Panacea

Teška, kamena vest je stigla krajem dana kao bačena kroz prozor. Nešto od senki koje se okupe oko  jednog kraja sam naslutila, zato što znam o njima. Vesti su bile šture. Instantna komunikacija je pod prstima, ali prvo treba imati šta reći. Šta ubaciti kroz prozor – da je kraj preran? Nije fer? Ili zaslužen? Bolje je bez reči. Samo preneti vest, kao kad se podeli grozd, ili ima dovoljno mleka samo za jednu čašu, pa odliješ iz jedne u drugu, neka se pola i prospe. Kome treba više.

Ni tuga ni težina nisu merljive; koordinate moje psihe poslednjih godina su suva ravnica koja i kad je dobro natopljena sporo upija – kišu, bol… Naći će svoje mesto, vesti dobre, loše, kamene; putujemo dalje. Niko i ništa ne silazi, i sve duže traje.

Bila je velika devojka dok sam ja bila klinka. Mnogo toga o velikim devojkama nisam razumela, brzo zaključila da me i ne interesuje puno, ali iza devojke… – oh, kako je bila lepa. Obožavala je moju majku, i njenu sestru; to su bile njene tetke, prefinjene, sa držanjem i stilom. Takva je želela da bude kad poraste. I jeste. Prefinjena žena, sa držanjem i stilom. Njoj ispunjena želja, i jedan život svijen oko nje.

Videla sam je svega par puta kao odrasla. Zato što preterujem; krenula u jednom pravcu i otišla predaleko. Nije čekala da ja opet krenem put juga – leta 2013. došla je bila u Beograd sa svojom sestrom, svojim najboljim drugom. Da nas vidi. I zatim ostala, zato što je teta bila sama i bila je to teška godina za nju, staru ali sve i dalje jasno vidljivo – i prefinjenost, i držanje i stil. Kako opisati velikodušnost. Ili radost u tom finom domu koju jedino klinka nije prepoznala jer ona nije bila deo tih davnih dana na jugu, ali mi pamtimo.

Puno razmišljam o jednom jutru u Parizu. Danas se misli spotiču o kamenu, i opet vrate jutru u Parizu. To je moj lek protiv zime, i razbijenog prozora. Panacea.

Subota 25. oktobar 2014. Običan dan u kalendaru, kao i svaki – nikada se više neće desiti nijedan kao on. Stigla sam bila po planu, osim što plan nije imao nikakvog smisla. Ja sam se osećala pomalo krivom, ali vrlo malo; iskoristila sam bila ponuđenu priliku, i dodatno stvorila sama još jednu. Ovako se sigurno ne osećaju uspešni ljudi – raspetljavala sam to malo krivice – oni kojima prilike dolaze redovno. Ne, ne , osećala sam se dobro. Bilo je čudo naći se tog jutra u Parizu. Umorna nakon celovečernjeg leta, ali kako drugačije – poleteti u stomaku metalne ptice koja se popne visoko, uleti u noć, iz mraka izroni u zoru, i spusti se na betonsku pistu u zrelo jutro. Na čuda se nikad neću navići. Ne bi smeo niko.

Imala sam pet sati do susreta sa grupom i bilo je dobro ne žuriti; slow is a good word. Od aerodroma sam vozom došla do stanice Austerlic. Videla na mapi da je u istočnom delu grada; tu klinka i ja nismo prošle prethodnih godina. Malo se zagubila u podzemlju, što nije smetalo; najgori deo je bio da sam redovno propuštala liftove i pokretne stepenice pa sam nosila prtljag nekad uz stepenice a nekad niz, jer su me znaci zbunjivali. Prtljag je postajao sve teži. Nekad zastala na pola puta da se odmorim, nekad bi mi neko pomogao, i tako sam nastavila lutanje. Pre ili kasnije, naći ću se na površini, znala sam. Na površini sam prvo sela u brzi kafić za putnike da okrepim mišiće. Kroasan i kapućino za doručak. Najrazličitiji ljudi i njihov prtljag prolaze ovakvim mestima. Uvek nekome treba stolica, ili mesto za prtljag. Ali niko nije preterano žurio, i na svakome je jedinstvena svetlost oktobarskog jutra. Kapućino je topio okamenjene slojeve umora kao patinu sa renesansne umetnosti; već za koji minut bila sam spremna da krenem dalje. Kako ću potrošiti tri sata u Parizu, pitala sam se entuzijastično.

Prvo sam rešila da pronađem mesto gde ću ostaviti prtljag. Consigne, pisalo je na znacima. Pratila ih, čak pitala usput, ali bezuspešno. Malo obeshrabrena, vukla sam prtljag i hodala okolo, neodlučna. Zatim krenula ka ulici, da vidim šta je sa druge strane. Kako sam prišla ivici, uhvatila sam preko puta masivnu fasadu velike crkve. Oh, vinulo se bilo u meni ushićenje kao topla plima. Zabljesnuta lepotom, podigla sam ruke da slikam, pustila prtljag, na kome su četiri točka odmah krenula da se kotrljaju, trotoar je imao nagib ka ulici, a ulicom lete automobili kao džinovske gvozdene bube i… – jedna devojka je zgrabila prtjag taman kad sam okinula prekidač na fotoaparatu, prtljag na inč-dva od katastrofe. Oči blistave od ushićenja, nisam odmah shvatila šta se umalo desilo. Zahvalila se, zbog prtljaga, a delom i što sam sam mogla sa nekim da podelim svoju kipuću radost.  Ona se simpatično nasmešila, i već smo prelazile ulicu na zelenom, ona sledeći svoju subotu, ja pravo ka crkvi.

Nije bila crkva. Na uglu ulica Boulevard de Hôpital i Rue Buffon počinjao je masivan kompleks Botaničke bašte i muzejâ, od prirodnjačkih do etnografskih, smeštenih u palate koje su se nastavljale u vremenu i prostoru. I što su one bile duže i grandioznije, moja radost nad otkrićem je uzimala maha, i ja sam prešla onu finu granicu između uživanja i lucidnosti, gde srce postane osetljiv instrument, i sve beleži, zatim amplifikuje u reakcije tananog, beskrajno kompleksnog intenziteta. Nad svakim detaljem zemlje i neba sam zastala i divila se. Vukla prtljag sa velikim zadovoljstvom; zaslužio je bio da bude tu, moj saputnik i svedok ovom obilju. Udisala blago jesenje jutro, posmatrala ljude sa decom, i drveće u nizovima, zelene papige u krošnjama, velike crne ptice koje su tu našle dom, vukla prtljag uzbrdo i spuštala ga nizbrdo, i mislila kako je to što  osećam samo manjim delom moj neobuzdani ples, a najpre zasluga svakog umetnika koji je gradio i negovao taj prostor, Parižana koji svoje jutro započinju šetnjom kroz botaničku baštu i posetom muzejima, cvetova koji se otvaraju pod oktobarskim nebom i zaustavljaju prolaznike, lepote koja nas sve dodiruje i uvek je tu. Oh, kakva sreća da sam zalutala put ulice! uputila zahvalnost u tom pravcu povremeno, ali  najpre ovde, gde mi je svako ko je bio tu tog jutra i nebrojenih jutara pre toga, poklonio kap nečega što nema ime a ja sam slučajno prošla i uhvatila ih dok padaju uvis, minijaturni gejziri života.

Pamtite me po životu, ne po smrti.
Pamtite me po mestima gde sam bila, ne onima gde nisam stigla.
Pamtite me po lepoti koju sam podelila, i ničem više.

Za Maju

IMG_4211

IMG_4214

IMG_4215

IMG_4220

IMG_4221

IMG_4222

IMG_4226

IMG_4227

IMG_4229

IMG_4230

IMG_4233

IMG_4234

IMG_4236

IMG_4237

IMG_4245IMG_4246

IMG_4248

IMG_4249

IMG_4255

IMG_4263

5 thoughts on “Panacea

  1. Divan je bio, dule. Tih, lep, ispunjen. Svakome trebaju takvi dani.

    Tuzno, Gorane.
    Danas sedim na jednom sastanku, slusam dve zene koje se nadmecu u tipicnim poslovnim ogavrnostima, potpuno bez razloga, ili cak I koristi, I gledam u sat, brojim udisaje, minute… – samo da izadjem iz tog sljama. Ja znam bolje ljude, I lepsa mesta, a njih cu jednom zaboraviti da su ikada postojale.
    U ime dobrih zivota I dobrih ljudi – sacuvajmo to sto imamo. I uspomene i sebe.

  2. Ponekad mi se cini, Djrodje, kad se neceg narocito lepog setim, kao da se fragmentiram, I svi moji delovi se labavo drze skupa, prazan prostor izmedju njih, ali ja nisam nista manje cela – naprotiv. Nikad veca.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s