In memoriam

Bilo je to Novogodišnje veče dobrih 12 godina unazad. Mislim da jeste, ali nisam sasvim sigurna. Ako je nekome važno, može da proveri sa Tijanom; ona sve pamti. Dakle, recimo da je bio 31. decembar 2003. na prelazu u 1. januar 2004.

Veče je bilo toliko savršeno da ja ne pamtim bolje (uprkos tome da nisam sigurna koja je godina u pitanju). I nisam jedina koja ga tako pamti. Čak je postalo mala legenda u našem malom krugu od 3. Ali u originalnoj ekipi bilo nas je četvoro. Jedini džentlmen u grupi, i jedan od retkih pravih koje sam ikada srela, Tijanin tata, je otišao iz fizičkog postojanja par godina nakon te večeri. Da sakupimo tokom života toliko mesta koja bole i bez dodira je ipak bedž izdrživosti, hrabrosti, i posvećenosti – mi ćemo pamtiti, mi koji ostanemo na ovoj strani, za sada.

Čule smo se putem Skajpa nedavno, TIjana i ja, i na kraju nam se pridružila i njena mama. Nismo se dugo videle uživo. Dvanaest godina. I ona se prva setila te naše magične večeri. Kako smo pobegli od Nemaca, rekla je. Šezdeset godina nakon rata, takve aktivnosti su pravi, iskonski izraz otpora i revolucionarnog duha. Kikotale smo se, srećne da se vidimo, u posedništvu jedne tajne večeri koja podseća da trajemo, i kad sve izgleda kao da se menja. Menjamo se i mi, sve 3. Ali šta je ostalo isto? Tijanina mama zrači šarmom svetlog letnjeg dana koji privlači i mlade i stare, naročito džentlemene izvesnih godina; ja i dalje imam figuru mlade žene; Tijana će biti glamurozna i kad sto godina prođe od njenog rodjendana. Nije loše za zrna posejana u dalekoj zemlji na Balkanu koje više nema. Ali nešto traje; nešto u nama traje i istrajava.

Danas sam čula da je Princ otišao putem velike praznine. To je tužna vest. Ali ako zamislim nekoga ko je živeo intenzivno, produktivno i kreativno, mogu da zamislim i da je sve samo prelaz iz jedne oktave u drugu, iz jednog postojanja u drugo, i kako bi bilo dobro da jeste, zar ne, ali istina je da sam imala dobro popodne, i kad sam čula vest ja sam se setila te večeri unazad dvanaest godina, u kojoj on nije bio pomenut a bio je učesnik, jednak svim drugim glavnim akterima – nas četvoro, plus Everlast. Dakle, ko bude čitao do kraja, neka obrati pažnju na trenutak kada je noć prešla iz jedne godine u drugu, i da je nakon naznačene pesme na radiju usledila bila druga, koja se zvala ‘Kiss’. Da smo mi nastavile istim nabujalim duhom je samo omaž životnoj strasti koju je retko ko ilustrovao tako jasno kao umetnik koji nije želeo da bude definisam imenom, ugovorom, ili bilo kojim drugim veštačkim granicama. Ja ću ga uvek pamtiti po jednoj od najlepših večeri u mom životu, a ovaj tekst, naročito onaj niže, je posvećen memoriji dvojice džentlmena: jedan među njima svetski superstar zvani Princ, drugi prinčevski plemenit i odani tata jedne devojke sa kojom sam stvorila bila to magično veče.

Priča o maloj beloj Mazdi i dve devojke

Novogodišnje veče u Atlanti se primicalo sa planovima od kojih su neki bili zapisani na kalendaru u kuhinji, a drugi nacrtani u pesku dečjeg igrališta u bašti. I za Tijanu i za mene, prošlo je mnogo vremena od kako smo poslednji put bile uzbuđene oko smene godina. Verovatno smo tada imale po jednocifrenu gomilu svaka i krišom ostajale budne mnogo duže nego što nam je bilo dozvoljeno. Večeras, čekala nas je prvo jedna porodična žurka kod njenih prijatelja, za koju smo kupile flašu vina i poklone, i koja se našla na kalendaru samo zato što je bio red da i njeni roditelji malo izađu iz kuće. Posle odrađenog obaveznog dela, mi smo imale i jednu college kids party na umu, do koje su vodila uputstva nažvrljana na parčetu papira, uz broj telefona.

Još uvek smo pričale o iskustvima iz prethodnih par dana i nismo bile sigurne šta ćemo obući, ali dilema nije zasluživala veći napor. Crno je uvek pravi izbor, uz par detalja i malo šminke. Sve tri, uključujući njenu mamu, smo zaslužile komplimente koje smo dobile po izlasku iz svojih soba.

Na putu do prvog odredišta, malo priče, više muzike – dobro raspoloženje se nekad baš navadi. Stigli smo brzo, jedva parkirali uz ostale goste koji su već bili unutra kad je vrata otvorila simpatična mlada žena, Nemica iz Južne Afrike, koja ima dvoje sitne dece u kući i za ovu priliku je spremala, kuvala i verovatno nije ni sela ljudski bar tri dana. Pozdravljamo se, predajemo što smo doneli i ulazimo da upoznamo ostatak društva. Unutra se priča tihim glasovima, nema muzike, čuje se poneko dete, kojih ima otprilke isti broj kao i odraslih, uglavnom godina ispod 7. Priča se na engleskom i nemačkom. Sto prepun hrane, i uz decu, to je uglavnom i tema razgovora. Svi su obučeni kao da su upravo završili sa riljanjem bašte, mada je bilo i par paisley prsluka uz bele kaki pantalone. Gledamo se zbunjenim pogledima. Tijana je odlučila da uopšte ne skida kaput, ispod njega ima bluzu protkanu lameom, ovde bi takav prizor bio baš nepristojan. Ja sa svojom haljinom od baršuna nemam kud.

Izlazimo na verandu; tu su uglavnom muškarci i nešto se glasnije priča, ali sa čestim pauzama. Pola sata kasnije uviđamo da smo glavni entertainment. Jedan od Nemaca, profesor na privremenom gostovanju u Americi, inače vrstan poznavalac balkanske istorije, nam se okrene i zainteresovano upita o političkoj situaciji u Srbiji. Red komunizma i Tita, pa neizbežni Milošević, škartirana demokratija kao i ostali džank koji se izvozi u zaostale krajeve… – mi se dobro držimo, već smo istrenirane tokom mnogih godina poslednje decenije. Razmenjujemo poglede između sebe i sa njenim roditeljima – pa dokle više! I tu Tijana izvede jedan maestralni potez za koji zaslužuje da se bar jedna ulica u Beogradu nazove po njoj: ljupko se nagne napred, onako dekoltirana i uglavnom sakrivena kaputom, i uz osmeh zapita profesora da nam objasni kako se Nemačka oporavila od posledica nacizma i krivice, razrušena i podeljena između Rusa i Amerikanaca posle ll svetskog rata? I kako ide ujedinjenje? Pomislio bi neko da Nemci nikada u životu nisu videli krompir, jer su ga sledećih pola sata bacali jedan drugome, njih trojica poređanih jedan uz drugog, uz svesrdno dosipanje ulja, vatre i soli od strane nas dve, nesvrstano-miroljubive, of course. Napravismo razdor u tek spojenoj pruskoj državi, već negde oko 11 sati. Gimme five, sista!! Njeni roditelji se osokoliše, nas dve sijamo od zadovoljstva – da, dragi naši globalni sugrađani, poznajemo dovoljno istorije da svakome od vas nađemo sramnu mrlju, i hoćemo ubuduće, budite bez brige. Za slučaj da niste primetili,  ljudi su uglavnom sive boje.

I tu negde oko pola dvanaest, Tijanini roditelji, koji su se zaista radovali izlasku i ćaskanju u finom društvu, me osvoje za sva vremena, i potvrde odakle je ona dobila tako dobru genetsku kombinaciju. Lepo ustadoše i pokupiše nas da ih vodimo kući jer ova žurka je bila najdosadnija koju su u životu videli i kako bi prisutno društvo, ako ikada imaju sreće da se nađu na Balkanu i neko ih pozove na žur, moglo da nauči stvar ili dve od nas divljaka o provodu i lepom druženju. Tijana i ja samo što nismo zaplakale od zahvalnosti, jer smo upravo zaključile kako nećemo sebi oprostiti ako nas prisutni izljube kad otkuca ponoć.

Svima je bilo žao da odlazimo pre dolaska Nove godine, koja se iščekivala sa dobro skrivenim nestrpljenjem, naročito onima koji su pogodili da idemo negde drugo, a domaćica se izvinila na vratima, uz objašnjenje da su oni svi očajnici koji nisu mogli da nađu baby-sittere za to veče. Da, ali mi ne spadamo u tu grupu; naša deca su daleko, sa babama i tatama, i srećno zbrinuta. Zašto bi neko radio od jutra do mraka da pozove gomilu neviđeno dosadnih ljudi, kad su mogli da upakuju decu u krevet, upale sveće, puste finu muziku, sipaju dobro vino u par čaša i gledajući se sasvim iz bliza, ispričaju jedno drugom nešto erotski stimulativno i maštovito, ili nešto sasvim deseto… to je već prelazilo naše granice razumevanja.

U kolima na putu nazad do kuće, podelili smo uzdahe olakšanja i utiske. Bili su identični. Svaki detalj je bio pogrešno skrojen, kao da je neko namerno sastavio kockice da nemaju simetriju ni sklad. I čak ni to nije uradio dobro.

Nakon što smo se pozdravile sa njenim roditeljima, Tijna i ja smo krenule putem naše druge destinacije, sada već rešene da ne damo ovo veče nikome da nam ga upropasti. Petnaest minuta pred ponoć, opet smo skrenule sa njenog driveway-a na ulicu, pa na autoput, odvrnule dobru muziku i njišući se u ritmu zaključile da ništa ne može biti gore od onoga što smo već videle večeras. Realizam suburbanog života u Americi. I razgovori o fenjerima koji teraju komarce leti a u blage zimske večeri greju patio. Sve to za samo $19.99 i uz bezuslovnu satisfakciju.

Nova godina se spustila na Georgia Hwy 285 i belu Mazdu iz jednog kišnog oblaka pravo iznad nas. Digitalni sat je okrenuo ponoćne nule, i kroz stereo zvučnike, naglasnije moguće, Everlast je ozbiljnim, napuklim glasom pitao „Do you wanna be loved for real?“  Silly question, darling. YES! I još jedna godina započe uz lep muški glas, ali se u ovoj krećem brzinom od 140km/sat, i grlim čistu žensku energiju pored sebe. Toliko smo samo(za)dovoljne bile u taj čas dok su po gradovima duž Istočne obale padale jabuke, kruške, breskve i druge sočne voćke, da bi se plodna Džordžija potopila da smo samo otškrinule prozor. Ali je zato Mazda bezbrižno pomerala svoje aerodinamične kukove u sinhronom ritmu i vodila nas ka nepoznatom.

Četvrt sata kasnije stigle smo do lepo uređenog ograđenog naselja u koje se ulazilo samo na poziv i pritisak dugmeta iznutra. Stazice i puteljci, mir i tišina i zgrade sve nalik jedna drugoj. Još deset minuta gubljenja i lutanja i našle smo pravi broj. Ispred vrata stoji jedna gomilica mladih ljudi, svako u ruci drži po plastičnu čašu s pivom, pričaju sa prekidima, i izgledaju kao da ih je uzbuđenje poslednji put dotaklo kad su im rekli da postoji Deda Mraz. Mi smo verovatno rumene kao breskve, sveže izbegle iz prošle godine. Unutra je još jedna grupica nalik onoj prvoj, uključen je TV, i na njemu reklame.

Ovde uopšte nismo skidale kapute, čak ni ja koja nosim pravim zimski, iz Toronta. Gledamo se sa nerazumevanjem. Prisutni ne mogu da budu stariji od 25-26 godina. Obučeni su za odlazak u Walmart, nemaju tema za pričanje, čak ni muziku pa da onda ćute, i jedu junk food. Da li je ovo moguće? Mi smo se na putu od jedne do druge žurke vratile 10 godina unazad. Odnosno, ova grupa će za otprilike toliko godina biti ona ista od koje smo pobegle. Jedino će jesti bolje. Momak koji je pozvao Tijanu izgleda očajno i gleda u nas sa nemuštim vapajem. Sorry, darling, Mazdica te ne bi pustila unutra – nema mesta. Pet minuta kasnije, posle gutljaja mlakog šampanjca, opet smo napolju, pod oblacima. Krenule smo, gde bilo!

Pravljenje plana uopšte nije bilo naporno. Nismo znale kuda ćemo, ali nam je bilo dobro i tu gde smo se našle. U pokretu. Između par nasumičnih predloga, dvoglasno je bilo prihvaćeno da probamo i nađemo ovog puta čuveni klub koji nam je promakao u nedelju. Ulice su uglavnom prazne i dalje, ne znamo tačno gde smo ali nije ni važno, jedne se uvek utapaju u druge.

Bez mnogo lutanja ovog puta pronašle smo jednu u kojoj je bilo života. Klubovi sa obe strane, ljudi na ulicama, živost – izgleda da je ovima stalo da se zabave večeras. Parkirale smo i krenule do ulaza. Pod nadstrešnicom, dva gromadna tipa ga budno čuvaju. Iako je prošla ponoć, za prolaz pored njih se i dalje plaća u desetinama dolara. Gledamo se upitno. Okrećemo se i pitamo ih da li mesto uopšte vredi, ali ozbiljno, oni ne mogu ni da zamisle odakle smo mi pobegle večeras. „This is the place to be tonight“ stiže odgovor koji nije dopuštao sumnju. I opet pogledi sporazumevanja. U tom trenutku se otvori nebo i na ulicu, grad i sve koji nisu bili ispod nadstrešnice se slije potop primordijalne kiše. I mi uđemo unutra.

A tamo nas je dočekao pres centar pakla. Predale smo im i poslednjeg Džordža Vašingtona, Bena Franklina i druge mrtve predsednike koje smo našle u džepovima i tašnicama, i ostale prazne, sa kredit karticom. Čuje se jedino duboki, primalni beat i svuda okolo vide lepa lica, lepo obučena, lepo vaspitana, ali ovo je bilo već jedan po ponoći, i greh se sve manje ustezao. Izmaglica stvorena od hemijske magle isparenja alkohola i ljudske kože, dovoljno mraka da sva lica o koja se očešeš izgledaju istovremeno prijateljski nasmešena i zlonamerno zavodljiva. I ritam kojim vibriraju sve spoljne i unutrašnje membrane. Jako smo zadovoljne da smo večeras izmakle ljubljenju sa strancima.

Na visokoj pozornici go-go dancers na rolšuama ili samo visokim štiklama, afro frizure i afrička golotinja, baš kao iz „Kose“. I oni koji se kreću i oni koji miruju deluju kao da su učestvovali u nečemu što ih je iscrplo, ali su i dalje proždrljivo gladni i spremni da nastave. Ili okuse nešto novo. Ovde se ne štedi na promocionom materijalu.

Najveći broj prisutnih izgledaju kao iz kalupa: pravilna lica, vitka, izvežbana tela, generički obučeni, sličnih frizura. Koliko je belo lice bilo retko videti prethodne večeri, ovde je sada obrnuto. Za neku drugu boju ili supstancu, bilo šta, trebalo bi grebati, gristi, guliti. Monotonost je bedž pripadanja, tako je sa ljudima ovih dana. Olako sudimo, ali neophodan je greh za ulazak na ovo mesto. Večeras, baš ovakvo kakvo je, ono ima nešto. Nas dve, i možda još ponekog.

Lavirint vodi u sobu sa staklenim zidom u kome se umorni opuštaju, ljube ili spavaju. Pa dalje u patio zatvoren širokim, razmahnutim zavesama. Tu je vlaga veća i zasićenu atmosferu pomućuju gutač vatre i trbušna plesačica sa zmijom. Ima više svetla i ovde se sve bolje vidi.

Neodoljivo smo zadovoljne sobom. Nismo popile ni centimetar alkohola skupa, ali se kikoćemo preko svake mere i fascinirane smo uticajem vazduha, muzike, ljudskih formi, frizura, ama baš svega na naše percepcije. A daleko najveće ushićenje je bilo saznanje da se razumemo praktično bez reči i da se Dobro Raspolozenje zakačilo između nas dve, obgrlilo nas, i ne ide dalje. Nismo pitale šta se sve našlo u koktelu koji nam je te večeri pripremilo, ali nam se mnogo sviđa.

Ljudi oko nas su nam beskrajno zanimljivi za posmatranje. Skoro svako izgleda dobro raspoloženo. To je više nego lep početak jedne godine. Tela se kreću u različitim pravcima, neka zastanu, opuste se i ritam ih ponese. A on ne prestaje da opipava i sledi atavizme i druge arhaične konstrukcije iznutra. Skoro svi su pijani, od alkohola i ko zna čega drugog, ali niko nikoga ne gnjavi.  Pored nas se jedno vreme njiše jedan zgodan momak. Da je bio u tesnim jockey gaćama verovatno bi ga prepoznale sa Calvin Kline reklame. Večeras nosi naočare za sunce. Izgleda da ne zna da ga mi i dalje vrlo jasno vidimo. I da ono što krije nikoga ne interesuje preterano.

Po strani, za velikim stolom i duž polukružnog kauča, grupa mladih uspešnih Amerikanaca sedi skupa, a kao da se ne mogu dodirnuti, čak ni kad se poljube. Statisti postmoderne Poslednje Večere. Očarane, premišljamo da im priđemo i obavestimo ih da nemaju razloga za brigu, budućnost za njih ne čuva iznenađenja.

Kraj nas se okupila grupa pijanih Vestalki, koje su nam prišle i uhvatile nas za ruke, pa smo se vrtile u krug zajedno. Pitale su nas za simbole i zodijačke znake, i onda je jedna među njima htela da nas zavede, pojedinačno, pa skupa, plus upozna sa svojim mužem, ali je brzo zaboravila jer je pored nas prošlo nešto ljubičasto i odvuklo joj pažnju…

U takvom raspoloženju je sveža godina dogurala do tri sata. Tu negde je stigao i umor. Svi su pomalo usporili, mi smo se sada samo smešile, jedna drugoj, ostalima, svi jezici koje znamo su zatvorili za taj dan. Trebalo je još otići kući, i na kraju puta su nas čekali udobni kreveti sa mekanim prekrivačima, još mekšim jastucima i najmekšim snom. Tijana mi je dala svoj umor na čuvanje i vozila sigurnim rukama u gradu prepunom automobila i iscrpljenih pijanih ljudi. Na putu kući smo lepo ćutale. Kad smo stigle, još jedan zagrljaj i osmeh, fluidna kombinacija bez reči… i to je bio kraj.

One thought on “In memoriam

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s