Grcki fragmenti – nastavak

Na Rodosu smo nasih desetak dana zivele u mirnoj ulici. Ulica je pre osam godina promenila ime i od tada niko ne moze da je pronadje. Par minuta hoda ce dovesti do mora i plaze Zefiros. Odmah iza ugla je jedan hotel, duz ulice kraj mora restorani se nizu jedan za drugim, ali kraj je neobicno tih. Na plazi nikad nema guzve. Isto vazi i za novu magistralu tik uz ivicu mora koja u blagom usponu sledi krivinu obale i izgleda kao da vodi u nebo, cista, bela i prazna. Mozda je sa njom isti slucaj kao i sa nasom ulicom – proci ce decenije ili koji vek pre nego sto se Rodijanci naviknu da je tu. Bio je to neobican ambijent za jedan turisticki grad.  Na malom rastojanju jedna od druge niz ulicu stoje dve radnje suvenira, jedna od njih jedva sobicak, pod nadstresnicom spolja na vetru micu se peskiri za plazu.

Na drugoj strani, prema luci, je ribarnica cistog poda i zatrpanih morskih plodova naslagama leda i do nje pekara. Tu smo kupovale hleb koji se mogao naci samo rano izjutra. S medom i susamom, okrugla teska veknica od tamnog brasna se nosi u crkvu za neku vrstu obreda a mi smo ga jele sa dzemom ili bez icega, uz solju mleka. Ne znam gde su u grckom pravoslavlju napravili mesta za hleb od meda, ali i ja bih stala u red da dobijem svoj komad. Pekaru poslednjih deset godina vode dve sestre iz Chikaga, koje su je nasledile od familije. Jednoj je dosta ostrvskog zivota, kao sto joj je pre toga bilo dosta Chicaga; druga jima potencijala za filozofa novije generacije.

Na putu kuci sa kesom iz pekare prolazi se kraj jednog restorana domace kuhinje. Unutra Grkinje kojima su deca porasla kuvaju kao sto kuvaju kod kuce. Objasnila mi je kolosalna Grkinja da ovako nesto zarade i nahrane puno ljudi, jer savremene Grkinje ne kuvaju. Svega ima da se kupi kad se vrate umorne sa posla. Svakog dana je na izboru par jela, ima pecenog mesa i garnira, hleb se sece na velike kriske, i uvek stave i nesto ekstra. Za ova mesta turisti ne znaju, govori mi kolosalna Grkinja sa velikim zadovoljstvom, a moje je jos vece. Ni mi ne kuvamo.

Iako nam je plaza blizu, idemo autobusom na Faliraki Beach, kilometrima dugu pescanu plazu na kojoj je turizam dosao do svojih granica i granica kitscha. Sve je preglasno, od muzike iz barova smestenih tik uz plazu, do radnji sa suvenirima i mestima zabave po obliznjim ulicicama ukljucujuci mesta za dobijanje tetovaze dok ste pijani i plasticnu statuu grckog boga sa golim slucajem prijapizma koji je nesto reklamirao ali mi je promaklo sta. Sve se to zavrsava na ivici peska, osim muzike koju povremeno pogodni vetar odnese i do Turske. Plaza je uredno ispunjena lezaljkama i suncobranima bez kojih je nemoguce opstati na suncu duze od deset minuta. Kolosalna Grkinja i njena klinka su dolazile redovno tokom par nedelja pre naseg dolaska i upoznale su obojicu Grka koji naplacuju lezaljke i suncobrane – ciji su ciji zna se po boji suncobrana i strani koju su zauzeli u odnosu na malu stazu u pesku od tankih drvenih letvica. Jedan od njih joj je jednom prilikom dao popust pa uglavnom ostajemo na njegovoj strani.

Iza nas je restoran koji vodi jedna postarija Grkinja sa cerkom. I sa njima se upoznala. Sin postarije Grkinje zivi u Kanadi, ozenjen je Kanadjankom a muz je poginuo jednog dana ne tako davno na putu do aerodroma da ih doceka. Upoznajemo se sa svima, pa i sa stricem koji je vozio tog kobnog dana i sam preziveo velike povrede. Postarija Grkinja je sa 60+ naucila da vozi i uzela vodjenje biznisa u svoje ruke ali joj je na licu veciti izraz neprezaljene tuge. Mi imamo poseban tretman i odlazimo na svakih pola sata, ili jedna od nas ili klinke, da se necim snabdemo, a dozvoljeno nam je i da donesemo espreso ili kapucino u finoj solji na plazu za pravo uzivanje u lezaljci. Na odlasku smo se izgrlile i izljubile i zahvalile na ljubaznosti. Takve sitnice puno znace.

More je toplo, plitko i rastopi vrelinu sunca sa koze instantno. Iako su lezaljke i suncobrani ispunjeni i plazi se ne vidi kraj, nema guzve u moru i dovoljno je i peska i barova pa se guzva nigde ne oseca. Ljudi na plazi su opusteni, cute, pricaju, citaju ili spavaju pod svojim suncobranima, izlozeni u svojim kostimima za kupanje koji bez obzira na stilove koji su ili seksi ili nisu pokazuju ih onakvim kakvi zaista jesu. Ili seksi ili nisu.  

Svakog popodneva u 5, cetvorica mladica bi prosli plazom da se pokazu, svaki individualna intonacija muskosti, gurali su se, skakali i privlacili paznju na sebe u tom dvoristu drevnih mitova i klinka, koja je prakticno sve vreme provodila u moru, mi je skrenula paznju koliko su kocoperni i smesni. Kad stignu do kraja, okrenuli bi krug i vratili se istim putem. Bilo je povremeno lepih ljudskih primeraka koji su privlacili paznju skladom, tom misterijom koja se verno prikazuje od antickih vremena ali joj niko ne zna poreklo. Svega je bilo.

Celog dana plazom prolaze Kinezi koji nude masazu. Muskarci i zene, nose u rukama cenovnik, nacrtanu mapu bitnih tacaka na telu, i tako komuniciraju. Na ostrvu ima i Afrikanaca, novi talas migracije siromasnih ljudi sveta koji sada putuje sve dalje i dalje u potrazi za boljim zivotom ili samo zivotom koji se moze podnosljivo ziveti.

Zagledane u pucinu, pricale smo o tome kako kazu da je more plavo zato sto reflektuje nebo. A zasto ne bi bilo obrnuto kad je more plavlje? Pricale smo i zamisljale sta bi bilo da je nebo crveno. Ili zuto. Ljubicasto? Gradjani planeta koje nisu plave ne znaju sta propustaju, zakljucile smo.

Na putu do autobuske stanice lokalne linije gde cekamo da odemo na plazu prolazi se kroz pijacu. Pazarni dani su sreda i subota. Plodovi zemlje pristizu iz okolnih sela i svako izlozi parce kartona na kome pise odakle su. Biramo i mirisemo voce, od dinje do breskve a na nekoliko tezgi prodaju i smokve. Vecinom izgledaju kao da su polu-zgnjecene, i one sitnije su jeftinije od nesto krupnijih, ali meni nista ne smeta, biram ih sa zanosom i velikom paznjom. Moja ljubav prema smokvama, onim spolja zelenim a iznutra hibiskus crvenim, je daleko veca od rodoskog Kolosa. Njih tri su me pustile da ih sve sama pojedem, i ja bih sela sa mojim smokvama za veliki trpezarijski sto, cutala i uzivala u svom svetu, ostavljena na miru od svih.

Na pijaci prodaju svasta. Jedna Ciganka ima gusto upakovane letnje haljine u jarkim bojama koje vijore na vetru. Mi smo kupile nekoliko, odnosno ja jednu a kolosalna Grkinja tri ili cetiri. Ona bi ostala duze svakog puta ali bi je mi odvukle. Decu je jedino interesovala plaza, bilo je istaknuto vise puta od strane iste te dece. Ali ona ima savrseno zenstven nacin uzivanja u kupovini koji se ne secam da sam videla ranije. Zavijori leprsave haljine kad ih skine sa stalka pa pripije sebi ispod brade i zagleda i malo se zanjise s leva u desno i haljina je prati, i zaista, vidi se da bi joj lepo stajala – mora da je kupi.

Lokalni transport staje ispred groblja rodoskim ratnicima iz Drugog svetskog rata. Iznad klupe na koju se smestimo za cekanje uzdize se gorostasno cetinarsko drvo, visoko i siroko, sa sisarkama rasutim po tlu ispod  njega i zaklanja sunce tako mocno, mora da tu stoji stotinama godina. Ima neverovatnog drveca na Rodosu. Oker-crvenkasta zemlja je sasusena i gola duz obale ali kad se krene medju brda van grada, sve je pokriveno zelenim cetinarom. Na Rodosu ima izvorske vode, dovoljno da on snabdeva sva ostala ostrva svog arhipelaga. Ja sam vlasnica jedne neizmerne ljubavi prema drvecu. Narocito sam opcinjena velicanstvenim primercima koji izgledaju kao da su najstarija bica na svetu. S pravom. Ali bilo je jedno drvce na Rodosu koje sam vidjala na razlicitim mestima i koga mi je bilo iskreno zao, jer je retko kada stajalo uspravno, vec uvek povijeno i neretko na pola puta do zemlje. Mislila sam da je to od vetra koji i bez bure duva velikom silinom a drvo slabasno da se odupre. I onda sam cula njegovu magicnu pricu – drvce raste sto godina i na kraju tog ciklusa pocne da se savija ka zemlji i padne a sa njegovog mesta, iz istog korena krene novo drvo. Iz daljine izgleda kao da je nacrtano tankom olovkom: uzano stablo, tanusne grane izvijene malo na krajevima kao ornamentalne sare ili tanki brkovi i uvek stoji samo. Delikatno naspram neba, mora i krsa, mora da stoji tu stotinama mozda i hiljadu godina.

Nekad se dugo ceka na prevoz, pola sata ili vise. Jednog dana u predvecerje sam se tu nasla sama. Isle smo na rodjendansku proslavu, u restoran na pola puta do Falirakija, bila sam poslednja u redu za kupatilo, sve se malo oteglo i poslala sam ih bez mene. Znam kako da dodjem i ne moraju da me cekaju, ubedila sam ih. Stigla sam do klupe i drveta, i tu me je cekao jedan lokalni muskarac na mopedu. Oko 30 godina, vitak, svetle kose i lep ali me je vrlo ruzno gledao i sedeo je na uzanom sedistu svog mopeda sa nekom vrstom nelagode i neopredeljenosti izmedju nadobudnog zavodnika i predatora. Prisao mi je i ponudio voznju pretpostavljam, ili ’provod’, i ja sam odmahnula glavom ’ne, hvala’. On je stajao i gledao u mene, ja sam gledala malo u stranu pa u drugu stranu, dok je prebrzo padao mrak a meni u glavi svanjivalo da uprkos gustom saobracaju niko nece zastati, da ni taksisti na Rodosu ne zastaju na podignutu ruku sa cime sam vec bila upoznata, da u gradu nisam nigde videla prisustvo policije koja ionako nikad nije tu kad zatreba, i da sam apsolutno sama ispod tog drveta dok mi on razgleda dekolte na haljini i kolena kao da sam u izlogu i mrzila sam sebe ali sam narocito mrzila njega i – on je dao gas i krenuo desno niz ulicu. Od plime olaksanja shvatila sam da sam prestala bila da disem. Od autobusa ni traga, i mrak je bio pitanje minuta, kad sam ga spazila opet  sa leve strane. Napravio je krug i vratio se. Ohrabren prisao je malo blize, da me bolje vidi. Opet je ponovio svoju ponudu, za slucaj da nisam razumela pokazao je rukom na zadnje sediste koje je trebalo da me odvede u raj pretpostavljam, a ja sam cutala, i cekala.  Ponizenje i strah su tukli kao cekici za meso, i mozda kad bi se sve poravnalo ne bi vise bilo razloga za njega da stoji tu. On je stajao, gledao i otisao. Da bi se pojavio opet, i opet… pocelo je sve da lici na jedan od onih screamer filmova, narocito deo kad bi se njegov moped pojavio necujno iza ugla, prednji tocak prvo, i ja sam sada vec znala ko je i pre nego sto bih njega videla i nisam se pomerala u svom cekanju, na njega ili autobus. Odustao je bio na kraju, postala sam mu nezanimljiva. Ili ga je kod kuce cekala majka sa vecerom. Mozda mu je trebalo jos vremena da rascisti sa sobom da li je zavodnik ili kriminalac. Kao da je strpljivo cekao kraj scene pojavio se i prevoz. Na rodjendanu je brat kolosalne Grkinje slavio rodjendan svojoj devojci koju jako voli. Ona njega manje voli. I zena od koje se razvodi ga je manje volela, ali on postojano voli. Deca su se dobro provela, ja sam cutala na svojoj stolici i posmatrala ih.

U rodosku luku Mandraki pristaju brodovi koji neretko lice na svemirske krstarice. Umesto Svemirom ove krstare Sredozemljem, celi gradovi na njima, i kod svakog pristajanja na kopno izadju gomile ljudi, zadrze se tu par sati i blagim gibanjem svemirski brod ih odnese dalje, do sledece luke pune starina i shoppinga.

Odos Ippoton, ulica Vitezova, u Starom gradu je jedan od najbolje sacuvanih kulturnih spomenika na svetu iz perioda Srednjeg veka. Ta njena ocuvanost se ne da opisati i treba je videti uzivo. Ona bi po svemu trebala da izgleda bar oronulo, ali naprotiv – svakog jutra vec vekovima budi se otmena, vazna, ne sasvim u ovom svetu iako ocito napravljena od materijala koji traju. Duga 600 metara, izgradjena je na osnovama jedne jos starije ulice koja je nekada vodila od rodoskog Akropolja do luke. U ta viteska vremena privilegije, duz njene kaldrme stajale su rezidencije, svaka predstavnik zemlje iz koje su dolazili vitezovi, sa mesanom ulogom privatnog kluba i gostiona za posete cenjenih i vaznih. Retki su trenuci kad se moze uhvatiti prazna (ili nemoguci), i ja sam stajala u njenom podnozju dugo zagledana ka njenom vrhu i blagoj krivini koja nije pokazivala gde je ulici kraj i bila sam opcinjena.

Na vrhu ulice je Palata Velikog Majstora ili Magistra koja je velelepna i impresivna. U razlicitim oblicima stoji tu od antickih vremena. Grandiozna stepenista, visoki prozori sa lukovima sa kojih ostatak Starog grada izgleda kao pod nogama, fini mozaici u nebrojenim dvoranama… neverovatno je velika i sa velikom paznjom ocuvana. Puno je stradala sredinom 19-og veka od eksplozije municije ali su je zato Italijani, koji su ostrvo preuzeli 1912. obnovili i ulepsali kako oni vole kao da ce tu ostati zauvek, sto je sve skupa trajalo nesto vise od 30 godina. Rodos postaje deo danasnje grcke drzave tek 1948. godine. Musolini i njegova uprava su intenzivno gradili na Rodosu u tom periodu, narocito u Novom gradu koji je fina kolekcija art deco i neoklasicne arhitekture. Posetiocu to izgleda kao jedna zanimljiva vrsta modernog grada tik uz onaj srednjevekovni ciji je modernizam i sam patiniran, iako je sve besprekorno odrzavano.

U setnji duz mora u Novom gradu, cim se prodje centralni deo Mandrakija, pocinju da se nizu hoteli i plaza je ovde sljunkovita, puna ljudi, muzike i seksepila. Plaza vodi ka jednom blago isturenom rtu i sa njegove druge strane je Egejsko more. Prelaz je neocekivan zato sto je sa one prethodne strane more mirno a sa te egejske valovito. Sve drugo je isto, ali siroka povrsina Egejskog mora je kao tapiserija na kojoj gusta pena talasa izgleda kao da iz njega neprestano iskacu bele ribe, na hiljade belih riba koje u blagom luku izrone i odmah potom zarone nazad, a Mediteran je neprekinuto tamno plavetnilo. I sa te strane su hoteli i ima puno ljudi na plazi – sve je zaista isto kao i na drugoj strani, jedino su se mora promenila. Bilo je lepo prisustvovati takvom jednom cudu prirode.

Na Rodosu nisam imala osecaj orijentacije, jedino sam uvek znala da nismo daleko od mora. To je bila fina privilegija jer smo imale licnog vodica u kolosalnoj Grkinji koja je imala svoj ritam i veliku zelju da nam pokaze sto vise. Zbunjenost u prostoru za mene nije prijatna i verujem da ide protiv osnovnih instiktivnih poriva samoodrzanja, i puno se razlikuje od lutanja kome sam sklona, ali bilo je sve to vrlo neobicno na Rodosu, i ja sam se prepustila. Tako smo se jedne veceri nasle a da nisam znala kako u parku na vrhu brda gde je neki bogati filantrop finansirao transformaciju zaboravljenog gradskog parka u igraliste za decu. Bilo je tu neobicnih konstrukcija, mekanih podloga, aktivnosti, nebrojena deca su se pentrala, skakala, ljuljala, padala i ustajala, trcala i zastajala jedino da popiju malo vode ili se konacno odjave roditeljima koji su ih dozivali s vremena na vreme. Roditeljima je bio na usluzi kafe odakle su mogli udobno da posmatraju kosnicu desavanja. Sve se to odvijalo do kasno u noc, medju neverovatno visokim tankim stablima borova. Nase devojcice su se igrale sa drugom decom i niko se nije ustezao – svi su zajednicki gurali onoga ciji je red bio da sedne i ljulja se ili poleti niz stazu ili proba neki drug vid akrobacije i razigranosti. Ne pamtim da sam ikada videla veci domet civilizacije od te samokontrolisane kooperacije, radosti, i ambijenta. Ostale smo do ponoci. Pred polazak pojavila se bila jedna devojcica paraplegicar od mozda 14 godina, koju je u kolicima gurala majka. Smestila je njena kolica usred te gungule i devojcica je posmatrala decu kako trce, zaobilaze je kao kamen u bujici neometani, svemu posvecivala veliku paznju i onda je podigla pogled gore, prema tamnom nebu koje su probijali visoki, visoki borovi koji su se njihali na nocnom vetru ne samo krosnjama vec su cela stabla imala blag pokret gibanja kao da slede neki ritam samo njima znan i sve se to na njenom licu slilo u neopisiv izraz ekstaze.

Kalithea na putu od grada do Falirakija je jos jedan odsanjan italijanski san na Rodosu. Kompleks je izgradjen oko lekovitih izvora, plaza je jedna mala lepa uvala, za kafe je izdubljena jedna stena, a na vrhu malog grebena iznad mora je okrugla blistavo bela gradjevina koja nema vrata ni prozore. Sve je na njoj otvoreno prema moru, prema stenama, i suncu. Okolina komunicira sa gradjevinom i moguce je zamisliti da nekim danima talasi zapljusnu i do samih zidova iako je more daleko ispod, ili ptice prolete kroz nju kad nema previse ljudi , i ona zaista nema nikakav drugi razlog da bude tu osim da posetiocima ostavi neizbrisive slike Mediterana u svoj njegovoj  lepoti. Bilo je to idealno mesto, i hram i skoljka, i vredelo bi vracati se po svakom vremenu i u svako doba godine samo da se odatle posmatra svet.

Poslednje veceri nam je smiraj dana na plazi narocito bio lep. Najlepsa je tada, kad suncobrani ostanu sami i lezaljke prazne, svetlost postane pastelna, pomalo mutna i velika radost se useli u grudi kao da smo nesto vrlo vazno postigle tog dana. Pesak od neizdrzivo vruceg postane svez pod bosim nogama, oblace se haljine ili ko je sta doneo i odlazi u jedan od restorana uz plazu, hotel, grad ili gde vec put vodi. Mi smo vecerale u restoranu u kome smo bile i prve veceri, obisle jos jednom prodavnice suvenira i krenule kasno kuci. Nasle smo sedista u autobusu i on je polako krenuo put grada. Ljudi su naizmenicno ulazili i izlazili, jer tih dvanaestak kilometara su dosta gusto ispunjeni hotelima, tavernama i drugom turistickom ponudom. Nakon jedne stanice je zena u beloj lanenoj haljini prisla vozacu i bez znanja bilo kog drugog jezika osim ruskog uspela da mu kaze kuda ide na sta je on odgovorio da je upravo propustila svoju stanicu. Napolju je bio mrkli mrak presecan jedino svetlima hotela i drugih gradjevina duz puta, i odjednom je izgledala kao da je prepolovljena. Usledila je neobicna reakcija vozaca. Odlucio je da je ne ostavi na putu usred mraka kod sledece stanice, ona sada vec imidz potpune izgubljenosti. Vozeci ka Rodosu, vozac je ukljucio svoju komunikaciju sa centrom, pa vadio i svoj mobilni kad nije bilo dovoljno i tokom nekih deset minuta pricao, molio, pretio onima sa druge strane da mu tacno kazu gde se nalaze i kada ce biti na kojoj stanici, i kako nam je nasa kolosalna Grkinja prevela i mi sve cetiri kao hipnotisane pratile razvoj drame, oni sa druge strane nisu bili voljni da saradjuju i pitali su ga sta mu je i sta mu to treba ali on je insistirao da ne moze da je ostavi u mraku pokraj puta i njegov autoritet se uzdigao daleko iznad pozicije jednog obicnog vozaca autobusa, i kad je orkestrirao celu stvar, zaustavio je vozilo bas na nasoj stanici, okrenuo se ka njoj i pokazao joj rukom da predje ulicu i saceka na tom mestu autobus u suprotnom smeru, koji dolazi za tacno dva minuta i taj vozac joj nece naplatiti kartu i reci ce joj gde da sidje. Ruskinja nije izgledala kao da je ista razumela, ociju prevelikih od straha, ali verovala mu je, a mi jesmo razumele i izasle smo iz autobusa duboko dirnute. Sacekale smo na mestu gde i Ruskinja praveci se da nesto pricamo medju sobom i zaista, autobus je stigao tacno na vreme, i ona je usla unutra bela kao opsena u tamnoj mediteranskoj noci. Na putu kuci smo se cvrsto drzale za ruke i obecale smo jedna drugoj, trecoj i cetvrtoj da nikada necemo zaboraviti cemu smo upravo prisustvovale.

 Kalithea

Kalithea 2

Rodos 3

Rodos 4

Ruza Rodosa

Rodos 6

Rodos 13

Rodos 8

Rodos 7

Rodos 14

Rodos 15

Rodos 16

Rodos 17

Rodos 18

Advertisements

4 mišljenja na „Grcki fragmenti – nastavak

  1. Уживали у жељно чеканом наставку, Ивана!!
    Фотографије више него изузетне!
    Да ли ће бити још или је овде крај??
    БРАВО

  2. Имаш фасцинантан таленат за путописне текстове. Доживео сам Родос, као и прошлог лета Корзику, на начин да бих одмах радмо тамо отишао и препустио се Сунцу – кога иначе не волим превише(Камијев Мерсо је убио због сунца :-))

  3. Pa dobro, ako tako mislis 🙂

    Prekrasan je Mediteran i volela bih da mogu da ga otkrivam sve vise i vise. Naporno je sa suncem usred leta, ali skolski raspust, kupanje…sve je to vazno i sve drugo sto moze da se postigne i pod vrelim suncem vise je nego dovoljno.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s