Degrees & Anxiety of Separation

DanceMakers me imaju na svojoj mailing listi, i redovno stizu obavestenja i pozivi na predstave od nekoga ko se zove Anahita. Ja uvek procitam, pomislim ‘mozda’ i zaboravim. Ovog puta su podsecanja stizala svakih par dana, i uzbudjenje se stvorilo pod uticajem reci kao ‘playful, spirited’ i sl. i – resila sam da ne smem da ih propustim. Predstava je bila kolaboracija dvoje koreografa i pred predstavu u petak vodio se razgovor na neiscrpnu temu – sta je umetnik hteo da kaze, i jos jednu: sta umetnost cini za svet. Sto je ono sto je umetnik hteo da kaze, pretpostavljam. U dvoranu se moglo uci direktno, ili indirektno – kroz ulaz za izvodjace, pa iza scene i odjednom: nadjes se na sceni. Scena je lepa, sa finim drvetom na podu, zaobljeno isturena u gledaliste, siroka i jarko osvetljena. Neocekivano omamljena tim istupanjem na scenu a da se nisam pripremila, videla sam kako mi prilazi jedan zgodan mladic.
„Hi, I am Ben,“ rekao je. Benjamin je filipinskog porekla, sa brcicima, zalizane kose u koznoj jakni, lici na James Dean-a.
„Welcome to our party,“ dodao je, jos uvek me drzeci za ruku. To je verovatno afterparty, zakljucila sam u sebi i nasmesila se Benjaminu siroko. „Glad to be here.“
„Party“ je bila koreografija u kojoj njih petoro imitiraju isecak iz filma ‘La Dolce Vita’ unazad i unapred, sa trcanjem, mesanjem uloga, pa onda sve to iz pocetka, i jos jednom, i sve se odigrava na ekranu, prvo nama iza ledja pa onda ispred nas, i… bilo je simpaticno.  Besmisleno ali simpaticno. Sta je umetnik time hteo da kaze ne znam, ali bilo je zabavno, sto je krajnja svrha jedne zurke.
Druga koreografija se bavila autoritetom, i za tako ozbiljnu temu su se svi uozbiljili. U publici su vecinom bili prijatelji igraca, familija, drugi studenti baleta, i retko ko jos, a verovatno niko ko ne voli moderni balet. Osim mene. Ja odem povremeno, ne znam cemu se nadam, da cu ga zavoleti valjda, ali to nikako da se desi.

Balet je apstraktno lep, a osmisljen tako fizickom manifestacijom nad svim fizickim manifestacijama – ljudskim telom. Izuzetan spoj, zaista. Kao da poteku iz tebe reke i ruke. Liquid. Nasuprot baletu su ritmicni plesovi koji imaju najbolju stvar na svetu: ritam. Izmedju njih, u prostoru koga nema, bez vazduha, ritma i estetike, zivi moderni balet. No liquid, no rhythm.. – sta oni hoce? Ne razumem ih, ali pokusavam, i zbog toga povremeno odem. I vidim koliko se trude, i da im je vazno, i da je to teska umetnost koju su izabrali, i kako prirodni impuls tela da se izrazi lepim zaustave trzajem koji prenosi emociju od koje udovi padaju u neskladu. Mucno. Ali ja pokusavam i dalje. Ne znam bas zasto. Mozda… – ne znam, mozda zato sto se vidi kako disu s naporom, i oznoje se, i gipka tela uporno traze novi ugao pod kojim da se iskrive, i sve to im puno znaci. Neka onda.
Kad me je Ivan pre neki dan podsetio na V.U. pa dalje Nico, procitala sam kako je ona omrzla bila sopstvenu lepotu, i uzivala je kad je propalitet od zivota kojim je zivela poceo da je narusava. Ima neceg duboko tragicnog u tome. Nico je bila moderni balet. Moderni balet se lakse nadje u svakodnevici nego na sceni. Umetnost na kraju.
Nico je pala bila s bicikla i umrla. I ja sam tog popodneva pala s bicikla. Ali tu nema nikakve slicnosti, ja sam samo katastrofalni biciklista. Bez umetnosti, molim!

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s