Fino društvo

Rešila sam bila tokom jednog napada rešenosti da volontiram. To spada u one stvari gde okolina ima uticaja na tebe čak i kad si svesna toga i opireš se. U stvari to nije sasvim tačno. Okolina ima najviše uticaja na mene kad me nervira, a volontiranje je bio čist slučaj sopstvenog interesa. Mislila sam da bi bilo dobro za mene da probam tako nešto nesvojstveno mom karakteru. I kome ću ponuditi svoje skromne sposobnosti i ne tako puno vremena? Jednoj od manjih umetničkih organizacija u gradu koja se održava u životu zahvaljujući fondacijama, poreskom sistemu i entuzijazmu volontera i familija umetnika koji im čine. Takvih ovde ima bezbroj a ovu sam izabrala zato što sam im na mailing listi pa su mi bili pri ruci kad me je snašao napad inspiracije oko volontiranja i njihov mail se pojavio u mom inbox-u; prosto je jedna stvar klizila glatko ka drugoj. Pronašla sam na njihovom dobro ogranizovanom sajtu ko je zadužen za volontere, poslala moju ponudu sebe i svog vremena u kratkom mail-u, i bila vrlo zadovoljna sobom.

Možda su imali dovoljno volontera. Možda je moj mail otišao u spam. Možda… Nisu mi odgovorili. U međuvremenu sam mogla da potražim negde drugo da volontiram, ali moja inspiracija nije dugo trajala. Što mi nije umanjilo frustraciju da su tako nevaspitani.

Odgovor je stigao tačno mesec dana kasnije. Bez izvinjenja za kašnjenje. Sa uskličnikom na pravom mestu i gomilom pravih reči, i obaveštenjem da će mi obavezno javiti kad im se otvori pozicija za volontere. !? !? To nije bilo sve. Dok čekam da me pozovu, tip koji se zove Brad, traži da mu pošaljem svoj najnoviji rezime po kome će on moći da vidi za šta sam dobra, ili kako on kaže, koji su moji talenti, pa da oni mene bolje upoznaju, plus ja kažem koje me sfere aktivnosti zanimaju… i tu konačno shvatim da osim nenormalnosti samog života ja most definitely nisam normalna. Pa volontiranje jeste posao – još jedan, dodatni, posle-posla posao! Kome to treba!? !?

Uvređenosti što mi nisu odgovorili na vreme, niti su se izvinili zbog kašnjenja, se pridružila uvređenost da mi traže rezime, a na kraju svega, ne trebam im, i ne libe se to da kažu. Odgovoriću u ponedeljak da sam u međuvremenu našla drugi angažman, što nije neistina jer sam rešila da se kompletno i isključivo bavim sopstvenim životom i talentima a tuđi talenti mogu da se kače nekom drugom, sisaju energiju, hrskavicu i slična meka tkiva, ja sam ovde – na svetu – isključivo iz sopstvenog interesa. Da sam tu lekciju tako jeftino platila je pravo čudo jer u ovom gradu život postaje skuplji iz minuta u minut. I tako sam iz silnih uvreda došla do zadovoljstva. Vrlo neobično, ali ovo je čist, nepomućeni profit. Jako sam zadovoljna sobom.

Nedavno sam u biblioteci odšetala do police na koju obično ne obraćam pažnju i na njoj našla knjige koje su vrlo popularne i uzimaju se pod strogo kontrolisanim uslovima: samo na nedelju dana, i bez produžetaka. I tu sam spazila novu knjigu E.L. Doctorow-a. Sumnjala sam da ću imati vremena da knjigu pročitam za nedelju dana ali me to nije sprečilo da je uzmem. Od sedam dana prošla su tri pre nego što sam je uopšte otvorila. Čim sam je otvorila odmah mi se dopala. Neverovatno mi se dopala. Nisam žurila sa čitanjem, uprkos znanju da je neću pročitati do sedmog dana. To su prosto različite stvari.

Čitala sam u petak uveče; u subotu sam je ponela nazad u biblioteku. Pred bibliotekarkom sam mogla samo da je ostavim, ona bi je registrovala i vratila na mesto, ali sam rešila da knjiga zaslužuje bolji rastanak i bar jedno pitanje sa moje strane – izvinite, možete li mi reći kada će knjiga preći na normalne uslove tj. nisam stigla da je pročitam pa bih rado da je uzmem kad je dostupna pod normalnim uslovima i za normalne ljude u našim nenormalnim životima? I tu me bibiliotekarka sitnih kostiju i velikih naočara obavesti da oni kod tih popularnih knjiga imaju bar još jedan primerak u normalnom opticaju i, ček da pogledam, knjigu imamo na polici. Takva jedna kompletno nelogična konfiguracija bibliotekarskog sistema me je ostavila bez reči a tek neočekivana sreća da kad sam jednu knjigu ostavila druga me je pronašla me je načisto sludila između podeljene lojalnosti i radosti, pa sam se samo brzo zahvalila i istrčala iz biblioteke sa mojom istom a sasvim novom knjigom koja me je opet pronašla.

Sada knjigu čitam kako treba – i uživam. Nosim je sa sobom gde god da krenem, i kad mi u kafiću za stolom pored sedi neki tip koji priča u kompjuter nonstop, što znači da ga neko sa druge strane sluša bez reči, jadnik, ja se samo premestim na drugo mesto jer neću niko da mi kvari uživanje. Homer i Langley su i naslov i junaci knjige. Dvojica braće, koji kako vreme i njihovi životi prolaze postaju sve veći ekscentrici, i kroz njihovu priču se slika grad – Njujork – i dobar deo prošlog veka a u stvari ljudska priroda i – ovo je najneverovatniji i najlepši deo – sve to bez ikakvog zla. Only matter of fact. I sve vreme je to tako tragično, smešno, dirljivo, i jezik kojim je knjiga napisana jednostavno poetičan da sam, priznajem, svim srcem uz ove fiktivne likove kako, bojim se, nikada ne bih bila uz umetnike kojima bih volontirala iako je malo smešno pričati unapred kad ne znam, ali mislim da ipak znam. Ono bi bio posao i oni su svi od prvog do poslednjeg u ulogama kao radnim odelima, i umetnici i volonteri, a ovo… ovo su svačija posla. I tako je to nenormalno normalno, ili je bar tako opisano od strane autora, da su me podsetili dvojica braće kako mi je oduvek najgora karakterna osobina bila nedostatak ekscentričnosti. Ili nedostatak hrabrosti za jednu. Ne znam koja je najpribližnija dijagnoza, nije ni važno. Pitam se samo da li ima nade za mene, i gde se to kupuje ili hvata,  jer kad ostarim šta ću drugo sa sobom nego da budem ekscentrična – neće me u volontere, neću igrati karte sa drugim matorcima, većina ljudi koje poznajem su neoprostivo dosadni već sada, a i internet će mi dojaditi jednog dana, neizbežno je. Jedino se sada brinem što mi je ostalo samo dvadesetak strana do kraja a njih dvojica su tako fino društvo.

Advertisements

11 thoughts on “Fino društvo

  1. Priznaj da si imala snažnu želju da odeš do onih umjetnika i spičiš im jednu finu bombicu u prostorije :p

    Zapravo, mislim da ti se u ovom tekstu dijalektički razvijaju dvije emocije. Prva je ona iskonska, emocija straha, jer te odbijaju čak i oni koji traže volontere :p Druga je, svakako, emocija samozadovoljstva (sigurno da ima i neki adekvatniji naziv, samo ne mogu odmah da se sjetim ovako bunovan), fino formulisana kroz obavještenje da si uvijek u stanju da izabereš onu PRAVU knjigu, od toliko njih na policama biblioteke 😉

  2. Nije bas tako 🙂
    Bradliju bih rado jednu pesnicu u nos, ali protiv umetnika nemam nista.
    Biti odbijen je upravo to, iskonski strah, i ja sam ga osetila nebrojeno puta. Nisam ga ocekivala sa ovako jednom mizernom stvari, ali sta ja znam o volontiranju, Ovde se dobar deo ekonomije i drustva oslanja upravo na volontere, i neophodno je cak za karijeru. Napravili su neverovatan sistem.
    Da, nikad ne bih ocekivala da budem odbijena i od tako nekih marginalaca. Iako to oni ocito nisu, a sigurno to o sebi ne misle.

    Ovo drugo…samozadovoljstvo – ne verujem da je ‘samo’ tu bitan deo. Prosto zadovoljstvo. Mogla je knjiga i da padne s neba meni u krilo, sve su to slucajnosti koje nekad ispadnu ovako nekad onako, ali da je ispalo ovako dobro ovog puta – da, prosto zadovoljstvo. I jos, taj ekstra korak, to pitanje u biblioteci umesto da prihvatim pravila, to je najbitniji deo. Oni su uvek ljubazni, i pravila su pravila, ali pitanjem ne da prekrse pravila vec kad ce postati efektivna druga pravila, tu sam otkrila celi novi svet mogucnosti, pa jos ta kap srece da je knjiga bila tu… Treba ici za onim sto zelis. Ne na silu ni protiv pravila uvek, prosto pitati. Bila je to jedna dobra lekcija koja se zavrsila velikim zadovoljstvom. A i ona prva se zavrsila nekim zadovoljstvom. Ne bi se ocekivalo da su slicne stvari ali povezane su.
    Rekla bih 🙂

  3. Opet koincidencija.
    I ja sam se ne tako nedavno prijavila za volontiranje u jednoj umetničkoj organizaciji.
    I ja već polako počinjem da verujem da je moj mejl u spamu.
    Jedino što ja još uvek nisam odlučila šta ću im odgovoriti ako me udostoje odgovora posle mesec dana =/
    I što se ja pitam koliko volontiranja nije previše volontiranja =)

  4. Ah pa to kao dve koincidencije apsolutno potire mogucnost mailova u spamu. To oni tako rade, to im je SEO.
    Nema potrebe za zurbom i smisljanjem odgovora unapred. On ce se vec pojaviti sam od sebe kad odgovore.

  5. Budale, ja bih te izabrao :)))

    Aham..mlada revolucionarka 😀 Vidim da si duboko zakoračila u tajne matriksa-pomjeriš jedan elementić, ohoho, cijeli sistem se mrducka, i za tili čas već pobjeđuješ metke, tajne agente u bibliotekarske službenike 😆

    Šalim se malo, nemoj se ljutiš 😉

    I, konačno, super ti je tekst, čim grabnem malo vremena pročitaću još neke tvoje postove 😉

    pozzz 🙂

  6. Vajni sam ja revolucionar. Sve se svodi samo na reci i nesto malo ne previse neudobnog nonkonformizma. A nisam ni mlada. Imam klinku od 13 godina, i sve manje hrabrosti sto je ona veca. Ali stoji da umem da slozim pricu 🙂
    Stvarno je to tacno sa matriksom, oni su to razradili na visokom nivou prezivljavanja vrste ali jeste tako cak i sa obicnim slucajem biblioteke i ove moje knjige. Lepo je kad se to vidi na primeru kada ulepsa svakodnevicu. U one druge varijante ne volim da zalazim. Sto dalje od njih 🙂

  7. Divno – e, sad cu morati da razmisljam i o volontiranju…a taman sam smislila da se borim neradom i budem izdrzavano lice koje pije kafu na teret drzave……
    A mozda i uspem i oduprem se ideji o volontiranju!
    Svraticu da procitam jos nesto sta si pisala, mozda dobijem jos neku ideju koju treba da izbegavam! Dopada mi se kako pises!
    Pozdrav od Radice

  8. Nisam o tome razmisljala ranije ali moguce je da se ovde moze naci cela lista ideja o tome sta i kako NE raditi 🙂

    Sto se tice volontiranja ne sme se zanemariti licni interes kao motivator. Pricaju drugi (a ja eto nisam uspela da proverim) da je to odlican nacin – bez vece obaveze – da se prosiri broj poznanstava tzv. network, a to je ovde SVE. Uvek je najbitnije koga znas. Nije nebitno sta znas, ali izmedju ta dva nema poredjenja.
    Tako da postoji poslovni tj. profesionalni networking (koji mi ne lezi) i onaj drugi gde se slede interesovanja, za koji isto nemam nekog smisla. Sve sam ovo znala i ranije ali sam prosto bila radoznala.
    Posto ce moja klinka morati da se angazuje narocito u srednjoj skoli (to se ovde usadjuje deci od malih nogu kao i sve kulturne bastine i lose i dobre) nije nemoguce da cemo se volontiranje i ja sresti opet u buducnosti ali cu mu od sada prilaziti puno drugacije. Pomoci od srca je neophodno uvek i svuda ali volontiranje kao institucija… nismo jedno za drugo.

    Lep pozdrav i hvala na komentaru.

  9. На горе наведену тему, Ивана, неке ствари овде из Србије изгледају лакше решиве. На пример, добровољци: у ратовима који се нису догодили, добровољачке српске гарде су добровољно ослободиле хиљаде породица њихове имовине, па се дошло до следећег парадокса, када Мујо, мучени, пита Хасу куда ће када се све ово једном заврши:
    – А куда бих, него у Високо, тамо су ми сви моји. А куда ћеш ти? – пита даље Хасо
    – У Никшић! Тамо ми је све моје – и фрижидер, и телевизор, и намјештај..
    Тако да ми се јавља, некако, да овде баш и није популарно волонтирање – осим уколико се неки договоре да оформе невладину организацију (НВО/НГО) – е, еее, ту је такође веоома битан одговарајући networking.. уз све оне мученике којима помоћ треба до неба, макар и као векна хлеба..
    Добро си рекла: волонтирање као институција – нисмо једно за друго 🙂

  10. Eto jos jednog ugla, Gorane. U poredjenju, moje motivacije iako ne narocito casne… pa, bas si me zamislio. Iza onih koji motivisu i onih motivisanih uvek stoje neke lazi. Steta za volontiranje, ono u sustini polazi s dobrog mesta u ljudima. Ali nije dugo proslo dok se neko dosetio.

    Ovo sa Mujom i Hasom, kao i uvek – heartbreaking 😦

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s