Veštački svet prirode

Kad zastanem pred očiglednim u mojoj večitoj potrazi za skladom (nije večita jer će trajati samo onoliko koliko i ja, ni trenutka duže, a to nije večnost ni po kom merilu) – dakle korekcija: u mojoj potrazi koja se nastavlja kroz faze i krize manje ili više važne, redovno se saplićem kod očiglednog. Nekad je u pitanju slepilo, gde ne vidim ono što je i jasno vidljivo i dosta jednostavno za dedukciju, a nekad ne želim da se suočim sa onim što čeka sa te strane. Neretko to što čeka uopšte nije važno a ni strašno, ali ono što dobije na važnosti je taj trenutak kad zastanem. Kad posvetim punu pažnju problemu, on se raspadne sam od sebe. Pred mojim moćnim, super-induktivnim pogledom. I tada se i očigledni problem i ja nađemo u dosta smešnim okolnostima, što verovatno može lako da se objasni definicijom očiglednog.

Za sve godine mog života u ovom gradu, koje sada već dobijaju pristojan ugled iskustva, i uprkos duhu koji računa sebe u avanturiste (ali vrlo blage; ništa od esktremnih sportova, ili bilo kakvih sportova za mene), postoje mesta u ovom širokom urbanizovanom području koje još nisam otkrila. Moja definicija urbanizovanog ili urbanog se ne podudara nužno sa zvaničnim, ali ja jako volim da otkrivam delove grada koji su obeleženi brigom i ljubavlju. Oni uvek nose kao ponosna deca posvećenost koju ljudi ulože u projekte koji im puno znače. Za svaki grad koji ima takva blaga verujem da postoji lepa budućnost. I ništa od toga nije trajno, ali ne znači ni da nije; trajanje i nastavljanje u vremenu su kompleksni poduhvati, ne sasvim odvojeni od mističnog koncepta živog organizma sa milion delova.

Brickworks je poduhvat u dolini reke Don, koja danas nije velika iako veličina doline svedoči o burnoj istoriji glečera i nekadašnjoj moći. Na mestu nekadašnje ciglane, koja je još uvek bila aktivna pre 30 godina, upravo tu, u dolini koja preseca grad, entuzijasti i lokalni političari su uspeli da stvore habitat koji nije prirodan, ali je oblikovan po modelu prirode tipične za ovaj ugao sveta. Što je nekada bio masivni krater odakle se kopala glina, sada je jezerce u kome žive kornjače i ribe, i kriju se među šibljem i zelenilom od radoznalih posetilaca. A posetilaca ne fali. Subotom tokom letnjih meseci privlači ih i market sa raznim lokalnim varijacijama tradicije i poštovanja Zemlje. Mladi parovi, svi od reda hipsteri, dečica tek iznikla, mešovite etničke grupe što je ovde norma, staze kroz zelenilo pažljivo zasađeno na početku a sada već liči na pitomu divljinu, i sve to blizu autoputa i u blagom useku među stranama gustog metropolisa. Neobjašnjivo je zašto nikada nisam otišla ranije. Nije čak daleko od nas. Ali taj lepi trenutak suočenja sa očiglednim, kad se ono raspadne na besmislene izgovore i lepršavi trag izgubljenog vremena, postane jedan moćan osećaj ličnog zadovoljstva. Jer sve što je bilo potrebno je krenuti u tom pravcu jedne subote.

img_6670-small

img_6680-small

img_6681-small

img_6682-small

Naspram blistavog dana poznog leta, blaga narav kasnog oktobarskog dana, pomalo mutnog ali dobroćudnog na pozitivnoj strani 15 stepeni, zahteva izdržljivost drugačije vrste. Ja nisam ništa od toga planirala, iako sam dobila bila ideju tog istog jutra i bacila pogled na Google mape čisto orijentacije radi. Sve što je bilo potrebno je krenuti.

Leslie Street Spit je poluostrvo koje se izdužilo 5km u jezero Ontario. Kompletno je veštačkog porekla. Sredinom 50ih su počeli planski da tu bacaju zemljište i ostale viškove materijala i tla sa različitih poduhvata u gradu i šire, da bi par decenija kasnije shvatili da priroda nije ostala po strani. Osnovali su grupu i plan, i pomogli malo, ne previše, da se stvori 250 hektara zaštićenog područja za ptice i razne druge oblike života, kojima ne smeta preterano da se svakodnevno dovoze nove tone materijala, koje će jednog dana pokriti prirodan svet.

1980                                                  2005

Prvo me je vodila bila ideja da ću videti koloniju galebova. Kako nikada nisam videla prethodno koloniju ptica, zamišljala sam je kao dugačku belu liniju kopna među valovima, sa gromkim kliktanjem i preteranom koncentracijom ptičjeg gnojiva. Možda toga ima na ovom poluostrvu ali ih ja nisam pronašla ovog puta. Videla sam jednog jedinog galeba na nebu i bar deset aviona u niskom letu ka obližnjem aerodromu. Nisu bili bučni, kako bi se očekivalo od aviona. Grad nije bio jako udaljen, ali jedina buka su bili vetar u lišću i talasi kad je staza vodila blizu obale. Retki ljudi koje sam sretala su uvek imali osmeh i spreman pozdrav: Hello. Kakav neobičan dan, siv i žut. Tih a ispunjen. Najteži deo je bio okrenuti se i vratiti nazad. To zaista jeste teško. Krenuti zahteva volju, ili hir, ali vratiti se traži veći karakter od mog.

Čudo je da lepe stvari postoje bilo gde. Čudo je Italija, na primer. Ne postoji istorija koja će to objasniti. Niti ima teorija političkih i inih koje će opisati kako se dobre stvari dese bilo gde. Uz nešto dobre volje i puno upornosti, ali možda je najvažniji osećaj da se oko dobre stvari, osobe, projekta uvek vredi potruditi.

img_6724-small

img_6725-small

img_6727-small

img_6729-small

img_6730-small

img_6732-small

img_6737small

img_6739-small

img_6745-small

img_6756-small

Advertisements