Bar ‘Poštenje’

Prošle su godine otkad sam čitala ‘Just Kids’. Bilo je to otkrovenje. I tačno šest godina. Neću se vraćati, ne volim da se vraćam, ali pošto ovih dana čitam novu knjigu Patti Smith, poređenja su neizbežna. Njen materijal je drugačiji, ona je na drugom mestu, i ja sam na drugom mestu. M Train mi se ne dopada. Ali nije toliko do knjige ili Patti. Niti je ovo prva knjiga koju počnem da čitam i nađem ubrzo da me priče u njoj ne zanimaju. Prethodni promašaj su bile mlade žene u Njujorku, tridesetih godina prošlog veka. Osamdeset godina nije veliki pomak ni napred ni nazad, sigurno nije distanca. Osim toga, od čega se distancirati. Životi su slični tamo gde ih prepoznamo, a gde nisu brzo naučimo. Rešila sam danas da i zvanično odustanem od Patti i njene nove knjige, i pročitala deo gde je srela bistu Nikole Tesle ispred sprske crkve u Njujorku. Kaže i ‘hvala’ u originalu. Simpatično za zbogom. Ne toliko zbog srpske konekcije, ali svakom drugom bez te veze bi promaklo pa se sigurno računa.

Nekoliko strana pre toga Patti je bila u Londonu, i pomenula je ‘honesty bar’ u hotelu. Zatim ga je pomenula još jednom. Zvuči kao fraza koja mi nije bila poznata prethodno. Reakcija je bila čudnija nego što bih očekivala. Fraza mi se dopala, iako je pomalo očigledna. Zamislila sam i koncept bara u kome svako napiše nešto pošteno i ostavi na zidu. Verujem da bi većina ljudi izbegavala da laže, a oni koji bi, bi bili očigledni. Laži uz istinu ne stoje dobro. Takve misli su se vrtele po glavi, ali najlepši deo je bio taj mali vrtlog. Verujem da Patti i ja osećamo sličnu prazninu. Moj život nikada nije bio ni blizu pun ni produktivan kao njen, ali sada je prazniji nego ikada, i osećam ono što svako oseti na ovom mestu – praznina je teška. Poluprazni život pripremi za takve eventualnosti, i meni to ide lakše nego većini ljudi, ali nije stvar u poređenju. Nikada nije.

Teror neuspeha mi teško pada. Uvek je bilo tako; ne naviknem se nikada na nešto što žulja. Ne uspeva mi da nađem novi posao, nisam sigurna ni da ga želim. Jedino što bi ponudio je kratkotrajni haos promene, koji bi se brzo slegao i pokazao jasno ko vuče konce, i kako. Tako je ovde, tako je svuda. To nije čak ni pikanterija. Volela bih da sam slobodna tj. još praznija. To je moja entropija. Ovi pokušaji u koje sam se upetljala poslednjih meseci mi ne ostavljaju vremena ni za šta, ali nisu od srca. Ono što dopire do srca je da zbog nedostatka vremena retko pišem, i nedostaje mi jezik. Nisam nikada razumela kakvog sam intimnog prijatelja imala u jeziku na kome sam odrasla. Neće on nikada nestati, i sve i da izgubim poneke izraze uvek će biti dovoljno da zavrtim malu priču. Ali ne volim da moj jezik postane mesto na koje retko svraćam. Nije lep osećaj shvatiti da sam sve siromašnija. Nimalo lep.

4 thoughts on “Bar ‘Poštenje’

  1. Draga Ivana,
    čitam Vaše tekstove godinama, pronalazim se u istim vrlo često. Mnogo puta sam
    želela da Vam odgovorim, najčešće da izrazim neizmerno zadovoljstvo što postojite i pišete,ali,…
    Zašto pišem danas, ne znam, ili možda znam, poslednji pasus Vašeg teksta me je
    (mada to nije prvi put) raznežio.
    Čini mi se da je melanholija Vaše drugo ime, ali tuga koju sam danas osetila čitajući Vaš tekst je neizmerna.
    Želim Vam da se realizujete u novom poslu, da Vas isti čini ispunjenim, da volite i budete voljeni. Vi ste neko ko sve to ZASLUŽUJE
    ps Primetila sam da pišete sve ređe, iskreno sam tužna zbog toga. Svaka reč, koju zapišete, je tako snažna, tako plemenita, uzvišena, pišite nam Ivana, Vi to možete, umete, znate, želite,…

  2. Draga Zorice,
    Jako sam dirnuta.
    Ne zelim da brinete, ni Vi ni bilo ko. Ja sam velika devojka iako mi se ponekad cini kao da nemam pojma o osnovnim stvarima.
    Nedostatak vremena je glavni razlog da pisem sve redje, ali i sumnjam sve vise da imam sta da kazem. Puno sam toga vec rekla. Ali nije u tome stvar.
    Neizmerno hvala na lepim recima I ohrabrenju. Proci ce ove krize, doci ce nove, bice uvek i lepih stvari, i ja cu pisati 🙂

    Veliki pozdrav,

  3. ,,Just Kids,, сам добио на поклон, наравно у оригиналу, пре неких 5 година од једне веома фине особе 🙂 из Канаде и прочитао је у даху, и веома ми се допала. Али то је књига о младој Пети Смит, почиње поодавне 1967 године када је умро Колтрејн, у време Лета љубави .. а то је било пре готово пола века, кхм. И та је књига писана, да употребим баш твој наслов – поштено.
    А опет, шта је лаж а шта је поштено – увек се запитам да ли је лаж оно што је један тата одговорио ћеркици која је гадно опекла лице и питала га да ли ће поново бити лепа – наравно, одговорио јој је кроз сузе да ће бити лепа. Њему ће бити, и мами, наравно; за остале, лагао је ако ћемо поштено.
    Поздрав великој Бевојчици 🙂

  4. Kinjga je divna, Gorane. I mislim da je svakoga ocaala I postenjem I finom mrezom kojom je vreme prekrilo istinu toliko godina unazad. Sve to najprirodnije.
    Ova druga prica boli. Ali je jak primer teskih izbora, kad izbora u sustini I nema, I jedina prava stvar je ona najpostenija, do srzi. Da ce ljubav uvek probati, da zastiti, da podigne, da pogura ka boljem.

    Veliki pozdrav I sa ove strane,

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s