Gde putujete danas

‘And I can’t stand middle-aged women, including myself,’ obraćam se doktorki koja sedi nasuprot. Pitala je da joj dam detalje o svom životu a ja sam to razumela kao dozvolu da olakšam sebi. Ona pokušava da razume da li je moj ekstremni zamor posledica isključivo stresa ili ima i drugih osnova. Smeje se uprkos strogoj etici. Smejem se i ja, i ostatak posete je ćaskanje.Ja se već osećam bolje. Odnosno, osećam se sjajno. Imam slobodan dan, napolju je lepo vreme i posle nje ceo grad je preda mnom. U takvim okolnostima i u njenom simpatičnom društvu lista mojih životnih dostignuća zvuči čak sasvim pristojno. Na primer, na pitanje da li sam srećna, odgovaram da mimo posla koji je brutalna okupacija moje egzistencije i pokriva bar 80% teritorije, što je puno gore od Francuske tokom onog gadnog rata, nemam razloga da se žalim. Nikome ne polažem računa, idem gde hoću u svoje slobodno vreme, radim ono što volim, ili ne radim ništa što isto volim, pa sam dodala i priču o mojim latte ekspedicijama subotom koja joj se jako dopala… ‘Pretpostavljam da sam već prešla granicu zdrave osame i odgovaram definiciji recluse, ali činjenica je da je meni puno zabavnije sa sobom nego sa ljudima koje znam. Klinka je jedini izuzetak, i to ne uvek.’  Ona se opet zakikoće. Znam da uprkos njenoj profesiji čiji je dobar deo posvećen slušanju jadikovki, ona zaista pokušava da razluči da li negde u svemu tome postoji i materijalni razlog za nezadovoljstvo i umor, i po svemu sudeći sa mnom je sve u redu, bar sa te strane, ne mogu da prospem po njoj sav intenzitet mog nezadovoljstva koji se može zavesti u folder ‘middle-aged’. Ali iskustvo je sveže i ne dâ mi mira. Kao i uvek, najviše sam nezadovoljna sobom.

Sredovečne muškarce ne trpim oduvek. Za to je zaslužan moj otac. On je tada tek bio na pragu tog životnog perioda, ali meni je kao i svi odrasli izgledao metuzalemski star. Izuzetak su bili bake i deke, međutim kad sam još malo poodrasla, shvatila sam da je jedina dramatična olakšica starih ljudi u njihovom skorom randevuu sa Smrću. Inače su ostareli gadovi u odnosu na redovne gadove, na primer, bolji jedino proporcionalno broju zuba koji su im ispali. Dobri ljudi su moji najveći heroji. Velikodušni, lojalni, suzdržani, pažljivi… Koliko ih ima, ne znam, i svako ko je imao sreće da sretne bar jednu od tih osoba mora da računa sebe u dobitnike. Netrpeljivost prema sredovečnim ženama je novijeg datuma.

Svi muškarci i žene koje znam se mogu uračunati i bez zvaničnog testiranja u natprosečno inteligentne i obrazovane. Sazreli kroz svoje izbore i okolnosti, a naročito kroz protok vremena koje ne daje nikome ništa na popust, sredovečni ljudi su neizbežno žalosna grupa. Snobovi, kalkulanti, zamrljane ne-naročito-verne kopije mlade estetike, neočekivano štrče u golom eksterijeru škrtog pejsaža koji nema ništa drugo da ponudi. To su privatni lomovi kojima su prethodile godine samoobmane, i retka su životna iskustva koja ih mogu prevazići po traumatičnom efektu. Da se zasnivaju na gomilama laži je subverzija čija analiza ne zahteva veliku pronicljivost, ali neophodan uslov za korak u bilo kom pravcu van te čudesne zemlje laži je poštenje. Da tako malo ljudi posle toliko godina življenja ne razume koncept poštenja je kompletni šok za mene, na primer. Iz drugog ugla – ako se niste sreli sa poštenjem do sada, ovo je najgore moguće vreme za takav susret. Odložite do starosti. Odložite do večnosti. Razgovori o neuspešnim brakovima koji traju 20+ godina, projekcije mladih ambicija čije slepilo traje i kad su sve vitalne funkcije presušile, duhovite opaske kratke pauze ili vesele razglednice za važne datume u godini kad se svi potrude i izvuku malo starog šarma, samoobmane vremenom promovisane u vitezove samozaštite… I svi razgovori neizbežno završe na deci. ‘Jedino što zaista želim je da se dobro uda, za pristojnog momka.’ I ja to isto želim. Naći dobrog životnog partnera je tema svih filmova i pesama i knjiga, i proizvode se nesmanjenim kapacitetom. Kabasti prtljag iluzija je neophodno probušiti sa malo realizma. ‘Ako je suditi po savremenim trendovima, do 35. godine života bar pola njih će biti alkoholičari.’ Implikacije te prilično sigurne projekcije je bolje prećutati. Realnost je neočekivani makro iza ugla u dobrom kraju. Ova deca, naša deca, će proći istim ulicama kojima smo i mi. Sva talasanja su samo blagi vetar nad debelom močvarom koja nije videla veće promene u poslednjih stotinu hiljada jedinica vremena. Da niko ne želi da gleda u tom pravcu je razumljivo. Da imam taman dovoljno tolerancije za samo jednu sredovečnu ženu – sebe – je razumevanje čije posledice će doneti samo više osame. I can live with that.

Izlazak iz medicinske zgrade je svež korak u mogućnosti slobodnog dana. Kako sam objasnila bila mladoj doktorki – the only dilemma I really have is, where do I want to go today? Ja sam bila ponešena obećanjem sunčanog prolećnog dana, a ona je razumela koliko je mogla iz svoje perspektive mlade žene. Za mnom su u zgradi ostale tri epruvete krvi na osnovu kojih će neko izbrojati aproksimaciju propasti. Napolju je dan blag kao Mediteran u avgustu.

Na College Street-u je vozač nakon što smo se svi popeli u tramvaj objavio da zbog radova na ulici ruta skreće već na sledećem bloku, i ulazi u najzakrčeniji deo downtown-a. Imala sam dobro sedište i nakon površne kalkulacije zaključila da dan ovako lep može da se potroši bilo gde i ništa mu neće oduzeti na lepoti. Zakrčenje u Chinatown-u je bilo ozbiljan test, ali pogled ka nebu i povremeni skokovi na sedištu kao reakcija na temperamentalnog vozača nisu ništa ozbiljno za ovakvog životnog veterana. Još uvek sam mislila na scenu koju smo videli na kratkoj relaciji duž Bay Street-a, gde smo prošli kraj minijaturne lokacije ‘Uncle Tetsu’s Japanese Cheesecake’ i dugačke linije ispred radnje, koja bi mi skroz promakla da sam izašla ranije. Misterije urbanog života nisu nikad nerazmrsive, ni naročito duboke, ali pojavljuju se u različitim bojama, i to je prijatan entertainment.

Tramvaj je posle duge i neopisivo spore vožnje stigao do ugla Ossington i College ulica. Izašla sam dobro raspoložena. Negde u tom kraju je bio café čije ime nisam zapamtila, ali da ću ga naći malim uličnim manevrisanjem na istok ili zapad je bila dobra strategija. Istočno duž College ulice, prošla sam kraj otvorenog prozora jednog lokala u kome je sedela gomila sredovečnih Portugalaca. To nije bila gomila kraj koje sam želela opet da prođem, ali kad sam par koraka dalje pronašla kafić sa porukom u izlogu da su se preselili na drugu loakciju u sasvim drugom kraju grada, i nakon kratkog razmišljanja rešila da se okrenem i krenem na zapad jer su sve migracije vredne truda u poslednjih nekoliko stotina godina vodile na tu stranu, ponovni susret sa besposlenim Portugalcima je bio neizbežan. Najbolja strategija je izbegavanje pogleda. Portugalci, Grci, Indijci… sve etničke grupacije odgovaraju istom opisu – u nekom neodređenom davnom teškom vremenu imigracije, oni su svi došli iz velike bede, sa malim zavežljajem, i uz veliki trud i zalaganje nakupovali nekretnine u svom kraju koje im sada omogućavaju da besposleno sede radnim danima u kafeima, i i baštama kad vreme dovoljno otopli, porede priče o uspehu i posmatraju prolaznike. Koliko su ta vremena mogla da budu teška, ne znam, jer nekretnine čak i kad su straćare ne mogu da se kupuju od imigrantske plate neobrazovanih nadničara, ali sve te mitologije žive i cvetaju već generacijama, i ništa im neće nauditi, ni vreme ni logika.

Malo dalje na zapad slučajan pogled uvis je pročitao ‘Slow Room’. Odustala od dalje ekspedicije na zapad. Unutra je latte pravio jedan malo poguren, prerano ostareo momak loših zuba. Tavanica je bila ornamentalni podsetnik boljih dana, na zidu je bio istaknut poster lajt motif  ’25 m/hr’, a na ulicu je gledao preparirani vepar. Prostor je bio tako mali, neophodno se stvorila mala intimnost između bariste i mene kao jedinog posetioca. Kad je niz ulicu prošla devojka blede kose, on je objasnio da je to Petra Glynt, najzanimljiviji muzičar u gradu. ‘Da li si i ti muzičar,’ pitala sam. Jeste, naravno. Kroz zvučnike je dopirao vintage Dylan, ja sam listala strane lokalnog magazina, David je pitao malo o meni, malo pričao o sebi… Zapisao je svoje ime i Petrino, i ja sam obećala da ću ih potražiti na Net-u. Petra je umetničko ime, objasnio je. Odakle, pitao se. Srednjeevropsko, nemačko, mađarsko, ponudila sam objašnjenje. Možda je asocijacija na Peer Gynt dramu. Ona je učila opersko pevanje, dodao je. Napolju su prošla dva zanimljiva karaktera. Dečačić od dve-tri godine koji je hodao unazad, pao, zamislio se nad tim neuspehom i nastavio dalje gledajući ispred sebe. Jedan mladi dežmekasti salesman, zategnut u odelu i košulji živih boja koji se smešio svima i nosio debeli svežanj promocionih papira. Uskoro sam i ja izašla na ulicu. Obećala Dejvidu pre toga da ću mu reći sledeći put kad svratim kako mi se dopada muzika, njegova i Petrina. Na sledećem bloku sustigla sam malecnog klinca koji više nije hodao unazad. Sada je vrludao trotoarom i mahao rukama kao avion, a ispred njega je hodala mlada žena i pokazivala mu kako. Otkrivali su svet, njih dvoje. Kad sam ih prestigla, sledeći je bio salesman. On je često zastajao sa svojim svežnjem i pokušavao da uđe kroz sva vrata na ulici. Neka su bila zaključana. Volim da prestižem ljude na ulici. Tako ih vidim bolje, ili ako nisu vredni zagledanja, vredan je prostor koji se otvori preda mnom jednom kad izađem iz tog zakrčenja. Na uglu Dufferin ulice rešila sam da sačekam tramvaj. Nisam žurila, ali nije ni tramaj. Pola sata kasnije njega i dalje nema, ja sam toliko zurila u nebo i usamljenog galeba koji je povremeno presecao bele police oblaka da je svako ko me je i samo pogledao u prolazu sigurno pomislio da mi fali više od pogleda u nebo, ali to jeste moja dijagnoza – nedostatak neba običnim danima – i krenula sam dalje ulicom svojim nogama. Posle nekoliko blokova opet stala da sačekam. Ni tu tramvaj nije žurio, ali se konačno pojavio posle još desetak minuta. Koliko zapadno idete, pitala sam vozača. Do High Parka. To mi je odgovaralo.

Kad smo se primakli High parku, pitala sam gde bi bilo dobro da siđem. Na sledećoj stanici je petlja, i tu je najbolji ulazak u park, odgovorio je. Ali ja ne želim u park, rekla sam. Vratiću se kad ozeleni, sada bih htela samo da prođem malo kroz kraj. Nisam nikad prišla sa ove strane. Mislim da je razumeo. Bio je to sredovečni muškarac indijskog porekla, navikao na neprekidni tok putnika. Izašla sam na uglu Indian Grove ulice. Hodala na istok do Roncesvalles avenije. Na uglu prešla u svim pravcima – prvo na jug, zatim se vratila, pa na istok, i tu zastala – pre nego što sam odlučila da pređem opet na jug i sednem i pojedem nešto u malom lokalu na uglu. Palačinku sa spanaćem i izmrvljenim feta sirom. Opet ušla u tramvaj. Na nebu je jedan galeb jurišao na bele rešetke neba. Isti onaj? Zatim mu se pridružio još jedan. U tom razmaku od par kilometara našao je svoj par.  Možda oni to bolje rade, ekonomiju parova. Već u neolitu to su bile stare vesti. Silazak u metro, i vožnja na istočnu stranu. Izvadila knjigu iz tašne. Priča se završila taman pre nego što je voz krenuo preko mosta. Uloga pisaca je da iskorače na ivicu, i ne zastraše publiku previše. Ako su ivice izmišljene, bolje je za publiku, ne znam za pisca. Volim da gledam kroz prozor na tom mestu. Ne vidim ništa, ali sve mi se čini jasnijim dok stubovi držači brzo promiču. Završila malu obavezu i zatim se vratila preko mosta pešice. Nije pogled toliko lep, sigurno ne sada kad još nema ni traga zelenilu, ali most je lep. Hodala dalje, sada već malo umorna. Ušla u metro na glavnoj raskirsnici. U vozu su ljudi umorni nakon celodnevnog posla. I ja sam umorna; hodala satima po lepom danu. Stigla kući. Iza mojih prozora počela je kiša.

9 thoughts on “Gde putujete danas

  1. Sredovečne muškarce ne trpim oduvek

    .. штрецнух се мало, али у наставку схватих да спадам у изузетке, пошто сам однедавно дека 🙂

    Дани као овај који си описала спадају у purple moments (Џ.Лондон) и треба их себи приуштити чешће, најбоље у редовним размацима.

  2. Prije neki dan sam spremala rucak i gadno se opekla. Ulje iz tave je neocekivano prsnulo i pogodilo me po djelu izmadju ramena i vrata. Koza se pocela zatezati na tom mjestu i crvenilo je pocelo gadno boliti Sjetim se da sam nekad kupila kremu od kantariona za opekotine i pronadjem je poslje duzeg traganje Kupujem ja ponekad i druge kreme kao npr za suva stopala, otvorim pomirisem i poslje bacim kad se previse prasine nakupi po njima. Uglavnom namazem kako se to kaze bolno mjesto i gle poslje 5 minuta niti ima crvenila niti me vise boli
    Ispricam drugim osobama, ushiceno, pocese me ubjedjivati da je bilo povrsinski,-samo bi se povuklo
    Prekinem raspravu i shvatim da mi se desilo cudo I da to cudo u moru ustaljene svakodnevnice i monotonije treba maziti i paziti i zvati ga cudo I sto je najvaznije ako mi se desilo cudo to znaci da tamo negdje iza coska vreba drugo 🙂
    vjerujem da ces razumjeti sta sam htjela reci,,,, 🙂

  3. Gorane, hvala Gospi za izuzetke. Oni nece promeniti svet, ali ovakav kakav jeste cine ga boljim.
    I stvarno to jeste neverovatno zamisliti, te zivotne cikluse – deca koja se radjaju, porastu, nadju svoj put kakav-takav, donesu na svet novu decu, koja porastu… I uvek se mora ici dalje. Jedini moto koji je stvaran, zivot sam. Kao sto treba I zastati. I doziveti te purple moments 🙂
    Da bi prepoznali sebe, videli druge malo jasnije… I bez cilja. Samo da ih bude.

    Jovana, hvala sto si podelila. Imam sirok osmeh na licu, bas je lepo kako si ga zgrabila, to malo cudo koje bi promaklo usred obicnih presazicenih dana, a kad si ga uhvatila, promenilo je ne samo dan, vec sve! Neka traje samo trenutak, ali takvi susreti se pamte.
    Kad se dese meni, ja imam osecaj da sam nesto posebno, jer eto, desilo se cudo, i to bas meni 🙂

  4. Ovde su ulice jako duge. Po velikim ulicama odvija se zivot grada, a cim se skrene, ulazi se u tihe ulice sa kucama ispred kojih je uvek bar malo travnjaka ili dvorista. Tako sam navikla na duge linije hoda. Ponekad su preduge (dobrom broju jos nisam stigla do kraja). Okrenem se na peti I vratim nazad, ili predjem ulicu I vratim se po drugoj strani. A ponekad se otvore I skretanja.

  5. Koji dan pre nego si postavila pitanje iz naslova otputovao sam u Sloveniju na svakako nedovoljno dug i nezaslužen ali odmor… Sama činjenica da si ujutro u Alpima u podne u Ljubljani popodne na moru uveče ponovo blizu snega razgalila me je više nego sloboda koju sam ukrao na devet dana… Izmeštanje iz realnosti podmlađuje kosti…

  6. Bas divno! 🙂
    I lepa koincidencija.
    Srecni su ljudi koji uzivaju u magiji sveta oko sebe, narocito onog prirodnog. Iako se nadje I medju ljudima.
    Na tako malom prostoru pronaci svu tu lepotu… prekrasno.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s