Pandora

Sedela sam bila jednom prilikom u kafiću, gledala kroz prozor i žalila za mestom niže niz ulicu za koje sam saznala da se zatvorilo. Bila sam svesna svog saučesništva u njihovoj propasti – svratila bila svega nekoliko puta tokom godine ili dve koliko su trajali. Iz šolje ispred mene se pušio čaj i ja sam čula jezik koji poznajem nedaleko od sebe. Čuli su ga svi, ali ja sam ga razumela. Dvojica muškaraca, jedan od bar dva metra, drugi oniži. Onaj visoki je bio i krupan i jedva se sklopio oko malog stola. Da je neko pokušao da podigne samo glavu, trebale bi mu dve ruke. Žalio se na svog poslodavca koji ne zna šta će od para, i na njegovu ženu koja je matora i ružna a umišlja da je još uvek riba, na njihovog sina koji je razmaženi balavac i drogira se iz obesti…
Nisam mogla da razlučim da li govori bosanskim ili crnogorskim; čudila se kako se izgubi osećaj za takve stvari.

Da li ima veze ko je tvoj tamničar? Sredovečna gojazna žena, ili porodica imigranata iz starog kraja, mladi nadobudni kapitalista… Vrata tamnice su uvek otvorena. Grof Monte Kristo je imao puno goru situaciju na rukama, ali njega je čekalo blago i uloga romantičnog heroja. Pa i oni sa Golog otoka su verovatno mogli da otplivaju ako su bili dovoljno vešti i izdržljivi. Danas su i oni neki heroji, ali verujem da bi svaki pokušao da utopi i poslednji gram stare slave za malo Monte Krista. Oni koji su još u životu.

Ne znam da li su u drugim vremenima ljudi bili tako naklonjeni utamničenima; danas se na utamničene troši dosta sažaljenja, a ima i organizacija koje se time ozbiljno bave. Možda su u drugim vremenima i utamničeni bili drugačiji; danas daleko više od svih skupa, oni žale sami sebe. Nije nama uvek loše, ali nam je gore nego vama, je slogan modernog čoveka, ili žene. Prozori u svet – davno su prošla vremena kad smo se svi gurali ispred jednog – su tu da bismo se poredili jedni sa drugima.
I upoznali smo se. Da bi se poredili.

U Kanadi, Prvi Narodi (First Nations), kako se zovu starosedeci, kojih ima raznih nacija sa jednog kraja zemlje na drugi, svako malo imaju proteste i sukobe sa državnom administracijom. Na papiru su ugovori sa njima relativno pristojni (iako ih nisam čitala), pa se čak i poštuje da je ovo sve njihova zemlja data na korištenje (iako to verujem samo simbolično, jer su zemlju rasprodali i kraj postojećih vlasnika), ali realnost je mnogo drugačija. Kažu oni koji znaju toliko ružna, da Treći Svet za njih izgleda kao luksuzni kompleksi. Jedna žena, poglavica neke od zapadnih nacija, štrajkuje glađu već koji mesec, jer zahteva da vlada napravi ozbiljne pomake i da se njihovi problemi ozbiljno sagledaju i reše. Pada u oči na vestima da uopšte ne izgleda izgladnelo, naprotiv. Ali je definitivno okružuje aureol svetosti, ili bar svete uloge.  Čula sam i za nekog muškarca na Istoku sveta koji isto štrajkuje glađu, on stoga što želi demokratiju u svojoj zemlji. On se verovatno nije skoro zagledao u ljude oko sebe. Razumljivo je da mu se trenutna vlast ne dopada, ali vlast naroda… Znati šta je narod je znati previše. Vlast naroda je vlast naroda. Rešavanje problema je nešto sasvim drugo. I narodu je dosta naroda, naročito njegovoj vlasti.
Gladovati od svoje volje – to devojčice širom sveta rade svakodnevno. I odrasle žene. Ali one to čine poštenije. Misle da će tako biti voljene. Demokratija svakoga voli.
Kao i većina ljubavi, bolje zvuči na papiru.
Na vestima se može čuti redovno o stanju političkih isposnika. Nama je bolje nego njima. (Olakšanje).

Pričali smo David i ja pre neki dan kako popraviti svet, odnosno, on je pričao o nekoj svojoj šemi za pravljenje love i podizanje svesti među masama, i ja sam na to rekla da je prekasno. I solarni paneli, i baterije koje se samoobnavljaju… da samo jedno drvo ostane na zemlji, posekli bi ga. Ne iz obesti, nikako, već iz profita. Zamisli koju bi cenu povuklo poslednje drvo na svetu?
Poslednji grumen pod nogama, i to će neko izmrviti. Onda će valjda svi levitirati, tako puni Zemlje, konačno svako centar gravitacije, svako centar sveta.

4 thoughts on “Pandora

  1. Јак текст, Ивано..
    Немој се секирати што после толико година напољу не разликујеш босански нагласак од црногорског, изгуби се тај осећај (посебно уколико не препричаваш вицеве 🙂 – ја их овде разликујем после пар изговорених речи, али само зато што имам драге пријатеље Босанце а Црногорци, хм, они су ође одвајкада, тамо је остао само онај што је мораа, д’ебе оца.
    О утамниченима: подсећа на ону фору са мајмунима у кавезу зооврта и онима који их гледе – ко му ту дође експонат?
    О првим народима: потешка тема. Овде вековима Срби и Шиптари усрдно једни другима пале куће, преоравају међе, набијају поломљене флаше у гузицу, ајде све то – него убијају једни другима децу, жене, силују ћерке, из живих ваде органе зарад препродаје а истовремено сарађују на препродаји дроге, белог робља, нафте и свега што је за продају. И свако има своје убедљиве разлоге да је Први народ (што јесте истина, за дивно чудо). Први – бабу своју, зна само Ог Природа ко је био прва амеба па потом први неки сперматозоид на некој територији.
    Те онда стварно остаје право питање и ко је колико и зашто гладан/гладује, да ли су најлуђи од свих баш Чавез, Кастро (не волем их, само да речем 🙂 , – а око цене последњег дрвета: каже овдашњи папир сервис да 1 тона канц.папира спашава 17 стабала..
    Хех, ми данас испоручили дотичнима 2 тоне (дакле спасли 34 стабла) – ал’ за то последње дрво када се буде уништавало, има да се питају Сораби, уколико пре тога себе не униште

  2. I ja imam prijatelje Bosance, Gorane, pa se i zbog toga osecala krivom. Zvucao mi je bio govor kao crnogoroski, ali mislila sam da je mozda zato sto je onaj bio tako veliki. A i trudila sam se da ne slusam, ali se nije moglo pobeci.

    Srbija je mala zemlja sa malim problemima u odnosu na vecinu sveta, iako se to Srbima ne cini tako. Nedavno bila na veceri i sedela pored mlade devojke – oko 22 godine – koja je Kineskinja iz Indonezije. To je najmnogoljudnija muslimanska zemlja na svetu, kazu. I imaju kinesku manjinu. Vecina je uglavnom neobrazovana, siromasna i lenja – ili vazi za takvu – i terorise manjinu decenijama unazad. Setila se filma ‘The Year of Living Dangerously’ – probaj ceo zivot. I to jos ispadne kratak zivot. Redovno ljuti momci iz vecine napadaju biznise manjini, siluju devojcice i devojke kao redovnu aktivnost, i zastrasuju ih na sve dostupne nacine. Kao redovna rulja. Pa se njeni roditelji sa njom i njenom sestrom pokupili i dosli ovde. Ona kaze da pamti kako je sa 10 godina gledala kako pale radnju nekom Kinezu usred dana, i eto, divljaju.
    Kineza kao manjine ima svuda – i na Filipinima, i po ostalim zemljama, i svuda ih mrze kad dodje do toga da se neko mrzi. Ne sumnjam da ima razlozga za mrznju – ne treba za to ni zalazaiti po manjinama. Kako rekoh iznad, u poredjenju je stvar.
    Nekad mogu da posluze i drugi umesto Kineza, mada njih ima toliko, mogu svuda da posluze.
    Ako nisu Prve nacije onda su prve religije… izgovora i povoda koliko volis.
    Nisu ni Turci izmislili aktivnosti oko kolca. U Gvatemali, tokom njihovo gradjanskog rata, koji je trajao ko zna koliko (moguce jos uvek), koristili su ga redovno.
    Svet je odvratno mesto. Kad bi ljudi jeli jedni druge, to bi imalo smisla. Ali ovo…

    Pominjes trgovinu organima. Ovde je pre nekoliko godina neko napravio dokumentarni film oko jedne mlade zene koja je cekala na transplant pluca, i gusila se jedva prezivljavajuci, njen zivot visio o koncu. Ona je dzez pevacica (videla je uzivo par puta) i izgleda dobro sada – dobila transplant u medjuvremenu. Film nisam gledala, ali sam o njemu citala, i stvar kojue je ona ponavljala, i cela tema filam se vrtela oko toga je koliko to nije bilo fer da je ona amorala da ceka toliko dugo, sa velikim sansama da umre, jer sistem nije dobar pa je prakticno izneverio. Niko ni da pomene da je neko mlad i zdrav morao da umre da bi ona ili bilo ko dobio ta jebena pluca. Otimali se oko pluca.
    Tek su poceli.
    Srecom (po njih) da ima ovde mladih budala koji dobiju vozacku dozvolu pa se ubijaju po putevima redovno, i samoubistva posluze, ili se tkao izbodu nozevima nakon zurki. ali sve je to previse rizicno za organe… ne znam da li se neko vec dosetio da ponudi samoubicama pare i nacin najboljeg samoubistva (po organe post mortem) pa da obezbede familije ako vec pplaniraju da zavrse sharadu.
    Mada, to je vise pristup za ovdasnje uslove. Na dobrom starom Balkanu odmah prelaze na posao.
    Da, da, svet je odvratan.

    Vlado, ja posle tvog komentara pogledala na netu, jer dugo je proslo otkad sam citala pripovetku, i nasla je. Nisam trebala na poslu. Okretala glavu da niko ne vidi moju reakciju. Savremena prica, u svakom pogledu. I na nasu veliku stetu.
    Pozlatice, sigurno. Kao ja lepotom, ili neko drugi dobrom pesmom.

    Pozdrav, boys. Nisam jako dobro raspolozena poslednjih par dana (surprise).

  3. U Indoneziji postoji jos jedna manjina, belacka. I kao u vecini azijskih zemalja tog regiona, cak i ne mora da se trudi da bi je lokalno stanovnistvo obasipalo pocastima i privilegijama, ono to samo zeli.
    Apsurd (u poredjenju sponasanjem prema Kinezima) ? Ne bih rekao. Ima Smisla u tome.

    Ljudi, nazalost, jedu jedni druge, na razne nacine. Smisao se u tome moze naci, a ja bih ga, da sam neka Vlas, apsio bez okolisanja, normalno.

    Drago mi je da si je procitala. Nisam ni ja odavno, ali kljucne stvari u njoj pamtim.

    Neko ce pozlatiti Lepotom – vise njih Bezumljem.

    Budite dobro (i raspolozeni), Ivana i Gorane.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s