Zimska crtica

Napolju je tog dana najviši domet žive bio -16C, a sa vetrom koji je neometano brisao sa severa to se osećalo (kad se nema izbora) kao -36C.

Krenula sam bila da pokupim dete iz školice za klince. Nije daleko, 10-15 minuta hoda. Za to sam se opremila kao krpeni polarni medved, tapacirana minimalnim dvostrukim slojevima a na nekim mestima broj slojeva je bio četiri. Videle su mi se samo oči i delić nosa.

Uđem u lift i pozdravim komšiju kratkim prigušenim „Hi“. On na to odgovori pitanjem: zašto sam toliko zamotana, kako će me neko poljubiti?  Ja ga pogledam postrance (sa nekih 70+ godina, mator je k’o zima i vidi mu se), pa potonem još dublje u svoju kamuflažu i promumlam da mi nije do ljubljenja po ovakvom vremenu. A on, raskopčanog kaputa, ležeran, sa naglaskom koji se bar u nekom istorijskom prolazu očešao o balkanske vetrometine te širokim samozadovoljnim osmehom izjavi „Oh, I love cold weather and hot women!“ Nasmejala sam se i ja i umalo se ugušila u svom zamotanom pakovanju (on je i mojoj klinki kojoj je u vreme ove priče bilo tri godine delio komplimente kad god bi je video), pa sa „Well, I like everything hot!“ izašla iz lifta praćena njegovim smehom.

Možda bi najhladniji dan svake zime trebalo proglasiti danom počasti matorim razvratnicima. Iako ne znam da bi se oni složili – njima je svaki dan dobar razvratni dan.

Čaj subotom

Izašla sam danas bez kaputa. Napolju je sneg bio gusto upakovan pod težinom prethodne noći. Nije bilo vetra, ni žive duše. Moje papuče sa vijugavim linijama na dnu su mekano gazile po tepihu ulice. Zaboravila sam ključ, ali sam zaboravila i da zaključam juče.

– Zašto mi se nisu obradovali?

Tražim radio u frižideru. Zatim u drugom. Našla sam ga u zamrzivaču. Uh, dobro je, radi. Subotom puštaju latin jazz. U WC-u je ostalo upaljeno svetlo i puzzle sa hiljadu delova anatomije.

– Možda su me prežalili, kao kad umreš.

Da li vredi danas raditi? Sanjala sam noćas da u mojoj dnevnoj sobi igra Misha Barisnjikov. Izgledao je 30 godina mlađi i penjao se uz zidove, zatim odskakao u piruete. Zidovi su bili tamnosive boje. Tako sam znala da je sve san. Nadala sam se da će mi počistiti kuću. Mislila sam na Gene Kelly-ja a sanjala Mishu.

– Jednom kad odeš, to je kao smrt. Samo što mrtvi ne znaju koliko ih živi brzo zaborave. Pod uslovom da mrtvi razmišljaju o živima.

Jazz sa radija se polako topi i moje papuče isparavaju. Ne pije mi se čaj, ali moram nešto sa svojim rukama. Iz predostrožnosti, ogledala su prekrivena, da se niko ne bi uselio dok sam na putu. Izvlačim opet mapu. Dvomotorcem prvo do L.A-a, zatim dole do Ognjene Zemlje.

– Kad putuješ u Nepoznato, više se nikad ne vraćaš na isto mesto. Oni koji ostaju, zaboravljaju.

Sa ivice stola zaleprša i polako padne na pod recept za lek protiv depresije. Izmislili su lekove protiv života. Volim da kutlačom sipam čaj, podseća me na zahvalnost gladnih za tanjir supe. I zahvalnost i supa pomažu kod depresije. I dragi ljudi okupljeni oko stola. Moj deda je verovao da se tajna života krije baš u tanjiru supe. Živeo je 96 godina. Prestao je kad više nikoga nije bilo ko je znao vremena o kojima je pričao. On nikada ništa nije zaboravio.

– Da li život u nama prestaje onda kad više ni u kome ne budimo radost?

Pantomima

Na Portobello Road-u u Kanzasu, Ana ima crvene papučice svoje komšinice, već nošenu pelerinu koju je kupila usput i šešir sa štanda lokalne umetnice. Napunila je džepove orasima prženim u medu, steže ih i drobi u lepljive mrve.

Ulični festival je u toku. Gutači vatre, akrobate na skate-boardima, žongleri i gomile ljudi u krugovima oko njih. Traži prolaze između tela i ushićenih lica dece. Žuri, kad joj se isprečio pantomimičar prekriven belom kredom. Ne razume ga i želi samo da se skloni. On joj gura u ruku pregršt uzica. I one su zaprašene kredom koja se lepi za ostatke meda i oraha. Umesto balona, zakačene su za raznobojne leptire koji lepršaju kao nervoza u Aninom stomaku. Otvara prste i leptiri polete u vis, eksplozija od koje se razbilo nebo. Pokriva glavu i šešir rukama, i ima želju da ga stisne oko grla. Umesto toga, poliva ga dijetalnom koka-kolom koju je zgrabila od prolaznika. Bela boja se topi sa lica, ispod nje on izgleda tužan i postiđen. Pred takvim izrazom prolaznik odustaje od svog napitka i odštete. Koka-kola ostavlja duboke brazde na koži, možda je falična serija.

Deca jure okolo i skaču, pokušavaju da uhvate uzice koje se njišu van dohvata. Ana pokušava da spasi nesrećnog pantomimičara.

– Nemoguće je voleti danas, govori mu utešno.
On klima glavom. Vadi iz unutrašnjeg džepa kaputa maramicu i pruža je njoj. Briše ga po licu.
– Problem sa ljubavlju je što je moraš podeliti sa drugima, nastavlja Ana.
Kreda se lako skida. Žustro razmazuje mešavinu na obrazima pre nego što se osuši.
– I hirovita je kao razmaženi žigolo.
On žmuri pognute glave i pravi grimase dok ona trlja kožu. Liči na grotesknu masku koja menja izraze. Izvlači iz zadnjeg džepa pantalona komad papira, cepa ga, gužva i trpa u usta sa velikim belim zubima. Seda na put prekrštenih nogu i pruža joj jednu lopticu. Žvaće prenaglašenim pokretima vilice, i ohrabruje je da i ona uradi isto. Ana odmahuje glavom, vraća mu maramicu, potom skida pelerinu i ogrće ga. Izuva papučice, uzima ih u ruke. Ide dalje bosa, ne žuri više. Visoko iznad glave slede je leptiri. Nebo je opet celo, bez oblaka i ožiljci se ne vide. Povuče ih za uzice povremeno i oni se obruše kao da prete. Krila je golicaju po obrazima i kapcima i ona zažmuri. Smeši se. Drago joj je da ima društvo. Glatko lice puta pod nogama je opušteno i široko. Ko zna šta je čeka na kraju.
Ko zna.
Ovo je Portobello Road u Kanzasu.

TWAToM*

Mike Stern na radiju. Nisam ga dugo čula. Prvi put je bilo uživo u malom klubu u Greenwich Village-u. Mali okrugli stočić tik uz scenu, Njujork i još neko o kome više ne razmišljam. Pitam se da li je i njemu sve dojadilo. Mike-u. Meni jeste. Sa par izuzetaka na dan – što je stvarno malo čak i za skromno nastrojene – i džez radio mi ide na živce. Puštaju  sve više reklama, i sve češće traže pare od slušalaca. Još bih i voditelja dnevnog programa otpustila. U stotinak godina je džez došao do toga da etablirani sredovečni beli muškarci (ESBM) ćaskaju sa nevidljivim slušaocima i puštaju im muziku koja je pokorila svet sa daleko manje žrtava od bilo koje druge revolucije, ali ne bez krvi, suza i znoja – i oni o njoj sve znaju. ESBM (i druge boje se prihvataju) su isti oni koji su razapeli onog jadnika pre par hiljada godina, započeli Inkviziciju, porobili sve što hoda, započeli svaki rat od njih više hiljada i sve to uredno beležili pa zato sada imamo praznike uredno podeljene tokom godine, na ime zahvalnosti i večne slave.

Vremena su se konačno promenila. U razredu moje klinke ima nekoliko bully-ja. Među njima vodi žgoljava devojčica sa naočarima, Filipinka. Ko bi rekao da će se stereotipi promeniti tako što će postati univerzalni. Ne znam koliko je tutora zaposleno da je obuči u umetnostima vređanja i ponižavanja, ili su za to dovoljna i dva roditelja, ja sam u vaspitavanju svog deteta tek stigla do tolerancije i poštovanja. Osim mene, svi sve znaju o devojčicama. Možda ja još nisam primetila da sam u stvari dečak. Što dolazi do jednog od mogućih rešenja za svetske probleme: svakome, bez izuzetka, treba promeniti pol negde na polovini puta. Sa današnjom tehnologijom – a piece of cake. Stanje stvari ne može nikako da postane gore, ali su zato implikacije naprosto fantastične! Zamislite sve ove trenutno zbunjene, depresivne, nezadovoljne, histerične, krizirane, mizantropične, koji bi preko noći postali svoja suprotnost!? Možda bi im to zatvorilo usta.

Možda će jednom neko filantropski nastrojen donirati pare za dobru stvar. Kad bi svi bili trans-seksualni i dalje bi postojale i mame i tate, i verovatno bi svojoj deci bili daleko zanimljiviji, a gomila problema bi netragom nestala. Ljudi bi bili zarobljeni unutar svog ličnog žensko-muškog rata i ne bi više maltretirali druge. A oni što su bili gore….pa da, postoji i dole.

Imam jednu prijateljicu koja mrzi muškarce zato što lažu. Usamljena je i želi da je neko voli. Pre nego što otvorim usta da joj nešto kažem svaki put duboko uzdahnem. Kad završimo, ona sa mnom i ja sa njom, obavezno me boli glava i zakunem se sebi da mesec dana neću progovoriti. U svemu me najviše čudi to što ona ima dobar osećaj za ritam. Kad bi ga malo bolje slušala možda je i dalje niko ne bi voleo, ali bi znala da to ne spada u kredit limit na njenoj kartici, i da je svet lepa slika po kojoj je neko prosuo bocu terpentina, boje se razlivaju i tope pred našim očima i stvaraju groteskne figure. Ne branim ja muškarce pred njom – nisam luda – ali ona polazi od pogrešne pretpostavke: da to što ona želi automatski znači i da bi ga trebala dobiti. U kojoj smo mi to fazi odrastanja zaglavili? Možda bi trebalo postaviti jedan radio-talasni billboard iznad planete kao upozorenje prolaznicima: Ovde vlada adolescentska vrsta majmuna. Keep away!

U suštini stvari ljubav nije svemoćna ali je odlično sredstvo protiv dosade. Ljudi su prazni i najčešće im je dosadno. Ako ih neko drugi napuni njihova zahvalnost neće trajati dugo, naprotiv, vrlo brzo će početi sa izvoljevanjem. Srećom, uvek postoji nada i vera u sledeću ljubav. Između njih – ljubavi – ima mesta za depresiju. I alkohol, farmaceutsku industriju, egzotičnu botaniku, plastične hirurge, a mogu i da se izdiru na svoju decu, spuštaju glavu pred svojim šefovima, podmeću nogu slabijima i neopreznim, a naročito su dobri u upiranju prstom. Ja volim onaj srednji, ali je kažiprst tu ipak glavni.

Često nailazim ovih dana na temu dugovečnosti. Poslednja vest je da su slepi miševi čudo prirode i da žive tri puta duže nego što im priliči. Verovatno zato izgledaju kao da su zamznuti u stanju permanentnog vriska užasa. Računam da bi bilo lepo ako doguram do 80, i da bi za to trebalo zahvaliti babama i dedama, zemlji, vodi, nebu i suncu, vrednim rukama trudbenika koji gaje hranu i grade skoništa od zime, a i onima koji me nisu ubili. Doživeti stotu je legitiman san kao i svaki drugi čija se legitimnost odnosi isključivo na stanje sna tj. nonrealnosti. Ali sto pedesetu? Dvesta pedesetu? Implikacije dugovečnosti, bar u uslovima kako je prodaju ovih dana – komunističkom podelom svima jednako – su toliko ozbiljne da bi one neizbežno izazvale globalnu krizu i za njom bar nekoliko ratova. Kako bi trans-seksualci ratovali? Da li bi? Kao trans-seksualci, možda bi se umesto ratovanja oblačili kao drag queens nostalgično se prisećajući starih dobrih vremena kad smo bili ono što više nismo. Mladi? Žene? Muškarci? Sve samo ne dugovečni. Umesto da brinu o deci i svim ostalim nezbrinutim, ljudi tvrde da nam je u gene upisano 250 godina. Ko je to bio tako pismen, zanima me? Sve mogao i sve znao, pa je na kraju ispalo ovo?

Države mi je tek dosta! Svake vlasti, autoriteta i uopšte sveznalica. Ne postoji osoba na svetu koja je sposobna da reši ni svoje sopstvene probleme – to svi znamo – ali pristajemo na pojedince koji kažu da će to uraditi za milione ljudi, po jako dobroj ceni? Imamo popust na veliko. 

Ako se slučajno budem rodila još jednom volela bih jako da budem kupus. Nema šanse da postanem popularna hrana bilo kome osim volovima i zečevima, i ostavili bi me na miru sa genetičkim modifikacijama. U stvari mislim da bi svi trebali da se rodimo kao kupus. Onda bi planeta osvanula zatrpana glavicama različitih varijeteta (onaj ljubičasti je baš zgodan) koje ćute, čekaju sunce da izađe, i slušaju kosmičke talase. Koja bi to divota bila. 

*The World According to Me

Ozbiljno

Hodamo u nedelju ka kući stazom kroz park, pričamo neku nevažnu priču i dobro smo raspoložene, što je veliki pomak u rutini koja je postala naporna: mama i tinejdžerka. Preteknu nas dvojica dečaka; nešto su stariji od nje, 14-15 godina, hodaju i klimaju se, svaki u ruci drži cigaretu i pričaju nešto važno, što nismo čule ali nismo ni morale – sve što su ova dvojica radili bilo je važno, to se čitalo iz njihovog bukvara. Gledale smo obe za njima, aura njihove cool-ovitosti se mota oko nas, i ona prokomentariše kako je jedan od njih baš sladak. Ne promiču joj takve stvari, što je vrlo dobro. Ima još par stvari koje ne treba da joj promaknu iako nemaju neku drugu vrednost osim zabavne – ostatak je tek neverovatni i nepatvoreni shit. Gledamo tako za njima i meni izleti – mm-da, misle da su vrlo kul. The coolest thing since Jesus. Klinka se na to prvo zagrcne, pa presamiti od smeha, i bukvalno počne da vrišti. Ja sam se samo nasmešila, ne pamtim kad sam je poslednji put nasmejala, i sad kad sam otvorila tu Bibliju (i držala njenu pažnju) trebalo je iskoristiti priliku. Tu krenem da joj objašnjavam najvažnije i jedino pravilo u vezi takvih dečaka: beži glavom bez obzira! Znam o čemu pričam pošto je to jedna od lekcija koju sam najskuplje platila, a dobro je poznato unutar familije da sam vrlo ekstravagantna kad dođe do skupih životnih lekcija. Prednost tako skupe robe je da ih sada prepoznajem i otpozadi.

Da sam ja srela jednog ne bi bila tolika fiskalna tragedija kolika je da ih je praktično nemoguće izbeći. Od rokera, pesnika, budućeg biznismena ili Nobelovca, o političarima, revolucionarima, akademicima, umetnicima i njihovom redovnom priraštaju da ne počinjem, a spiritualne tipove sa njihovom speed-dial vezom do Boga slobodno mogu da preskočim ali bi mi za to trebao jedan zalet od bar nekoliko kilometara, inače bih pala na nos a ne bih prešla ni prvih stotinak varijanti… – nisam htela da zvučim kao negativac, iako standardno te uloge bolje plaćaju u njima bolje glume i uopste se užive maksimalno tipovi koji nemaju sklonosti za neku praktičniju delatnost u životu, ali negativnost je jedino lice te neoprostive muške sklonosti ka mesijanstvu. Ili se bar ‘negativnost’ koristi u razgovoru između mame i klinke – ima i drugih izraza. Neki od njih će biti zgodni, bar dok su mladi, ali nema većih krvopija ženske krvi. Provereno, više hiljada godina unazad. To sam govorila klinki. Ona je ponavljala ‘the coolest thing since Jesus’ i nastavljala da se smeje, zadovoljna da je mama pokazala i mrvu smisla za humor. A ja sam sve to mislila ozbiljno.

Ubica i hemijsko čišćenje

U vreme kad sam došla ovde, i među stanovništvom koje je delilo sa mnom fragmente zapamćenih junačkih pesama i geografiju bolnica u kojima smo se rađali, svako u svojoj generaciji,  o emigraciji se pričalo kao o četnicima i ustašama. Od novopristiglih nastali su partizani. Neko se dobro dosetio. Neobična dosetljivost zapisana u istoriji često puta inspiriše na ludački smeh, uočila sam. Kao i da se ludački smeju najčešće ne ludaci već ljudi sa naročito velikim zubima. To nije iz junačkih pesama nego iz još starijih priča, od kojih su neke preživele do danas i smatraju se toliko isprane vremenom da se daju deci kao kašasta hrana, ili je to možda stoga što su se od tolikog pranja skupile i izgledaju taman prave veličine da se u njih svežu deca. Ovo je takva jedna priča, za ludačke zube.

Ne naročito dugo nakon upoznavanja sa osnovnom orijentacijom u Novom svetu, upoznala sam i jednog autentičnog ubicu. Bio je to sredovečan čovek, oženjen po drugi put dežmekastom ženicom koja je obožavala jednog koker-španijela. Bila je u nekom drugom vremenu kafanska pevačica, ali će se u svrhu domaćinstva , prirode i društva ovde uvesti odomaćeni izraz – pevaljka. I njima istekne pesak kroz časovnik. Izgledala je kao da nikada ništa u životu nije radila osim vezivala mašne nervoznom kučencetu. Njegov životopis mi je bio ispričan kao legenda. Bavio se kojekakvim mutnim radnjama, koje legenda nije ni najmanje razbitrila, naprotiv – uznosila se ali sve što je ostalo nedorečeno se moglo sažeti dosta prosto: čovek je spadao u grupu onih kojima nije mučno da nanesu zlo, i to naplate. 

Pošto je odradio karijeru sitnog zločinca po Evropi, Mr. Niko-i-Ništa se smirio u Americi, sa dvoje dece, ženom, i valjda nekom perspektivom. Takve okolnosti su i od gorih primeraka napravile ljude, u brojnim pričama. Kako su deca porasla, tako je i život pokazao malo obzira prema nekadašnjem tabadžiji. Ćerka se udala za crnca. Zaljubila se, udala i rodila dete. Sramota je jela kroz tanku opnu civilizacije, dok jednog dana taj isti nosilac stare tradicije nije rešio da naplati dug svom imenu i časti, i zaputio se u kuću svojih „prijatelja“ sa računom. I pištoljem izvesnog kalibra. Njegova ćerka i neželjeni zet se nisu u kući zatekli ali je zato bilo dovoljno drugih osoba izvesne boje kože, pa je Mr. N&N imao kome da ispostavi račun. Što mu je obezbedilo izvestan broj godina u američkom zatvoru.

Negde nakon toga uspeo je da se dokopa Kanade. Novi čovek, računi svedeni i isplaćeni po svim propisima,  spreman za novi život, sreo je svoju ocvalu pevaljku i zaposlio se kao superintedant. To su ljudi koji brinu o stambenim zgradama, da su stvari popravljene, očišćene, održavane kako treba. Posao ni bolji ni gori od drugih, itekako važan, ali se ovaj junak na njemu snašao jako dobro. Stekao je glas kao dobar čovek, pomagao našim ljudima, koji su cinili oko 80% stanara i većinom bili novopristigli imigranti, zbunjeni daleko više nego što bi to i tako važna podela s početka mogla da uzrokuje. Previše izbora, to je početak svake zbunjenosti. Našla se međju njima i jedna žena koju je muž redovno tukao, tradicija uspešno prenešena iz Starog sveta, pa je, kad ovaj baš pretera, ona zvala policiju, oni bi došli, hapsili ga uredno i sve uveli u zapisnik, pa bi ga onda ona opet izvlačila kad bi se pod očinskim uticajem našeg domaćina setila pravih vrednosti i koliko je suštinski velika njihova međusobna ljubav a tek poštovanje… – sve kako dolikuje časnoj ženi. Između kučenceta i legendarnog imena, ubica je bio proćelav, veliki taman da stane u odelo od jednog i po pedlja, i uopšte, odisao poštovanjem i zasluženošću svakim kočopernim pokretom. Sanjao je o danu kad će se vratiti u Stari kraj i čak mislim da jeste, u vreme kad je pamet izlazila iz Srbije u brojevima do kojih je retko ko umeo da broji.

Jedne večeri našla sam se bila u stanu Mr. Neimenovanog. Doveli su me prijatelji, dva bračna para, čiji su testosterisani delovi bili zdravo ushićeni famom ubice i mutnog života. I to je bilo veče kad sam čula priču o njegovoj karijeri. Još uvek pamtim sliku njihove dnevne sobe, pretrpani dekor od nameštaja i nameštanja, u kome je kuče jedino izazivalo sažaljenje. On je pričao sa dužnom skromnošću, žena ga je posmatrala sa velikim ponosom, gosti su sedeli na ivicama sedišta kao na hodočašću, uvek spremni da se bace na kolena pred većima i hrabrijim od sebe, ja sam ustala i izašla iz sobe u kuhinju.  Pogled kroz široki prozor je bio crnilo istačkano svetlima, koja su sva, od kancelarijskih neonskih sijalica do abažurnih lampi u kućama i uličnih svetiljki, dolazila iz nečije dnevne sobe, ali sa te distance mogla su lako biti zamenjena za svetla velegrada u kome je moguće hodati kraj slučajnih prolaznika bez straha da će ti kratki slučajni susreti zakovitlati u njima njihov ljudski talog i uprljati me kao što me je to veče uprljalo. Atlas ljudske raznovrsnosti u ovom novom gradu i novom životu je trebao da obriše granice, zbaci okove, utiša zveket zuba i ludaka, pa ovo je novi svet! – mislila sam tih dana mlade salate i revolucionarnog naboja. Jedino što se zaista desilo je da sam od te večeri sve ređe zalazila po dnevnim sobama.