Ep o Borislavu

Borislav je najveći deo života proživeo kao muškarac bez suptilnosti. To nije bilo neuobičajeno i  bilo je donekle i razumljivo – nije mu bila neophodna. Imao je dovoljno napoleonskih crta u karakteru – istrajan, vredan, samoživ, prek, privlačan ženama, dobar izgled i samopouzdanje inteligentnog lovca… – koje su ga u drugim okolnostima mogle dovesti do pozicije vlasti i moći nad drugima. On je nešto od toga postigao sa manjim redom veličine, i izgledalo je da je time bio zadovoljan. Borislav je bio ambiciozan, ali istovremeno i dionizijski sklon porocima, i kako nije čekao ni na koga a sigurno ne na život i pravi trenutak, on se dočepao poroka, i oni njega, vrlo rano. Ako se i zamislio nekad nad tim, a neizbežno jeste, bilo mu je sigurno od pomoći da se suptilnost nije motala po sceni. Samo bi smetala. Borislav je voleo žene kao što mnogi muškarci vole žene – na način koji žene ne vole – bio je dobar sin, i imao je Anu.

Imao je i Aninu majku, koju je zgrabio bio u pravom trenutku, jer to su bila poslednja vremena kad su lepotice još uvek živele u bajkama. Zatočene, mogle su da temperamentno treskaju vratima, bacaju suđe na pod, i planiraju bekstvo na belom konju, ali su neizbežno završile na isti način: ostarele, ili bi se razbolele i umrle mlade.

Kroz sve to je Ana rasla, naslednica dva samovoljna i velika karaktera, i jedva da je išta znala o svetu, ili sebi, kad je krenula da daje oduška svom strahu zakletvama – ona neće biti kao oni.

Šta je drugo mogla? Mnoga su deca pre nje sricala istu zakletvu i jednako čistog srca. I mada je Ana još od malih nogu gunđala na svakoga ko bi joj rekao da liči na oca (ona je želela da liči na mamu i svako ko bi joj to rekao je instantno osvajao njenu naklonost), dosta je brzo shvatila da sa takvom eksplozivnom smešom nema šanse, niti je karakter pitanje izbora – ali druge stvari jesu. Za razliku od svoje majke, oca, stričeva, tetaka, ujaka… Ana je verovala da je bekstvo u situaciji gde gubiš pobeda a ne poraz. Bolji Napoleon od Napoleona, mislila je Ana za sebe.

Prvo je pobegla od sitnog patrijarhalnog terora, odmah nakon srednje škole. Prvi put sama u svetu bez oca, Ana je kao prvu stvar entuzijastično krenula na audicije za standardne uloge. Kad je uočila da redovno propada kao Elektra, Ifigenija, Ofelija… malo joj je laknulo, jer nije imala predstavu da je svet pun tih uloga, ali brinula je kako će se snaći u svetu bez uloge, pa je probala opet i opet, odlučna da za neku mora da je dobra.

To nije bilo dobro vreme za Anu, ali ni za Borislava. Kako je Ana propadala u brojnim ulogama, u jednoj je bila iznenađujuće dobra: Borislav više nije imao nikakvog autoriteta nad njom. Kad bi se desilo da zaboravi, bio je surovo podsećan. Svi su bili iznenađeni time, uključujući Anu. Da je imala uzor, snašla bi se  bila bolje, ali Ana nije naišla ni na koga ko je mogao neke stvari koje je ona mogla, i ona je u svojim pokušajima bila vrlo nespretna. Sve se uči, i Ana nije imala od koga. Da su životne škole tako bolne verovatno niko nije mogao da joj objasni unapred, ali da je neko negde sačuvao bio par cipela za takve kao ona, ne bi se napatila večito nažuljana u pogrešnim cipelama. Mada, ostaje velika sumnja da bi Ana poslušala ikoga. Ona nije bila neumereno tvrdoglava, čak vrlo verovatno nije bila tvrdoglava uopšte, ali je bila vrlo svojevoljna.

U jednom naletu temperamenta, digla je bila ruke od uloga i audicija, javila Kanađanima da dolazi, i obrela se sama u svetu. Koja je to katastrofa bila, mala Ana je i danas gleda kao čudo. Naime, Ana je shvatila bila nešto što brojni revolucionari i napoleonski nadareni individualci nauče prekasno: kad se nađeš u situaciji da napraviš nova pravila, ako već nemaš dobro osmišljen i overen Ustav, you are screwed. Revolucije, imperije, države, korporacije, kartele i individualne živote vodi organizacija – dobra ili loša. Napoleon je bio zabavan dečko, ali pojeli bi ga bili pre ili kasnije (kao što jesu) istim sistemima koji su bili tu kad je došao, i nastavili kad je otišao. Ani Napoleon nije nikada bio privlačan, pa bi tu lekciju moguće pogrešno shvatila i da joj je neko ispričao. Svejedno joj nije mogla pobeći. Svet je postojao oduvek, i video je više Anâ nego što je ona mogla i da zamisli.

U međuvremenu je Borislav prolazio kroz faze života koje ne zaslužuju euforične prideve. Sa Anom jako daleko, kad je mala Ana došla ta udaljenost je izgledala još mnogostruko veća, on je nastavio svoje sporo upoznavanje sa suptilnošću, za koju je sada imao vremena budući da je živeo sâm, u međuvremenu se i penzionisao. Ana je našla razumevanje za dobar broj godina i postupaka, tamo na svom kraju sveta,  pošto niko ne pronađe ništa novo kad ode na kraj sveta, samo sagleda stare situacije bolje.

Kad Ana i mala Ana dođu u posetu, Borislav postane jako emotivan. Desi mu se da se zaboravi, iako se on trudi, ali nije lako sedeti na buretu od karaktera koji nikada nije morao da se smanji i potrudi oko cipela, uloga, i audicija. Ana ga samo pogleda, i on se seti svoje nove suptilnosti, pa se povuče da pronađe gde mu je ispala. Ana je shvatila bila tokom godina da Borislav ne poštuje žene, što se sigurno nije promenilo jer suptilnost koja se prihvatila zadatka sa njim nije bila neka vrlo evoluirana i svestrana, ali je Borislav naučio da pravi izuzetke. To je ne mala pobeda, iako se Ana ne oseća pobednikom. Da ne poštuje žene je Borislava koštalo iako ni blizu koliko i žene koje su to spoznavale iz ličnog iskustva. On joj se više dopada ovako, i poštuje da to što sada okači suptilnost oko vrata je veliki korak koji nije morao da iskorači i on ga je izabrao od svoje volje, ali. Ona bi volela da su svi troje iz originalne porodice, sada i mala Ana u krugu kao četvrti član, imali široka Marsovska polja na raspologanju umesto uskih cipela da razviju svoje zastave, odigraju koju ratnu igru, i pomire se kako treba, bez tesnog poraza. Jer šta su drugo uradili, Borislav i Ana – Anina majka nije istrajala – osim što su bosonogi naučili da pričaju tišim glasom, ili ne pričaju uopšte.

Advertisements

13 thoughts on “Ep o Borislavu

  1. U Ratu protivu Obucarske Industrije gubici su, normalno, neizbezni, Oziljci ostaju i kad Rane zacele, ako se pretekne, a na Suptilnos, ko je dovoljno blesav da je zadrzi na ovu Krizu (koja je vecita, bajdvej), se placa ekstra porez.
    Pozdrav itakoto za hrabre, Bosonoge Ane.

  2. Prenecu pozdrav, portose, bice joj drago 🙂
    u Ratu protiv Obucarske Industrije… ovo je, dragi moj, cist manifest.
    Ne znam da li pomaze u ratu, bilo kakvom, ali znati gde stojis je pocetak Otpora – non?

  3. Zahvaljujem na prenosenju, a sto se toga u vezi sManifestima tice…pa, znas, mi, Pravi Komunisti, smo talentovani za takve stvari. 🙂

    Znati gde stojis je nesto sto se ljudima mnogo (basbas) redje desava od pruzanja otpora.
    Prvo, valjda – jebem mu misa, oznacava Svesnos (ako tako nesto uoste postoji) kao takvu, a za pocetak Otpora treba da se skupe jos i Hrabros, Odlucnos, (pa sledi) Istrajnos itakote karakterne i voljne gluposti (koje ti, cenim, imas, mada to ne znaci puno ako se slabo snalazis u kuhinji :p)
    Za sam otpor (namerno malim pocetnim u ovom kontekstu) nedostatak Svesnosti je cesto i pozeljna stvar. 🙂

    Najveci deo gornjeg kucanja valja, da se tako suptilno izrazim, pripisati mojoj zelji da, dok cekam da mi provri voda za kafu, zakeram i, normalno, dominiram kao muskarac nad tobom kao zenom nalazeci formalne nedostatke u tvom izrazavanju.
    Inace sam mogao, sobzirom da nema dvojbe na sta si mislila pitajuci, i krace da odgovorim: Da, u pravu si. 🙂

  4. Pa… moram i ja da se slozim da si u pravu sa svime, i sa kuhinjom i sa izlaganjem oko otpora.
    Opazanje da je odsustvo svesnosti pozeljno kod otpora je vrhunsko. Naravno, kad se ona konacno pojavi i upali svetlo, svi se iznenade, ali to je njihov problem – revolucionara, komunista i slicnih nadobudnih tipova 🙂
    Red stvari je bitan za tok, iako se moze teci kod svakog nagiba.

    Zakeranje i dominacija – u sepurenju su muskarci ostali glavni, ne poricem.
    Navikla 🙂

  5. Znam (da si navikla). 🙂
    Nadam se da i ti znas da moj otklon u humor ne umanjuje postovanje i ozbiljno shvatanje teme kojom si se bavila u tekstu.
    Jednom sam ovde zapoceo i dobrano odmakao u pisanju neceg vrlo slicnog, ista tema, a onda stao, sto inace retko radim. Nije mi se dalo da to izbacim tada ovde, u javnost, i mislim da me je sprecila Svesnost koja se razvila u toku pisanja da nije dobro da to radim u afektu.
    Podsetila si me na to, dosta je paralela, pa je bilo i em…empat…jebemliga, ta neka strana rec sto lici znacenjem na saosecanje i svastanesto jos, da ne filozofiram sad. 🙂

  6. Znam, znas, zna.
    Znamo… 🙂
    Dobro je da je tako.
    Humor je neophodan. Iako mu nije uvek lako tamo gde se nadje. Zivot i zivotne siutacije su stvarno veliki shit, tu nema promasaja.
    To sto si zapoceo – na tvom blogu?
    Znam da smo pricali ovde na razlicite teme, ali ne secam se ovako necega. Nadam se da nisam zaboravila.
    Slazem se da ne treba u afektu.
    Ovo gore nije bilo lako napisati. Ali pojavile su se neke misli pre par dana, i jedna za drugom… Bilo je to dobro jutro, u stvari, gomila jasnih, lucidninh misli. Nisam morala da trcim na posao, zbog toga verovatno.
    Praznici su blagoslov i za nezahvalne.

    Naidjem danas na ime Antigone i shvatim da sam na nju zaboravila skroz. Sjajan lik, i Edip je stvarno pozitivan lik, a takvih u Antici a i danas ima malo. Edipu je zapalo da ga frustirani matori Frojd ozivi na jedan mutan nacin, a to je jedan od retkih likova sa integritetom u mitologiji. Dakle, nista nije fer.
    I to da se sve zavrsavalo tragicno (i da su svoje probleme resavali ubistvima) je valjda trebalo da nam prenese neku mudrost. Nije.
    No surprises there.

  7. Krhko je znanje. 🙂
    Ne mozes da se secas, kad to nisam pominjao do sada. Na mom blogu, ostalo mi je sacuvano (automatski – draft) to sto sam napisao, nedovrseno. Nisam se posle vracao tome, ni da procitam. Pre pola godine, neka tada aktuelna desavanja su bila okidac za pisanje, krenula je bujica, znas kako ja to izbacujem, ali je bilo previse sirovo. Kucanje je fakat meni znacilo u tom momentu, ali nije bilo za objavljivanje, sa takvim stvarima treba biti prilicno pazljiv. Na prvom mestu zbog sebe, pitanje publike je tu zaista potpuno sekundarno. Zato je i moj prvi komentar na tvoj tekst bio onakav.
    Imala si prilicno zanimljivih misli u poslednje vreme, bajdvej, na razne nacine. I u onome o Bukovskom i u onome o Flojdu, al mi se cutalo.
    Ovde si me isprovocirala da guknem. 🙂
    Dajes mi ideju, mogao bih i sam malo da se vrnem Grcima, pozaboravljalo se dosta, a i vreme je za nova citanja i sagledavanja. Hvala ti na tome.
    A manipulacija (neretko i nesvesna) i izokretanje ideja, posebno jakih i velikih – cesto u potpunu suprotnost, je vec opste mesto, draga moja. Znas i to. 🙂

  8. Da, uvek zbog sebe.
    Ponekad cekaju i po nekoliko godina na pravi zavrsetak. Nema svrhe zuriti. Znam da je to kontradiktorno celom ovom svetu, kratkim ljudskim zivotima i sl. but to hell with that.

    Da imam misli koje uspem da izrazim je vracanje u formu, ali na kratko. Rutina me ubija.
    To je sto je, nema svrhe zaliti se ili razmisljati o tome preterano.

    Sa Grcima je zanimljivo – meni nikada nisu bili privlacni, cak su bili odbojni kad sam bila klinka. Tek poslednjih godina polako pronalaze put do mene, bar neki delovi. I ne na gomili 🙂

    Da, opstih mesta je pun svet, svejedno su djubre.

  9. Pa to je strasno sta ti pises ovde, o Grcima itakoto, nadam se da tvoje dete ne prati tvoj blog! 🙂
    A i mislio sam da vodimo ozbiljnu, smernu konverzaciju a ne da tu… 🙂

    Meni nisu bilo bas odbojni u tom uzrastu, ali sam to ( eh, da je samo to) pretezno smatrao gomilom dosadnih gluposti.
    Ili dzez, na primer, u pubertetu sam smatrao da sve to treba poapsiti, a vidme sad. 🙂
    Treba odredjena zrelost za neke stvari, nemere drugacije. Kao klinac sam se smatrao izuzetno naprednim i zrelijim u odnosu na moju generaciju, u smislu interesovanja, dozivljaja, poimanja…a onda, prilicno kasnije, kad sam zaista poceo da sazrevam, shvatih da sam bio budala. Cekaj!, Stani!, Polako!, pa ja sam i sad budala! Al, dobro, to je ipak neka druga tema, necu sad… 🙂
    Mlados vise trazi Srce, kako matorimo ceprkamo vise po Dusi, tako i treba.

    Drz ovog Bosonogog:

  10. Kako da ne budu odbojni – ubistva (narocito u uzoj familiji su im bila bas omiljena), lazi, podmetanja, silovanja.. – mora da je nedostatak suptilnosti genetska stvar u familiji 🙂
    Nije da nisu pokusavali da mi objasne, ali ja se drzala bukvalnog i odbijala da idem dalje. Jedino su im skulpture i arhitektura bile mnogo, mnogo lepe. Isti efekat i tada i sada. Bez daha.

    Pa i neke vrste dzeza, kad vec pricamo, umeju da uvezu nerve u klupko i posle odskacem od napetosti… Izvinjavam se sto kvarim imidz, ali nece ovo puno ljudi procitati a ti ne pricaj dalje 🙂
    O budalatosti odraslih ljudi ne pocinjati, to su prilicno jadne price. Da klinka nije tu da me podseca koliko su odrasli ljudi OGREZLI, mozda bih i uspela da zaboravim. Ovako..

    Kao klinka sam mislila da sve znam. Bar tu nisam pogresila. Mislim, to je bar normalno 🙂
    Sada vidim da svi oko mene i dalje sve znaju, ja… skupljam saznanja svakog dana sporo, i kasicicom. Gorak posao. A znanja nemam puno.
    Ali promovisem zestoko kod klinke koncept celozivotnog ucenja, koje je pretty much jedina stvar koja te nikada nece izneveriti, ili postati dosadna.
    Negde se uvek mora smestiti pozitivna poruka. Tezak posao, roditeljstvo.

    Hvala za Bosonogog, bas je prijalo 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s