Vredi

Nije me očekivao. Sedeo je u zadnjem delu, kraj ulaza, sa dvojicom prijatelja. Nas dvoje nismo nikada sedeli pozadi. Nasmejao se široko, ustao, zagrlio me i napravio prolaz do četvrte stolice. Predstavlja me ostatku društva; jednog sam srela prethodno, drugog ne znam. Ne razumem zašto sede pozadi, set je već uveliko počeo. Ovde se od graje jedva šta čuje, a glas samo nekoliko metara dalje – glas zbog koga sam došla – je bolji nego što sam očekivala.

Ustajem i izvinjavam se uz osmeh – Ja ću preći napred, bliže bendu. Vidimo se kasnije.

Sedim za stolom tik uz muzičare. Bila sam dobro raspoložena, izašla uz slatki nagovor klinke u četvrtak uveče i nisam razmišljala kako će susret proći. Prošle su godine od poslednjeg. Sada uočavam male promene u dekoru. Klavir je nov. I dekoracije na zidu su pomalo smešne, ali neko ih je tu stavio punog srca, u naletu inspiracije. Muzičari su novi, i sa njima moj doživljaj. Uvek nov, je neodoljiv efekat svakog lepog doživljaja. Alex is extraordinary. Liči na urbanog drvoseču, u trenutnom modnom stilu među muškarcima, prelazi između grubog u nežno stvoreni na njegovom ličnom nasipu. Svakoj pesmi daje uvod i dimenziju za koju nisam znala. On ih tako lepo ispriča da bih mogla da provedem veče i slušajući jedino to. Istražuje ih, analizira, proučava… – ovo je njegova strast.  Gluva, slepa, alava, bezobzirna strast, i on njen rob i sluga.

Iskustvo je lepše nego što sam mogla da očekujem, iako nisam imala očekivanja, samo loš ukus neko vreme. Ali sada je to vreme prošlo.

Martin dolazi u toku pauze. Gde su ostali, pitam.
Otišli su kući.
Žao mi je da sam ispala neuljudna, ali ne puno. Svako je ovde iz svojih razloga. Moji su ovde, ispred mene. Martin je rekao za Alexa da je nešto posebno; i on je ovde zbog njega. Ističem opet da sam ga iznenadila i smejem se.  Krivo mu je, priznaje. On voli da sve predvidi, i sve zna bolje, ali se dosta dobro dočeka na nogama kad promaši. Uvek postoji i sledeći put.
Ne uvek, znamo i on i ja, ali dobro je da postoji.
Priča mi koliko zna o Alexu. Ne puno, osim da je proveo neko vreme u Njujorku i sada je ovde. Nastupa često, sa različitim postavkama. Ima velike planove, Alex, i veliki talenat. Uspeh je težak cilj. Ali to je njegov put. Nastupi na ovakvim mestima su blagodet života u ovakvom gradu. Videti talente u ovoj fazi, dobiti vrhunski performans na par metara udaljenosti, intiman, i pomalo gorak dah tuđe borbe i snova… bogato iskustvo. Ponese.

Martin izvlači iz torbe stranice papira. Krenuo je da piše opet ljubavnu poeziju, objašnjava. Čitam prvu stvar, i prepoznajem je. Malo je doterao, kaže. Jako je dobra. Mislim da ima veze sa mnom, ali nisam sigurna, ne sećam se jasno, i nije važno. Meni ne, ni njemu, pretpostavljam. Ako smo obogatili živote jedno drugom, to je najbolje što smo mogli dati, ili primiti. A jesmo. Ništa od toga planirano. I nije bilo lako.
Ali šta jeste lako.

Počinje novi set, i ja odlažem papire. Visoki ženski glas priča previše glasno u zadnjem delu kluba. Zahteva nešto napora da se ignoriše, od muzičara više nego od publike, verujem. Bilo je lako doći ovde večeras, vrlo malo napora uloženo. Imam slabost prema takvom konceptu prirodnog spontanog toka. Ali kad ne sanjam – slažem se, treba uložiti napor. Vredi.

Alex is extraordinary.

http://www.alexsamaras.com/listen.php

IMG_1202

Advertisements

Ep o Borislavu

Borislav je najveći deo života proživeo kao muškarac bez suptilnosti. To nije bilo neuobičajeno i  bilo je donekle i razumljivo – nije mu bila neophodna. Imao je dovoljno napoleonskih crta u karakteru – istrajan, vredan, samoživ, prek, privlačan ženama, dobar izgled i samopouzdanje inteligentnog lovca… – koje su ga u drugim okolnostima mogle dovesti do pozicije vlasti i moći nad drugima. On je nešto od toga postigao sa manjim redom veličine, i izgledalo je da je time bio zadovoljan. Borislav je bio ambiciozan, ali istovremeno i dionizijski sklon porocima, i kako nije čekao ni na koga a sigurno ne na život i pravi trenutak, on se dočepao poroka, i oni njega, vrlo rano. Ako se i zamislio nekad nad tim, a neizbežno jeste, bilo mu je sigurno od pomoći da se suptilnost nije motala po sceni. Samo bi smetala. Borislav je voleo žene kao što mnogi muškarci vole žene – na način koji žene ne vole – bio je dobar sin, i imao je Anu.

Imao je i Aninu majku, koju je zgrabio bio u pravom trenutku, jer to su bila poslednja vremena kad su lepotice još uvek živele u bajkama. Zatočene, mogle su da temperamentno treskaju vratima, bacaju suđe na pod, i planiraju bekstvo na belom konju, ali su neizbežno završile na isti način: ostarele, ili bi se razbolele i umrle mlade.

Kroz sve to je Ana rasla, naslednica dva samovoljna i velika karaktera, i jedva da je išta znala o svetu, ili sebi, kad je krenula da daje oduška svom strahu zakletvama – ona neće biti kao oni.

Šta je drugo mogla? Mnoga su deca pre nje sricala istu zakletvu i jednako čistog srca. I mada je Ana još od malih nogu gunđala na svakoga ko bi joj rekao da liči na oca (ona je želela da liči na mamu i svako ko bi joj to rekao je instantno osvajao njenu naklonost), dosta je brzo shvatila da sa takvom eksplozivnom smešom nema šanse, niti je karakter pitanje izbora – ali druge stvari jesu. Za razliku od svoje majke, oca, stričeva, tetaka, ujaka… Ana je verovala da je bekstvo u situaciji gde gubiš pobeda a ne poraz. Bolji Napoleon od Napoleona, mislila je Ana za sebe.

Prvo je pobegla od sitnog patrijarhalnog terora, odmah nakon srednje škole. Prvi put sama u svetu bez oca, Ana je kao prvu stvar entuzijastično krenula na audicije za standardne uloge. Kad je uočila da redovno propada kao Elektra, Ifigenija, Ofelija… malo joj je laknulo, jer nije imala predstavu da je svet pun tih uloga, ali brinula je kako će se snaći u svetu bez uloge, pa je probala opet i opet, odlučna da za neku mora da je dobra.

To nije bilo dobro vreme za Anu, ali ni za Borislava. Kako je Ana propadala u brojnim ulogama, u jednoj je bila iznenađujuće dobra: Borislav više nije imao nikakvog autoriteta nad njom. Kad bi se desilo da zaboravi, bio je surovo podsećan. Svi su bili iznenađeni time, uključujući Anu. Da je imala uzor, snašla bi se  bila bolje, ali Ana nije naišla ni na koga ko je mogao neke stvari koje je ona mogla, i ona je u svojim pokušajima bila vrlo nespretna. Sve se uči, i Ana nije imala od koga. Da su životne škole tako bolne verovatno niko nije mogao da joj objasni unapred, ali da je neko negde sačuvao bio par cipela za takve kao ona, ne bi se napatila večito nažuljana u pogrešnim cipelama. Mada, ostaje velika sumnja da bi Ana poslušala ikoga. Ona nije bila neumereno tvrdoglava, čak vrlo verovatno nije bila tvrdoglava uopšte, ali je bila vrlo svojevoljna.

U jednom naletu temperamenta, digla je bila ruke od uloga i audicija, javila Kanađanima da dolazi, i obrela se sama u svetu. Koja je to katastrofa bila, mala Ana je i danas gleda kao čudo. Naime, Ana je shvatila bila nešto što brojni revolucionari i napoleonski nadareni individualci nauče prekasno: kad se nađeš u situaciji da napraviš nova pravila, ako već nemaš dobro osmišljen i overen Ustav, you are screwed. Revolucije, imperije, države, korporacije, kartele i individualne živote vodi organizacija – dobra ili loša. Napoleon je bio zabavan dečko, ali pojeli bi ga bili pre ili kasnije (kao što jesu) istim sistemima koji su bili tu kad je došao, i nastavili kad je otišao. Ani Napoleon nije nikada bio privlačan, pa bi tu lekciju moguće pogrešno shvatila i da joj je neko ispričao. Svejedno joj nije mogla pobeći. Svet je postojao oduvek, i video je više Anâ nego što je ona mogla i da zamisli.

U međuvremenu je Borislav prolazio kroz faze života koje ne zaslužuju euforične prideve. Sa Anom jako daleko, kad je mala Ana došla ta udaljenost je izgledala još mnogostruko veća, on je nastavio svoje sporo upoznavanje sa suptilnošću, za koju je sada imao vremena budući da je živeo sâm, u međuvremenu se i penzionisao. Ana je našla razumevanje za dobar broj godina i postupaka, tamo na svom kraju sveta,  pošto niko ne pronađe ništa novo kad ode na kraj sveta, samo sagleda stare situacije bolje.

Kad Ana i mala Ana dođu u posetu, Borislav postane jako emotivan. Desi mu se da se zaboravi, iako se on trudi, ali nije lako sedeti na buretu od karaktera koji nikada nije morao da se smanji i potrudi oko cipela, uloga, i audicija. Ana ga samo pogleda, i on se seti svoje nove suptilnosti, pa se povuče da pronađe gde mu je ispala. Ana je shvatila bila tokom godina da Borislav ne poštuje žene, što se sigurno nije promenilo jer suptilnost koja se prihvatila zadatka sa njim nije bila neka vrlo evoluirana i svestrana, ali je Borislav naučio da pravi izuzetke. To je ne mala pobeda, iako se Ana ne oseća pobednikom. Da ne poštuje žene je Borislava koštalo iako ni blizu koliko i žene koje su to spoznavale iz ličnog iskustva. On joj se više dopada ovako, i poštuje da to što sada okači suptilnost oko vrata je veliki korak koji nije morao da iskorači i on ga je izabrao od svoje volje, ali. Ona bi volela da su svi troje iz originalne porodice, sada i mala Ana u krugu kao četvrti član, imali široka Marsovska polja na raspologanju umesto uskih cipela da razviju svoje zastave, odigraju koju ratnu igru, i pomire se kako treba, bez tesnog poraza. Jer šta su drugo uradili, Borislav i Ana – Anina majka nije istrajala – osim što su bosonogi naučili da pričaju tišim glasom, ili ne pričaju uopšte.

Home

In his poems
Chinaski is rarely alone

I don’t know if
his women loved him
I don’t know if
he loved them
It is not that obvious
despite the poetry

It mattered to him
to always have
a woman close
That way he would love
wage war or feel lonely
never leaving the apartment

I find great deal of comfort
in that picture of Henry
With his women and cats around
he was the centre of domesticity

Trio

Klinka obožava Flojda. On je grize i gnjavi, i ona se naljuti kad je baš ogrebe (često), ali sve to ispari instantno jer se ona seti kako da ga poljubi, ili je on nešto uradio, ili je prosto milina jedno od njenih prirodnih stanja i tu nema mesta za drugo. Zanimljivo je posmatrati je u toj ulozi. Potpuno mi je nova, i mila, i ne iznenađuje me, ali je sve ipak novo jer ovde nismo bile. Da se tako prirodno snašla u novom ambijentu je dobro. Da istovremeno sve iz nje izvire – i dečja razigranost i tinejdžerski temperament, i nežnost, i… ma, jako je zanimljiva. On nju jednako obožava. Imamo i nas dvoje lepih trenutaka (kao i jako loših), ali recimo – dođe klinki drugarica, i Flojda ne zanima da bude bilo gde drugo nego u sobi sa njima. Kauč je klinkin već dugo – sada se njih dvoje otimaju za primat (postoji na kauču najbolje mesto, i svako upravo njega želi). Izvali se i u mom krilu (kad sam na kauču), ali kod nje redovno. I grize je neumorno. Stvarno je u tome neumoran. Valjda mu je slatka i može da je istražuje neprekidno a da nije odmakao dalje od prve dve tačke. Prosto je ona puna života, i Flojd jednako, pa kad nemaju šta drugo da rade mogu da mere to što imaju, te svoje kipuće živote.

Nasuprot tome, ja bih se Flojda oslobodila bez oklevanja (iako sam ga zavolela), ali ljubav nije lek za sve, naročito ne za umor i dugu listu mrzovolja. Mazim ga, hranim, počistim šta napravi, i nekad to obavim namršteno a nekad se ne bunim. Računam da smo svi troje na ovom mestu kao na stanici. Odavde će nas putevi odvesti u raznim pravcima. Klinka je klinka još malo, i nema određene planove ali računa da će krenuti van kuće za par godina, i tome se raduje, kako i treba. Ja osećam da se život menja makar ja ne uradila ništa, ali činjenica je da ne umem da ne radim ništa, pa ću i ja krenuti nekom stazom. Dobro je da volim da hodam, poslužiće. Flojd je divlja zverčica bačena u naše živote, kao miris šume u betonu, i istovremeno inspiriše na nežnost i podseća da je divljina samo koji milimetar ispod kože. Ne bih poverovala da mi je neko pričao, ali mislim da je sasvim realno da smo jedan prirodan trio. Tri života, tri životinje, tri životne prilike. Civilizacija svrati nedeljom.