Car

‘Fear walks tall on this planet. Fear walks big and fat and fine. Fear has really got the whammy on all of us down here. Oh it’s true, man. Sister, don’t kid yourself…’, (Martin Amis, ‘Money’)

Oh it’s true.
Kad me zgrabi za vrat, sve što pomislim je – dosta mi je više, kad će se ovo već jednom završiti.
Nisam zanimljiva ni strahu. Puno su zanimljiviji entuzijasti koji se bore, i grče, i gaze po drugima, i uopšte su slike tih srčanih paćenika redovni spektakli.
Kad se ja ne bojim, boje se oni oko mene, i u panici prete da me pregaze. Kod susreta sa takvom panikom, ni moja ne bude lenja, bar se protegne. Nekad se sklonim u stranu na vreme, nekad ne.

Da nije straha, da li bi bili bolji?
Šta je to što nekoga čini dobrim? Dobrim za šta?
Sve ima primenu i vrednost, ili će je imati. Ako je nema, neće dugo opstati. Pravila su tok koji svi sledimo, manje ili više voljni.

Kad je korporacija postala očinska figura, nije značilo da je takvih nedostajalo. Samo da je to uloga dobro uigrana, kao što je strah vrhunski atletski car. Patrijarhat jedan, drugi… nije čak neophodno biti muškarac za dobro mesto u patrijarhatu. Toga se retko ko setio, ispostavlja se. Privilegija je privilegija – ko prvi do nje dođe, i na njoj se održi – njegova je.

Ovo je doba buke. Tehnologija, mediji, industrije moćne i bogatije od težine cele Zemlje, su samo sredstva buke. Danas buka razara jednako kao i druge gadosti. Svako bi da nešto kaže… a bolje je prećutati. Razlozi za ćutnju su jaki – ovo nije vreme govora i slušanja, ovo je vreme govora bez potrebe za slušanjem. Automatoni, programirani za priču, za svaku priliku i upotrebu, pričamo i u snu. Potkrade se ponegde i ideja da neko možda razume, ali ideje imaju stida – ne, kraj tolike priče, razumevanja nema. To je fer. Razumevanje još uvek ima jednu finu nit kvaliteta, težine, mere. Bilo bi strašno baciti tako šta krhko i važno na ova vremena, u kojima su ljudi siromašni usred blagostanja, surovi usred mira, prazni u izobilju, halapljivi povrh gozbe…

Ali strah je i dalje gospodar sveta. Car.

Advertisements

17 thoughts on “Car

  1. Тако је, сасвим.. а тако је, мислим, одувек и било: у пећинско доба страх од глади, хладноће, тигра. Потом од фараона, инквизитора, капоа у лагеру – увек је ту присутан неки велики брат.
    Па је стога и уведена институција дворске будале, потом сатиричара, карикатуристе – врхунац цинизма је аутоцензура, када уместо: “Да, шефе али..“ гризеш језик и у себи урлаш: “Ћути, будало!“
    Страх има своју угодну противтежу на теразијама, зове се корист.
    Па онда имамо следећи избор: Оце каки – неце каки 🙂

  2. Da, Strah je gospodar sveta (posebno strah od smrti), mada je i Ljubav veliki pokretač. Ako je Strah – car, onda mu Ljubav dođe nešto kao – carica. 😉
    Isto tako, rekao bih da je Ljubav u stanju da stvori veću „upotrebnu vrednost“, „korist“, pa čak i Lepotu, nego Strah (mada, ima ona čuvena izjava Bukovskog, kada su ga pitali kako je uspeo za samo tri nedelje da napiše roman „Pošta“, a Bukovski odgovorio: strah).

    • Да: Лепоту ствара Љубав, ништа друго.
      Страх ствара све друго и мотивише на разноврсне акције, па наравски да је и старог доброг Кинаскија мотивисао да под хитно дође до кинте за цирку: е, то је страх изнад свих мотива и мотив изнад свих страхова 🙂

      • Ima raznih pokretaca, neki medju njima prevazidju strah – na neko vreme.
        Nisu svi tako lepi kao ljubav – sta zavist ume da uradi, na primer, uh – ni ljubav nije uvek izvor lepote, ume da bude izvor ruznog ali tu se onda umesa svasta drugo… sve je smesano, tu nema pomoci. I u svakoj smesi strah caruje, ili je samo na korak iza.
        Carice, konkubine, zvanicnici ovi-oni, iako sve to moze i u drugom rodu/polu… sve je drugacije kad si car. Moze ti se.
        No… upetljani u sve to, zivimo kako zivimo.

        Subota, hladan dan, radan dan… koji ce proci.

        Lep dan pun ljubavi zelim svima 🙂

      • Lajk za koment. 🙂 Dobro si zapazioo tu spregu straha i cirke u slučaju Kinaskog. Eto, dobro je stalno biti malo (ili malo više) u strahu od nečega, jer to podstiče našu kreativnu stranu 🙂

      • Prethodni reply je bio na Goranov koment. 🙂

        @Ivana: Da, zavist je zeznuta. Naša tamna strana je vrlo jaka, u to smo se već uverili u filmovima iz sage „Ratovi zvezda“ 😉
        Pre par godina sam malo kao mozgao o tim pokretačima/motivatorima, i zaključio da su ljubav i strah od smrti dva najsnažnija. Na trećem mestu, u nekom boljem svetu, mogla bi da se nađe umetnost (muzika itd.), ali ovo nije takav svet.
        Lep dan i tebi, sa puno ljubavi i muzike 🙂

      • Nisam odmah ukapirala da je namenjen bio Goranu, ali dobro je da sam i ja dobila svoj 🙂

        Dan je bio prilicno zamoran, bilo je i dobrih stvari. U stvari je svaki dan dobar ako nije los, ili puno los, ili je prevagnuo na tu mracnu stranu. To se ne sme zaboraviti.

        Veceras je Ghetto Santa opet dosao na nas sprat. Vidljiv je bio uticaj njegovog putovanja u Juznu Ameriku ovog leta, pa je imao zastrasujucu masku oko cele glave, i tesni rvacki kostim i suede crnu jaknu sa resama… ne da se to opisati. Njegov performans je izuzetan, ali posmatrati kako deca reaguju na njega je nesto tako posebno, dirljivo, prekrasno.
        Kako god da njemu idu dani i izazovi, taj karakter koji je stvorio i odrzava ga vec godinama…. ma, dobri ljudi – o dobrim ljudima se radi. Onda ce mnogo mnogo manje straha biti medju nama i oko nas. Strah od smrti je strasna stvar u jednom postojanju, ali ono sto ljudi rade jedni drugima je davno uhvatilo korak.

        Puna sam prica i utisaka raznih iz samo ove nedelje.

        Jos uvek imam nedelju. Sutra ne radim NISTA, sto i vama zelim 🙂

      • Ivana, nismo se razumeli: koment sa pohvalom uočene sprege cirke i straha kod Kinaskog je bio namenjen Goranu, a ostali komenti su namenjeni tebi. 🙂

        Super što si uspela da nađeš nešto dobro u tom zamornom danu. Nije uvek lako nositi se sa njima (danima), ali to su naši dani, jedini dani koje imamo. Takvi su kakvi su. Dobro je što ih manje-više mi oblikujemo.
        I tako, dobru nedelju (koju ćeš da oblikuješ u nešto lepo) ti želim 🙂

      • Razumela sam, bez brige, i dobila sam ih puno, ali nisam mogla da odolim da ne istaknem kako sam i pre zavrsetka citanja pomislila bila kod onog komentara (na samom pocetku) da je meni namenjen 🙂
        Da Goran zasluzuje nije nista novo 🙂

        Nedelja je tu, i obecava 🙂

  3. Gorane, Dusane, ja veceras imala jako lepo vece, pa se tako anestetizirana osecam prilicno neustrasiva. Ili malo, ali mi izgleda puno u ovom trenutku.
    Lep izlazak, pevac koji je prekrasan talenat, i kakve je balad ebirao… to mu je repertoar, sve nesto o ljubavi. A nije lako. Sigurno ne pevati tako dobro i performans u malom klubu, niti je napisati te pesme bilo lako za brojne talentovane ljude…
    Da kraj takve tiranije straha – a nema joj ravne – moze i desava se dobro… Samo dok ima.

    Ozbiljnije cu drugi put.

    Lep pozdrav obojici,

  4. pa se tako anestetizirana osecam prilicno neustrasiva..

    … хех, усрдно захваљујем ја Душану на похвали, али нисам је заслужио:
    наиме, анестезирам се и ја као и Хенри, што због уживања, што зарад превентиве (природни антибиотик – шљивовицин 🙂 , те разумех доброг човека – фрка је то – а још је радио у пошти. Можете мислити каква ли је то била комбинација да одрадиш у радно време сортирање тамо неких коверата на начин да оду где треба, па после да на књижевним вечерима анимираш за нову, сутрашњу дозу.
    Ух 🙂

  5. Verovatno svako moze bar da proba da zamisli, i razume onaj deo gde radis u posti, ili nekom ofisu, ili laboratoriji… bilo da ti zadnjica utrne od zatupljujuceg nadnicenja ili u glavi vriste neuroni jer ne mozes da postignes ono sto se od tebe ocekuje – oh nothing special, just your regular impossible.

    U takvom uzasu animirati sebe dovoljno – bilo cime – da izadjes napolje, pa i u kalifornijsku blagu klilmu… svaka cast. Neka nikad nista nije rekao da je vredelo cuti. I tada.

    Long live Anestezija! Poezija isto tako.

  6. Ивана, теби помало завидим на лепој музичкој вечери, и баш ми је драго да има тамо оптимизма 🙂
    Мада, ако ћу поштено, и ја за ову годину имах једно такволепо вече: претпрошле суботе, у Сава центру су гостовали Buena Vista Social Club у садашњем, комбинованом саставу (од старе гарде, 82-годишња Омара Портуондо са мужем, гитаристом; средња генерација: феноменални пијаниста и пар перкусиониста; од младих, безобразно лепа певачица доброг гласа и јаког стаса (неухрањена, рекох Сомборцима – 2 брачна пара који су посебно допутовали и враћали се назад исте ноћи, и попих љутите погледе супруге и свастике 🙂
    .. ето, то ми је мало ублажило тешке недеље, опет због здравља деце и ћеркине операције.
    Страха (и стреса) је овде било и има на тоне (метричке, не оне кратке :-), да се коначно врнем на основну тему овог поста.
    Поздрав,

  7. Oh, Gorane.
    Nadam se da je najgori strah prosao, i sve ide ka dobrom. Takve teme nisu ni pokrivene strahom. One su goli vrhovi na koje i sam pogled boli.
    Cuvajte se, volite, i oporavite kako treba.

    Drago mi je za Buena Vista Social Club, i za uzivanje u predstavi i za kontinuitet muzike i talenta.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s