Soundtrack polaska

Proleće je stiglo tek pre koju nedelju, klinka se vratila kući pre mesec dana, moj delikatni svet se zavukao u jedan od skrivenih uglova ovog stana pored koga verovatno prolazim svakog dana, ali sve i da je lako vidljiv, ne bi mi uspelo. Sigurno ne da se i ja zavučem za jednu sesiju tišine. Trebaće mi bar još mesec dana da se priviknem, možda nešto više za oporavak. Neverovatno je koliko klinci zauzimaju mesta. Imaju velike živote, možda stoga.

Sutra krećemo na put. Ne jako dug, svega dve nedelje. Jedna od neobičnih stvari ovog neobičnog proleća je da smo nakon jednog leta pauze, klinka i ja nezavisno (i sasvim ozbiljno) zaključile da nam se pauza čini kao deset godina! Putujemo opet u Evropu, skupa, kao u najboljim danima. Ja sam tokom pauze definitivno razumela da su moji najbolji dani iza mene, ona je još uvek na početnim stranama, ali ima jedan ne naročito debeo svitak u koji su stala naša putovanja tokom godina, i to je sada klasika. Mi možemo da merimo cele živote njima. Niko drugi ne zna kakve su to priče i iskustva, bez obzira što sam ja pisala o njima, ona ih pamti, često ih pomenemo, smejemo se, razgledamo fotografije…

Putovanje ove godine, ni 24 sata do polaska, je puno neverice na mojoj strani. Kao da sam odustala. Povremeno se kroz zadebljanja koja su narasla na mestima gde ne bih očekivala probije radost, prepoznatljiva kao najlepši odraz; nezaboravna u stvari. Zbog takvih susreta je vredelo živeti. Uprkos čudnom tkivu, uspela da izvedem organizaciju i sutra krećemo.

Danas popodne, pakovanje je bilo u planu ali nikako da krene. Zatim se klinka setila da nam treba muzika; znala je tačno koja. Nismo pakovale ništa brže, ali nije tajna uspeha u žurbi, pa ni u obavljenom poslu – spakovati letnje krpice nije veći uspeh ni kod naročito popustljivih merila – već u zadovoljstvu koje se prelilo preko svega i neočekivanom efektu na patinu svakodnevice. Trebalo nam je deset puta duže, nismo ni završile, ali putovanje je već započelo. Ja čak planiram da sutra pred polazak odemo na latte kao i svake subote. Ona se smeje, smejemo se skupa… a to je hallmark naših putovanja.

Advertisements

Neuljudno prema Vama

Koji su momenti i događaji definisali Vaš život, glasila je bila tema razgovora. Pitanje nije bilo upućeno meni. Neuljudno je pitati takve stvari, objasnila bih da jeste. Neuljudno prema Vama.

Nisam dobro spavala. Utonula u krevet kao u žitku masu, razmotrila borbu protiv izvesnih slika; izgubila, bez borbe i zatvorenih očiju. Prve misli sa jutarnjim mrakom, i prvi odgovori uz čaj.

Devet dana nakon mog 15. rođendana umrla je bila moja majka. Da li ljudi pamte kako je to imati petnaest godina? Ja ne sasvim. Ne pamtim ništa osim nje.

Bilo je svega nekoliko nedelja do njenog četrdesetog. Da se datum njene smrti pomerio, kako bi ga proslavile? U bolnici. Ja bih je molila da pojede nešto, ona bi odbila, i hranu i da objasni zašto ne može. Gledala bi me prekrasnim očima obojenim morfijumom, i uglavnom ćutala. Medicinsko osoblje bi zapisalo na kartonu da joj je to najgori dan. Povremeno bi rekla nešto i ja jedva razumela. Dok se ona gasila, njena vitalnost je držala stražu u spartanskoj sobi. Jednog jutra u sobi više nije bilo nikoga. Godinama kasnije učiniće mi se da sam je prepoznala, tu istu vitalnost. Fantomske niti.

Nešto kasnije te godine saznala sam bila da je moj otac, čija su pijanstva bila permanentni oštar fokus našeg porodičnog života, i hronični seksualni adikt kako se to danas zove, ili švaler na jeziku tog doba. Ne znam etimologiju reči ni danas, tada je nosila zadah kafanske razmetljivosti. Kafane su do tada već narasle bile u amblem jada u mojoj psihi, jame u kojima se pekla domaća verzija pakla. Članovi tog posvećenog društva su uvek nosili zalihu sopstvenim kućama krajem svakog dana. Neke stvari su postale jasnije. U mraku koji se spustio bio na svet te godine, put do svetla su pronalazile groteskne projekcije ljudskih psihâ i kabare je radio punim kapacitetom. Moj otac neće pisati memoare, žene sa kojima je bio aktivan će pomreti, neke već jesu, i dobar deo te istorije će postati prah, kao što i dolikuje diskretnom cvetanju privatnih disfunkcija. Ja ću verovatno biti poslednja koja će pamtiti. Prah će sačekati i tu poslednju isporuku.

Te iste godine moj najbolji drug, jedina verna ilustracija Amazonke koju sam ikada srela, se odselila. Odnosno, odselili su je roditelji; ona nije želela da ode.

U sporom krugu iste godine, verujem ne sasvim nesličnom zatvorskom hodu u ustanovi iz koje niko nije pobegao, žena naših najbližih kućnih prijatelja (očevih prijatelja) je dala sebi oduška u obliku jedne sitne pakosti čije će posledice postati trajne. Iako je ona i kasnije činila pokušaje manje ili više uspešne, prošlo je bilo dobrih 15 godina pre nego što sam povezala nameru i posledice sa osobom. Nije bilo teško iz te pozicije povući liniju od nje do mog oca. Linija je neizbežno uvezala i moju majku, oko vrata. Ja u svemu tome kao kolateralni stradalnik? Ne, samo laka žrtva. Zlo verno reflektuje banalnost ljudskih prirodâ. Možda bi najbolje bilo za sve samo postaviti uveličavajuće staklo pred njih. Ko bi da bude veliki gad, dajte mu naročito debelu dioptriju.

 

Te godine sam prestala da rastem, bi bio otužno čest slogan, i poslužio bi kao izgovor za jedan minijaturni, oprostivi kliše – ali nije tačan. Prestala sam bila godinama pre toga. Od najranijih uspomena, kroz pauze tokom dugih letnjih dana na jugu, i ostatak detinjstva, prisustvo neobjašnjivog i strašnog nije nikad bilo predaleko. Moj pouzdani nevidljivi drug. Imati druga, pa i takvog je bolje od nemati. Ili sam prosto videla i pre nego što sam umela da sričem slova i reči da je porodica u kojoj sam bila rođena osuđena na propast. Videli su i svi drugi, ali niko nije ni reč rekao.

Kad sam se zaljubila bila sa 20 godina, mislila sam da sam dočekala konačno svoju dozu normalnog i ljubav je, verovala sam, bila jedina Obećana Zemlja koja je primala sve pa i marginalce. Kakva je to vožnja bila. Vulkanska egzaltiranost je probijala rupe u celokupnom mom postojanju i ja sam pomagala, luda od seksa i želje. Umesto da kroz rupe poteče haotični primordijal novootkrivenog izvora, zalile su ga standardne doze olova i ugasile u jednom potezu. Izgladnela, nepažljiva, beskompromisna, vezala sam bila svoju patetičnu oštećenu mladost za pogrešno drvo.

Kad sam koju godinu kasnije uspela opet da ustanem, pogledala sam bila spartansku sobu u kojoj sam živela, uvidela neobičnu sličnost, i izašla. Kroz prva vrata, pa sledeća, i jedino što sam čula je bio moj neuporedivi hod i ritam koraka. Ko god je uzeo bio svoj deo, verovatno mu je trebao; nikome više ne dugujem ništa,  je bio predug način da se kaže ‘zbogom’.

Koji su momenti i događaji definisali Vaš život’ zvuči najpre civilizovano, kako i dolikuje susretu i konverzaciji između dobrih životnih priča. Miriše na legende o jahačima visokih talasa. Ili na dobro osigurane dane velikoposedništva. Nesumnjivo ima ljudi koji mere svoje živote veličinom i učestalošću svojih dobitaka. Kao i onih koji ne žele da mere ništa; svaka jedinica mere za njih glomazni kamen povrh još toplog srca.

Prelazak preko okeana me nije obnovio. Nije bilo rekonstrukcije amputiranih godina. Stigla sam bila ovde slobodna jedino od poznatog pejsaža i likova. Na ovom masivnom kontinentu i među stotinama miliona ljudi, ja nisam poznavala nikoga. Radovala sam se bila tome, bilo čemu, jer radost je srce povrh srca, ostrvo do koga vodi bezbroj prilaza, i svaki je drevni kanal kojim teku uvek sveže vode. Među novim svetom, neki ljudi su pomogli, neki nisu a neki treći su odmogli, ali najpouzdaniji saveznik je bio Vreme. Najbolji partner za ples, učitelj mog najboljeg ritma, pozitivan primer kako pronaći sopstveni tok.

Srčana i hrabra, očajna lošim danima, jurišala sam i ja iz svog plitkog rova na spori, glomazni cepelin života. Nisam ga ni ogrebala. Pronašla kasnije koje zrno mudrosti.

Malo po strani od glavnog puta i ljutih bitaka rodila se klinka, i jedna lepa ljubav. Klinka je otišla iako je zauvek vezana, i ljubav je otišla, i ona vezana. Jedino je Vreme uvek tu. Zapiše kratkim crtama definicije, i zatim ih obriše. Madrac na kome život spava, budi se i završava; skromna ćelija. Nasuprot Vremenu, Veliki Strukturalisti – smrt, zlo, strast – su učinili ono što tuđa vojska čini nejakima od početka sveta. Ima posledica. Nisam cela, nikada bila; nisam stigla da se oformim. Fali toliko delova, mnogima sam zaboravila i ime i svrhu, dobar broj nisam nikad srela, iako ne sumnjam da se negde mogu kupiti, sveži, jedva korišćeni. I bez delova se može hodati.

Neočekivano je lepo držati korak s Vremenom tokom kratke šetnje jednog postojanja. Vreme nije vulgarno; praktično sve drugo jeste, sa interesima nanizanim kao jeftina roba putujućeg trgovca. Putovati u senci Vremena i ponekad, lucidnim danima, osetiti ruku u ruci; posedovati svest da zrna praha koja me čine toplim i čvrstim organizmom mogu da se u trenutku transformišu u male ptice i razlete u različitim pravcima.

U vazduhu, na prstima

Ne znam da li imate prijatelje koje retko viđate, koje ste svega jedanput-dvaput sreli sve skupa. U ranija vremena bilo je takvih prijateljstava više (pretpostavljam da jeste). Ovo je opet jedno takvo vreme. Mimo male grupe iz detinjstva, skoro sva moja prijateljstva stvorena su putem Interneta. Bilo je pokušaja sa vezama drugačije prirode, ali prijateljstva su jedini prirodan proizvod ovog zapetljanja. Ljubav ne može da opstane na mreži; za nju je ovo neprirodan medijum. Seks kao atak i erupcija anksioznosti na nesigurnom tlu, da. Kinky kataklizme, recimo. Takvi fetiši brzo dosade, zato što ima boljih stvari. Čak ni komercijalne imperije ne mogu da banalizuju tako bitnu stvar, da se prijatelji mogu prepoznati na najudaljenijim koordinatama. Na Internetu su tišine duge i podeljene u bezbroj soba. Nije uvek lako pronaći vrata, ali mreža poseduje većinu našeg vremena, i svako se snađe pre ili kasnije.

Prisustvo prijatelja u ovom gradu ili u širokom svetu je samo moja topografija toplih tačaka. Jedino zaista važno je da znam da su još uvek tu. Početak je uvek najteži, kada razgovori prisile upoznavanje kroz priče o sebi, neautentične egzibicije ponovljene previše puta. Kasnije dolazi najbolji deo i razgovori su deljenje blaga, onoga što volimo. Svi životi slede slične linije, ali vidik sa svake tačke je jedinstven. Nov. Da su ovakve stvarnosti moguće nekim temperamentima odgovara više nego drugim, ali mreža ima mesta za najrazličtije ljude. Sajborg realnost je sada i zvanična dimenzija našeg postojanja. Ona samo sledi dugu tradiciju otkrića. Knjige su prve otvorile eksploraciju tog svemira, zatim su došli filmovi. Sada smo svi tople tačke u masi čija veličina prevazilazi poimanje jednog običnog ljudskog bića. Meni nevažnost kao i tišina odgovaraju; drugima verovatno ne. I eto izvora buke.

Heddy Honigman je holandski režiser dokumentarnih filmova. Moj prvi susret sa Heddy je bio kroz film ‘Forever’. Nju ne poznajem ali ‘Forever’ spada među moje bliske prijatelje. Na trenutnom Hot Docs festivalu u Torontu gledala sam njen poslednji film ‘Around the World in 50 Concerts’. Ona samo zaustavi kameru između snimanja, i premesti svoju ekipu na novu lokaciju, ali cela njena karijera je jedan dugačak film, oda humanosti iz jednog ugla. I ispostavi se da nije neophodno menjati uglove da bi se videlo više; tajna je u umeću gledanja. Ja volim da gledam u svet sa jednom nogom u vazduhu i drugom na prstima – spremna za sledeći korak ili let. Da uglavnom stojim u mestu, kip praktično, ne menja moju prirodu i neprekidni pokret možda promakne neveštom posmatraču, ali svejedno se nadam da me niko ne posmatra jer to bi bilo gubljenje vremena. Vidik iz svake tačke je novo putovanje; ja sam nestrpljiva da započnem sledeće (nadam se i svako drugi).

Film ‘Wild’ sam gledala par dana nakon Hedinog filma. Klinka je mnogo čvršće prisutna u ovom vremenu, što je prirodno, i nju ovaj trenutak interesuje puno više od mene. Ja imam tu privilegiju da moji trenuci mogu da poteknu iz različitih epoha; imaće je i ona jednom. Film smo gledale zajedno, i puno nas je zamislio. Posmatra svet iz tačke koja je meni strana, a klinka nije još spremna za takve susrete. Samopovređivanje i ljubav kao panacea su česta opsesija među ljudima, i film pomalo nespretno razmatra pokret kao terapiju dok cilja na prevazilaženje kao pretpostavljam tipičan američki način glorifikacije pojedinca. I can do this. Well… ljudi čine oduvek, velike i male stvari, padaju, i ustaju, i ako su srećni shvatiće da je najteže ustati iz samosažaljenja. I dok je poštovanje prema karakteru koji uspešno ostvari putovanje opisano u filmu neizmerno, čest motiv klišea je bilo razočarenje. Junakinja je napravila bila veliki korak beskrajnim nizom malih, i u pobedničkom krugu je možda to promaklo a nije trebalo. Ali tuđim putevima ne treba suditi, to je jedina poslanica višeg reda koju treba slediti (osim one ‘ne ubij’ i sl). Kakvo nepoređenje, razmišljala o susretima između Hedinih filmova i Šeril kasnije.

Dobro je znati svoje mesto. Ono je uvek nametnuto – karakterom, kulturom, okolnostima, izborima, i neuporedivo je važno prepoznati trenutak kad se treba premestiti i gledati u drugačije zidove, ili nebo, ništa od toga konačno. Kao ni dobro mesto, uostalom.

Tek pre koji sat upoznala se sa Nadjom Tešić. Pročitala njen esej o filmu koji je napravio Eric Rohmer, ‘Nadja à Paris’ 1964. godine. Pogledala film. Nova prijateljstva, novi susreti. Hvala Rade, i Nadja, Hedi, Tijana… Subota je, idem napolje na latte.

p.s. tekst završila pred izlazak, ali zakasnila sa linkovima. Nadjin esej sadrži i film podeljen u dva dela. Vredi pogledati. Hedin film niže je jedan od njenih prvih filmova, snimljen u Limi gde je rođena.