U Briselu (1)

Bilo je lepo u Nici, i bilo nam je žao da odlazimo, ali mnogo smo se radovale dolasku u Brisel. Obrazac smo sada već uvežbale: na putu provedemo najveći deo vremena u društvu, zatim dolazi jedan period – obično na kraju – kada dobijemo i malo vremena za nas. Samo nas dve. I ti kratki dani neretko ispadnu najlepši. Uvek drugačiji, plus njih rezervišemo za mesta gde lutamo ulicama, otkrivamo mesta, ukuse, imamo vremena za priču, nikud ne žurimo – ima tu sakupljenog pravog blaga.

Brisel je bio isplaniran za taj deo našeg putovanja prošlog leta. Imale smo šest dana i ja sam pred polazak provela dosta vremena istražujući šta sve treba videti, okusiti, koja mesta van Brisela posetiti, što je baš zgodno kad je Belgija tako mala zemlja, a imale smo i otvorenu mogućnost da ako se baš uželimo Pariz nije puno daleko vozom, i mi ćemo otići na jedan dan. Da možemo, da radimo po svojoj volji ili inspiraciji, je veliki deo zadovoljstva kod putovanja na koja nas dve idemo. Odnosno, tako je sa mnom, ali mislim da je i klinku uhvatilo. Ukus slobode u takvim okolnostima – tanke šnite frivolnosti – je neodoljivo zavodljiv.

U Briselu je sve ispalo puno drugačije. Naime, u njega smo stigle jako umorne. Tokom dve nedelje u Nici, nisam jednu jedinu noć prespavala ni polupristojno i uprkos dugogodišnjoj navici funkcionisanja sa svojim oblikom insomnije, bila sam iscrpljena. Klinka stvari podnosi daleko bolje ali i ona je bila umorna. Tako da kad smo stigle vozom od aerodroma u grad i shvatile da je naš hotel bukvalno preko puta stanice, pa čak nije bio ni put u pitanju nego nešto nalik na uspavani popločani trg – prava agora iz hipermodernog scenarija – i mi ušetale ležerno u hotel – Le Meridien, jedan od najboljih u gradu, za koji sam našla povoljnu cenu na Internetu – preplavila nas je široka delta sporog zadovoljstva: stigle smo.

Čak je i grad bio odraz te reakcije. Uprkos lokaciji u samom centru i brojnim turistima, ritam Brisela je bio spor, opušten, vrlo neobičan za jednu metropolu. Verovatno su mnogi ljudi započeli bili svoje odmore baš tog vikenda, prvog u avgustu, pa je grad bio u svom letnjem izdanju egzodusa, ali nama su uzroci bili nebitni. Posle bliskog susreta sa mediteranskim suncem i dana provedenih u tesnom, bučnom Starom gradu Nice, ušle smo u hotelsku sobu u kojoj se jedva čulo tiho brujanje ventilacije i rashladnog uređaja, i po sredini je stajao i najveći deo zauzimao široki krevet pokriven slojevima najbeljih među belim perinama. Klinka je vrisnula od sreće kod tog neočekivanog upoznavanja i bacila se s mesta gde je stajala unazad, raširenih ruku, zatvorenih očiju, te potonula u beloj peni pamukom obloženog guščjeg paperja kao u apsolutni, zasluženi raj. Ne može se poreći luksuzu da ima jednu stranu koja nikada neće potamniti: mi smo stvorene za njega. Ili on za nas. A perfect match, ako je ikada jedan potreban za primer.

Kupatilo je blistalo od uglancane keramike, u velikom ogledalu smo se divile našem mediteranskom tenu, i prva stvar posle ležanja na krevetu je bila da se jedna za drugom uvalimo u kadu i lenčarimo, topimo se, i uzdišemo od sreće. Brisel je čekao napolju, sve na dohvat, i istorija i muzeji i kraljevska palata, ali mi smo bile zauzete uživanjem. Do not disturb, je bilo okačeno spolja na vratima naše sobe svakog dana.

Te noći sam spavala. Prošle su godine otkad sam mogla pošteno da primenim taj glagol na svoje noći. Niti verujem da me je klinka ikada videla tako nasmešenu kao tih dana u Briselu.

Naša rutina se vrlo brzo stvorila sama: iz sobe nismo izlazile pre podneva, precrtale smo sve planove, naročito one za putovanja van grada (napravile jedan izuzetak za posetu Brižu), i posle svakog izlaska vratile bismo se da malo odmaramo, pa izašle opet tek u neko doba kasnije. Ništa nije postojalo što je bilo važnije od uživanja je bio moto naše posete Briselu, i ton toj i takvoj filozofiji je dao krevet u sobi broj 527.

Kad jesmo izašle, tog prvog dana, pa i svakog kasnije, bilo nam je prosto neverovatno koliko je sve bilo blizu. Iza hotela je bio trg Marché aux Herbes, koji je vrveo od aktivnosti, ispunjen ljudima, kafeima, restoranima; ulice su se granale pod različitim uglovima i dobar deo njih je vodio na Grand Place, koji i kad bi se gledao svakog dana jednog dugog života prosto ne može da izgubi veličanstvenost. Iako je vreme u Briselu strahovito promenljivo, bilo je sunčanih perioda, bez oblaka na nebu, kada se jasno videlo da je severno nebo puno drugačije od onog južnog, na Rivijeri. Možda su bile u pitanju i boje arhitekture, pa oblici krovova koji su dodirivali nebo, sigurno da jesu, ali bilo je neobično lepo uočiti tu razliku.

Gužvu u tom delu grada su uglavnom činili turisti, ali lokalni ljudi bi se pridružili u najrazličitijim svojstvima. U Briselu ima neverovatno puno muzičara na ulicama, uglavnom klasičnih. Jedan gudački kvartet virtuoznih izvođača je svake večeri svirao pred ulazom u Gallerie de la Reine, prekrasan pasaž iz 19-og veka, koji je iznutra i uprkos neprekidnoj gužvi izgledao kao deo nekog magičnog pozorišta, ili bar predstave koja živi svojim životom unazad ko zna koliko godina i vekova. Tu je bio i jedan od restorana koji je bio preporučen za belgijske specijalitete: La Taverne du Passage, gde je klinka probala waterzooie de volaille aux petits légumes, što je isto bilo pribeleženo na listi preporuka i došlo je u jednom povećem bakarnom ili mesinganom kotliću sa kutlačom unutra da se ona posluži po volji. Ja sam izabrala za sebe krokete od sira, koji su bili jednako dobri. Iako sam imala ambicije da baš probam svašta, u okviru mog repertoara ishrane bez mesa ali sa morskim plodovima, moj stomak nije bio raspoložen, naročito kad je pred kraj boravka u Nici Diana ispunila sebi želju da u tradicionalnom ribljem restoranu uzme najveću moguću ponudu morskih proizvoda, što je izgledalo vrlo unapppetizing, moram priznati, pa su mi se sve gurmanske avanture istopile,  i to je bila velika šteta jer Belgija je zemlja gurmanluka. Srećom pa me nisu napustile sklonosti prema čokoladi i slatkišima, koje stomak daleko bolje podnosi. Iako nije dugo prošlo kad nam se smučilo da na svakih desetak metara a obavezno na svakoj raskrsnici vidimo iste čokoladne radnje koje su od dana svojih početaka prešle u ruke i vlasništvo globalnih korporacija, i u ovoj prestonici čokolade to znači da će oni svaki slobodan prostor, naročito onaj najbolje izložen, zauzeti da bi gurali svoju robu i u tome nemaju nikakvu meru. Kakao je kao i šećer fina materija sa vrlo gadnom istorijom, i mada se oduvek strogo obraća pažnja da ni kap znoja i krvi potrošenih u njihovom stvaranju ne uprljaju uživanje u krajnjem produktu, ovakva overkomercijalizacija prosto zaudara. Ali sam ja imala svoje beleške i preproruke uvek sa nama, pa smo fino zaobišle svu tu komercijalnu razuzdanost i pronalazile najfinija mesta, sa najboljom čokoladom, najboljim dezertima od čijeg ukusa se tope nepca i skoro pa pada u neku vrstu nirvane ili bezumlja, i klinka i ja smo bile jako jako srećne.

Brisel je grad pun paradoksa, i on među njima opstaje, ili bar održava ravnotežu najbolje što može. Nekad ne može. Ko uopšte zna kako je to održavati ravnotežu neprekidno, i pitanje te ravnoteže je fundamentalno? (Puno podignutih ruku u publici. Okay, let’s move on.) Osim arhitekture, koja koegzistira u svom 16-ti – 17-ti vek zlatnog doba i zlatnog prosperiteta stilu i modernom koji je svuda ušao kao što prašina u sve uđe, svaki aspekt ovog grada ima jednu finu melodiju koja povremeno zalazi u lament, ponekad se podigne sa iskrenim entuzijazmom, a ima i tihih pasaža. Bar je meni tako izgledalo. Ako je dozvoljeno davati antropomorfne osobine gradovima – a ne vidim što ne bi bilo, i redovno se dešava – Brisel podseća na ljude kakve volim. Ili ako ih nije lako voleti, mogu ih prihvatiti. One koji nisu sve predvideli i uspešno isplanirali unapred, poseduju istinske vrednosti i lepotu duha, manifestne u nebrojenim primerima, preživeli su mnoge niske udarce ili prosto gadne, nekad uspevaju sa elegancijom i finesama, nekad ne, i ne znaju šta ih čeka sutra, ali računaju da će uvek biti momenata kad će se izdići iznad prizemnosti svojih podzemnih funkcija i prizemnih umova i uopšte gradovi osim što moraju da vole svoje ljude neophodno je da vole i svoje ptice da bi ovaj pokušaj metafore došao do nečega a da to ne bude bezveze, jer nije, stvarno nije. Pa dalje, osim ludih Leopolda, navale birokratije tako jedne naduvane administracije kao Evropska Unija, koja je krenula kao što sve dobre ideje kreću – vrlo fino – da bi vrlo brzo ogrezla u karijerizmu, nepotizmu, protekcionizmu i nebrojenim rivalstvima kojima je nemoguće dati ime, pa nelagodnoj simbiozi dve nacije u zemlji kojoj se raspad odbrojava sada već u minutima a neki su baš nestrpljivi, jer sada svi znaju da je najlakše rasturiti da se niko više neće truditi oko nekog višeg cilja – time’s too short, people! – Brisel ima puno imigranata.

U gradu sa dugom tradicijom, koji je opstao uprkos blizini i blještavom nudizmu Pariza, i naizgled piece-of-cake uspehu Amsterdama, imigranti sa njihovim neizlečivo povređenim mentalitetima koje je oštetio niz brutalnosti, su zaista jedan zaseban varijetet u okviru već teško svarljive vrste. Ljude neki vole da posmatraju kao vrhunski domet prirode ili Boga (od kojih i prva i ovaj drugi pate od neoprostivo previše antropomorfizma) ili naročito invazivnu vrstu korova, nešto nalik genetski ojačanoj travi koja ne zna za bolju primenu svojih pojačanih čula i sposobnosti nego destrukciju gde god se ukaže zgodna prilika – kako bilo, ali ekvilibrijum stranih i nativnih vrsta je mnogo teška stvar. Na ulicama osim onih nebrojenih muzičara koji gradu daju jednu orkestralnu dimenziju magičnog leta, na sve strane sede mlade Ciganke umazane i ojađene sa sitnom dečicom u rukama i prose, prolaze do obrva zabrađene arapske žene i uz njih muževi i deca, beli muževi i crne žene (retka kombinacija sa ove strane okeana, pa je to bila baš fina promena), fino ostarele dame u kostimima i kvalitetnim cipelama sa njihovim muževima koji izgledaju kao da je vredelo poživeti da bi sa njima izašli na espreso i kolač svake nedelje, studenti, deca, svi mogući oblici dece… Sa manje ili više nelagodnosti, sve to opstaje na ulicama ovog grada, i drugih gradova, i većina učesnika ne bi rekla pravu stvar da ih neko intervjuiše i pita za mišljenje, što apsolutno spada u najrazornije gluposti – pitati ih za mišljenje. Rekli bi da je teško, što jeste, ili da su žrtve nepravdi, što sigurno jesu, ali verovatno bi zaboravili da kažu da je grad lep i da kad god imaju priliku prođu ulicama, a ako žive daleko, dođu do centra i prošetaju Grand Place-om, kupe deci galete i sladoled, i gledaju u šareniš ljudstva dok iznad svega zvuci Vivaldija ili Betovena omekšaju već debelo mekan dan, i da je zbog toga vredelo krenuti u svet, otisnuti se a da ne znaš kuda te put vodi. Verovatno je zajedničko za sve ljude da ne pričaju dovoljno o stvarima koje vole.

Mi smo volele naših šest dana u Briselu.

(nastaviće se)

 

Utočište

Taksista rezigniranim glasom komentariše stanje na ulicama od poslednje snežne oluje – jučerašnje – i da je to sigurno zbog toga što su ugovori sa čistačima leda i snega istekli pa je sada sve odrađeno loše i neadekvatno. I autoputevi i ulice imaju leda, saobraćaj je spor, ima puno udesa, u sporedne ulice niko i ne zalazi od strane gradskih službi… nisam znala da to tako posluje, ali sada dok ga slušam, ne iznenađuje me. Mi svi živimo pod pretnjom bankrotstva u ovom gradu. Da je sneg pao u martu nije iznenađenje, pašće i u aprilu. Neko u menadžmentu grada veruje da će dovoljno vešto odglumiti šok pred ovakvim elementarnim nepogodama za koje grad nema elementarne uslove tj. pare. Zar niko tamo na nebu ne zna koliko to košta? Bolje sam se osećala pre nego što sam saznala tu malu novost o načinu poslovanja gradskih službi. A nisam se osećala dobro već od ranog jutra, i razlog što uopšte sedim u taksiju je da idem kući s posla. Nije ništa strašno, ali prosto je nešto off. Sa mnom mnogo manje nego sa ulicama, gradom a o svetu i da ne počinjem.

Posmatranje grada kroz prizmu debelih naslaga korupcije i mismenadžmenta je mučno. Daleko je lepše bilo u nedelju prepodne, kad sam sedela u metrou i čitala na reklamnom panou poeziju. To su uradili prvi put pre par godina – poetry on the way – i prijalo mi je i tada,  a sada kad vidim da se neke dobre stare stvari vraćaju, utisak je još lepši. Čuveni kanadski pesnik Irving Layton, rumunski Jevrejin koji je odrastao u Montrealu, piše o Ani. Ana je mlada, on je star, ali vešt je sa rečima i zbog njih je on dobio Anu a Ana svoju pesmu. Koju sam ja čitala tog jutra u metrou. Ana je još uvek živa, ne više mlada. Svi putevi vode ka toj stanici. Ja izlazim na Osgoode-u, da kupim karte za balet.

Ultra-romantična Puškinova priča, muzika Čajkovskog,  prekrasna koreografija i performans, je bio moj plan za nedelju. Ispalo je sve baš tako, i još lepše. Kao u utočištu, vrtelo mi se po glavi, ovde je kao u utočištu. Napolju je sve rezultat neke prevare i malverzacija, pa i sama ta velelepna dvorana. Ali ne i orkestar u njihovoj rupi, ili balet na sceni – umetnost, poštena do krvavih stopala, povreda, torture neprekidnih vežbi. Da rigorozna disciplina vodi do poštenja ne bi trebalo da iznenadi. Poštenje kao slobodan izbor je naduvana laž. Ali sve je to bilo daleko od mene. Nisam znala da sam toliko željna staromodnih romantičnih priča. Kako su oni to vešto a jednostavno sveli na govor tela. Mogli bismo i mi da probamo, negraciozni prolaznici i posmatrači. Bez reči=bez laži. Kad nas iznenadi sneg, ili iznenadimo sami sebe.

Adult Education

Moj novi plesni partner je mađioničar. Pravi. I uspešan. Vozi BMW, ima stan u skupom delu grada i tokom nedelje, dok ostali ljudi rade, robuju ili gladuju, shodno svom staležu, on ide na skijanje sa ljudima iz svoje branše – žonglerima, gutačima vatre, akrobatama, hipnotistima. Uvek je nasmejan i priča jedino o plesu i seksu. Odlično igra, možda je dobar i u seksu. Pitam se, ako bih metodično krenula da brišem svoje brige i strahove, o čemu bih ja pričala? Seks mi izgleda kao odličan izbor. 

Pitala sam ga da li uzima šegrte. Pogledao me je uz jos veći osmeh nego obično i rekao da bi mi bikini sa šljokicama sjajno stajao. Mađioničarski humor. Povukla sam ga za uvo sa srebrnom karikom, i pružila ruku da uhvatim zlatno jaje kad ispadne. Ništa! Ovo neće ići tako lako.

Reality City

Stigle smo bile kući u petak rano popodne. Sledećeg jutra otišla sam na jednu od onih radionica. Prvi put mi je bio prošlog proleća, i pošto sam ih žestoko analizirala i ublatila tom prilikom ne mogu sad da pominjem o čemu se radi, već ću svu energiju usmeriti ka poenti (jer neće brzo stići).

Kako sam se priključila bukvalno u poslednjem trenutku, imala sam popriličnu sreću da nisam morala da čitam ni jedan od scenarija. Bila su dva-tri celodužinska i nekoliko od prvih 10 strana.  Odnosno, izmakla sam onim dugačkim, a one kratke smo opet svi čitali u toku dana i posle toga diskutovali.

Od tih malobrojnih dovršenih, jedan je bio o tipu koga proganja neka muka plus je špijun i dvostruki agent neke vrste koji završi na podmornici i muči se savešću, ubistvima i nisam uhvatila čime još; drugi je o profesionalnim ubicama koji se nađu zapetljani u situaciju koja je njih ponajviše iznenadila pošto su shvatili da su ljudi; treći je bio o monstruoznom serijskom ubici koji na kraju izbegne pravdi. Taj poslednji je bio napisan od strane nekog tipa koji je bio obrijan do glave, temeljno nabijen mišićima i mesom i sa malo reči je naznačio da njegova devojka misli da mu nešto ozbiljno fali (i verovatno nije mislio da je neverovatna sreća da uopšte ima devojku), ali on ima brata u državnoj policiji pa šta je sve kroz njega saznao i video… – nemamo mi predstavu, obični civili, šta se sve dešava na surovim ulicama ovih naših gradova i varošica. U pravu je, ne bi znali da nema takvih kao on koji nam to iz prve ruke prenose, pa još dodatno začine, jednom, pa još jednom, pa još, i još, i ako neko nije imao ubilačke porive pre toga, sada overeno želi da ubija – ili sadiste, ili žrtve, a i pisci bi poslužili. Za svakoga ponešto.

Gordy, koji vodi celu stvar, mi se dopada. On je glavni razlog da sam otišla tog drugog puta. Kao prvo, on sve što mu pristigne pročita. To može da znači samo da nije normalan, i da očito ima intergiteta te misli da je to važno.  I nepredvidiv je – i hvali i kudi, i nije uvek jasno ograničeno gde će skrenuti u jedno a gde u drugo. Ukratko: nije dosadan. Taj ćelavko koji je u detalje opisao kasapljenje žena mi je bio antipatičan, i on se držao kao da je to već video ranije pa ga ne tangira pošto ga ljudi ne razumeju, bilo je par ljudi sa zanimljivim komentarima i diskusija koje su imale smisla.

Za pauzu smo otišli na ručak preko puta, isto mesto, korejsko-japanski restoran. Pojelo se, pričalo i vreme je došlo da se plati pa konačno krenemo nazad. Račun je pristigao, sakupile su se pare, ali trebalo je odrediti napojnicu, da li je svako dao dovoljno… ja sam već bila na nogama, i nervozno cupkala kad sam videla da je račun oko $120 pa samo dobacila da je 15% oko 18-20 dolara, sve u nadi da će se društvo pokrenuti. Ta moja egzibicija je neverovatno impresionirala jednu od učesnica koja me je pogledala u apsolutnom čudu – da li si ti matematičar, pitala je.

Bio je moj red da se zgranem. Stvarno sam se zbunila bila pa samo promrmljala da nisam ali sam studirala nauke pa to objašnjava moje nepristojno poznavanje tolike matematike, i izašla napolje. Nešto pre toga je ona sa svojom prijateljicom – onom istom koja je prošlog proleća opisala neke mistične krvoločne scene sa vukovima, divljim duhovima i zlostavljanom ženskom decom – komentarisala kako bi svi oni koji sede za tim stolom prodali pola sopstvene krvi (iako ne verujem da zna koliko ona sama ima te krvi, što bi bilo bitno imati kao informaciju ako bi da valjaš neku robu) da mogu da žive od pisanja. Jer su praktično unemployable. Tj. nisu nizašta drugo. Matematički samit i taj trenutak su bili toliko potentni da sam izašla sa ručka potpuno ošamućena.

Posle su došli oni kratki, uvodni skripti. Jedan tip je bio stvarno duhovit i početak je bio vrlo zanimljiv. Dve žene – jedna starija i jedna mlađa – su se bavile ženskim situacijama. Starija je imala ljubavnu priču na umu koja je prelazila decenije, generacije, i široku geografiju i uspela je u kratkih deset strana da opiše glavni muški lik kao markantnog zgodnog neodoljivog muškarca ali poštenog sa povećom dozom misterije emotivno dubokog, i poželjnog. Nasuprot njemu našao se ženski lik u obliku žene koja previše pije jer je ostavio muž već odrasla deca je smatraju idiotom i ona se sa njima slaže ali uglavnom histeriše pa niko ne stigne da nešto stvarno i kaže osim dvorečnih rečenica, i kako nije ostalo bilo puno mesta u desetak strana nakon opisa onog neodoljivog muškog lika, to je bila prava sreća jer je i toliko opisa nje bilo previše. Mislim, ko nije poželeo da joj razvali šamar, a i njenoj deci, pa i glavnom junaku, kad nam je već krenulo.

Autor je bila vrlo ozbiljna oko epike svog dela, i pažljivo je studirala epohe kroz koje će svi ti karakteri proći – but what about her, pitala sam je. Ako je on san snova izvesnog segmenta ženske populacije, Dr. Živago-look-alike, na šta ona liči. Okay, u filmu je sve moguće, ali za ime Gospino, toj ženi treba prvo terapija od bar desetak godina pa tek onda je staviti da čita i tako glup skript. Da je možda obrišemo sve skupa, a? Šta će nam u ovom filmu, u bilo kom filmu?

Za njom je išao skript mlađe žene – one sa matematičkim fetišem. Inteligentniji, ali ne manje opak. U desetak strana je predstavio jednog muškarca od oko 60 godina, koji je po svim merilima (ženskim, recimo) jako pristojan čovek – posvećen svojoj ženi, kuva, brine o njoj, ne žali se i odbija ponude seksa od strane puno mlađih žena – i jedno pet žena, svaka luđa i manje simpatična od prethodne.

Tu je Gordy malo izgubio živce pa se razgalamio – pa dobro, po čemu je taj tip toliko poželjan svim tim ženama, zanimalo ga je.  Šta je ovo, fantasy movie? Rekla sam već – Gordy mi je simpatičan. Nije njegov život sigurno lak na marginama filmske industrije, ali on se ne žali. Naprotiv, vredan je, i ima ideja, i još: dobroćudan je. Uopšte ga nije iznerviralo što ja, na primer, stalno imam mišljenje, čak i o skriptama koje nisam pročitala.

Sve u svemu, iskustvo je bilo sasvim prihvatljivo a kako vreme odmiče i kakva iskustva sakupljam poslednjih meseci, ta subota je postala baš lepa uspomena. Možda je mali kuriozitet, a možda i nije,  da sam se i prvi i drugi put saplela na ženskim likovima. (Ne pamtim šta sam pisala o prvoj radionici, pa ako se ponavljam, slobodno me preskačite uzduž i popreko).

Muškarci ubacuju ženske likove kao satelitske. Zato što muški likovi moraju da imaju nekoga da vole, za seks ili da ubiju. Oni bi možda ubacili i drugačije likove ali problem je u tome da oni u stvari ne poznaju žene mnogo. Ili te koje znaju nisu inspirativne pa izmišljaju likove za ljubav, seks i kasapljenje. Taj deo saznanja mi nije bio nov, niti mi je teško pao – šta da se radi, tako je kako jeste. Ali kad sam shvatila da sve ove žene koje pokušavaju, sa više ili manje talenta, da napišu neku dobru priču o ženama, isto tako ne znaju žene o kojima bi vredelo pisati, osim tih koje se redovno pojavljuju kao neurotične, odbojne, over-hiper-preterano utripovane ispraznostima i klišeima koji su još kod svoje premijere bili strahovito glupi i poražavajući –  tu mi se slomilo srce.

Nije se samo na tome završilo. Iskopati tunel do početka pisane reči pa češljati pažljivo sav taj materijal od tada – do čega bi se došlo? Isti freakin’ ženski likovi: ili ih vole, ili ih mrze. I kad ih vole u suštini ih mrze, a kad ih mrze, baš ih mrze. Kapiram da nije lako progurati se do spotlight-a jer njega su se baš uhvatili evo već nekoliko desetina vekova, ali da to ispadne ovako. Pa ni femme fatale nije preživela seksualnu revoluciju – baš sam nedavno čitala nešto na tu temu, dobro je bilo ali ne mogu da se setim gde – a ja sam već rekla šta sam imala na temu seksualne revolucije. Hitno je potrebna jedna nova!

Pa da sam ja bila karakter u filmu tog popodneva u korejsko-japanskom resotranu, kao braniac koji može da izračuna napamet 15% na tako masivnu sumu, odmah bi mi ubacili neki tik, recimo da zabacujem glavu u desno, ili ričem, jer nemoguće je da bi to bila normalna obična žena kojih je pun grad, jer – po filmovima bar – ispostavlja se da ih grad nije pun. Čak je grad prilično prazan, među ženama koje su preživele pokolje i mas produkciju serijskih ubica, koji osim što ubijaju u nastavcima, obezbeđuju i filmskim kućama iza produkcija neprekidan izvor inspiracije i prihoda.

Nedostatak dobrih ženskih likova je rezultirao katastrofalnim deficitom dobrih žena. Eto kako evolucija posluje ovih dana. One nemaju na koga da se ugledaju, muškarci nemaju u šta da se zagledaju, i na kraju se svi svodimo na rezultate obogaljene mašte. Da mi je neko rekao da ću biti promašaj i kao fiktivni karakter…

Fuck, zar je teško napraviti ženske likove koji razbijaju noseve, pljuju matematiku kao prežvakani duvan na glave smrdljivaca koji su im ujahali u grad, skinu štikle pa ih upotrebe kao oružje ili od njih sagrade čamac na solarni pogon, pošalju decu na spavanje i zavale se u fotelje dok se muževi presvuku u nešto seksi i spreme im martini za opuštanje nakon napornog dana? Pa šta ako je nerealna fantazija? Gde mi to inače živimo – u Reality City-ju?

Od nečega mora da se počne.

Beleške iz Nice (3)

Klinka ga je odmah prepoznala, po glasu. Prilazile smo vili u kojoj je Matisse živeo poslednjih decenija svog života na brdu Cimiez iznad Nice, koje je bilo ekskluzivna adresa još od obaveznih Starih Rimljana koji su svuda stigli, a tu su negde i kaluđeri koji gaje neku jako lepu baštu, međutim pristup je zagrađen i preorijentisan zbog džez festivala koji je krenuo te nedelje. Videla sam bila na programu da José James nastupa te večeri, ali da će njegova pozornica biti tik uz muzej i da će on tada baš krenuti sa svojom tonskom probom je bila tako neočekivana radost da se moje ushićenje naprosto prelilo. A bile smo već načete, i to na vrlo neočekivan način. Ušle smo bile nekih sat vremena pre toga u turistički double-decker bus za turu po Nici i nismo uopšte bile ponosne zbog toga. Prosto nismo sklone turističkom pridevu i nema puno toga što ga nosi bolje od tour buseva. Ako je moguće turiste napraviti da izgledaju superlativno bezveze, te opcije su bile odbačene kad se neko promućuran pojavio sa ovom: apsolutno svako ko u njima sedi izgleda budalasto. Predlog za turu je došao od drugog dela našeg društva, ali oni su krenuli bili ranije, i mi smo se ukrcale blizu hotela Negresco na Promenadi same. Imale smo aparate, kupile smo karte za dva dana, opet po predlogu našeg društva, da se ne bi žurilo jer ima muzeja koje vredi obići pa da niko ne bude pod presijom, ali mi smo to uradile da ne ispadne da nismo zainteresovane, i bilo nam je jako drago da nas niko ne zna. Osim šešira, nosila sam i belu košulju sa dugim rukavima jer sam izgorela bila na suncu, pa aparat okačen oko vrata, i ako je klinka izgledala cool – što njoj nije teško – ja sam neopozivo ličila na najgore od turističkih tipova.

Na gornjem spratu, pod plavim nebom, sve je već izgledalo bolje. Dobile smo po par slušalica koje smo uključile u odgovarajući utikač sa jezikom, i čekale smo da bus krene uz sitno zezanje na sopstveni račun, ali pogled na more je bio tako lep, brzo smo zaćutale. Kad je krenuo, bus nije prešao bio ni stotinak metara kad nas je oduševljenje prikovalo za sedišta. Što nije uopšte bilo neuputno, jer je bus krenuo uz brda pa se odskakalo, plus smo obe dobile poriv da poletimo, što nikada ali apsolutno nikada nije dobra ideja za ljude. Nica je prekrasna. Mi smo već lutale bile Starim gradom, išle Promenadom, i osvojila nas je bila bez većeg truda, ali iz ove pespektive i ulicama koje su vodile uzbrdo pa nizbrdo, kroz tihe krajeve, starije, novije, pored kuća vila i zgrada, ispod terasa i drveća koje nas je na nekim mestima dodirivalo listovima – ostavila nas je bez daha. Kao da to nije bilo dovoljno, iz slušalica je dolazio glas sa britanskim naglaskom koji je sigurno video svoj deo klasičnih pozorišnih uloga, skript je bio zanimljiv, pun informacija i anegdota, i s vremena na vreme glas bi zaćutao i pustio nas da uživamo pred onime što vidimo, a soundtrack za to magično putovanje je bila selekcija klasičnih romantičara Betovena i Hendla. Kako je to neverovatno dobro išlo jedno sa drugim se ne dâ opisati već treba doživeti. Sâm grad je kao besprekorna, skladna kompozicija. Po strani velikih dešavanja, ali nikada zapostavljena bar delom zahvaljujući svojoj idealnoj lokaciji, Nica je rasla kroz vekove i pod uticajima istorije, i nikada nije bila izneverena od onih koji su je gradili. Tu i tamo se naiđe na komade toliko moderne da mora da se čestita ljudima ovde na eskperimentalnom duhu ali i da su imali dovoljno razuma i ukusa da sačuvaju ono što valja dok žive svoje živote svakakve. Život u Nici prosto izgleda kao dobar život, a to nije lak pridev za poneti, bar ne ovih dana. Tako nam izgleda sa drugog sprata tour busa. Pa kad smo na brdu Cimiez prošle kraj Regina hotela, izgrađenog krajem 19-og veka u čast kraljice Viktorije i koji je danas kompleks velelepnih apartmana, kako se more već dugo nije videlo, počela je da se popunjava slika pravog, finog, ekskvizitnog života na jugu koji traje i pokriva sezone, godine, vekove.

Dakle, ja sam već bila pomalo pijana dok smo lutale zagrađenim stazama da nađemo prilaz Matisovom muzeju, kad sam čula José-ov glas. A kakav je taj njegov glas – prefinjen, bogat, topao, duboko intiman, prisan… Sele smo na stepenice ispred vile i gledale preko žičane ograde u njega i tehničku ekipu kako sređuju stvari za nastup te večeri. Ja sam ga videla bila tri nedelje pre toga u Torontu. To mu je bio prvi nastup u gradu nakon onog dve godine pre toga, kad sam ga prvi put uopšte čula, čistim srećnim slučajem. ’Revival’ klub mi se ne sviđa a da nemam konkretan razlog, ali otišla bih i negde gore za priliku da ga vidim. Pre njega je nastupala Elizabeth Sheppard, vrlo talentovana lokalna džez pijanistkinja koju sam već videla jednom drugom prilikom. Ne dopada mi se toliko njen stil, ali ono što radi mi se jako sviđa. Klub je bio većim delom prazan, možda je bilo previše rano, ne znam, ja sam se smestila bila sa čašom vina kraj pozornice. Da ih bolje vidim, ali najviše zato što su mesta za sedenja na ovakvim mestima po strani i ima ih malo a kad sam već došla zbog performansa, vredi uzeti najbolje mesto.

Svako je držao piće, iz razglasa je stizala muzika, a iznad šanka i nasuprot na drugom zidu, balansirano, bili su monitori na kojima se vrtela ponuda da mi posetioci promovišemo svoje biznise publici koja dolazi na takva mesta, koja je dobar deo vremena pijana pa je valjda kao takva naročito podložna marketinškim porukama. Kao primer i dok ne naiđu mušterije, poduzetni ljudi iza reklamnih monitora su na njima vrteli snimke polugolih devojaka koje su se uvijale u ritmu muzike dok kose vijore i zadnjice privlače oko kamere. Niko nije bio previše zainteresovan ni za to. Mali krug posvećene publike je slušao Elizabeth iz bliza, dok se iza nas odvijala redovna graja klupskog doživljaja. Publika u Torontu postaje nesnosno nevaspitana prema izvođačima, a ovaj grad dovodi zaista sjajna imena, i ima vrhunske muzičare i sâm. Nakon nje je opet nastala pauza tokom koje sam pustila svoju mrzovolju da slobodno omrzne to mesto za sva vremena, a i promotere iza ovog happeninga, jer ni Elizabeth ni José nisu za ovakvu atmosferu – njihova muzika se sluša, i uz nju treba sedeti. Bolele su me noge, bolela su me leđa, ono vino mi nikako nije išlo i mrštila sam se i na pod i na tavanicu, i… eto njega u pravi čas.

Posle dve godine izgledao je ozbiljniji, i više ga ne bih zamenila za nekog klinca. Drago mi je bilo da sam se našla odmah tu, ispred scene, jer opet je nastao krug od ljudi koji znaju zašto su došli. Bilo je intimno i lepo. I u jednom trenutku, možda već posle druge stvari, José se obrati menadžmentu i zamoli ih da isključe monitore sa onim vrtećim zadnjicama koji su mu blještali u lice, ali on je to rekao ovako: women in Toronto are beautiful and sexy, i kraj njih zaista nikome ne treba da to gleda. On je u to ime nazdravio svojom čašom viskija i sode, i ja sam se najednom setila da ono nesrećno vino još uvek pliva ispred mene, pa sam podigla i ja svoju čašu. Faca kakva jeste, on se nagnuo i kucnuo, pa je tako sve i da peva bez ikakvog sluha, dobio od mene lojalnost za sva vremena. A kako samo peva… Dar kakav se ne javlja često, ali nije samo to – njegov glas je proživljen, i da nije okusio puno heartbreak-a i druge ljudske patnje, on o tome prosto ume da peva.

Kako je koncert odmicao, tako je buka iza nas postajala sve glasnija, i učesnici sve pijaniji. I onda je on opet izveo jednu vrhunsku stvar: motherfuckers, tomorrow night we will be in Vienna – we came here because you wanted us here. Nije to imalo nekog efekta, jer niko pozadi nije uopšte ni slušao, ali problem je bio u tome što je José zvezda, plus je prirodno cool, pa je ’motherfuckers’ bilo jedino što je on mogao da kaže. Još je gora stvar da je taj izraz postao nešto kao bedž za barabe koji oni smatraju kodom časti, šta li, i to je neverovatna šteta. Ja sam, recimo, imala pravi izraz i samo da mi je mikrofon bio malo bliže, zgrabila bih ga bila i vrisnula iz dubine jako duboke frustracije, godina frustracije i iritacije: assholes! Trenutak je bio za akciju – but we moved on. José će završiti svoj gig, i nadam se nikada više neće pristati da dođe u ovaj grad, sve dok mu ne bukiraju i rasprodaju Massey Hall i Roy Tomson Hall, gde se muzičari slušaju kao da ih je Og poslao, i nisu tapete subotnoj večeri i praznom građanstvu koje je radnodušno i na guzice i na note i na apsolutno sve. Ali bila sam neverovatno ponosna na njega. Zato što je našao svoj novi dom u Evropi, zato što ga tamo vole i poštuju, i zato što je rekao to što jeste, i prvi i drugi put, i zato što i sa takvim jednim nebeskim darom kao taj njegov moćan glas, on je samo, sasvim i neverovatno ljudski, dodirljiv & fragile.

Ispričala sam sve to klinki dok smo sedele na stepenicama đenovljanske vile iz 17-og veka. Bila sam ponosna i na sebe, na tu malu koincidenciju i sinhronizovano putovanje bar jednog člana njegove publike na ovu stranu, jer ostatak, oni što su ostali u Torontu nisu znali koliko je sve ovo ispalo lepo. Seo je pored nas jedan stariji par da i oni malo poslušaju, pa kad su me pitali ubrzo da li znam ko je to jer je mnogo dobar, odmah sam ih obavestila da znam, i da su kao Britanci baš srećni jer on stalno nastupa po Evropi.

Oh, divno je bilo da nikud nismo žurile, i ništa nismo morale, i prošlo je neko neodređeno vreme dok smo ustale i ušle u muzej da vidimo šta čuvaju unutra. Muzeji sa svojim otvorenim prostorima i prozorima i obožavanje je potpuno smešno, naročito kad čuvaju i stolice velikih ljudi, a stolice su osim što su izlizane poprilično male u stvari, ali sve je to deo performansa i svi mi koji u tome učestvujemo smo pozvani, pa smo i klinka i ja imale ozbiljne face i šaputale smo ali mislim da je ona imala baš poveću želju da potrči, vrisne, ili zapeva nešto i sama, što da ne. Na lepim mestima se lepe stvari dešavaju i nama običnim ljudima. Ili ovako – obični ljudi su podložni zakonima neobično lepog.

U muzeju je bila i izložba posvećena poslednjoj Matisovoj ljubavnici, Lidiji Delektorskaji, koja je imala puno uloga ali je uglavnom i standardno zovu ’njegova poslednja muza’. I jeste je puno slikao, i proživeli su zajedno dvadesetak godina, ona jako mlada on već jako star. Kako je to funkcionisalo, i sa onim malim stolicama, je njihova stvar, ali jeste pomalo tužno, bar melanholično, videti mladu osobu o kojoj se ne pominje ništa više nakon njegovog poslednjeg daha. Jedino što vredi učiti od majstora je kako živeti ispunjen, bogat život ali postoji tu kvaka, i oko nje debela vrata i… – ništa se ni od koga ne uči. Dobar život je tako jedna fuckin’ difficult thing. U Nici možda zaista i ostvariva.

Na stanici smo sačekale naš double-decker da nas odveze do sledećeg muzeja na brdu – Šagalovog. Ali pre nego što smo ušle unutra, spazile smo da imaju mali kafe napolju, pod krošnjama velikog drveća, i prvo smo se tu smestile da popijemo nešto hladno i uživamo u miru. Čim smo se smestile, preplavio nas je bio jedan isti osećaj magije ladanjskog života na jugu, jer to je upravo bila atmosefar celog tog brda samo ja nisam uspela da joj dam ime prethodno, a klinka verovatno i ne zna za takve stvari, ali one se prosto otkriju same. Svaka tačka zelenog i plavog na tom platnu julskog popodneva je bila zasićena takvom magijom. I rekla sam joj koliko znam i sama – da je to jug i ono neodoljivo što svakoga privlači, ali nisam morala ništa da kažem, najbolje je bilo da smo se prosto našle tu. A unutra, u muzeju, Šagal je naslikao bio ogromna platna, njegove vizije hrišćanstva, pravde, smisla, patnje ljudske nad kojom bi neko zaista trebao da se smiluje, krajnje je vreme… i nama je bilo apsolutno svejedno. Prošle smo sobama kao da lebdimo – da, da, stvarno leteći ljudi, i puno je strasti i boja, i dobro je da je tako, ali ono napolju je bio raj.

Kako smo se samo radovale da ćemo i sledećeg dana ići tim istim putevima na vrhu otvorenog busa – priznale smo jedna drugoj. I zaista, dan nije izneverio, ni Nica. Nešto smo već mogle da prepoznamo, puno toga je bilo novo, i priča iz slušalica je bila ponekad podsećanje a dobar deo nismo uopšte čule prethodnog dana. U muzici smo uživale tako što smo baš poredile svaku notu sa svakom slikom, i stvarno: a perfect match. Kao priče za buđenje i spavanje, za decu i odrasle, i film i putovanje, i kako je sjajno da se neko uopšte toga setio pa ovako vrhunski izveo, zaključile smo. Klinka je tihim glasom pomenula da ona ne bi imala ništa protiv da probamo i treći put, ali odluku su umesto nas doneli drugi planovi – da se poseti San Trope, Kan, Monako… – i to je bila šteta. Ništa nije prevazišlo magiju tih par popodneva i vožnju kroz Nicu i njenu istoriju – najlepši thrill ride još od vremena kad sam ja kao klinka putovala na jug.