Grcki fragmenti

Putovanje prstom po atlasu od Toronta do Rodosa se prekida na ivici desne strane, usred Atlantika, saceka okret lista, prelazi na sledecu stranu i nastavlja ka donjem desnom uglu Evrope. Prst je nesrazmerno veliki prema svetu zbijenom na stranice jedne knjige.  I sam kao da je izasao iz neke knjige, i pokazuje velicinu poduhvata.  Ni komercijalni letovi ni nebo izukrstano avio linijama ne umanjuju velicinu, prst istice.  Vazne su takve perspektive. Velicina sveta i velicina pojedinih poduhvata zahtevaju malo tisine i refleksije s vremena na vreme.

Na Rodos smo isle na poziv jedne kolosalne Grkinje. Mozda bi Rodos bio predaleko i mi ne bi prihvatile poziv da se na hiljadu kilometara od njega ne nalazi Srbija, sto nije dugo putovanje prstom, a ni avionom, ali pozivi takve vrste otvaraju vrata koja su najcesce zatvorena, i propustiti priliku je nalik praznim rukama koje grade kule u vazduhu i one im stalno padaju.

Nisam vise sigurna, nije ni vazno sada, ali mislim da smo na Rodos stigle umorne – ja jesam. A nismo tu dosle da bi se odmarale. Naravno da na Rodos nismo dosle da bi se odmarale. Mi smo dosle.

Rodos je najvece ostrvo u najjuznijoj grupi grckih ostrva – Dodekaneska ostrva, na kojima i onako dugo grcko leto traje jos duze – najduze. Na Rodosu se nikad ne prica o vremenu, uputila me je bila kolosalna Grkinja pred put – jer je uvek lepo! Meni je ta njena izjava prostrla veliki osmeh preko lica vec u Torontu a imala je isti efekat i na moju klinku kad sam joj prenela sta sam cula. Rodos na ostrvu Rodos je grad koji je nama koji smo fascinirani slusali o svetskim cudima Starog Sveta na casovima istorije bio poznat po Kolosu sagradjenom u anticka vremena (koga sam, priznajem ovde, zamisljala kao egipatsku Sfingu) – jos jedan od megalomanskih projekata tipicnih za period, iako se od tada revnosno sledi primer ’kad su mogli oni sto ne bi i mi’ svuda po svetu.  Turizam ga je davno otkrio, da li zbog pomenutog Kolosa, plaza, hrane, sunca i svega sto u razlicitim epohama prolazi kroz rec ’provod’, i vazi uz Santorini i Mikonos za najpopularniju ostrvsku destinaciju u Grckoj. Sta sve znaci rec ’turizam’ razlicitim ljudima pocela sam da shvatam kad sam naisla na sajt izvesnog Matt-a koji jeposvecen Atini ali ima informativni deo i o ostrvima. On je naime prvi put posetio Rodos kao srednjoskolac u periodu dok je ziveo sa roditeljima u Atini, dete diplomatskog osoblja americke ambasade. U ’70-im, uz muziku Pink Floyda, duvanje trave i jedinu ali zato gigantsku misao u glavi – seks – Rodos je isao kao mitologija uz…pa, seks. I Rodos nije izneverio tih razuzdanih godina kada su srednjoskolci iz grckih i turskih gradova sretali skandinavske boginje zeljne provoda. Matt sve to priziva vrlo simpaticno, i mada bi voleo da je on i njegov libido odgovoran za navalu turista koja je usledila, veruje da su glavni krivci Lawrence Durrel i Henry Miller uz dvojicu gorostasnih Grka – Seferisa i Katsimbalisa – koji su pred pocetak kataklizme Drugog svetskog rata napravili malu turu po ostrvima. Red mitova, red legendi… – formula je neunistiva.

Uz malo citanja o istoriji ostrva i grada, jasno je da je vec prva polovina 20-og veka videla procvat turizma, a nema razloga za sumnju da su u dugim periodima istorije pre toga, Rhodians i njihovi tlacitelji umeli da uzivaju i sami u lepoti ostrva usred toplog, plavog mora. U stvari, Rodos ima dva mora. Sa severne strane ga zapljuskuje Egejsko a sa juzne Mediteran.

Istorija je duga i uredno pribelezena, ali Rodos je savremen grad. Kolosalna Grkinja ima moderan stan u modernoj zgradi, sve u okolini se uklapa u modernizam, pa su cak u nekoliko poslednjih godina neimari nabacali veliku gomilu zemlje u more, napravili od toga siroku ulicu, nesto kao magistralu kojom se brzo vozi tik uz obalu. Bila sam pripremljena unapred da Rodos nije pitoreskno selo na obali mora sa gomilom fotogenicnih rusevina, ali bilo mi je pomalo zao. Ovako je vreme bilo prekratko. Sledeci kolosalnu Grkinju koja je poznavala ulice, znala kuda svaka vodi u bilo koje doba dana, pricala nam o njemu kao sto moze da prica samo neko ko se tamo rodio, i mi je sledile u stopu kao verna pratnja sve sto sam od Rodosa videla bili su fragmenti.

Uroniti u strani jezik je neobicno iskustvo. U takvim prilikama se najbolje cuje muzika jednog jezika, i moguce je slusati besede ili demagogiju sa jednakim blagim interesovanjem freske. Oni pricaju, ti slusas nasmesena i svima je svejedno.  Grcki je doneo neka iznenadjenja. Sa recima anthropos, kosmos, morphos… zvuci kao da se prisustvuje intelektualnoj debati medju filozofima i kad se prica na pijaci. Ali sam jezik nije lep. Kao jedan od najstarijih jezika Evrope, preziveo je previse, gurali su se i silili razni uticaji i on je ostao jedan ambivalentan primerak arhaicnog, nevoljnog prilagodjavanja ulozi zive legende i matorog cangrizala. Latinski je to izveo elegantnije – prosto je umro i od tada se pojavljuje kao sveprisutni duh.  Ne valja sto prebrzo pricaju – svuda ljudi prebrzo pricaju. Ni to ne daje celu sliku. Iznenadilo me je koliko grckih reci ima u makedonskom. Izmedju razlicitih polimorfizama i makedonskih korena, cinilo mi se da pola razumem a kad smo posle nekoliko dana i klinka i ja glasno sricale i citale skoro bez greske sve sto smo videle, nastala je prava pometnja u lingvistickom smislu – sva filozofiranja su slicna, i sve pijace su slicne, pa shodno i jezici. Ako nisam bas sve razumela, jesam dovoljno, i bilo je u tome nekog neobicnog tihog zadovoljstva.

Rodos ima svoj Stari Grad i Novi Grad. Stari ili Novi, Rodos je izuzetno cist grad. Kad ljudi zive u neprekinutom nizu na jednom mestu vise hiljada godina, i to je pre svega cisto, moze da znaci vise stvari ali jednu sigurno – kultura se prvo gradi, a potom cuva. Ako je to jedino sto su od silnih civilizacija sacuvali, Rhodians imaju pravu stvar.

Klinka je imala svojih problema sa ocekivanjima. Dovoljno je postera videla u magicnoj kombinaciji belo-plavog pa je ignorisala upozorenja da verovatno nema toga bas svuda po Grckoj. Ne, bila je ubedjena, videce izbliza blistavo bele kuce sa plavim kupolama. Rodijanci imaju svoj stil, kao i oni sa Santorinija, i nije dzaba stara Grcka bila sastavljena od nebrojenih gradova-drzava, ovde svako voli da radi svoju stvar. U Novom gradu Rodosu ima starih kuca, neke su napustene i stoje prazne vec decenijama jer ostrvski zivot je bez sumnje jedan od tezih, i onih blistavo novih, belih ili zutih. Iz svih onih koje su nastanjene buja cvece. Ulice su dekorisane oleanderima, koji su toliko stari da su postali drvece. Preko ograda oko kuca ili se naginje niz terase u gustim zbunovima raste jasmin. Po njegovom delikatnom zelenilu nagurani su beli cvetici koji bucno mirisu i osete se vec iza ugla. Slobodno se moze ubrati koji i staviti u kosu – klinke su to radile cesto. Kolosalna Grkinja nam je pokazala jos jedan cvet, njen omiljeni, fine arome koja asocira na bergamot, koji raste na prekrasnom tropskom drvecu tamnozelenih listova. Sa svakim udisajem arome cvet gubi svoju zivotnu energiju, i susi se, objasnila nam je. To je bila cista magija, poverovale su klinke, koje je tesko ubediti u bilo sta jer magija rapidno nestaje iz sveta u kome rastu. Svega par puta smo udahnule aromu, i to vrlo sudrzano, da ne naskodimo necem tako lepom. Ruza Rodosa – crveni cvet hibiskusa – je svetski poznata, objasnila nam je i to. I ona raste svuda. Rodoske baste su prepune rastinja, kao i terase, prozori – svuda gde ima i malo mesta nesto raste i cveta. 

Rodos je star. Anticki Rodijanci su vec uveliko pricali svoju verziju grckog u 5-om veku pre nove ere u svom gradu sa stubovima. Akropolj na brdu iznad grada (koje danas nosi ime Monte Smith po engleskom admiralu ciji je posao bio da odatle budno prati kad ce se pojaviti Napoleon) ima ostatke hramova, Stadiuma i omanjeg amfiteatra pa Gimnaziuma, oko kojih se vrtela tada cuvena Rodoska skola retorike. Rodos jemedju prvim gradovima antike  imao vodovod i kanalizaciju. Cevi od terakote ugradjene u podzemlje su stvarale kompleksnu mrezu koja je efikasno sluzila celom gradu.  Kao vazna luka i mornaricka sila, na Rodosu je stvoren prvi pomorski zakonik u istoriji. Kasnije su ga prihvatili Rimljani i neki njegovi delovi opstaju do danas. Cuvena Nika od Samotrake, krilata lepotica kojoj se svet divi u Luvru, se smatra delom rodoskog vajara Pythocritos-a. Posto je Rodos blizu Egipta a obala Turske se vidi golim okom, na Rodosu su se mesale razlicite religije sve od vremena kad su izmisljene, od istocnjackih kultova do preseljenih egipatskih bozanstava Izis i Ozirisa. Pronadjene su tajne kripte i svetilista posveceni Ozirisu koji su istrajali sve do 12-og veka, a uporedo sa svim tim opstajali su i opskurniji  kultovi. Arheoloski muzej u Starom gradu, u kome je lepo samo prolaziti kroz unutrasnje dvoriste i ulaziti u dvorane zbog same arhitekture gradjevine, je prepun eksponata od samih pocetaka ljudskog prisustva, ukljucujuci lepo sacuvanu statuetu Rodoske Afrodite, a nedaleko od nje je jos jedna, bezglava, koju su pronasli na dnu mora i pretpostavlja se da je bila centar nekog tajnog kulta stare ere.

Kolos po kome je Rodos cuven je obavijen u vise legendi nego cinjenica. Pisali su o njemu u detalje silni savremenici, ali osim da je trebao da bude gigantska reprezentacija boga Heliosa nakon uspesno rasturene opsade Demetriusa, nekog od susednih nadobudnih kraljeva, i ciju je gradnju egipatski kralj Ptolemi dobrim delom finansirao kao saveznik, niko ne zna ni gde je tacno stajao niti je ko opisao kako je zaista izgledao. Sto jedino moze da znaci da ga ti vredni beleznici nisu nikada videli. Danasnje predstave podsecaju na vasarskog misicavog coveka. Tvrdi se da je bio visok 30 metara – jedna od najvisih gradjevina antickog sveta – i pretpostavlja se da je stajao u luci Mandraki, ali ako je i stajao, posle nekih 60 godina srusio ga je jak zemljotres (kojih ne fali ni u savremenom dobu). Cak i nekih desetak vekova kasnije se o njemu pricalo, pa i o tome da su poslednje njegove tragove prodali Arapi – tadasnji vladari ostrva – jevrejskom trgovcu iz Edese kao gradjevinski materijal i tolika je to masa bila da je trgovcu trebalo 900 kamila da materijal odvuce. Kako kamile nisu mogle preko mora sve i da nisu bile pretovarene, verovatno su hteli da kazu da su one cekale na drugoj strani kad su istovarili galije, ali i sa nekim kljucnim delovima koji fale, ukljucujuci kompletno odsustvo fizickih dokaza, legenda se neprekidno obnavljala tokom vekova.

Iako i Stari i Novi grad sede na osnovama helenistickog Rodosa, koji je i po merilima naseg vremena bio veliki grad, Stari grad unutar svoje impresivne tvrdjave sadrzi magican svet. Zasticen kao deo svetske kulturne bastine, on je najstariji jos uvek nastanjeni srednjevekovni grad Evrope. Nimalo ne smetaju gomile turista i prodavnice suvenira, restorani – naprotiv, lepo je videti svu tu guzvu lica i tela na tako jednom prekrasnom mestu.  Ko voli malo tisine, treba samo proci iza, ili skrenuti sa glavne ulice, i videce se otvorena vrata kuca, stolice na kojima ljudi sede i zavese kako se nadimaju na vetru. Grad koji zivi i danas – nije mala stvar nadziveti istoriju. Mi smo se pridruzile gomilama turista tokom par veceri i uzivale u lepo osvetljenim zidinama, prevrtale suvenire i probale japanke u hiljadu varijanti, zagledale mozaike i kaldrmu i divile se dozivljaju tako jednog blistavog prizora, a jednog vrelog dana oko podne ja sam se uputila sama da malo prodjem Starim gradom.  Na Rodosu je vrlo vruce u avgustu uprkos neprekidnom vetru. Vazno je hodati bez zurbe, drzati se senke iako je u podne ona najmanja, i prisetiti se da je ovo jug i Mediteran. Vrlo je malo mesta sa kojih se ne vidi ili more ili neka druga lepota. Narocito sam zastajala pored starih kuca. Nove su lepe, ciste i nezanimljive, kao jednak osmeh duz cele ulice. Nekad je samo fasada nova, sveze okrecena, obnovljena. To deluje kao izraz ljubavi. One stare su kao infuzija caja. Procesi sazrevanja, fermentacije, desikacije ce od pocetnog materijala stvoriti jedan potpuno razlicit, i u dodiru sa svetloscu ili okom slucajnog prolaznika on daje uvek drugaciju aromu. Proces starenja – ili zivljenja – je nista drugo do jedna neprekidna reinvencija materijala. Devojcice su otisle na plazu sa kolosalnom Grkinjom.

U Stari grad se moze uci kroz jednu od sedam kapija. Okruzen je neprobojnom tvrdjavom, koja ima debele spoljne zidove, debele unutrasnje zidove, izmedju njih siroki jarak koji je nekada bio pun vode a mozda i neceg sto grize i vatru bljuje, i sve to je bilo tu da bi grad zastitilo od najezde Turaka. Ne samo grad, niti ostrvo, vec vasceli hriscanski svet.  Vitezovi Svetog Jovana su osnovani kao monasticki red posle Prvog Krstaskog rata i imali su zadatak da zbrinu i pomazu bolesnim, povredjenim i izmucenim hodocasnicima u Jerusalimu – otuda im ime Hospitalci. Vrlo brzo su postali i ratnici i uz Templare najmocniji viteski red. Dolazili su iz redova najvise aristokratije i nije dugo proslo pre nego sto su stekli moc i bogatstvo. Od ranog 12-og veka kad su bili osnovani do 1309. kad su preuzeli Rodos (ne narocito miroljubivo), burno se zivelo. Padom Jerusalima su se povukli u Tripoli pa na Kipar i konacno se skrasili na Rodosu gde su izgradili mocnu tvrdjavu. Odatle su odolevali napadima Turaka. Tokom vise od dva veka koliko su opstajali pao je Konstantinopolj, i ostali su samo vitezovi kao trn u oku turskim sultanima, koji su ih i bukvalno gledali sa azijske strane. Sulejman Velicanstveni je 1522. godine dovukao dvesta hiljada ratnika na 400 brodova pred Rodos, koji je branilo njih sedam hiljada. Odolevali su (navodno su zrtve na turskoj strani bile preko 60 hiljada) i kad su se predali, Sulejman im je na ime pokazane hrabrosti garantovao slobodan prolaz uz bogatstvo koje su mogli da ponesu. Sa vitezovima su mogli da odu i svi hriscani koji su ziveli na ostrvu, a sultan se zavetovao da nece proganjati one koji ostanu. Mnogi su ipak otisli. Oni koji su ostali su bili iseljeni iz Starog grada i zapoceli su sa gradnjom Novog. U Stari grad su usli Turci, nesto srusili, nesto prilagodili svojim potrebama, izgradili dzamije i vreme se nastavilo. Vitezovi su u medjuvremenu presli na Maltu da se odatle opet tuku sa Turcima i drugima koji su nailazili tim putem, i tu postali poznati kao Malteski vitezovi. Verovatno su i sami znali da su poslednji izdanci jednog starog sveta, ne pocetak novog. I to ne zbog nastupajuceg mira u svetu vec brzorazvijajucoj tehnologiji ratovanja nece biti neophodni vitezovi. Zvanicno se red hospitalaca zvao Red Vitezova Svetog Jovana od Jerusalima, Rodosa i Malte. I danas postoji, i deo je katolicke crkve. Sa dolaskom protestantizma, red je u raznim oblicima opstajao u drzavama unutar Evrope. U Engleskoj je u 19-om veku osnovan po ugledu na njih red vitezova Svetog Jovana sa zavetom pomoci bolesnima i jadnima, i traje i danas vrlo uspesno; postoji i u Kanadi, a narocito je dobro znana St. John’s Ambulance koja pomaze svima. 

To je bio kratak pregled duge istorije, ali deo koji se meni najvise dopao je taj prilicno herojski otpor uz nikakve sanse za pobedu, i plemeniti gest turskog sultana.Vitezovi su bili oholi ali i hrabri; Turci su imali svoje junake i svoje ciljeve i neka pravila igre su postovali; hriscani, muslimani, ovi ili oni, otimali su se svi oko zemlje, kamena, mora a svi su mogli da prodju i sa mnogo manje.

U Starom gradu vecinom ulice nemaju imena. To mi je izgledalo kao direktan poziv na gubljenje vremena, sebe, i osecaja za realnost. One koje imaju nose imena antickih filozofa i pisaca. Kaldrma je vrlo specificna, podseca na neku vrstu mozaika i napravljena je od pljosnatih oblutaka slicnih po velicini i obliku vertikalno smestenih u vezivni materijal, koji malim delom vire iznad. Izgledaju kao minijaturna pesadija u besprekornom nizu koja ceka svoja naredjenja. Na jednom mestu smo videle kako prave novi mozaik, istom tehnikom, i to je manuelni posao, na kolenima, sa kojim se ne zuri.

Medju fragmentima o Rodosu dominiraju paradoksi. Univezalna rec starogrckog porekla, paradoks izgleda kao prava bastina njihove velelepne, krvave civilizacije i nesavladiva lekcija. Ljudi sporo zive i brzo voze. Svako je u necemu izgubljen – sopstvenim brigama ili istoriji. Na putevima svakodnevno stradaju, lokalni ljudi i turisti. Modernizam u starim gradovima je kao hronicni bol. Zateci se tu gde si rodjen je pomalo kletva pomalo blagoslov, mozda u Rodosu nesto vise nego u drugim gradovima.  

(nastavice se)

Rodos Novi grad

Novi grad

Image013_13A

Pred kapijama Starog grada

Zidine i more

Stari grad

Mediteran

Advertisements

2 thoughts on “Grcki fragmenti

  1. Дуго, предуго смо ишчекивали овај нови путопис, Ивана,,
    Морам ти по обичају дати своје комплименте за стил писања и за густ, обузимајући текст који упућује на жељно ишчекивани наставак, баш као и за прошлогодишњи о Корзици, па потом онај о Паризу..
    Овога пута посебно и за фотографије са изразитим смислом за детаљ! Додуше, такве су биле и оне из Ровиња 🙂
    Хвала и поздрав

  2. Pa nije bas toliko dugo 🙂
    Sve vreme mi se vrte price i price i price po glavi. Ali dobro je kad izadju na pravi nacin.

    Ima lepih ofotgrafija i divan je osecaj prolaziti kroz njih. narocito volim one koje mogu da drzim u ruci, zavalim se na kaucu i uzivam. Ovo digitalno doba zaboravlja koliko je vazan dodir.

    Hvala tebi. Moracu da pozurim za nastavkom 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s