Kad se vratiš u svoj grad

Pogled iz taksija na ravnicu suburbanog Toronta je uvek sveža lekcija. Estetika je stran koncept ovde; nikada se nije stekla dovoljna masa pojedinaca  koji su želeli da ulože svoja bogatstva i uticaj u tom pravcu. Svi pokušaji su i dalje individualni. Često se setim detalja iz istorije prve školske zgrade u ovom gradu, tamo negde sredinom 1800-ih, kada su uticajni ljudi rešili da siromašna deca zaslužuju nešto od nakupljenog znanja sveta, i da će im to koristiti u životu, pa posledično i društvu. Vrlo je verovatno da su čitali Dikensa, i različite verzije religioznih uputstava svake nedelje. Bilo je opozicije toj odluci. Ljudi vole da se protive; to je veliki Znak demokratije, kažu, čuti sve glasove. Televizirane polemike iz različitih Parlamenata služe kao dokaz. Različitosti nas jačaju, i slične priče. Zamisli taj koncept – znanja sveta postoje vekovima, hiljadama godina, i tvoj pristup njima kontrolišu dobro uhranjeni muškarci, njihove žene, i poneki sveštenik. Danas su svi ponosni na razvoj te situacije skoro dvesta godina unazad jer, ispostavlja se, ima i gorih. Uvek, tada i sada. Olakšanje je biti u slobodnom padu savremenog društva gde uprkos povezanosti ima i slobodnih letača.  Neuporedivo veće je olakšanje da smo sletele u dobrom stanju skupa sa drugim putnicima i osobljem. Ukus tog zadovoljstva omekša i ružan pejsaž naseljen kockama i prizmama komercijalnog poduzetništva.

Kod kuće nas čeka iznenađeni mačak. Mjauče i voli zvuk sopstvenog glasa, ali radost je očigledna i sva lica su naborana osmesima, čak i mačji brkovi. Iznad njega i svuda širom stana je zadah mačjeg urina. Žena koja je brinula o njemu, vrlo uredna inače, nije mislila da u njene plaćene usluge spada i čišćenje i promena peska tokom dve nedelje našeg odsustva. Izabrala sam blago mutni fokus na radost susreta i klinku koja ga podiže – uvek je bolje gledati radost – on odjednom diva i vlasnik neponovljivog karaktera, i ja praktično s vrata krećem ka kupatilu da očistim kutiju i olakšam svima. Cleaning up other people’s shit, koliko ljudi bi se prepoznalo u tom stejtmentu? Ja svakog dana – osim kad sam na odmoru. Neočekivani kraj odmora tako brzo? Such is life, my dear.

Putovanja su uvek o jednostavnim stvarima. Život se podeli prostom matematikom, ili mitozom, prvo na par bang! delova, zatim nastavi tako dobrom filozofijom jer nastaviti je vrlo lako jednom kad znaš koji put treba slediti, i ubrzo se svako nađe licem u lice sa vrlo atraktivnom slikom fundamenta.  Da ta slika nije uvek atraktivna je važan detalj, ali da se može napraviti atraktivnom je neuporedivo najvažniji.

Nisam izdržala do 10. Umorna i lelujava na nogama završila u krevetu jedva posle 8. Probudila se oko 5. Nakon dobrog sna, osmeh je prirodno stanje. Ustala bez žurbe, obavila rutinu, ona sama neelastična rođaka koja se oslanja na duboke veze za svoje mesto u jednom danu, i spremna da krenem ranije. Već sam na vratima kad čujem da se otvaraju vrata spavaće sobe – i klinka se probudila. Smejemo se zaverenički, ovaj jetlag je simpatičan susret, i želimo jedna drugoj lep dan. Moj ide dobrim ritmom, do bankovnog automata, zatim oklevam na uglu, i odlučim da imam dovoljno vremena za latte u Starbucks-u. Sedim na visokoj stolici, sakupljam penu kašičicom i gledam kroz prozor… Ne znam da je ovo poslednji lep trenutak pred povratak u realnost. Ne znam ali pretpostavljam. I zaista…

Videti svoju realnost u njenom ružnom izdanju nije nešto novo, ali nakon putovanja… Nakon putovanja pogled nije surov, samo snažno obojen fundamentom do koga  se došlo nemilosrdnom mitozom, i matematikom. Strah je neuporedivi vladar moje svakodnevice. Očajanje, poluluda polusestra, je česti sidekick. Disfunctional families. Ko ih nema. Nakon putovanja, svi ti gusti uzročno-posledični odnosi deluju fascinantno prazni. Možda ih neko nema, pitam se. Da li.

Ponedeljak. Utorak. Sreda. Četvrtak. Petak.

Ne dirajte me na mestu čistih susreta. Sećanja na jutro i ulazak u tihu crkvu. Zar ima drugačijih. Jedna žena sedi u redu u sredini među klupama; jedna druga napred oko oltara sređuje sveže cveće donešeno tog jutra. Šteta je da za svaki trenutak mira mora se nekome odati lojalnost, večita zavisnost. Ali ne znam o čemu žena u sredini među klupama govori nemušto; znam za sebe – crkve su utočišta mnogo vekova unazad, i evo me među zidovima iz 17. veka, obnovljenim nakon zemljotresa koji vek kasnije. Tišina i mir, to je sve što tražim. Kad zaćute, ljudi izgube dobar deo svojih ciljeva. Nikada nije postojalo vreme kao ovo. U subotu sam otišla na latte. Nije isto. Trebaće mi neko vreme da pristanem na ovo.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s