Pukotine kroz koje propadamo

Ima tome nekoliko godina – dobar broj, blizu dvocifrenog – kako sam objavljivala na Internetu poeziju inspirisanu mojim životom. Ta iskustva zaslužuju bolju studiju od ove ali je verovatno neće dobiti, i to nije šteta.

Ono što je bilo je ono što uvek biva  – nekome se to što sam pisala sviđalo, drugima nije. Mesto koje sam izabrala za svoj egzibicionizam je preživelo svoje najbolje vreme pre mog dolaska, ali su se i tada povremeno pojavljivali neki zaista talentovani ljudi, i veliki broj netalentovanih. Ja sam za sebe mislila da sam talentovana, ne toliko što je moja poezija bila naročito dobra već što je u sebi sadržala mene, a ja jesam talentovana. Za neke stvari.

Bilo je prilično podeljenih mišljenja o toj poeziji. Ako je u nečemu bila dobra to je bila polarizacija. Nesvikla na takve stvari, ja sam u tišini svog stana posmatrala sa velikim čuđenjem kako me nepoznati vređaju, ili vređaju jedni druge, jedni me uzimaju u odbranu a drugi proglašavaju netalentovanom ili nepismenom, i sve to na osnovu nekih reči složenih ovako ili onako. Naučilo se ponešto o ljudskoj prirodi, ili bar ponašanju, tih dana.

I ništa me od toga nije zaustavilo u pisanju. Ja sam u tome bila na svome, u ovoj sobi, ili onoj niz hodnik dok mi je kompjuter bio tamo, a u stvari u svom svetu gde je bilo i lepše i šarenije od bilo kog ekrana. Mislim, ili bar želim da je tako, da sam neke ljude dodirnula na pravi način. Time je svrha objavljivanja poezije na globalnoj mreži – an anonymous offering – bila ispunjena. Niko me nije video, niti poznavao, i sudili su mi, voleli me i kudili, na osnovu tih reči.

Razlog da sam se tog iskustva setila večeras je verovatno taj da mi treba mala uteha memorije. Da proverim da je još uvek imam. Da uz nju imam i štošta drugo. Dobro je imati, posedovati. Sve su to samo zvuci dok se ližem i oporavljam, tešim i zaboravljam.

U piljarnici na uglu Davisville avenije i Yonge ulice sam na pult složila svoj izbor voća i kesu spanaća kad mi je mladi Kinez – koji nije više tako mlad kao otac dvoje male dece, kojima sam videla početak u rastućem stomaku njihove majke – po prvi put posle nekoliko godina poslovanja na tom uglu rekao nešto lično: da li sam se vratila juče po svoj kusur? pitao je. Uprkos susretima dva-tri puta u toku svake nedelje unazad nekoliko godina, nas dvoje smo kompletno anonimna lica jedno drugom i trebalo mi je neko vreme da povežem da se meni obraća. Mora da si me zamenio sa nekim, odgovorila sam mu, jer ja juče nisam bila u vašoj radnji. Ali vrlo je lepo da si pomenuo to sa kusurom koji nekome dugujete, pohvalila sam ga.

Kad govorim uglavnom nema nikakve sumnje da ono što kažem je ili istina ili vrlo blizu neke.

On nije ništa rekao dok je brzim pokretima vagao i ukucavao u kasu moje troškove. Onda je zastao, pogledao me, i pitao: zar ti nisi juče kupila čokoladu?

Na tom mestu je krenula jedna pukotina. Jesam. Kupila sam juče čokoladu. U njegovoj radnji. Žurila sam da se sretnem sa klinkom i krenemo do nekih ljudi, i zaista sam bila tu. Setila sam se. Sećanje je izašlo iz debele mase mozga kao nešto crno i čudovišno veliko.

Jesam, priznala sam. Iza mene je jedan nervozni polu-uzvik polu-smeh izašao iz nečijeg grla. Okrenula sam se ka njemu. Jedan visoki plavušan sa tršavom kosom je posmatrao celu scenu i mene sa mojom pukotinom na mozgu.

Dala si mi deset dolara i četiri centa, nastavio je ne više tako mladi Kinez vrlo pažljivo, stavila na pult i izašla.

Ne sećam se, priznala sam i to. On je i dalje bio revnosan, ja sam stajala i pratila rad njegovih ruku.

Zašto četiri centa, pitala sam jedino što se moglo pitati u tako očajnoj situaciji. 

Račun je izašao na tri dolara i četiri centa, odgovorio je.

I see. To liči na mene. Predvidela sam da će mi vratiti kusur od sedam dolara, uredno sam se oslobodila sitniša, ali nisam ostala da ga sačekam već sam istrčala napolje i zaboravila na sve dolare i Kineza i verovatno još nekoga ali njih ne mogu da se setim.
I don’t remember any of it, položila sam sve na pult. Toliko je zaslužio svojom ljubaznošću.

Pomislio sam da imaš sestru bliznakinju, pokušao je da se našali. I oduzeo od totalne cene za danas mojih jučerašnjih sedam dolara. Zahvalila sam mu i izašla u blistav dan sa pomračenjem u glavi.

Nobody’s perfect, rekla je klinka juče i tako je ceo dan krenuo. Naopačke, unazad, sa rukama preko očiju. Mi smo već bile uveliko usred svađe i meni srce negde odakle nije htelo da izlazi jer se užasno, užasno boji buke i galame i mene kad sam u takvom stanju, i htelo bi da pregovara ali ja nisam nizašta i niko od nas – ni srce ni ja – ne znamo ni gde se nalazimo, kao u kojoj tački sveta, recimo.

Šta to znači, iskočilo je iz mene kao polu-vrisak polu-urlik. Ne znam gde je to čula – nobody’s perfect – ali nije ni važno gde jer to se u ovom svetu čuje svuda: kad muževi kažu svojim ženama da su ih prevarili i izneverili na bezbroj načina, kad žene pokušavaju da se izvuku iz dugova, kad deca pokušavaju da se opravdaju, kad političari hoće da slažu još malo, kad direktori korporacija potope nade svima koji su se ikada nadali da će se sa njima obogatiti, kad… – pa to je na istom nivou kao kad kažeš ‘ljudi ne lete’ i očekuješ da se svi nad time zamisle kao da je to šteta, ili možda i nije nemoguće i neka budala će sigurno probati ako već nije, i onda natrpaš sva ta slova u novčanik pa njima kreneš da kupuješ sve što je na prodaju, i kad ti treba i kad ti ne treba, i samo trpaš u kese, korpe i ruke, nosiš i na glavi. Jer ljudi ne lete, a nisu ni savršeni. I nikoga ništa ne košta.

Ne košta u svetu gde ljudi lete i savršeni su. Ovde sve košta. Klinka je bila povređena i snuždena, ja sam bila očajna. Celog dana sam bolovala. I jutros. Bolujem često i dugo. Ali nisam lenja i uvek tražim sebi lek.

Ponekad jutrom dok sedim pred jednim kompjuterom, odem na google i ukucam ‘frank o’hara’. Već su me zapamtili u google-u, čim ukucam ‘f’ on se pojavi. Zatim ja tu izaberem neku od njegovih pesama koja će mi olakšati jad sunčanog jutra u kome dišem i ništa me ne boli osim svega. Neko traži pornografiju neko traži poeziju. Uvek je lek u pitanju. I pročitam jutros nekoliko stihova baš dobrih. Prilično blizu savršenstva. Galebovi su stajali na ivici crkvenog krova preko puta. Možda sam i poletela, razmišljala sam dok sam ih merila sa stolice, njihova bela tela naspram plavog neba, i moja glava sa svojim pukotinama naspram istog.

Advertisements

2 thoughts on “Pukotine kroz koje propadamo

  1. Nobody’s perfect je, naravno, punchline filma ‘Some Like It Hot’- a i svi mi imamo previše pukotina kroz koje propadamo.
    Ali se i dižemo, zahvaljujući dobrim ljudima, bili oni Kinezi ili štagod.
    U bloku 70 na nbgd je godinama unazad Chinatown, a danas ugledah na kontejneru za smeće grafit: Kinezi, mrš u Japan 🙂

  2. Pa da, dizemo se kako znamo i umemo, a kad nam dobri ljudi pomognu onda se i ponadamo. Ko zna cemu, ali neka nada se tu rodi.

    Ne verujem da je klinka uopste i gledala taj film, trebala bih da ga pronadjem. On je pravi timeless classic.

    I ti grafiti i umetnici izvrtanja i istine 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s