Normalan život

Nekada davno, živela je jedna Ana po svim zakonima Svemira – sporo ali neumitno udaljavala se od ljudi, i oni od nje. Jedine gravitacione sile koje su imale efekta na nju bile su one fundamentalne: volela je svoje dete, volela je još neke ljude – i morala je da radi. Ima glagol ’voleti’ ozbiljnih mana, ali one se daju oprostiti, međutim ovaj drugi glagol koji je ujedno i jedno neizdrživo stanje – moranje – je oduvek Anu mnogo mučio. Pod njegovim pritiskom je ona redovno pravila katastrofalne greške, pa je verovatno iz tog razloga rešila bila da preokrene i same sile Svemira, i našla je posao. Tj. posao je našao nju. I tako se Ana zatekla odjednom okružena brojnim ljudima. Po ceo Božji dan. Na putu do posla, na poslu, na putu od posla… Jedino je u kratkom vremenu kod kuće dobijala malo tišine i predaha, i to samo zato što je njena omiljena osoba na svetu – klinka – tinejdžerka koja je dolazila kući sve kasnije i kasnije, a kad bi konačno došla skoro svakodnevno je tu bilo nekog durenja, rasprava, razgovora, molbi, ukazivanja… Ni ne znajući kako, i ne od svoje volje, Ana se našla na ivici crne rupe. Na jednoj strani rupa bez dna, na svim drugim nebrojeni ljudi, i ljudi, i ljudi.  Da je mogla da ostane smirena i staložena, smislila bi već koje dugme treba pritisnuti za interstelarni pogon pa da nestane u vidu kometnog repa iz cele priče, ali Ana je shvatila da nema smišljanja, ni dugmeta, nema ničega što izvlači iz polja takvih gravitacija. Prosto nema. Ni Houdini se iz ovoga ne bi izvukao.

Ana nije neko vrlo raznovrstan u veštinama, i tu gde se našla krenula je sa onim što zna – da posmatra sve te silne ljude oko sebe. Kao da ih niko nikada nije posmatrao prethodno, kao da ih niko nikada nije posmatrao prethodno. Eto kako je to ispalo. Overload informacija je nagrnuo ka njoj od te šarene mase, prema kome je stampedo deset hiljada bufala baletski treptaj vilinskih stopala.

Džefri je kempi homoseksualac, Filipinac, koji par puta godišnje ide na Kubu u društvu sličnih sebi, i onda tamo nabave na crno zalihe post-Vijagre, pilule bar deset puta jače i efikasnije, i to gutaju cele nedelje i provode se u lokalnom društvu sa svojim svežnjevima konvertibilne valute. On sanja o tome da se uda, počeo je da gubi kosu, napunio 40-tu pre neki mesec, i uzdiše dok gleda preko puta u mladog Reinalda. Šalje svojima pare, i oni ga više ne pitaju često zašto se ne oženi i nema decu.

Posećuju ga redovno u toku dana dve mlade žene, udata i neudata, koje vole da se druže sa njim. Pričaju o odeći, o izlascima, i uzdišu nad muškarcima.

Reinaldo radi dva posla. Od 9 uveče do 6 izjutra u nekom skladištu razmešta kutije i zalihe, i potom dođe na taj posao i tu nastavi još devet sati. Ima 23 godine, svira u bendu i uvek je ljubazan i nasmešen. I on šalje pare svojima daleko odavde.

Dženifer je došla kao malo dete sa Jamajke. Sa svojih 37 godina danas ima dvojicu sinova, jednog velikog i jednog malog, i sama ih podiže. Pre dve godine je jedne nedelje dok je vozila na vežbanje udario neki tip kolima, i ona je godinu dana bila po operacijama i oporavcima, a sada je praktično polu-invalid plus srčani bolesnik. Tip koji je udario je zavlači po sudovima jer on insistira da nije kriv, i koliko ga je samo koštao popravak njegovog auta!

Marija je kad su došli ovde krenula da radi u noćnoj smeni u proizvodnji, na pokretnoj traci, iako je fakultetski obrazovani inženjer, i tako četiri godine, od 10 do 6, svake noći. Trojica sinova kod kuće su se snalazili i rasli najbolje što su umeli. I muž je radio. Sada je vrlo zadovoljna da radi tokom dana, i posao je lakši. Koledž za koji je zainteresovan jedan od njenih dečaka košta $17,000 za godinu dana.  Program traje dve-tri godine. Druga dvojica ne znaju šta hoće još, a ona ne zna šta će. Do posla putuje sat i po u jednom smeru. I uvek se smeje. Voli i da peva. Svi se oni smeju i pevaju i šale. Nikada lošu reč ne kažu.

Izu je ostavio muž. Sve je smislio i isplanirao, sve zaveo na svoje ime, i njoj ostavio dvojicu sinova, hipoteku na pola kuće i njenu platu kao jedini izvor prihoda. A plate nisu mnogo dobre. Ona često plače. Zato ne govori puno, jer kako krenu reči, krenu i suze. Ne zna od čega da uopšte i krene, izneverena na fundamentalnom nivou.

Fahmida ima okrugle oči sa dugim trepavicama, izraslinu koja joj razdvaja prednje zube i voli da sačeka Anu kad ova ide na ručak pa joj onda priča. Ima odraslu ćerku koja je vrlo vredna i dobar student i sina koji je rođen sa skoliozom od koje nikada neće prohodati i zbog nje jedva uspeva i da sedi u invalidskim kolicima, ali takmiči se u raznim sportovima za decu svog uzrasta u tim svojim kolicima, i ona ga sa majkom i mužem odvozi, dovozi, podiže i spušta, pere i o njemu brine. Došli su ovde nakon nekoliko godina u Saudijskoj Arabiji, gde je muž jako dobro zarađivao, ali ovde su mogućnosti za takvu decu mnogo bolje. Svi joj zavide da je bogata.

Abi je mršava Meksikanka, nedavno se udala za razvedenog Kolumbijca. Retko se viđaju jer rade duge sate i on radi u smenama. Škrt je i očekuje da ona kuva i bude domaćica povrh karijere. Povrh čega? Karijere. Povrh čega? Ka… kako ovo ide ljudima, posmatra Ana i odrađuje rutinu svojih dana.  Posmatra, sluša, posmatra, sluša. Ponekad nešto kaže. Odrađuje.

Glasovi pričaju Ani i kad ih ne razume. Sve priče su nalik, jer neko se rodio, neko stigao do kraja, neko se udvara, umara, zaljubljuje, ili odljubljuje, i sve se dešava istovremeno i u glas, i Ana gleda u njih pa zatim u pod i trudi se da ne stane u lokve tih nebrojenih kapi iz nebrojenih grla koje padaju, padaju kao neprekidne ljudske kiše. I nikad nije suva. Možda bi se na ulici prosušila malo, razmišlja.

Na ulici sačeka prevoz. U prevozu je sačekaju drugi ljudi.

Jedna žena je započela razgovor na mobilnom tako što je izjavila da ne može više da bude prijateljica osobi na drugoj strani. Jer je prevarila sa njenim mužem, ali ne, nije, to je bila hiperbola, pa joj je rekla da nije dobra prijateljica jer nije dovoljno otvorena, i da nikada ne traži pomoć i da ne zna kako da živi svoj život, i da će joj ona pomoći jer joj je prijateljica, i pričala je i pričala u krug i opet i dalje, a kad se Ana premestila na drugo mesto, tamo je pričala jedna druga žena. Da neće platiti večeru svima, da nema para i zašto svi od nje očekuju, i njen glas napet kao zategnuto oružje puca nad glavama koje se miču u ritmu kretanja vozila, i pogodiće jednom cilj.

Fucking women. And fucking men.

Jako je dugo vremena prošlo otkad je Ana pomislila kako bi lepo bilo imati mamu koja te zagrli, zaštiti od svega, sakrije i sačuva. I onda je jednog dana sedela u busu, gledala u obrise ljudskih tela koji su stajali kao pogureni monoliti, kad je na stanici izašla kroz gužvu jedna povijena ženska glava, u njenom profilu nacrtane linije mizerije i ludila, i kad je ona već bila napolju iz sredine najveće gužve začuo se jedan zvuk drugačiji od svih zvukova na svetu – uplašeni dečiji glas. Mama! – podigao se vapaj deteta, ne starijeg od 5 godina. Nijedan glas na svetu nema taj zvuk uplašenog deteta kad pomisli da je ostavljeno. U Ani su se presekle sve veze razuma i odreagovao je jedini instinkt za koji zna da je nikada neće izneveriti, razmakli su se malo oni monoliti, otvorila su se opet vrata, i ona sa svog sedišta nije ni videla dete u toj gustoj masi poslepodevnog ljudskog umora, ali videla je ruku one jadne ludače – to je bila majka. Uzela je svoje dete napolje sa sobom, i zatvorila su se opet vrata za njima i njihovom tragedijom.

Ana bi rado zatvorila oči nad svim tim slikama, i još bi bolje bilo da ih nikada nije videla ni čula, ali svesna je da ova težina pod kojom diše sporo i kreće se s velikom mukom je kamen zvani ’normalan život’. Stigla je polako do nje i svest da ovog puta nema izlaza. Ona ovome nije dorasla.

14 thoughts on “Normalan život

  1. Znaš li koliko puta dnevno se osećam isto? Da nisam dorasla.
    Ne volim i teško podnosim taj tzv. normalan život.
    Samelje čoveka i ne ostane ništa osim tog „moram“.
    Ili sam samo razmažena i detinjasta? Ne znam.

  2. Mislim da bih ja prodala i poslednju kap krvi da budem razmazena i detinjasta.
    Da li je vredelo doci do tog saznanja?
    Nije.
    Nista nije vredelo.

  3. Ne znam sta je Tv-deko – program za unutrasnju dekoraciju?
    Ja uopste ne gledam TV. Na Internetu pogledam par nekih serijala, izbegavam vesti u svim oblicima, umesto njih citam uglavnom eseje i filmske kritike, i – ovo o cemu pisem je zivot kakvim ga JA vidim. Na moju zalost. Nepatvorena realnost, neka je i samo moja.
    Istovremeno mi je jasno da to sto sam do sada uspevala da vidim i ono lepo je poveci uspeh.

    Mozda bih u stvari trebala da pocnem sa selektivnom terapijom gledanja iskljucivo pozitivnih programa i filmova. Ima tu necega.

    • Da, TV-deko je program koji sebavi samo dekoracijom i dizajnom 🙂 . Vesti sam i ja ukinula, posebno sto je sin lud za njima. Vec odavno citam i gledam samo pozitivne stvari, moj mozak drugo ne moze da podnese.

  4. Moram da priznam da nemam odgovor zasto i ja ne pratim iskljucivo pozitivne stvari. Nije ih lako naci, ali mozda nije ni tako tesko. Sigurno bi trenutni balans mogao da se promeni.
    Ipak je izgleda istina da postajem pravi namcor.

  5. Fucking women. And fucking men.
    .. both..
    Успут буди речено, мислим некако да свако од нас, ако је иоле разуман (штагод то значило) мора бити намћор: мене је млађи брат провао МАНћором чим је проговорио, мада не бих овде о себи.
    Пре бих о оној мајци која, на крају твоје приче Ивана, заборавља да са собом поведе кћер: није то себичлук, пре мислим да се ради о страху од одговорности, подсвесном или ко би га знао..
    Има и нешто теже, нешто што се можда и наслеђује, баш као код оних ликова из Јокнапатофе старог доброг Виљема Фокнера, некакво проклетство – или пак, хајде да помало и шпекулишем, и код оних Маркесових из Маконда, (само)осуђених на вечиту самоћу..
    Наравно, нисам толико паметан, већ пишем из искустава својих: Well, још као клинца, који је подизан окружен пажњом и љубављу, ме чудило како понекад највољенији једва чекају да им се удаљим из видокруга, да одем у своју собу, али не предалеко.
    Сада се и мени, понекад, деси да пожелим такву самоћу. А син већ живи у посебном стану, кћери имају свака своју собу – можда је само до жене 🙂
    Као и ви, драге, не гледам вести – нити само позитивне ствари.
    Покушавам само да се фокусирам на смех, на онај хумор који можда уједа – али здраво делује, лековито 🙂

  6. Eh, Gorane dragi… lepo si fokusirao na tu jadnicu. Ona jeste istovremeno davala utisak nekoga izmucenog, i malo sa one strane, ili malo vise. I ko to moze da zna, ili sudi (sude mnogi, to je istina) kako je u njenom zivotu, sobi, i gde ona dobije predah… Seks je tako fucking odvratno lak i jeftin i ponizen, ili NAS ponizava, i posle toga sve postane katastrofa. Bila je to zaista grozna scena, i vizuelno i emotivno, kao iz horor filma. I nisam mogla da ne osetim sazaljenje prema njoj, jer ko zna kako je do te tacke dosla. Ni odbojnost, jer nisam htela da budem svedok toj bedi.

    Balansirati medju svim tim zahtevima, od kojih su vecina nameti, je prosto jako tesko a za neke medju nama prava tortura.

    Ja sa svim tim imam mnogo problema, i kao posmatrac i kao ucesnik (ili zrtva). Ali poremecen mi je ritam, a ja bez ritma pa to je kao kisa bez vode, i trudim se da se izbalansiram negde. Mozda uspe, mozda ne. I oko mene svi ti ljudi.

    Malo samoce svima nama. I malo dobrog drustva. Vas dvoje ste bas fini, hvala lepo 🙂

  7. Mmmm, da, malo samoce je svakako bolje od loseg drustva. Koncentracija losih prica je u porastu. Ne znam da li to ima veze s godistem proizvodnje, ili su, generalno, teza vremena, operisanija od istinskih emocija i sposobnosti da se uziva u detaljima. Kad malo bolje razmislim, blagodet je bilo ono vreme vise-manje uravnilovke, koje ej znacilo vikend na Avali ili Lidu, karirano cebe, par kriski belog hleba namazanog pastetom. Veca zahtevnost u materijalnom smislu odnosi dusu i menja znacenje reci „normalan zivot“ .

    I tek da kazem: kako se meni svidja kod tebe 🙂 🙂 🙂

  8. A jeste udobno ovde. 😆
    Pokušavam da nadjem prave reči jer se vraćam na ovaj tekst iznova…i nema ih, zaista. Ako se odvojimo osudjeni smo na neku vrstu samoizolacije, a stvarnost je sve teža za podnošenje…nemam rešenje.
    I da, nisam razmažena, razmislila sam.

  9. baklavo, lepo si i slikovito opisala uravnilovku nasih odrastanja. I ja mislim, u stvari svi koje znam isto misle – da je bila mnogo bolja. Pa ja ne mogu da shvatim, ali najozbiljnije – moj mozak nije sposoban da obradi i smesti negde ponasanje dece o kome slusam od moje klinke. U osnovi tog ponasanja je status i klasa tj. imati vs. nemati, ili ako svi imaju onda ko ima vise. To je sve tako tragicno i sve pokvari u ljudima i pre nego sto zakorace u zivot…

    Jeste, mi smo tada bili deca, a nasim roditeljima sigurno nije bilo lako. Prosto se negde u odrastanju zakljucaju dobre stvari, sklone, i ljudi se nadju u okolnostima sa kojima ne znaju sta bi.
    Moja strina me i da ne zna podseti svakog puta kad je vidim na moju mamu, jer ona mi prica tako o svemu, i o dobrim stvarima i o mukama, pa mi se i poveri, i onda kaze da sam ja na mamu, jer ona nikada nije ogovarala druge ljude, niti odala tajnu, upotrebila je protiv nekog… i samo kroz to shvatis kako su ‘normalna vremena’ uvek bila teska, ma strasno teska. Jedino sto sada postaju teska i za decu.
    (Ja prosto porastem od ponosa kod tog poredjenja, kao prava klinka 🙂

    shaputalice, mnogo je lepo da si razmislila o tome da li si razmazena. Ja sam znala da nisi, ali vazno je prici sebi iz svih uglova, svesti stvari na vazne i nevazne pa istresti i baciti sto se moze, ako se moze.

    Sto bi rekao Martin, a cula sam od jos nekog ranije – I am damaged (a ko nije). Meni to nije bila novost, ali on je bio hopeful. Tako da neke stvari lakse privatam, verovatno. Nije samoizolacija ili bilo kakva izolacija dobra, prosto sve treba dozirati. Ali vecina nas nema izobra ni prostora ni da se oproba u doziranju. I kad ne ukljucuje robovlasnistvo, to su u osnovi jako brutalni uslovi za zivot. To niko od nas nije ocekivao.

    Drago mi je da vam se ovde svidja. I meni bude lepo kad svrati tako fino drustvo 🙂

  10. Povratni ping: Sunshine Rey « Proza neuroza

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s