Good Morning, Friday

U vremenu pre ovoga, kada je sve išlo mnogo sporije i ja imala luksuznu ulogu nekoga ko ne obraća pažnju na vreme osim da ga posmatra kao zanimljiv objekat u apstraktu, moj život je bio pasivan jer mi se nije učestvovalo u njemu (kako lako luksuz preraste u dekadenciju i bezobrazluk). U prezentu koji je postao omniprezent, vreme prolazi takvom brzinom da na svakih šest meseci uočim da sam izgubila prethodnih šest a da ne znam kako, ili znam ali ih nisam osetila tj. nisam ih ni izbrojala, niti upisala u kalendar – uopšte ih nisam primetila, iako su oni bez ikakve sumnje prošli ovuda. Čudna je trka u pitanju, jer nigde ne stižem, a često i padam. Pasivan život, samo iz drugog ugla; i ugruvan prilično.

Dobar deo tog vremena je progutan poslom, odlaskom na posao, povratkom sa posla… Od vremena koje preostane u danu, ono se podeli između klinke koja je istovremeno neodoljiva i naporna, ishrane, i spavanja. Posao često sanjam, kuću ne čistim, klinka uglavnom pere veš (i zatim ga istovari kao dizalicom na moj krevet, gde provede sledećih par nedelja na gomili koja se smanjuje, do sledećeg pranja), i tako vreme netragom nestaje. Pokušavam poslednjih nedelja da napišem zašto nisam pesnik, a na temu svog prozaičnog života, samo ne stižem. Trebalo bi to da bude nešto kao manifest. Prilično jadan, ali boljeg trenutno nema.

Osim jadnog manifesta, nemam vremena ni za druge ljude. Povremeno pomislim kako bih volela da vidim lica drugačija od svakodnevnih, ali ne znam gde bih te susrete smestila. Još je gore da ne znam ni šta bih im rekla, tim drugim licima, jer, ispostavlja se, misaoni život pre ili kasnije počne da liči na fizički život, i ovi moji su par koji se uklapa u opšte sivilo. A inače je napolju stiglo proleće. Pravo pravcato, nečuveno u pisanoj istoriji ovog kraja. I zima je bila blaga, isto tako rekordna, i sa svim tim blagodetima oko nas, ja a verujem i svi drugi smo sve vreme te nepostojeće zime čekali da ona na koju smo silom prilika navikli dođe, pa smo tako propustili ovo čudo nezapamćeno. Proleće je nemoguće promašiti jer je sve odjednom počelo da cveta, pa se čak i ovakvim bedno nastrojenim kao ja desi da se nasmeše kad nisu očekivali. Bilo je i par lica koja su izgledala sasvim prihvatljiva, ali shvatila sam vrlo brzo da su mi dosadni, verovatno zato što sam ja dosadna, i nije mi se dalo da proširim taj krug.

Kad sam ono pre godinu i po dana pisala o procesu nalaženja posla, tj. učlanjivanja u klub u kome svi žele da budu i iz koga bi pobegli glavom bez obzira, sve sam rekla kako jeste. Mrzim tu osobinu kod sebe. Da vidim stvari kakve jesu i to što vidim je magičan svet, ne bih se žalila, ali ovo što gledam je antiteza tome, i limiti moje mašte i debljina kože su davno prekoračeni. Naravno, stvari su daleko gore.

Ako živiš u svetu bez ambicije i/ili pohlepe
pregaziće te  tuđe ambicije i pohlepa
Ako imaš sopstvene ambicije i/ili pohlepu
vreme će ti otići na borbu sa tuđim
Ako se desi da u toj borbi opstaneš
– što se smatra velikim uspehom, s pravom –
verovatno ćeš u nekim trenucima introspekcije
priznati da je to pobeda samo utoliko
da nije loš poraz (koliko je mogao da bude)
A ako se nađeš među ljudima koji vole status quo
– kojih isto ima priličan broj-
ta suspenzija u praznini će te  pojesti
bar koliko i sve ono što te je jelo
ili pokušavalo da sažvaće prethodno
Pri tome ne moraš da budeš ni naročito jestiv
ni svež
ni ukus dana
ni začinjen kako valja… – ništa od toga
Prosto ti se stvari dešavaju
zato što se dešavaju, i ti si tu
U svetu
Naravno, duh vremena te i dalje gura
da zgrabiš svet u šaku, i što da ne
bez šake se može
jer svet će je sigurno pojesti
Poješće i ostatak
Stvari se dešavaju zato što se dešavaju, i ti si tu
Kad tebe ne bude bilo, dešavaće se drugima

Depresija koju posedujem, od vrste gde ste oglodana jabuka, ne znači da se ne uočava lepota, ili se zaboravilo šta me čini srećnom, ne znači ni da se ponekad ne nasmejem, ili osećam prijatno. Ono što se postojano gubi je sposobnost da se radujem. Bojim se – koliko depresija dopušta duboke emocije, iako joj je strah verovatno najveći izazov – da u jednom trenutku taj gubitak postane nepovratan. I tako osušenu, svet će nastaviti da me žvaće, jer on ne zna drugačije, a ima osušenih poslastica koje su baš vrhunske. Ja neću biti od tih kad moje vreme dođe, ali to nije važno.

Džo se dao u pravljenje kolača kao način borbe sa svojom mukom. Nikad se ne žali, dok ja, na primer… Vrlo je simpatično kako se on, vrlo muževan tip, bavi poslastičarstvom, i onda podeli sve komšiluku, jer šta da radi sa tolikim kolačima i tortama. Ja sam pre neki dan, inspirisana njegovim primerom, rešila isto da probam sa pravljenjem kolača.  Stvarno prija. A kolač je ispao vrhunski. Džo mi je pohvalio i prezentaciju. Simpatične male stvari, iako dobar kolač spada među veća zadovoljstva u životu. I kad imaš kolač u rukama, prosto te niko ne pita kako si, i ti ne moraš da govoriš da si dobro a to ne misliš ili da si loše i to zažališ.
Možda ću nastaviti sa kolačima, možda neću. Možda ću izaći večeras, možda neću… Kad bih naišla na ulici na vudu čarobnicu, možda… I don’t think so. Ali vrti mi se u glavi ona pesma Cole Porter-a, You do something to me, and that whole vodoo thing, pa možda zato umišljam da vudu čarobnice prolaze ulicama. Sa malim tašnicama. U njima se neki vudu sprema, ili dobar tip drema, ali nikako dosadan, uh što ne volim kad je neko dosadan, i… tako. Good morning, Friday, htela sam da kažem ovog jutra, ali nisam. Može i sada, dok pada mrak.
Good morning, Friday
I love you
Osim klinke, ponekad Tijani, i finoj dami iz Otave, ne govorim nikome I love you. Kakva šteta. Izgubi se mesto, i nešto – od onih najboljih, probranih, kad prođe dugo između ‘iloveyou’s. Verovatno niko nije kriv, ako i jeste, ne krivite ga. Samo recite, ako možete. Gledajte svoja posla.
Kraj lekcije. Mrzim lekcije van škole. Zato što te u školi edukuju kako da porasteš, a ‘međuljudske’ lekcije te tretiraju kao imbecila. Čak i pričaju sporo, za slučaj da ne možeš da pratiš. Nazadovanje u svakom pogledu. And plenty of ‘Idon’tloveyou’s.
Good morning, Friday.

Advertisements

2 mišljenja na „Good Morning, Friday

  1. , i tako vreme netragom nestaje.
    Tempus fugit, мудро кажу у доњем Срему 🙂 .. а шалу на страну, језиво је како нам бежи, лети, заиста – али то је исувише ружна прича за један леп пролећни викенд, и овде га напокон имамо.
    Него, главна тема твоје приче је права тема: изнад сваколике лепоте је оно једино право, љубав. А од свих силних волимте/неволимте, обично на крају испадне баш како и кажеш на самом крају:
    plenty of ‘Idon’tloveyou’s.
    За леп викенд, ваља се мало орасположити уз осмех генија ( I can’t Stop ЛАФИНГ You 🙂 🙂

  2. Tempus fugit, and then there is timeless.
    Hvala za ovako lep ‘good morning, Saturday’ 🙂
    Uh, stvarno je lepo.

    Zanimljiva stvar se desava sa klincima, i jos sam pitala klinku da mi objasni.
    Kako salju SMS poruke neprekidno i brze nego sto oko moze da prati, uvek ih zavrse sa ily (i love you). I ona kaze da svi to rade, cak i dobar broj decaka. Sto je novi vrli svet. Isti shit, ali neke stvari se promene. Najvaznije je da ih oni sami menjaju. jer vecina ce im biti servirana silom, i vec jeste.
    Ja se pridruzila pokretu, iako ne bez otpora u pocetku. Valjda smo mi namcori odgajani da je reci ‘i love you’ nesto kao podici kamen od dve tone na gladan stomak. Pa izbegavamo.
    Go figure.

    Ovde je ove nedelje vreme bilo ne prolecno nego letnje, a sad se malo spustilo, ali napolju magnolije procvetale. Kao da smo na jugu 🙂

    Uzivaj u vikendu, dragi Gorane.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s