Blago iz perspektive jednog atoma

Na mom novom poslu – i u mom novom životu – imam priliku da nekoliko puta dnevno prođem dugačkim hodnikom. Hodnik nije lep, apsolutno ništa na/u njemu i oko njega nije lepo; svetlo je ružno, pod, zidovi – ružan, ružan hodnik. Ali ja volim da njime prođem. Ljudi koje srećem su ljubazni, i bar se nasmeše a većina i poželi dobro jutro što u svetu kakav jeste nije mala stvar, ali ovo o čemu pričam je samo između hodnika i mene. On je tu da bi se prošlo od korisne tačke A do korisne tačke B, i ja volim da budem korisna iako nisu možda baš sve moje prilike da njime prođem opravdane, ali ni korisnost nema veze sa ovime o čemu pričam. Volim da se krećem, pričala sam o tome ranije, i hodnik mi se ne bi sviđao – jer ružan jeste, baš ružan – da je kriv, uzlazan, silazan…. ne, samo ovakav, dugačak i prav. To mu je prava mera. I meni. Mogao bi da bude lepši, i šteta je da nije, ali ja oprostim da je takav kad krenem korak po korak duž njegovih linoleumskih  pločica. Ritam koraka u tom hodniku je nešto čemu se obradujem svakog dana. U ritmu ima više smisla od većine smišljenih ljudskih invencija. Ritam srca i koraka su oni osnovni, masivni, veći ne trebaju. Sve je ritam. Pop muzika me sve više nervira. Kao i pop seksualnost. Banalizuju ono za šta je publika vezana samom svojom prirodom. Ali takve misli ne prolaze mojom glavom dok me noge nose duž hodnika. Lepo je.

Nije hodnik moj jedini novi friend. U sklopu te zgrade, industrijske po trenutnim standardima koji znače nisku četvrtastu gradnju, unutar koje je prostor izdeljen po nečijem planu, što ne mora da znači da je koristan, efikasan ili bilo kakav drugo osim da je takav kakav jeste, svrsishodan u najboljem slučaju – u toj zgradi, dakle, postoji prava pravcata fabrika. Ili bar proizvodnja. Uz proizvodnju postoji i skladište. Elacija, euforija – ne znam koja je senzacija tačno, ali kad prođem kroz skladište na putu negde drugo, što mi se ne dešava svakog dana, ja proživim pravu seansu art performansa svakog puta. Prostor je ogroman. Do tavanice ima bar trideset metara. Visoke metalne police nose uredno poređane kutije. Negde daleko, daleko, neko vozi traktorčić kojim verovatno nešto prenosi. Vazduh miriše pomalo na prašinu, ali u tolikom prostoru ona je tek koji atom tu i tamo. Svetlo nije jako; i ono se izgubi u tolikom prostoru. Buka je difuzno rasčlanjena. Nešto bruji, najviše zvuči kao da samo diše – mašina, biće, nešto između? – a na podu su žutim trakama označene staze kojima se treba kretati, sigurnosti radi. Viđala sam ljude koji ne slede staze ali ja ih uvek sledim. Pa to je deo celog doživljaja! Postoji i mezanina. Tamo je kao na balkonu u gigantskom industrial art teatru. Ako hodnikom hodam kao da nekud putujem, ovde – ovde poletim. Betonska kutija ima betonski krov. Da su makar i prljave staklene ploče na vrhu, sa one druge strane, strane neba, bile bi ptice. Nešto bi zaživelo, okućilo se i na takvom jednom svrsishodnom mestu, koje bi ljudi napustili čim profit poklekne, ali prostor i ptice bi ostali. Ptice spolja, ptice iznutra. Slobodne, ili utamničene, nema veze, one lete. Nikada nisam manja nego dok hodam između žutih traka, i smešim se sebi, smešim se i dobro je biti tako neznatan deo sveta, tek atom prašine.

Pre nekoliko godina sam prvi put ušla bila u jedan industrijski prostor. Ne znam da je moguće ne poštovati rad vrednih ruku na takvom jednom mestu, ali moguće je, sve govori da je upravo tako, ovde, tamo, svuda.  Ja sam se napunila poštovanjem do vrha, ali sa mnom je uglavnom lako oko takvih stvari. Iako je prilično zastrašujuća tako očigledna ambicija ljudi da sve pokore, naprave, organizuju, kontrolišu, pređu granice… Onaj sasvim drugi deo je bila čista senzacija pred tako neočekivanom estetikom. Pokušala sam nakon toga da se pridružim nekim lokalnim ljudima koji su išli u male fotografske avanture zapuštenih urbanih prostora, najčešće industrijskih, ali osnovna razlika između part-time umetnika i ostatka sveta je da oni uglavnom nemaju decu pa samo nalaze načine da ubijaju vreme. Rasporedi nam se nisu poklapali. Niti ja uopšte volim rasporede. Ali nije važno. Pronađem i sama prava blaga, i to gde im se uopšte ne nadam.

(Fotografije su sa tog prvog susreta sa industrijskom arhitekturom. Dobar broj je van fokusa, pa je bolje ne zagledati ih previše blizu.)



Advertisements

8 mišljenja na „Blago iz perspektive jednog atoma

  1. Хмм, има онолико дана како првобитно прочитах овај твој текст, Ивана.. Допао ми се а о фоткама да и не причам – али ђеменађе са диманзијама! Као ‘ниска четвртаста градња’:-) кад тамо а оно висина најмање 30 метери 🙂 Ух, па моје (није моје) складиште се поноси са својих бедних 16м кровне висине (тј. ја се поносим, а инспекције авиокомпаније су сагласне да смо ОК 🙂
    Додуше, ходник немамо, ал’баш немамо – уместо тога имамо мирис уља у патосу наталожен, од виљушкара током деценија. То је прва ствар која ме је привукла, да кажем очарала када сам ступио у ово моје (није моје) складиште, у коме се производи само услуга складиштења (подсетило ме је, додуше, на праву производњу – али о томе сам већ писао код тебе, а радило се о арматурним мрежама у оној причи о Бати.
    А пре свега тога нагледао сам се у бројним обиласцима производње, ух.. од рудника, 700м испод земље, до – па није то никоме важно више, мада ме јесте напунило поштовањем према тим људима.
    Умеш ти да пронађеш права блага, хвала 🙂

  2. SLedeceg dana nakon sto sam napisala tekst bas sam se to zapitala – da li je moguce da onako ravan niska kutija krije toliku visinu? Mozda nije bas 30 metara 🙂
    Zakljucila sam da je pre 20, mozda cak i 16 kao to tvoje, mozda je to neki standard. meni izgleda kao celih 30 🙂
    A zgrada ima samo jedan sprat iznad prizemlja, medjutim uocila sam da na jednom delu postoji uzvisenje – to je skladiste. I ono ipak ima prozore na tavanici, mada male, ali kao male tornjeve su ih napravli i plavo-siva svetlost dana se probija unutra.

    Pomislila sam na tebe puno puta i kako ti radis na takvom mestu, kakav je efekat na tebe. Neverovatan prostor. Sve postje drugacije. I uzurbana aktivnost nema nikakvu frku u sebi.
    Secam se dobro i price o Bati. A u rudnicima… ko zna kako je to i strasno i mocno. Ne, zaista se svuda pokazuje da ljudi ne postuju dovoljno, ma ni blizu, ni rad ni pozrtvovanost tolikih nebrojenih ljudi. Velika je to steta.

    Nema na cemu. Meni je drago da podelim 🙂

  3. Ма, то са висином је релативно, зато сам се и шалио 🙂 ни ово наше складиште није високо читавом дужином крова 16м, имамо и део од 12м, па када крене да прокишњава или да се нагло топи снег, управо кроз тај спој крене вода – е онда трк склањај робу по оном систему беж’те ноге, посраћу вас 🙂 🙂 – наиме, ми немамо податак о вредности робе изузев ако баш на амбалажи пише Cisco или тако нешто звучно, као што има и кинеских јефтиних текстила, па склањај све.. Недавно смо случајно сазнали како је код нас био и мали це-де са софтвером за контролу летења вредан 16 милиона еврића, тако да је све то увек интересантно 🙂
    Наравно да увек уживам када имамо посла у складишту, посебно када се припрема роба у већим количинама за отпрему карго авионима, обично то буде џамбо џет Б 747-200 и обично то радимо ноћом, скупе се момци, попијемо кафу па удри до ујутру 🙂
    Истовремено постоји и друга страна, она о премазанима, о којој ти умеш лепо да пишеш: свакодневни састанци са колегама, младим и јаако амбициозним, јесмо у истој делатности али срећом нису директно везани за карго већ за путнике и ваздухоплове. Е, ту се испоље сујете и.. сујете, поскочи ми желудац до грла и једва дочекам да се вратим назад у халу.
    Поздрав, па ако стигнеш дај још понеку сличицу, макар ван фокуса 🙂 мени су веома занимљиве!

  4. Fotgrafija imam jos par, ove su najbolje ali stavicu ih u tekst pa pogledaj i njih (sutra verovatno, veceras sam bas umorna).
    Na ovom mestu ne smem da fotografisem, ne samo sto bi me izbacili nego bih verovatno zavrsila i u zatvoru – industrijska spijunaza i sl. 🙂
    Mada bih ja mozda i probala ali je svetlo jako lose. Tu bez tronosca i dugacke ekspozicije nema svrhe, sto znaci, potreban je pravi fotograf. I ne znam da li bi fotkice docarale ambijent, ali ti razumes.
    Kao sto ja zamisljam te tvoje celonocne avanture sa momcima. Valjda je taj osecaj da nesto zaista radis, i na kraju te saceka drugi osecaj, onaj dobro obavljenog posla. Nema puno stvari koje mogu da stanu uz tu i takvu sustinu.

    I na suprotnom polu: bullshit. Strahovito zamara.

    Ja pamtim one tuzne i magicne slike o kravicama koje si ti docarao samo recima. Pa pilici. A i ti CD-ovi sa vrhunskim tajnama i milionima… dajte nam malo misterije umesto otkrivenog bullshit-a, pleeeeeaase.

  5. .. ево приведох крају своју прву недељу тзв. годишњег одмора крају, недељу понижења: те сам у покушају да се легализујем код ове власти добијањем личне карте схватио да сам подалеко од тога зато што сам рођен у бившим југ.републикама, те сам данас са ћалетом провео преподне у клиничко-болничком центру гледајући како пролазе преко реда они који имају везу. Решисмо то некако, уз пуно стрпљења, па иде се даљше – обрадовали ме моји из складишта да су коначно инсталирани сви рачунари и да ћемо моћи да тестирамо нови софтвер 🙂 🙂
    Прича о кравицама има баш тужан крај, сазнали смо да их је пуно угинуло – нису се адаптирале на овдашње услове. Пилићи пак – е, то је веселија прича, после јануарске паузе наставиће се са дупло већим испорукама, биће ћурлика само тако. Мистерија је у лепоти и музици, на томе се ради.
    Јављам се и поздрав,

  6. Zao mi je ponizenja, teska su kad god da se dese i na bilo koju temu. Svi imamo mehanizme za odbranu od tih napada, ali koliko znam retko kada dobro funkcionisu. Najbolje je zaboraviti.
    Zao mi je za kravice. U startu imaju tragicnu ulogu kad su vezane za ljude, ali eto, nadje se uvek medju ljudima i onih sa srcem pa kravicama moze da se desi i da budu dobro. Ovo sada zaokruzuje tako dramaticni scenu koju su onda opisao. Tuzno.
    Pilici nemaju veselu sudbinu ali curlikanje i zutilo je radost. Svi se mi radujemo u malim kapima, inace nista od radosti.

    Stavila sam iznad jos tri fotkice.

    Danas je ovde snezan dan. Imam puno posla, ali bas bih sebi dala slobodno. Da malo pisem, malo razmisljam, volela bih i u jednu finu setnju po gradu ali nije vreme za to.

    Uzivaj u odmoru, i cestitke na dobro obavljenom poslu 🙂

  7. Видим на првој од новододатих сличица виљушкар (forklift) – е, такви исти су и код нас, комада пет, а сада набављамо још три нова. Моћни су, мада на први поглед тако не изгледају: управо њима се моји момци разлете када се ради посао, дивота их је гледати. Сваки је носивости од 1,5 тона и три таква здрмају утовар читавих 100 тона за пар сати. Поред таквих, не требају ти чиновници 🙂
    Наравски, када су пилићи у питању, више се тражи ручни рад – радост јесте у малим капима како лепо кажеш, а и звуку 🙂 , прија ушима..
    У одмору уживам, али о томе касније,
    најпоздрав, Горан

  8. Stvarno nije impresivan taj viljuskar, a sve to radi… Bas mocno.
    Meni se jako dopala bila ta kombiancija potpuno nepoznatog, pa zatim sve te masine, cevi, kablovi, i sami oblici, a zatim praznina, jer je prostor bio dugo napusten i trebao je da se obnovi, nadam se da jeste.
    Ovde je drugacije, u skladistu, sa ogromnim kutijama i manjim kutijama, sve vrlo sredjeno, ti viljuskari su tamo negde na dalekom kraju pa je neverovatan mir koji tu vlada apsolutno prekrasan. Prosto i on sam ima jednu masivnu velicinu.
    Imaju druge delove, gde su razne masine, i one su opet impresivne i velicinom i time sta rade, a neke i nisu tako velike. Ali i oni koji su ih napravili i oni koji njima rade izazivaju postovanje, jer same masine to postizu. Ljudi se retko sete da postuju jedni druge bez necega da ih pogura.

    Razumem vro dobro za pilice. Ta paperjasta neznost sva usplahirena, ali greju jedni druge… i tuzno i lepo. Okrenimo se lepom 🙂

    Pozdravljam i ja tebe puno,

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s