Do grla u pozitivnom

Priča se – tvrdi! -kako bi u pravim okolnostima svi mi postali ljudožderi i ubice, ako je neophodno. Loša stvar oko takvih priča je da ljudima praktično nikada nije neophodno da budu ljudožderi i ubice. A oni to jesu, jako često. Te evolutivne priče i slične fantastike uglavnom zvuče kao ne naročito dobra fantastika.
Surovost čak na srpskom ne zvuči tako strašno. Najgora osobina joj je da zvuči muški, prosto nešto što treba imati ako bi da budeš ozbiljno shvaćen (probaj to isto u ženskom rodu, i ne ide). Na engleskom su našli bolji izraz ‘cruel’. Kratka i efektna zvučnost te reči ne ostavlja nedoumice – sa njom se nije zezati. Surovost je ozbiljna stvar. Nije prihvatljiva u ova nespartanska vremena, čak je pozitivno negativna osobina. (Izuzetak je trka za profitom – tu se smatra vrhunskom osobinom i osnovom za inicijaciju u viši krug).
Kad analiziram situacije u kojima sam ispoljila surovost, neizbežno se pojavljuje da sam to uvek radila iz sebičnih razloga. Obično se dešavalo i da je surovost došla kao coup de grâce. Odnosno, neko ili nešto me je žestoko maltretirao neko vreme pre nego što sam se setila pravog oružja u arsenalu. Da sam se setila ranije, verovatno bi svima bilo bolje. Tj. da sam se držala prirode umesto društvenih normi.

Kad je klinka bila sasvim mala, imale smo knjižicu u kojoj je jedna devojčica od nekih 7-8 godina imala kučence koje joj je bilo najbolji drug. Zatim je on počeo da je ometa u učenju i sličnim aktivnostima kako je ona rasla, i nekom prilikom ga je grubo kaznila. Nakon toga je on kunjao jedno duže vreme i držao se podalje od nje, ona je patila, i mama joj je uočivši sve to dala važnu lekciju: kazna nikada ne sme da bude preterana, jer onda postane surova i kontraefektivna. Klinka je bila premlada da razume, ali mene je poruka pronašla. Mama u toj knjizi je bila jako mudra. Šteta je da u realnim životnim situacijama niko nije planirao jednu sobu za mudrost. Verovatno nije slučajno da se ona javlja skoro uvek kod onih koji imaju puno slobodnog vremena na rukama, i obično ga žive podalje od drugih ljudi (monasi raznih vrsta i slični wisemen).
(Pamtim da je postojala jedna čudna stvar  – za mene, tada – u toj knjizi: knjiga je bila na hrvatskom i kučence se zvalo ‘Friend’. Očito je to bila vrlo moderna knjiga, možda zapisana realna situacija koja se desila autoru, ali poruka je bila baš kao iz starih vremena, od onih neprolaznih, teških kao zlato).
Eto još jednog razloga zašto deci treba čitati knjige dok su mala – ona ne razumeju a odrasli nauče koju stvar.
I opet u realnim situacijama: da bi se surovost ispoljila, neophodna je kontrola. Ili moć. To vrlo lako može preći u druge oblike, npr. sadizam, iako je tu verovatno potrebna nešto deblja osnova, ali osvajanje kontrole naročito u očajnoj situaciji je komplikovana psihološka aktivnost.
Nasuprot tome, kontrola nad sopstvenim životom je jako privlačna stvar, i uglavnom nedostupna najvećem broju ljudi. Da u situacijama gde dobiju kontrolu ljudi ne umeju da se ponašaju možda i nije toliko čudno, ali ljudi su davno otišli puno dalje od tako nečeg blagog i pomirljivog kao ‘čudno’.
Fundamentalna distinkcija kod surovosti je u kontroli nad sobom i kontroli nad drugima. Duga istorija koju poznajemo se bavi zapisima kontrole nad drugima. Surovost kao izraz osvajanja privremene kontrole nad sobom je povremena tema, ali ne znam da se pojedinci puno bave time, osim kod slučaja nastranosti i ekstrema raznih vrsta. Neki pobegnu od tako neprivlačne slike sebe, drugi zaplaču (iz samosažaljenja), treći imaju i koji trenutak samozadovoljstva pre nego što potonu u kajanje (po dužnosti, humanizmu, ili nečem sasvim trećem tj. njihovom)… ima i četvrtih i petih, sigurno.
Vrlo je verovatno da se surovost čestog varijeteta u životima koje živimo javlja zbog nemanja kontrole, i izučava se bez sumnje. Kad se ukaže prilika, preterane reakcije se takmiče koja će prestići one druge.
Jeftin izgovor, na istoj polici kao i gomile drugih izgovora koje koristimo svakodnevno.

Nemanje kontrole je čest početak predodređeno tužnih priča, koje tokom razvoja ponekad preobrate stvari i njihovi akteri postanu pravi junaci, koje će ih onda odvesti do happy end-a. Happy end volim, priznajem. Problem je u tome da ako imaš nešto dobro – kraj dobre stvari ne može da bude happy. Happy end je sjajan jedino kad su loše situacije u pitanju. Kao i uvek, čitati small print je uputno. I želeti happy end u običnom životu sasvim razumljivo.

Kontrola nad sobom u gomili od 7+ milijardi ljudi je sve teža. I surovost nad drugima sve češća. Uglavnom se vodi kao neminovnost, ova druga. U procepu tih kompleksnih  rodbinskih veza verovatno leže koreni tragedije našeg doba. Ali ovo nisu tragična vremena. Mi smo do grla u pozitivnom.

11 thoughts on “Do grla u pozitivnom

  1. Covek je uvek tamo gde treba da bude u tom mementu, pa makar i tapkajuci, dok se ne steknu…necu da ti kazem sta…da se, korak po korak, nastavi dalje i bude negde drugde. Ima to svoje „zasto“, kolko god ponekad izgledalo surovo. 🙂
    Sve jace verujem u to.

  2. Verujem da je prirodno upasti u to, da se svako nadje na mestu gde treba u datom trenutku. Ipak smo svi mi ucestvovali najvecim delom u izborima i svojim zivotima – ne zivi ih neko drugi.
    Mozda je tako, mozda nije sasvim… ljudska zivotinja ima jos puno toga da nauci, o sebi prvenstveno 🙂
    A surovost i ucenje idu, ne bas kao med i komad svezeg hleba, ali idu i kad se nikom drugom ne ide 🙂

  3. Ухх – Ивано, та твоја прича о контроли некако изазива језу и подсећа на резиме многих форензичких серија које усрдно мрзим, пошто серијских убица имамо свако на своме радном месту 🙂
    Хватам се стога за твоју саркастичну завршну реченицу да смо до грла у позитивном :

  4. Vlado, sa izuzetkom klinke, na druge ljude uglavnom imam pozitivan uticaj, mora da je to 🙂
    Kod nje se nadam bar da ne pravim stetu. Ili ne veliku.

    Gorane, kako je Sarah lepa. Bas prija ovo – hvala.
    A to sto sam nabacala u tekstu – samo fragmenti misli. Ne treba uzimati ozbiljno. Sve drugo oko nas jeste.
    I ljudima ozbiljno fali osecaj sa humor, smeh, opustanje… Valjda ne moze drugacije kraj tih serijskih ubica ravnomerno podeljenih, kako si precizno uocio.
    Izbegavati ljude postaje ozbiljna opsesija u ovom mom beznacajnom zivotu.
    Klinka je fino drustvo – ostali retko kada.

  5. Избегавање људи је и у моме безначајном животу поодавно и више од озбиљне опсесије, хаха
    Једино што ме уопште и дотиче јесте то да не повредим некаквим глупим фаулом оне које су ми најдражи, пошто је статистички гледано вероватноћа за тако нешто изузетно висока, уверен сам и вишег степена од оне (научно доказане) да ћемо се најлакше полометати у сопственом купатилу 🙂
    А Сара Вон није случајно носила надимак “божанска“, баш као и пре ње Сара Бернар. Ово горе је снимила 1958-ме, у младим годинама. Касније 1973-ће када сам је слушао у Дому Синдиката, глас је и даље био божански али тамније нијансе због нешто мало пића између, а те године је имала фантастично успешну светску турнеју и уз пратњу изузетних музичара, уосталом упореди сама:

    Ехм, серијске убице раде свој посао – а наше је да се батргамо хумором, зубима и (извини, овде је то један веома прост идиом) опустимо 🙂

  6. Takve fragmente, kao ovaj o Sari, bih mnogo radije pustala u svoj mentalni sklop od nekih drugih cestih.
    Bozanska. Tezak pridev, nije ga lako ni osvojiti, ali sigurno ga nije lako nositi.
    Njoj je islo naizgled. Ako ne lako, onda prirodno.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s