojavila na poslu danas. Sigurno planira da upiše fakultet posle srednje škole, i možda će je fakultet dovesti u veliki grad; biće dobro ako dođe. Verujem da će onda i sama zatražiti gumicu kojom će izbrisati sa papira ovaj deo grada i provincije, i na njihovom mestu nacrtati staklenu baštu u kojoj će se gajiti isključivo bambus za ishranu kolonije panda, ne-više-ugrožene vrste zgodno prilagođene klimi istočnog Ontarija. Ali ne, nedaleko odavde postoji pravi afrički safari i predstavlja jednu od popularnih porodičnih turističkih destinacija. I ovde su stigle ekonomske zakonitosti. Naravno, one uvek idu prve.

Onih istih informisanih pet godina krišom šapuće svojoj nani da joj stavi malo ružičastog karmina i gleda svoju majku ispod oka. Stupile smo u nana-land, ovde moj autoritet ne važi. Glasno se divimo efektu pigmenta na psihu malog deteta. Vreme je da se krene, u različitim pravcima. Sva podsećanja i uputstva su ponovljena, poljupci izmenjani po različitim redosledima i sve kombinacije mahanja utrošene.

Zamakle su iza ugla. U čekaonici ne čekam ni trenutka, već vadim knjigu iz torbe. Sa prvih par reči uvodi me u metropolu koju prepoznajem, pomalo, više naslućujem, kao i vreme, mentalitet, ili me to jezik zavodi? Beograd sa kraja dvadesetog veka… – sve je na dohvat, a nedostižno. Život koji sam umalo živela, i koji se nikada neće desiti, osim u rečima koje me povremeno ubede da se u njima prepoznajem.

Voz kasni sat vremena. Vrlo neobično za ovdašnju organizaciju. Refundiraće nam polovinu karte u ime izvinjenja. Žulja me plastična stolica, pomalo mi je hladno. U Beogradu između korica knjige je mnogo toplije. Sa dolaskom voza još jednom se susrećem sa severnim vetrom. Što je mnogo mnogo je. Nešto udobnije sedište u vagonu. Ovo se bar kreće ka mom velikom, bučnom gradu u kome me prazni prostor ne guši. Ništa od putovanja oko sveta, ide mi se kući.

Nakon dva sata, osećaj olakšanja mi otkravljuje utrnule noge. Krenula sam odavde pre pola dana, a ubeđena sam da je protutnjala cela godina. Na stanici, kod izlaza, vazduh zanosno miriše na cimet i puno šećera. Skrenula sam s puta i stala u red iza dve devojke širokih butina, jednog žgoljavog klinca, dvojice studenata, zaljubljenog para. Svima je potrebna uteha koju obećava aromatična reklama. Sa slikovitom kutijicom u ruci već sam na putu kući, i zamišljam šolju Earl Grey čaja, udobno zavaljena i bez kaputa. Javiću se na izvestan broj, samo da znam da su svi dobro stigli tamo kuda su krenuli. I veče mi se već čini sasvim pristojnim. Vetar nisam skoro ni primetila.

Putnik u gradskom prevozu

Jutros sam ispratila klinku na voz. Putuje u Otavu kod bake, prvi put sama. Ne izgleda nervozno, ali znam da jeste. Najviše brine da će joj biti dosadno jer neće imati društva. Već godinama unazad čuje: nauči da se zabavljaš sama. To je veština koja dobro dođe u životu. Ali ona se opire. Možda zato što vidi na primerima oko sebe rezultate takvih veština i nisu je ubedili.

Naporno je u metrou jutrom u gužvi, među ljudima sa njihovim ponedeljcima, utorcima… Prvi šok smo doživele kod kupovine karata. Prošlo je već više meseci otkad je napunila 13 godina i od tada se bavimo sitnom prevarom sistema: još uvek kupujemo karte za decu. Kontrolori znaju da je to uobičajena praksa, i ne prave pitanje. Ali i ona i ja osećamo sve veći teret krivice. Nismo sklone prevarama. Ne bi volele ni da nas neko uhvati, ispituje, preti nam, uzima otiske prstiju, i šta već rade takvim sitnim prevarantima.

Jutros – na dan kad prvi put putuje sama – kupile smo karte za studenta i osećale da je to bio jedan važan čin odrastanja. Postupak smo odmah zažalile, obe. Karte su tri puta skuplje od dečijih. Nije još ni 9 sati a već sam ogorčena na sistem. Ona se brine da li ćemo imati para za život. Ja se prisećam poznanice koja je radila u middle menadžmentu gradskog prevoza i koja mi je objasnila bila postavku uspeha tog važnog polu-društvenog preduzeća: od celokupnog menadženta najviše ih 10-tak posto nešto radi, ostali bukvalno umiru od dosade, ubiru velike plate koje sa stažom i pri vrhu hijerarhije dosežu neverovatne sume, a ako prežive do penzije (uz već pomenutu dosadu mogao bi da ih ubije jedino dobar život ili zabadanje noža u leđa čime ljudi vole da se bave naročito kad nemaju pravog posla) dobiju pakete svakakvih beneficija koje polako broje još nekoliko decenija…i takvu računicu sam pokušala da objasnim klinki kao nepoštenje prema kome je naša sitna prevara oko njenih godina izgledala kao mali pokušaj u robinhuliganstvu.Osećala sam se vrlo beznačajno u gradskom prevozu jutros. Ne volim prevare. Sve manje volim i matematiku. Od septembra će troškovi naglo porasti, dodati i stotinak dolara za prevoz.  I ja brinem da li ćemo imati para za život.

Morale smo da se rastanemo na dnu pokretnih stepenica. Ona je otišla gore, na peron, ja sam krivila vrat sve dok sam mogla da je vidim i nakon toga krenula ka izlazu. Na ulici sam rešila da ne mogu da odem kući i tamo skinem svu ovu mizeriju, jer kad se ona raširi po stanu šta će meni ostati. Korak po korak, krenula sam niz Front ulicu. Sišla na Esplanadu. Odatle ću do Destilerije.

Neverovatno je mirno ovim ulicama ujutro radnim danom. Esplanada je lepa urbana ulica, sa zgradama, igralištima za decu, parkićima, zelena i mirna. Pod drvećem mi je nešto palo na glavu. Nije valjda… – nije ali bilo je mokro. Na kraju ulice vidim nešto kao vodopad. Lepa slika ali je u stvari vodoskok. Lepo su ovo izgradili. Jedino što nije sve išlo po planu – kako se dosta afričke imigracije naselilo ovde, kažu da je kraj postao najnoviji mini-geto. Pokušavala sam nedavno da objasnim klinki probleme imigracije, integracije i slične intimidacije, pa sam prikazala i ove i one kao i dobre i loše, i baš sam se zadihala bila od silne priče, a i od besa, i kad sam joj rekla kako silni dečaci ne završe škole, stalno su na nekoga ljuti i postanu sitni gangsteri i drug-dealeri i ubiru harače nad drugima bednijim od njih, zapitala sam se naglas kako je to moguće da ne znaju ništa a znaju odmah kako da budu tabadžije, drug-dealeri i surovi momci. Kako niko ne krene da sadi povrće, na primer. Nemaš posla, nemaš obrazovanja, imaš vremena, i vode, naći će se i komadić zemlje – dovoljno. I svima bude bolje. Klinka je mislila da je moja ideja prilično smešna ali sasvim simpatična. Otkako je postala ovako velika sve se manje pretvaram. Mislim da ona ionako ne očekuje više ništa vrlo veliko i značajno od mene.

Stigla sam do Destilerije. Tamo stalno nešto ruše pa grade. Stajala je skoro dvesta godina zaboravljena, i sada ne mogu da je isparcelišu da svima profitira dovoljno. Da mogu da naprave još nekoliko takvih na prevaru, oni bi. Ne znam šta ih sprečava. Prevare ovde idu prilično dobro. Sela sam na klupu, posmatrala okolo spore prolaznike i radne ljude. Jako lepo. Otišla na šoljicu začinjene čokolade, kupila par stvari u pekari i krenula kući.

U tramvaju jedna malecna klinka žute kose i u žutoj haljinici sedi na sedištu i od njega odskakuje, kraj nje sedi tata i pazi da se ne povredi. Gledam je i jasno mi je da u svetu ljudi nema ničeg lepšeg od devojčica tog uzrasta. Već negde od prvih meseci, ali naročito od druge godine života do polaska u školu, devojčice su čista nerazblažena magija ovog sveta. Nakon toga se skine poklopac sa kazana i jednu po jednu proguta ih mrak. Ali gledajući u tu malecnu jutros, i sa mojim blagom iz pekare, vratila sam se iznenada osam godina unazad, u jednu nedelju kad je klinka opet išla u Otavu i… – zapisala sam bila taj dan pa je ostao sačuvan. Zapisala sam kao što sve zapisujem, bez zadnjih namera, ali danas sam napravila grešku i umesto da se samo setim tog lepog dana, ja sam povukla paralele. Nisam trebala.

Bila sam bolja tih dana. I kao majka, i kao putnik u gradskom prevozu… u svakom pogledu bolja.

Bilo je

Mi smo sletele na Lester B. Pearson aerodrom u Torontu u petak. Mom strahu je trebalo još par dana da se prizemlji. Noćas oko 3, možda je bilo i 4 ili 5, on se konačno spustio na zemlju, vratio svojoj kući, i ubio me u snu. Desilo se vrlo prosto – avion se srušio i ja sam umrla.

Da se desilo tako gravitaciono efikasno – obrt i pravolinijski kolaps – je bilo pravo olakšanje. U snu je sve tako jednostavno. Moji snovi nisu uvek destinacije koje bih izabrala da imam izbora, ali poštena rešenja za komplikovane situacije nikad ne iznevere. Posle svih letova i nervoze prethodnih nedelja, verujem da je i strahu i meni laknulo kod takvog rešenja.

Kao da to nije bilo dovoljno, u istom snu umrla sam još jednom. Da sam sklona osećanju, osetila bih mali ponos pred činjenicom da me očito nije lako ubiti, iako ne znam zašto. Ponos je mali jer da je veliki zahtevao bi opis, poštovanje ili neku sličnu epiku, a verovatno i mesto u nekoj knjizi rekorda – ko je još dva puta umro u istoj noći i u istom snu. Kao mali može da zadrži svoje pravo lice, a i ne vidi se tako jasno koliko je glup.

Bila sam u vertikalnom položaju kod te druge smrti, što mi je isto drago, to mi je omiljena poza. Srce je prosto stalo i ja sam stala sa njim. Nema tu neke somnabulne logike koja zavarava. Bez srca sve stane. Stajali smo kao kamene skulpture, moje srce i ja.

Neko je stajao kraj mene. Neko nepoznat, nevažan, bez lica. Ispružio je ruku, bez najave, i udario me pesnicom po grudima. Nije bolelo, nije bilo ništa. I srce se probudilo. Zatim je probudilo i mene. Našli smo se bili u dvostrukom snu, moje srce i ja, zaključili smo kasnije, a i scena prethodne smrti je izazivala drhtaj u grudima. Kako bilo, probudili smo se, srce na svom mestu, i ja u krevetu, ležeći poprečno. Ponedeljak ujutro, prvi radni dan posle odmora. Svi će pitati kako je bilo. Bilo je.

Stolica, sto i na njemu kompjuter

Vratila sam se odakle sam krenula bila nekoliko nedelja unazad. To stvara malu konfuziju u filozofskom smislu a ni logika ne može lako da sagleda svrhu takvog jednog postupka.  Ekonomska računica sagledava, itekako, i nije joj pravo. Odmori, putovanja i slični izleti nemaju nikakvog opravdanja – previše koštaju, i na kraju se opet vratiš svom životu, od koga da je bio dobar ne bi ni odlazila. Na putovanjima se najčešće uželiš tog svog života koji si ostavila. Ne zato što on izgleda bolje sa distance, nego zato što te putovanja umore. Na putovanjima se uvek desi gomila stvari koje ti se ne bi desile da si sedela na stolici, za stolom na kome je kompjuter, i među tim stvarima ima dobrih i loših, kao i svuda. 

Posle tri nedelje kao da su prošle šest. Rekla bih i da sam se promenila. Kao i sve druge promene, i ova je samo privremena. Promene ne menjaju ništa ali ja postajem sve gora. (uzdah). Evo, već mi nedostaje jedno novo putovanje.