Profesionalno

Razmisljam o specijalizaciji i pojedincu. Narocito kod profesija koje zahtevaju da se emotivni sistem otkopca i odlozi negde 8-16 sati dnevno. Policajci, vatrogasci, lekari. Mora da operisu u paralelnim ravnima, gde je jedna profesionalna a druga za skrivanje od profesionalne, nesto kao nesenzorno bure. I sta ako zaglave izmedju tih ravni? Osecam duboku simpatiju prema ovim ljudima, ili onome sto je od njih ostalo.
Jutros se setim novinara. Profesija u kojoj se svakodnevno daju misljenja. Jeste, jeste, cinjenice, istrazivanja, istina i urednicka politika, ali medju svojima smo, slicnim nama – novinar je profesionalni davalac misljenja. Naporan zadatak. Nezavidan, tegoban. Poverovati u sopstveni bullshit, a potom ubediti i ostatak, njih nemali broj koji slucajno ili namerno naidju na njega – nije to nimalo lako. Napraviti karijeru od davanja misljenja. Stvoriti dobar zivot od davanja misljenja. Stvoriti misljenja i kad ti nije do misljenja. Uticati na stvaranje tudjih misljenja. Ne znati sta da mislis a misliti moras. Misljenjima pomoci ili unistiti karijere i zivote drugih ljudi. Ispadati budala redovno a sve zbog misljenja. Smestiti misljenje gde ga ranije nije bilo. Biti vredjan, napadan ili optuzen zbog misljenja kojeg se vise i ne drzis. Uspesna misljenja i neuspesna misljenja. I tako dalje. Fascinantno.

Profesija, ili specijalizacija, je kao da ti naraste jos jedna osoba, manje ili vise strucna u nekom manje ili vise znacajnom polju. Posle nekog vremena pocnes da sumnjas da imate iceg zajednickog, i sto je daleko gore – da te ona uopste voli. Verovatno ce pomisliti da je bolja od tebe, i slicni shit.

Imam iskrenu averziju prema specijalizacijama. Verujem da je ona prirodna, ta moja averzija, da ne moze biti prirodnija. Ja bih, recimo, volela da budem jazz pevacica, i skulptor, nauka me fascinira u brojnim pojavnim oblicima, i pisac putopisa bih volela da budem, i zastitnik zivotinja, i dece, i revolucionar, ili dva revolucionara bih mogla da budem, i uciteljica istorije, i poslasticar, i filozofa-fa-fa… ali nijedno ne bih mogla ni volela da budem stalno. A ako ne mogu stalno, ili bar 35 sati nedeljno 30 godina minimum, necu imati za hranu, vodu i vazduh. O sklonistu da ne pocinjem. Necu imati papira, ili kompjuter za pisanje, ni muziku za ples i pevanje, nece biti knjiga ni umetnosti, nece biti putovanja ni svetlosti kroz prozore… Za prezivljavanje u ljudskom drustvu vec dugo vremena neophodna je specijalizacija. Ovako specijalizovani ne  bi mogli da prezivimo van drustva koje nam je nametnulo specijalizaciju. U specijalizaciji je smrt bica – specijalizacija to sam ja. Zapitam se tako ponekad da li sam po profesiji samo jos jedna mrtva ideja.

Advertisements

2 thoughts on “Profesionalno

  1. Навика је чудо. „Ужигаш“ се, прилагодиш свакој идеји. И наметнутој, а камоли својој 🙂 Специјалност у нечему не мора, али улавном спута остале идеје. Зато професионалац задивљује својим знањем и умећем, а аматери у истој области су радосни волонтери? Онда је ипак ствар у личности и сопственим тежњама. Друштво је користољубиво, појединац увек пред агесивним изазовом ком се царству приклонити.

  2. Ima ovde puno obrta i uglova. To sa profesionalcem i amaterom je jedan moguci.
    Specijalizacija kao prinuda, i onda ona obrnuta verzija – kao ambicija. Either way you are screwed, tako bih ja rekla.
    Sigurno da licnost pojedinca ima veze, ali tesko je razluciti nauceno/kondicionirano od ‘originalnog’ materijala. Jer, tacno, na sve se naviknes. I kod pucanja uzrok nije toliko bitan, kad sve boli.
    Moglo bi se o ovome puno pricati.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s