Ovde (10)

Lemonade stand, ili stand za limunadu, je prvi korak sitne decice ka zadovoljstvu zarade. Obicno se smeste ispred kuce, na trotoaru, sa malim stocicem i jos manjom stolicicom, vazni i spremni, uz pratnju starije sestre ili brata, ili mame a ponekad sedne i tata, i prodaju limunadu (nekad dobru a nekad i ne narocito) tokom vrelih dana preko leta za 5, 10, ili 25 centi. Oni koji su to finansirali obicno ne zele da im objasne kako se u stvari pravi profit, da im ne slome srce, jer deca se toliko raduju sitnisu koji sakupe do kraja dana kao da su upravo izmislili ekonomiju i nacin za svakoga da bude srecan i zadovoljan do kraja zivota. A tek su krenuli!
Fotografija je reklama tj. poziv gradjanstvu da donira pare bolnici.

Reklama

Ovde unutra prave nesto i jede se.

Kroz otvoreni prozor

Galerija kubanske umetnosti:

Kubanci 1

Kubanci 2

Prodavnica zdrave hrane, i u njoj prodavac zvizduce uz baroknu muziku:

Barok

Nase ime, i nasa zemlja, pretpostavljam:

Mala kapija

Ulazak u park. Ovo je nekada, mislim, bio veliki posed bogate familije pa su ga poklonili gradu kao park:

Small

Ovo je jedna fina i ekscentricna cajdzinica tj. tea room. Zatvore po mesec dna usred leta i usred zime pa odu na odmor. To je ovde jednako odlasku na Mesec za siestu posle rucka (pri tome je siesta posle rucka najmanje prihvatljiva). Ove kreacije ispod staklenih zvona su slikane krisom, izgledaju kao da su ih pravila kreativna deca od plastelina a u stvari su minijaturne torte sa vrlo neobicnim, artistickim kombinacijama sastojaka. Ja sam se odlucila za jednu od onih pozadi, koje se jedva vide:

World of sweet wonders

Queen West fasada:

Fasada

Za teatralne nastupe:

Kabare

Gleda se finale evropskog prvenstva u fudbalu na glavnoj ulici:

Fudbal na trgu

Malo iznad trga sa fudbalom odvijala se Pride parada:

Parada

Nije lose za jedan dan.

Nastavak price

Breath of Life daje akronim bol. Ima smisla.  Ali sumnjam da su autori sajta i akronima upoznati sa nasim jezikom. Crni Amerikanci iz Nju Orleansa, muslimani, politicki angazovani, imaju vaznije preokupcije od ucenja slovenskih jezika u 21. veku, ali eto, naisli su na pravu stvar. I ja na njih. Njihov sajt u podnaslovu kaze: a conversation about black music. Dosla sam do njih trazeci info o José-u. On nije crn, vec je mesanog irsko-panamskog porekla, ali peva crnu muziku, koju sada ceo svet peva, no verujem da su braca Salaam vrlo probirljivi koga ce predstaviti svojoj publici. Na linku nize je njihov dopis o José-u, izuzetan i inspirisan:
http://www.kalamu.com/bol/2008/05/18/jose-james-%e2%80%9cthe-dreamer%e2%80%9d/
Sam sajt je riznica za svakoga ko voli takve stvari.

Izmedju ostalog, saznala sam da se pesma John Coltrane-a „Equinox“ u njegovoj obradi ne moze naci nigde, bar ne legalno. José-ova verzija (moze se cuti na linku za myspace u tekstu dva stepenika nize) je apsolutno neverovatna. Prica o ovoj pesmi i sama postaje legendarna, bar u tim krugovima. José je na Coltrane-ovu melodiju napisao svoje stihove. Inace i komponuje i pise originalne kompozicije kad ne radi vrlo originalne obrade. Poslao je svoj demo sa tom pesmom Gilles Peterson-u, poznatom i uticajnom londonskom promoteru koji ima svoju produkcionu kucu, plus radi i program za BBC radio. Gilles ne bi pogledao demo bez preporuke da nije video naslov pesme – Equinox mu je jedna od omiljenih. Nakon sto je odslusao prakticno mu je odmah ponudio ugovor.
Prvi album je bio u pripremi i sve je islo kako treba, kad su se obratili Coltrane zaostavstini da dobiju zvanicno odobrenje da pesmu (i jos jednu) uvrste na album, i da se originalni novi stihovi koje je José James napisao priznaju kao njegovi za buduce umetnike koji ce bez sumnje hteti da obrade bas ovu verziju. Coltrane Estate je rekao glasno i jasno ‘ne’. Nekoliko nedelja pre izlaska albuma na kome su te dve pesme trebale da budu udarne. José se vratio u studio i napisao jos tri kompozicije, koje su ispale fenomenalne, izdao album i Equinox izvodi samo live. (Zapoceo je nastup tom pesmom u petak uvece). Ni to nije sve. Prosle godine mu je izasla ploca – da, prava ploca – sa dve Coltrane-ove kompozicije: Equinox i Resolution, kao test pred izlazak albuma. U 500 primeraka. Ne samo da se ne moze vise nigde naci, vec ce se pretpostavljam za koju godinu placati suvim zlatom ako ko bude prodavao svoj primerak. Google je riznica, svet je pun prica, i ja se zaista, zaista nadam da ce José James postati u godinama i decenijama koje dolaze legenda savremenog jazz-a. A ako neko ko ovo procita poznaje ili ima nekog uticaja na Coltrane-ove naslednike, neka prilozi rec za dobru stvar.
Evo ga ovde kad ne izgleda kao da je pobegao iz skole da bi dosao na gig.

Jose James

Uopsteno

Prihvatam da svi moji pokusaji da kazem nesto smisleno a da se ne odnosi na mene samu su opsta prica. Kako je svet pun opste price. Jos se nije oporavio od one starogrcke a nove samo dolaze, dolaze, dolaze..
Ne znam otkud mi uopste poriv. Mozda od atrofiranog revolucionarnog misica. Srecom pa nikad nisam probala. Da budem revolucionar. Verovatno bi se ocekivalo da praznim pepeljare i perem kosulje. Nije to los posao kad nema boljeg, ali bi mi ubilo ideale kad bih ga radila za dzabe.
Odustajem od generalizacija. To cu proslaviti jednom prilikom. Trenutno, danas celog dana, slavim uz José-ov glas. Zanimljivo kako je sinoc moj friend nakon koncerta rekao, nakon duzeg perioda cutanja sa obe strane, da ne zna sta da kaze i kako da opise to sto smo doziveli. Bilo je tako cisto, to iskustvo. On ga nije ni video na sceni jer je skoro kompletno slep; sa distance nasih sedista sve su mu to bile samo mrlje, i samo je slusao.
Veceras sam gledala film „La vie en rose“ o zivotu Edith Piaf. Marion Cotillard je dala sve sto je imala, i hvala joj na tome.
Toliko prazne price a zivoti od stvarnih prica ustaju, ruse se, i svi dodju do kraja kao da su uvek znali gde on na njih ceka. Tudje price umeju da bole skoro kao svoje. A opste price bole drugacije, tako kaze na koricama.
Opet medju opstim pricama. Pa i kraj je jedno opste mesto. Sta sad, opste ili ne, price udaraju u realnost, kao pesnicama. Kad ljudi rade ono sto im se kaze ispadne zlo. Kad ne rade, i tada ispadne zlo. Kad bi opste price odradile to sto pokusavaju, ko zna.. Konfliktno. Konfuzno. Ko zna sta je sa Laurom.
Iskustvo od sinoc i glas od sinoc me prate celog dana. Mislim da se pred takvim talentom moze otvoriti svet. Ako se otvori, velike su sanse da ce ga progutati. Ako ne, sanse su da ce propasti na neki drugi nacin. Opste price su mozda samo sigurna mesta. Usputne stanice. Lice jedne na druge, svima su poznate, i niko se medju njima ne izgubi.

Dreamer

Vredelo je izaci. U „Supermarketu“ je izbacivac/prodavac karata rekao da smo dosli na pravo mesto, jer veceras je José James tu, i otvoreni su do 4 ujutro, i on je jazz senzacija… – tako veliki covek a uzbudjen kao devojcica, zakljucili smo moj friend i ja da mu u toj kombinaciji treba verovati. Nasli smo mesta, kupili pice, doneli sebi stolice i smestili se zgodno. DJ je bio sjajan i mesto ima fin oblik potkovice u tom delu, kao da grli pozornicu, ili su mozda linije prave samo sam ih ja malo iskrivila da bi stale u ovu pricu, ali svaki put kad odem tamo ja vidim potkovicu. Onda su se na pozornicu popeli muzicari koji nisu morali da budu muzicari, izgledalo je kao da su radoznalci iz publike. Smestili su se za svojim instrumentima: keyboard, bubnjevi i bas gitara. Za njima se popeo jedan momak sa New York Yankees kacketom, majicom sa likom Barack-a Obame, pantalonama koje malo vise otpozadi, i uzeo mikrofon. Nije izgledalo da mu je vise od 17-18 godina. Sve na njemu je govorilo i pevalo hip-hop. A onda je poceo da peva. Glasom koji je bar dva puta veci od njega, stilom za koji mu treba bar duplo vise godina, smekom koji verovatno ili imas ili nemas, ali pomaze ako si Sinatra, i to samo Frank of the Sinatras, pa ni to nije dovoljno, jer ovaj glas je tamniji, i mora da je na ulazu pisalo 19+ samo zbog tog baritona koji ne bi smeo da se pusta publici u tako malom prostoru jer ima opojna svojstva, i bocka po kozi, i vlazi oko ociju, i lize po vratu, i nize, i – kako je moguce, pitam se, da sreca sama odlucuje kad ce se pojaviti a kad nece, pa me uvek iznenadi, i ja zaboravim da se zahvalim.

Jazz muzicari sviraju sa drugim jazz muzicarima. Ponekad se sakupe tek tog popodneva, ili prethodne nedelje. Ne znam kako to rade a da se ne smrznu na sceni, ali valjda ne obracaju paznju na publiku vec samo jedni na druge. Sa ovim momkom koji kaze da je prvi put u Torontu nastupaju dvoje lokalnih muzicara – pijanistkinja koja je izgledala kao da mu je profesor muzickog, bubnjar koji lici na Napoleona, onog iz istoimenog filma sa dinamitom za prezime – a basista je izgleda dosao sa njim. On, basista, se poluizvalio na zavesu iza ledja, ispod koje mora da je bilo nesto cvrsto inace bi pao jos kod prve stvari, neobrijan bar nedelju dana, sa dugom cupavom kosom kao hippie iz one generacije koja ne pripada ni boomer-ima ni x-erima, i najvise emocije koju pokaze je da povremeno napuci usne. Izmedju njih, u centru, stoji ova neverovatna pojava koja je jos uvek decak, a ocito nije, i peva kao sto je Marvin Gaye recimo mogao da peva. Jer je rodjen bas za to. I decak ima potpunu kontrolu. Ali nije grub, arogantan, suvisan, smesan. Uziva, skatira, free-style-ira, peva o svemu, i uvek se vrati ljubavi. „Dreamer“ se zove njegov prvi album. I tako ga zovu oni iz publike koji ga poznaju od ranije. Pristaje mu. Prekrasan je. Prekrasan je. Prekrasan je.

http://www.myspace.com/josejamesquartet

http://josejamesmusic.com/index.htm

 

Istinska

Volim da popijem svoju casu vina pre vecere, bas volim. U onom periodu vremena dok je spremam, u mojoj maloj kuhinji, u ritmu koji cesto zahteva da iz kuhinje izadjem, odem do dnevne sobe i kompjutera ili kauca gde nesto citam, ili popricam malo sa detetom. Ponekad nosim svoju casu iz jedne prostorije u drugu, nekad je ostavim u jednoj pa kasnije premestim u onu drugu. Svaki korak je poseban, kao da putujem oko sveta i na svakom od njih me saceka neko cudo. Ne znam kako sam od toga mogla da napravim ritual ali on se sam napravio. I ispuni me radoscu kao da zna da je ne srecem cesto. Ova je iz domace radinosti. Tako je  lepa. Ima sve to veze sa pripremanjem hrane. Ne volim da kuvam ali pripremanje hrane je metamorfoza, magija i atavizam, sve u jednom, kao blago podsecanje da sam ziva, na primer. I radujem se, da mogu, da spremim hranu, da imam kome, i da to slavim casom vina. Postoji i drugi deo, i on se vezao za nesto drugo. Uzivam dok sam gladna. I da sam gladna. Znam da ce zadovoljenje doci, ali ne zurim. Toliko je to zadovoljstvo veliko da mislim da bih mogla celu filozofiju zivota – mog naravno, drugi neka se snadju za svoju, filozofiju naravno – da iscedim iz jedne kriske limuna. Moze i onaj slucaj zveri pred sigurnim plenom. Samo je sve malo personifikovano. Uzbudljivo je, htela sam da kazem, biti u mojoj kozi kad se nadjem u tom raspolozenju.

U hrani nekad uzivam, nekad ne. 

Kad izlazim, slicna stvar. Najuzbudljiviji mi je deo pred izlazak.  Na spremanje potrosim najmanje vremena. Ne razmisljam o samom izlasku, ni o osobi sa kojom izlazim, ni o cemu nemam ocekivanja (osim onih bazicnih da svet nece puci bas kad sam ja izasla u grad). Moje vreme pre izlaska je u stvari izlazak. Euforija pospe malo magicne prasine po meni i bude mi jako l_e_p_o. Polugola ili posve gola sedim, ustajem, skacem, ili otvorim vrata terase i naslonim se na okvir pa gledam u grad. Kad bi me neko pitao sa susednih terasa sta to radim, ja bih imala spremno objasnjenje – izlazim – i oni bi samo klimnuli glavom: pa da, tako su i mislili. Ali me niko nikada nije pitao. Pustim neku finu muziku pre toga. I pustim je glasno. Ponekad popijem casu vina koju nisam pre vecere jer nisam ni vecerala. Obavezno se i cesto nasmejem jer radi se o istoj stvari oko koje vrtim svoju filozofiju – onu istu moju i o mom zivotu. Glad, naravno. Opet je u pitanju glad. Retko kada nesto i pojedem – ne mogu jer sam previse uzbudjena. Ali to je normalno. Ne ide jedna pa druga pa treca – niz gladi – ne, dovoljna je jedna glad. Neka bude da se zove Istinska.  

U izlasku nekad uzivam, nekad ne.

T.F.A.

Prvi put sam cula za knjigu ‘Things Fall Apart’ pre nekoliko meseci, citajuci kritiku onog istog Dirde koga cesto pominjem u poslednje vreme. Knjiga ove godine slavi pola veka svog prvog stampanja, i autor je Nigerijac Chinua Achebe. Spada, po navodjenju ovog kriticara, u najomiljenije i najcitanije knjige naseg doba; na ovom kontinentu, ili bar u Americi, je dozivela nebrojena izdanja i predaje se kao redovna lektira u srednjim skolama. To da sam neobrazovana po pitanju tako neceg vaznog me je malo iznenadilo, ali prijalo je da procitam kritiku i pribelezila sam sebi da knjigu nabavim nekom prilikom.
Onda sam opet naisla na pomen iste knjige pre nekoliko nedelja. Ovog puta se radilo bas o tako jednoj prilici opisanoj iznad i sto sam poverovala na rec Mr. Dirdi, gde se knjiga obradjuje kao lektira u srednjoj skoli. Sam naslov knjige je vec ostavio bio jak utisak na mene. Things fall apart. Tacka. Pun impakt postignut.
Nekome things fall apart oko 30-te godine zivota, nekome pre 20-te a nekome i pre 10-te. Mnogima vise puta. Svako zna sta to znaci, a voleo bi da ne zna. Neizbezno je, ali lepo bi bilo izbeci. Ili ih pridrzati, te delove zivota, celine, srca, ili tela kad pocnu da padaju svuda okolo. I nema sastavljanja, a sastavljati se mora.
Naslov me je ostavio bio bez reci svojim elokventnim i prostim sumiranjem zivota; clanak koji je napisala mlada zena o svojim djacima u srednjoj skoli u delti Misisipija me je obradio na drugaciji nacin. Prvi clanak je pisao covek koji istinski voli knjige, i o kojima, i njihovim autorima, pise vrlo humano. Drugi je napisala uciteljica-entuzijasta koja predaje knjizevnost deci u jednom od najsiromasnijih i najzaostalijih regiona Amerike. Siromastvo u Americi je brutalno kao i svako siromastvo, ali ima jednu narocitu crtu koja mu je docrtana sa paznjom i poruznjuje ga vise od bilo cijeg drugog siromastva. Mozda mi se samo tako cini, kao sto se mnogo toga meni cini i moguce nikom drugom, ali biti siromasan u Americi je teze nego biti siromasan bilo gde drugo. Ne govorim o siromasnima koji su ovde pobegli od siromastva na drugim mestima – oni su nesto sasvim drugo, i zovu se uglavnom imigranti – fascinantna sorta – ne, siromasni o kojima govorim kao i taj clanak i vecina tekstova i govora, ukaza, prikaza i poklica su oni rodjeni ovde, oni koji su unazad mnogo generacija Amerikanci. Melting pot & klin corba.  

I tako je mlada Anna Morrison angazovala svoje studente da procitaju i analiziraju knjigu o africkom plemenu u africkoj zemlji koju bi oni tesko nasli i na mapi, ali nema u Africi na hiljade zemalja pa bi uz malo strpljenja kad-tad naisli na Nigeriju. O tome je onda napisala clanak koji me je dirnuo i pojavio se jutros iz guste mozdane mase kao glasnik onog naslova ‘things fall apart’ koji je vukao sa sobom kao mekano cebence.
I to je bio samo pocetak. Na dnu teksta je pisalo da je Anna clan Mississippi Teaching Corps organizacije. MTC je organizovan po modelu na Peace Corps, koji je opet zapoceo govorom tadasnjeg senatora John F. Kennedy-ja studentima Michigan univerziteta krajem 50-tih, koji im je uputio poziv da kao obrazovana deca jedne bogate zemlje (ovo ‘bogata zemlja’ je visestruka ironija kako god da se zagleda), dakle privilegovani clanovi jednog drustva, provedu neko vreme radeci i ziveci u zemljama u razvoju, i pomognu tamo gde je pomoc potrebna, a time pomognu i sebi da postanu bolji gradjani. Prvo me je Anna impresionirala, pa John F. a za njima i svi ostali od mnogih hiljada koji su prihvatili poziv takve vrste i jos uvek mu se odazivaju.
Ucitelji za Misisipi organizuju diplomce americkih univerziteta koji nisu u obrazovnim strukama da posle diplomiranja rade dve godine u skolama u toj bogozaboravljenoj delti. Plata je mala, a period dovoljno kratak da iz njih ne ispije svu zivotnu radost. Posle toga mogu da se vrate svojim zivotima i karijerama koje ma kuda vodile ne bi smele da zaborave to vreme u delti. Na sajtu imaju link koji vodi na fotografije iz delte. Predeo kao bilo koji. Ali juzni.

http://mtc.smugmug.com/gallery/1621095#P-1-12

Postoje tako i arhitekti koji po svetu pogodjenom uzasima grade ono sto izgraditi treba. Architecture for Humanity. Oni projektuju po zeljama i potrebama sirotinje, primenjuju inovaciju i dizajn, ekonomski racun i ekologiju, i po selima sirom planete skupa sa seljacima podizu svoje vizije boljeg sutra.

I tako, things fall apart. Svakodnevno. O tome se posle mogu pricati price, na bilo kom jeziku, svi ce razumeti. Moze se i precutati. Ili pomoci. Sve sam razumela. I mislim da je to jako lepo, i da tako treba. Ali bojim se da svi odvise spremno zaboravljaju na pesimizam.  Dobro je da sam ja tu.

Serenissima

Da sam rodjena u Veneciji
hranila bih golubove
suvim ricotta sirom na rubu prozora
i bacala mrve turistima
Pacovi bi mi donosili iskrzane manuskripte
o ezotericnom
i samo u svojoj kratkoj ulici
nasla bih deset lepih Italijana za koje bih se udala
Sezonske turiste bih zavodila pricama
o Karnevalu i pokazala svakome most ispod koga
sam prvi put ispustala krike i saputala besmislice
Kad bi me ugusile guzve
u tesnim prolazima
popela bih se na krov
Sedela bih tamo sa pticama i mackama
pricala im o istoriji kojima su nasi preci
bili zrtve i svedoci zajedno
Trebili bi jedni druge od napasti, dosade i
provincijskog sarma
i slali brodovima i barkama signale
srebrnim ogledalom iz 17-og veka
U Veneciji bih rodila puno dece
svakom muzu po jedno
Jurila bi se po trgovima
ja bih pila limunadu za stolom u senci
i redjala pasijans i tarot
Uvece bih otisla u deset kuca
da ih sve poljubim za laku noc
Svako moje dete imalo bi svoju omiljenu pricu
ili pesmu
i tek negde oko ponoci bi se sve utisalo
Ja bih tada zastala na ivici malog ostrva koje tone
pod velikom tezinom vec vekovima
i sapnula zahvalno u noc
da je sve bas kako treba

Mozda

Stajala je na sredini ulice
zena iz provincije
i stezala nervozno ruku malom decaku

Videlo se po suknji i dzemperu
i cipelama
da joj veliki grad izaziva teskobu
I jos
po nesigurnosti sa kojom se uputila preko
prometne ulice koju niko nije prelazio

Tako mi je upala u oci
Na udaljenosti od dvadeset metara
mozda manje

Bilo je ljudi izmedju nas
Gomila koju je bilo moguce odgurnuti
ili preskociti
Mozda

Stajala sam i gledala je kako
prati saobracaj koji dolazi s desna
Cekali su na levoj strani ulice

Iz daleka
sa drugog semafora i njene leve strane
dolazio je taksi velikom brzinom

Ni jednom se nije okrenula u levo
Nije smela
ili nije umela

Niti je pogledala dole
U belu liniju do koje jos nisu dosli
sigurnu zonu usred podeljene ulice

Taksi je bio udaljen pedeset metara
mozda manje
I ja sam znala

Po njenoj nervozi i nesposobnosti da okrene glavu
Po brzini automobila
Po beloj mrlji neverice na licu vozaca
da se nece prenuti i
pobeci pred onim sto on nosi
I jos
po nemogucoj sporosti kojom se sve odvijalo

Okrenula sam ledja pre nego sto ih je udario

Kolektivni vrisak metala
neverice i soka iz grla svedoka
Svi su potrcali ka njima

Ja sam trcala u suprotnom smeru
Bezala sa mesta zlocina
Ubistvo!
Gomila se sjatila oko zrtava i vozaca taksija

Jedna cipela je dugo padala
i zaustavila se na
beloj liniji

Mozda je bilo nemoguce

Ali nisam ni probala

Stajala sam
kao i ona
zaustavljena slucajem
Posmatrac predstave
Ili saucesnik
Mozda

Oh, kako je jadno i drhtavo bilo njeno telo
Dete koje nije imala kome da ostavi
pripijeno uz nju
A ona nije smela
ili nije umela
da i sama uhvati nekog za ruku

Pathetique

Cesto puta pomislim na onu pricu o Niceu kada se bacio bio zlostavljanoj zivotinji oko vrata. A ko ne bi? Ko ne bi?! Scena zivi i sama za sebe, a Nicea duboko humanizuje. Ima poeticne pravde i smisla u tome kako je zavrsio. Kakav mensch – ceo zivot posvecen filozofiji i etici, idealu i njegovom antonimu, i onda odustanes. Zamisljam ga kako stoji na ulici iz 19-og veka, haos saobracaja, industrije, i ponude svuda oko njega, i onda naidje ta scena brutalnosti, anti-olimpijski akt lomljenja zivotinje od strane druge zivotinje. Od svih manifestacija nadmoci to bi bila jedna od onih pred kojima pucaju i razum i filozofija. Po mom misljenju. Ne znam u stvari zasto tako cesto pomislim na tu epizodu. Mozda jer mislim da cu i ja na neki slican nacin zavrsiti. Mislim da se ona sada u mojoj glavi stopila sa nekim drugim slikama, i ja sam joj dodavala malo ovde malo tamo ali eto je cesto gde se pojavi, rastuzi me i utopli, tako idealizovana. Nedavno sam se bas zbog nje setila price koja se desila pre vise godina na prometnoj ulici, i ispred poslasticarnice ‘Pelivan’.

Dan obican i vreme prosecno za jedno prolecno popodne, automobili su zujali uobicajenim tempom i na ulici je bilo par prolaznika koji su zastajali, gledali u nesto ili okretali glave i nastavljali dalje. Po sredini trake koja je delila kolovoz na levi i desni, lezao je jedan veliki pas, zuto-ridj, cvilio, pokusavao da ustane, i padao. Pretrcala sam ulicu da mu pomognem. Bio je udaren u donji deo kicme, i zadnje noge su mu bile oduzete. Na asfaltu i po dlaci videle su se mrlje krvi, mokrace i izmeta. Privio se bio uz mene, gledao velikim braon ocima i jaukao. Tu smo vec oboje jaukali. Pokusavao je da se pomeri prednjim nogama i padao, i ja sam pokusavala da ga podignem ali bio je to veliki ker, prevelik za mene. Oko nas je saobracaj nastavljao u paralelnim brzim linijama kao animirani zid; cisti oblici tehnologije i fokusirani vozaci za volanom, gospodari malog univerzuma: zivota, smrti i slomljenih ledja. Bilo je vrlo malo mesta za okretanje. Pas na slomljenim ledjima, ja na kolenima, bili smo izolovani u sredini. Nastavila sam da grabim svilenu zuto-ridju dlaku u pokusaju da ga podignem, kad sam spazila momka od nekih 17 godina kako stoji ispred ‘Pelivana’, u beloj kecelji, ruku iza ledja, i smeje se. Pretpostavljam da je ocekivao da me neki od automobila dokaci ili spreda ili otpozadi dok sam se natezala sa povredjenom zivotinjom, i nije mogao da veruje svojoj sreci da sve to gleda uzivo. Mozda mu je bilo smesno sto ne mogu da ga podignem. Njegovo kliberenje me je prizvalo svesti. „Sta stojis tu kao blesav!“ ciknula sam. „Dolazi ovamo!“ Smesta se uozbiljio, okrenuo malo oko sebe, valjda da proveri da ga niko nece videti ili nije bio siguran da sam na njega mislila, i poslusno pretrcao preko ulice. Pomogao mi je da prenesemo psa do travnjaka, odmah kraj poslasticarnice, malo iza i po strani.

Sta sad? Momak mi je rekao da ne zna kome ker pripada, ali komsijski je, vidjao ga je ranije. Ja sam vise pricala sa sobom nego sa njim, i prolazila sam kroz opcije. Da ga nosim veterinaru ne mogu, jer ga niko nece uzeti u auto. Sve i da zaplasim decaka dovoljno, ili ga potkupim, nije mogao da ostavi poslasticarnicu praznu, ili zakljuca. Svejedno, ne mozemo da ga nosimo. Vec sam ranije bila u situacijama gde bih nosila povredjenu zivotinju koju sam nasla na ulici kod veterinara, i bilo mi je objasnjeno da sa povredjenom kicmom ne mogu nista da urade. Nosila sam povredjene zivotinje i u bolnicu za ljude, ali srecom kad nije bilo guzve i niko mi to nije uzeo za zlo. Sada kad se toga setim verujem da su bili vrlo uvidjavni, jer sam ih preklinjala da im daju inekciju morfijuma ili kodeina i olaksaju bol. Mogli su i da me zatvore na psihijatrijsko odeljenje, ili zovu policiju. Ali sa policijom bih lako, samo nisam znala sta bih sa tim izlomljenim telima u svojim rukama. I kako te samo gledaju, kao da si poslednja osoba na svetu koju vide, i jedina koja im moze pomoci. Uradis nesto a u stvari ne uradis nista. Da li je to onda razlog da uopste ne uradis nista?
Naravno da nije. Ali nemoc je najgora stvar na svetu. I uzas i bes istovremeno, zakljucani u maloj sobi.
Kad sam odlazila – decak iz ‘Pelivana’ me je tesio da sam uradila sve sto sam mogla, i da ne brinem, kao da je on tu nesto mogao ili znao – osecala sam se kao ubica. I dezerter. Nisam mislila da ce mu tu neko naneti dodatno zlo, ali ima mnogo nacina da se ucini zlo. Ker me je pratio pogledom i zavijanjem, pruzao se ka meni, i na kraju sam pobegla.

Dve nedelje se nisam usudila da prodjem tim putem, da ga ne vidim mrtvog i zaboravljenog po strani, ili tragove krvi, ili ne znam sta sam drugo mislila da cu naci. Mesec dana kasnije spazila sam ga kako polu-trci, polu-se-vuce na toj svojoj komsijskoj strani ulice. Preziveo je. Neko drugi se nasao da mu pomogne kad ja nisam znala kako. Ili su ga samo ostavili samog. Kupovala sam mu hranu u kasapnici, i ako nije bio tu ostavljala je po strani. Poziveo je jos nekolikog godina i onda se i meni i njemu izgubio trag.

Lirika u d’uru

Upisala sam kurs francuskog; casovi pocinju u julu. Imacu intenzivnih mesec dana ucenja, domacih zadataka, ispitivanja od strane ucitelja, u grupi sa 5-10 drugih neznalica, medju kojima, nadam se, necu biti najgora. Obicno nisam, ali mi sposobnosti rapidno opadaju. Tako sam mislila da sam prirodno graciozna i laka na nogama, kad tamo, padam kao nezgrapni kamen od dve tone. Umela sam i da lazem bolje ranije, ali…
Kao pripremu za kurs, otisla sam bila na testiranje trenutnog znanja. I na nevidjeno mi je zena preko telefona poverovala da znam vise od njihovog bazicnog. Mozda zato sto sam joj rekla da sam jednom davno uzela jedan kurs, ili zato sto se i ona zove Ivana a Italijanka je poreklom, ili mozda moj glas jos uvek nije upucen da vise ne lazemo tako dobro kao nekada – ne znam. I tako sam dosla da me ona testira. Alliance Francaise je vrlo sarmantno mesto, u zgradi bar stotinak godina staroj, sa toplom bojom rdje svuda okolo koja kao da kaze: „Cheri, ovde smo i od goreg materijala napravili nesto pristojno.“ Dopala mi se takva iskrenost.

Moja uciteljica je postavljala pitanja – jednostavna, pocetnicka – i ja sam na njih trebala da odgovorim. Na francuskom, naravno. Ali to je najtezi deo ucenja jezika, progovoriti! Kuca boje rdje je drzala strazu i Italijanka finog imena me je pritisla. Nekako sam uspela da kazem kako se zovem, i da sam rodjena u zemlji u kojoj je bilo rata, ali ona rece – ‘ajde o necem lepsem – i ja sam joj onda rekla da je to bila jedna fina zemlja, ali eto, desava se. Medjutim kad me je pitala sta mi je hobi, tu sam zamuknula. Bar da me je pitala koja mi je omiljena boja – boje znam. A hobi nemam. Nemam. I odjednom sam se osetila gola. Bez jezika i bez hobija – dvostruko gola – videlo se da sam usamljena, neuroticna i da dugo nisam lagala. I onda sam rekla veliku glupost. Da imam ne jedan nego dva hobija. Volim da citam i da pisem. Lire et écrire. To obicno kazu oni koji nemaju nikakve hobije, zakljucila sam po njenom izrazu lica, a nece da priznaju. Osetila sam toplinu u obrazima. Lire et écrir, insistirala sam. To se u vecini sveta smatra privilegijom, ili obecanjem koje politicari ne ispunjavaju, bas kao ni bolje sutra; u ovom, manjem delu sveta, je najnormalnija stvar, kao ‘dobar dan’ i ‘kakvo ce vreme biti sutra’ a ja sam htela da kazem – da, zaista, sta sam htela da kazem? Htela sam da kazem da cu nauciti da imam hobi jer ni mrtva vise necu dozvoliti sebi da ispadnem ovako glupa na jeziku koji ne znam o zivotu koji nemam. Obecavam.

Napolju se kuca boje rdje smeskala i pevusila nesto sebi u nedra, „â bientôt“ dobacila je zabavljena lepim mislima. Ja sam u ruci nosila kesu a u kesi dva udzbenika, domaci zadatak da se pripremim pre prvog casa, i ne sramotim onu drugu Ivanu koja nikako nije htela da me baci na bazicni nivo ‘nula’ nego veruje da mogu da krenem od broja ‘1’. Jos mi je dala i video da gledam malo lepote Francuske, kaze da pomaze. Zahvalila sam joj, iznenada srecna. Oprostila mi je hobije, a ja sam sebi oprostila i gore stvari. Sada cu morati da ucim. Lire et écrir.