Ave Maria

Vrtim se vec danima na ovom mestu, samom pocetku price, iako sam celu pricu napisala ne samo pocetak, jer nesto joj fali a ne znam sta i ima veze sa ovim pocetkom, ubedjena sam. Prica nije ni putopis ni ispovest – ne znam sta je, i to mi ne bi smetalo samo po sebi, ali nesto joj fali. I onda sam jutros prepoznala u njoj lajtmotif. Jasan, lep, veliki lajtmotif. Prosto je neverovatno da ga nisam uocila ranije. Shvatila sam i da sam nadigrana od strane sopstvene price.

Prica, ili putovanje, pocinje negde usred noci u avionu iznad Atlantika, dok je moje dete spavalo sa glavom u mom krilu, i ja povremeno zatvarala oci ali uglavnom gledala u polumrak negde malo iznad. Ona se u tom trenutku promeskoljila, protegla i podigla ukocene noge s poda pa ih onako uspavana trazeci udobniji polozaj prebacila preko naslona sa druge strane, i gurnula njima uspavanu zenu koja je tamo sedela. Nije to bio narocito jak udarac, ali morao je da bude neprijatan, jer klinka nije vise tako mala, i prenuo je zenu iz sna. Njena reakcija je bila neocekivana: bez ikakvog oklevanja – koje bi bilo neophodno bar da shvati sta se desilo sto bi i meni dalo priliku da se izvinim i prodrmam dete – jednim neverovatno vestim a neznim pokretom ona je uhvatila te ukocene decije noge, namestila ih udobno preko krila, pokrila ih svojim cebetom i zavalila se nazad u dremez. Sve se desilo vec kod 1-2- i 3 je ostalo da visi raspareno. I kad po hiljaditi put vrtim tu sliku u glavi nemoguce je opisati taj pokret. Nije samo savrseni sklad njenih ruku izgledao kao da ga je ona celog zivota ponavljala dok nije dostigla nivo perfekcije. Ona je to uradila kao da je najprirodnija stvar na svetu. Kao da je majka nad majkama, ili majka desetini dece, stotini dece, hiljadama… Dete se promeskoljilo, opustilo i nastavilo da spava. U polumraku iznad Atlantika, sada sasvim budna, znala sam da bi scenu trebalo ovekoveciti. Slikom, filmom, umetnickom projekcijom u Luvru koju bi videli milioni, skulpturom od mermera koja ce trajati sledecih pet hiljada godina – trebalo je sacuvati taj trenutak.
Kad je svanulo malo smo popricale. Rumunka je, dosla je sa malim sinom u Kanadu sama, i sad kad je to prebrinula putuje cesto sa muzem Amerikancem u Evropu. Prica engleski na fin nacin stranaca koji biraju reci sa paznjom zato sto znaju da su reci vazne. Odise blagoscu i mirom kojima se ponekad plati zivotno iskustvo, i lepa je u svojim srednjim godinama kada bioloska svrha lepote vise ne igra nikakvu ulogu i ostaje joj ona, po meni, najlepsa: da prikaze skladnost duha i tela. Ja sam vec nekoliko sati znala da je ova zena nesto posebno. Zvala se Maria.

U Parizu nas je cekao drugi let, i sa drugog aerodroma. Na putu do Orly-ja, periferno oko Pariza i kroz Pariz, grad je bio kompozicija poznatih stilova, hibrid evropskih gradova izmedju proslosti i danasnjice. Mom detetu je bio Pariz koji nije licio na Pariz. Upinjala se da vidi Ajfelovu kulu, ali nije je bilo nigde na horizontu. Videcemo je, ne brini, ima vremena za to. Kad smo stigle na Orly, koji uglavnom opsluzuje destinacije unutar Francuske, nasle smo se okruzene francuskim – decom, mladima, starima, reklamama, oznakama – i odjednom smo, i bez dogovora, obe pocele da se smesimo siroko, pa jos sire, i sire. Ma kako obican i svakodnevan bio onima koji u njemu zive, trce i hvataju avione, ovo je za nas bio drugaciji svet od onoga u kome mi zivimo, trcimo i hvatamo avione, i bilo nam je mnogo lepo tu gde smo se obrele. Aerodrom je bio pun ljudi; nikada nisam toliko dece videle na jednom aerodromu. Puno se prica sa zapadne strane okeana o neminovnoj, vrlo skoroj demografskoj smrti Evrope jer nema dece. Nisu zavirili po aerodromima izgleda, ili oni mozda lete na pticjim krilima, i zive od pticjeg mleka, ti cinicni intelektualci koji pisu i ponasaju se prema svetu ponekad kao da su oni njega rodili, a sami nikad nisu bili deca. Deca koja se penju roditeljima na ramena, puze po podu, padaju, placu i ustaju (i kad placu na francuskom bas je milozvucno, zakljucile smo), grickaju koricu hleba, vuku za rukav, sede i citaju, i lice na svoje roditelje u nepogresivom potpisu gena, narocito na svoje majke, jer je uz toliko dece bilo i puno majki, i one su bez izuzetka bile lepe, i malo manje oceva, a i parovi koji nisu imali dece su mirisali na decu. I svi su bili lepo vaspitani. Sve smo zagledale – od cipela, do fizionomija, pa opet nazad nanize, kao da nismo videle ljude nekoliko godina.

Prvo smo letele do Nice. Avion je bio manji od onog prvog, prekoatlantskog, i u avionu su svi pricali francuski. Mi smo pocele sa ‘merci’. Kasnili smo u poletanju, sto je znacilo da necemo uhvatiti sledeci let. Na pitanje sta cemo dalje, stjuardesa je rekla da ne brinemo, cekace nas avion. To nam je pricinilo veliko zadovoljstvo, da ce na nas cekati. U uzletu, klinka gleda kroz prozor i odjednom poskoci na sedistu: Eno Ajfelove kule! I zaista, uzdize se u daljini kao nacrtana, ne izgleda stvarno u izmaglici, pre bih rekla da je neko tu smestio da deci ispuni zelju, ali ispunjenje zelja je ozbiljan posao, i hvala na ovoj. U Nici se slece na samu ivicu mora. Mediteranskog mora, koje nije kao nijedno drugo, objasnila sam klinki po ko zna koji put, ali ne buni se iako me gleda onim pogledom – znam, mama. Nismo ni izasle kako treba kad je vrisnula od ushicenja – u Nici imaju palme! Ali ti si vec videla palme, ljubavi. Ne, nisam! – izjavila je. Nije oci mogla da odvoji od jedne patuljaste, tik uz ogradu koja je stitila aerodrom, ili je stitila nju od aerodroma, i onda se okrenula ka meni i rekla vrlo svecano: Odmor pocinje sada! To mi se jako dopalo.

Sledeci avion je bio jos manji. Najmanji. Svi smo se skupa nasmejali kad smo ga videli. Nije se moglo drugacije do ostrva, ali bio je bas mali a nas je izgledalo da ima puno. Air Corsica. Prosetali smo se po pisti, sada vec jako daleko od svake guzve, i usli svi unutra. Letelo se pola sata, obavestili su nas. Sve dalje od te bogate obale, po moru kojim su istorija, pljacke i religije ukrstale svoje interese vise hiljada godina videle su se jahte, jedrilice, i brodovi puni turista. Mediteran je neodoljivo fotogenican. Klinka je sve vreme gledala napred, krivila vrat, nestrpljiva da ugleda ostrvo prva. Ukazalo se odjednom, celo.

Nebrojena brda i planine usred Mediterana kao zarobljeni gorostasi kojima se more obvilo oko kolena i ne pusta nikud – to je Korzika. U maloj aerodromskoj zgradi ceka nas Heinz. Prvo je pruzio ruku devojcici: „Hi, I am Heinz and I own a ketchup company in California.“ Srednje visine, zaokrugljen oko trbuha, sa debelim obrvama i sjajnim plavim ocima, Heinz je Nemac kome je Korzika dom vise od 20 godina. Klinka je mislila da je to vrlo smesno (posle mi je pomenula da Heinz Co. nije iz Kalifornije, ali da on ne cuje i ne pokvari mu zadovoljstvo). Predstavili smo se na brzinu i onda je Heinz preuzeo pricu, koja je isla u razlicitim pravcima, ali nikad nije sisla s Korzike. Ona je Heinz-ova velika ljubav. Pokazao je prema brdima iza aerodroma – tamo je selo u kome on zivi. Santa Maria Maggiore. Njegova cerka, udata za Korzikanca sa kojim ima troje dece, zivi u gradu na drugom kraju ostrva. Pokazao nam je i svez oziljak ispod kosulje: imao je operaciju srca pre par meseci. Po osmehu mu se to nikad ne bi videlo. Heinz nas je docekao jer ostatak naseg drustva – moja sestra iz Nemacke sa porodicom – stize kasnije tog dana. On ce nas odvesti do apartmana koji smo iznajmili, dati nam kljuceve, i tako ce poceti nasih 12 dana u Calvi-ju, gradicu na severozapadu Korzike.

Automobil je nov, zatvoren kompletno od spoljne vrucine i fino rashladjen – savrsen auditorijum. Heinz ima zeljnu publiku. Oni osmesi jos od pariskog aerodroma su sada prilagodjeni korzikanskim uslovima, ispoljavaju pravi mediteranski temperament: sve je praceno uzvicima, uzdisajima, upiranjem prsta. Apartman je vrlo blizu, odmah pored plaze, pricao je Heinz uzgred, i vracao se na pricu o Korzici. Treba vremena da se ostrvo upozna jer ima bezbroj lica, govori nam, ali vredi potruditi se. Narocito otici u unutrasnjost, gde se odvija pravi zivot Korzike, od pamtiveka. Tezak je to zivot, ali ljudi su jaki, ponosni, posteni. Ovi na obali su gusari, sada su samo presli na turizam. Pravi Korzikanci su u planinama. Postoje dve reci koje opisuju Korziku, kaze Heinz, i jasno je da ne prica ovo po prvi put ali je svejedno autentican sa svojom dramskom pauzom, intonacijom, i uverenjem coveka koji je pronasao svoju besmrtnu ljubav. Wild & romantic. To je Korzika. Kakvo je ovo drvece! – uzviknula sam dok smo prolazili kraj jedne pitome sume visokog, vitkog drveca sa srebrno-zelenim liscem i svetlih isaranih stabala. Eukaliptus, odgovara. Ali zar on ne raste samo u Australiji? Ima ga ovde puno. Celo ostrvo je bogata botanicka basta mediteranske vegetacije. Vise od 70% teritorije je zasticeno kao prirodni habitat za zivotinjske i biljne vrste. Od preko 2000 vrsta flore, oko sedam stotina su endemske biljke. Sva brda su obrasla raznovrsnim rastinjem – makijom. Postoji prica po kojoj je Napoleon izjavio da gde god na svetu da se nasao, i u najgorim uslovima bojnog polja usred eksplozija i leseva, prizvao bi miris korzikanske makije po volji, da ga zaceli i obnovi, jer tako nesto ne postoji nigde. A on je obisao sveta. Smeskam se. Ah da, naravno, Napoleon. Rodjen je u Ajacciu (Azhaksio), i 15. avgusta, na njegov rodjendan, svi gradovi na Korzici imaju vatromet. Mi odlazimo 14-og, steta sto cemo to propustiti.

Evo zgrade sa vasim apartmanom, pokazuje Heinz desno, Les Terraces, i nastavlja pravo. Pokazacu vam prvo malo grad, kaze. Ima nove gradnje, ali nista nije dozvoljeno graditi visoko. Hoteli i apartmani za iznajmljivanje, rascvetani oleanderi, uredjene leje i eukaliptusi. Klinku zanima da li su mozda pripitomili i koale, jer zna da one jedu iskljucivo eukaliptus, mozda se neko dosetio da proba. Njih dvoje se tu upuste u pricu o navikama i potrebama koje bi jednu koalu napravile domacom zivotinjom na Korzici. Neverovatno je lepo gde god se pogleda. Ovuda se skrece u centar gradica, ovuda se ide na Citadelu – sve to objasnjava Heinz i vozi dalje uz brdo umesto u centar; opet menja planove. Obavestava nas da hoce da nam pokaze nesto malo poznato turistima – najlepsi vidik na grad i zaliv. On to obicno ne radi, ali mi smo izuzetno fine gosce, objasnio je. Klinka i ja razmenjujemo zadovoljne poglede – drago nam je da je on to uocio. Nismo uopste umorne. Njegova spontanost i korzikanski mentalitet – wild & romantic – hrane nas euforijom. Savrseno smo se okupili: Heinz sa svojom ketchup manufakturom i crvenim oziljkom preko grudi kome je svaki dan praznik, devojcica kojoj je odmor zapoceo kao balon koji je odleteo u plavo nebo kod susreta sa prvom palmom, i ja koja nosim sa sobom izbledelo svedocanstvo da sam na nebu prisustvovala delu volsebnih ruku.

Putem uz brdo vidi se nisko rastinje, poleglo po zemlji, zbunasto; drveca ima samo uz obalu, na nizim visinama, ovde je vetar previse jak. Vetar i kise vrse specificnu eroziju na granitnom kamenu – i bas u tom trenutku prodjemo kraj par velikih, usamljenih stena koje lice na fantasticne, glatko izdubljene skulpture, postavljene tu kao na izlozbi. Sa druge strane se sve vise udaljava more, svetlucavo pod kasnim popodnevnim svetlom, i krivudava linija obale. Povremeno prodjemo kraj usamljenih ljudskih figura koje trce uz brdo. Ovo, kaze Heinz sa slabo prikrivenom nesimpatijom, nisu Korzikanci. Nisu ni normalni neKorzikanci, zakljucujem ja. Na jednom mestu se od uskog puta odvaja jos uzi. Asfalt kao da je pocepan pa polozen na zemlju. Jos malo uzbrdo po vijugavom putu i zaustavljamo se na parkingu uz jedan izbledeli zid. Madonna della Serra, ili na zvanicnom francuskom, Notre Dame de la Serra. Stoji visoko iznad zaliva, zastitnica. Majka nad majkama. Dok sam spustala stopala iz automobila na prasnjavo tlo pomislila sam kako nas je putovanje od celog jednog dana dovelo do vrha jednog brda, i – odjednom mi je ispunila nos i pluca jedna neverovatno kompleksna i lepa aroma. Istinski zbunjena, u stvari sasvim osamucena, okrecem se, ne razumem otkud, udisem duboko, i obracam se Heinz-u: Sta je ovo! On se zadovoljno smeska – to je makija. Ona ista koja je Napoleona pratila svuda. Oko nas se vidi samo suncem i vetrom izmuceno rastinje i kamen. Ovde se ne oseca narocito jako, dodaje, ima bezbroj razlicitih vrsta aromaticnog bilja koje stvaraju tu specificnu notu, narocito unutar ostrva. Pozari su cesti jer su suse duge, ali korenje je duboko u zemlji i sve se brzo obnovi, kao da nista nije bilo. Da moze da se sakupi i sakrije, ovako bi mirisala tajna alhemicarska laboratorija ambicioznog (i ne malo ludog) hemicara, a ne ceo svet povrh divljeg brda, na divljem ostrvu usred Mediterana. Ni to nije sve. Ja u sebi cuvam jedan specifican miris juga od ranog detinjstva. To je sam jug Makedonije, sa njegovom mesavinom arome smokvinog drveta i lokalnog rastinja, zbunastog, zgoljavog, pomalo lici na ovo, usijanog kamena i zemlje, nerazmetljiv, blagorodan, i ni prekrasni mirisi Jadrana, ni baste kroz koje sam prolazila, ni etericna ulja sa kojima sam radila – nista i nikada nije moglo da me dodirne svojom lepotom kao miris tog juga. On je definisao moj zivot, kao sto svakome mirisi njegovog detinjstva – majke, zemlje, vode – udju u podsvest i vladaju odatle suvereno. Aroma korzikanske flore je dotakla intimna mesta za koja nisam mislila da su dostupna, i prevazisla lepotom sto sam verovala da nije moguce prevazici. Nisam ocekivala susret takve vrste.

Nastavili smo prema kapelici i njenom poplocanom dvoristu koje sluzi kao vidikovac. Jednostavna, nevelika zgrada. Prolazimo u tisini kraj otvorenog prozora, i u tom trenu nas je kroz njega zasula muzika. I glas. Zastala sam, pomislila prvo da je snimak, ali ne, neko je pevao unutra. Napred se polako otvarao pogled na zaliv, ostrvo je disalo svoj aromaticni dah, muzika je uzletela put neba. Ave Maria.

Epilog:

U povratku smo uglavnom cutali. Heinz je pustio svoju omiljenu muziku: najuspesniji lokalni muzicari, predstavio ih je, nastupali su i sa Stingom. Pevaju na korzikanskom, i nastupace ovde sledece subote; on preporucuje da ih obavezno vidimo. Pevac mu je dobar prijatelj. I tu je prestao sa pricom, samo pojacao zvuk. Muzika nije tako svilena kao belcanto, ima gorstacke hrapavosti, ali tece glatko, toplo, i prisno. U izolovanoj kapsuli automobila klizimo niz brdo nazad u grad u boji terakote, okruzuje nas more kome ni u sledecih deset hiljada godina nece uspesno opevati lepotu, i mene pritisne misao – kako ce ista na ovom putovanju dostici vrhunac ovog prvog dana?

                                       

Advertisements

12 thoughts on “Ave Maria

  1. Drvo, ja to nikada ne bih sama pomislila, i u pravu si. Mozda je zbog toga bilo tako tesko opisati taj dan. Nisam zadovoljna pricom ali bolje ne mogu. Tvoji utisci su uvek zanimljivi, prozivljeni. Hvala.

    Krepki (ja bih ti se radije obracala imenom, ali ne znam da li je okay), toliko se simbolizma i tananih veza upakovalo u taj dan verovatno cu ga jos uvek rastavljati i sporo kapirati i za koji mesec, a mozda i duze. Izlazak na to brdo je bio bas kao istupanje iz zivota koji tavori i gusi ustajalim tokovima. Mozda se svi trudimo na pogresnom mestu, ko zna.
    Hvala, i pozdrav.

  2. након лагацко “одгледаног састава – корзика, дан први“ мислим Ивана да би ми и лична импресија била засењена овом Твојом.БРАВО.

  3. Ja ne mislim bas da bi bilo tako, dragi laskavche. Posle godina citanja tvojih impresija s Malte moze se jedino potvrditi ono sto se oduvek znalo – Mediteran je vecita inspiracija.
    Hvala lepo.

  4. ma, ok je, slobodno me oslovljavaj po imenu. i tako, zovem se Dušan :nadobudni smeško:
    u pravu si, svoje živote provodimo na potpuno pogrešnim lokacijama. zapravo, živimo razmešteni hiljadama milja od suštine, rekao bih. naravno, tu je i problem turista, koji sve više nadiru kao skakavci i često ti kompromituju uživanje u nekim prijatnim kutcima (ili – kutkovima?) planete.

  5. Pogresne lokacije, razmesteni od sustine…uh! Ima neceg i u trazenju, ali ipak..
    Turizam je zaista fenomen koji guta planetu, i jako je zanimljiv za posmatranje jer grupise vrlo raznorodne ljude u potrazi sa istim stvarima – human fest takoreci – samo sto kad god su ti turisti pred ocima (i ti si njima pred ocima, naravno) ti bi radije da posmatras nesto drugo, i oni (drugi) samo smetaju.

  6. sori ako sam zvučao dramatično. moram to da menjam. turisti zaista postaju sve veći remetilački faktor. posebno su neprijatni turisti čiji jezik poznaješ, pa možeš da razumeš sadržaj njihovih razgovora i onda te to ponekad dodatno smori. oni smetaju u dve sfere: i pojavom i žvakom. ja sam to shvatio ovog leta, u Ohridu. najbolji su turisti koje ništa ne razumeš šta pričaju, pa nema bojazni da ćeš da se smoriš. znači – norveški, kineski, filipinski turisti i slično. poz!

  7. Dusane, nije bilo dramaticno uopste, naprotiv – to je bas to. Nije verovatno u redu da se zalim jer sam i sama turista, ali u Parizu narocito su mi turisti zestoko gazili po nervnom sistemu. I svesna sam da kad su turisti bar nisu teroristi, i verovatno su bolje raspolozeni nego inace, ali napor da se samo apsorbuje ocima tolika gomila, da ne pominjem ostale napore…
    I ovo o razumevanju sta pricaju je bitan element. Prisluskivanje, makar i neprizvano i slucajno, te obicno oduci vrlo brzo od prisluskivanja. Na Korzici skoro nije bilo engleskog, nase jezike nisam cula nijednom, i iznenadilo me je koliko je to prijalo bas iz tog razloga – nisam zelela da slusam sta pricaju. To mi je bio deo odmora. Zvuk ljudskih glasova ne jezicima koje ne znam, sum mora i vetra.

    zelena, to su oni posebni dani kad shvatis kako je zivot fanastican. Pa onda pomislis, a kad bi svaki dan bio takav, ili mozda malo manji ali svejedno pun, pun – kakav bi to zivot bio!

  8. Pa to bi Ivana bio -ŽIVOT!
    Možda je preterano, ali kada sebi priuštimo SAMO jednom godišnje, neki i ređe, PUN dan, ili 10 dana, a ostalih 355 provodimo po šemi, onda to zovem životarenje. Samo pokušaj.

    Odličan putopis. Uživala sam punim srcem.

  9. Drago mi je da ti se prica dopala, Suske,
    Jeste sve tako kako kazes za zivot i zivotarenje. U redu je priznati i da vecina nas ne ume da zivi na nacin opisan u ovoj ili mnogim drugim pricama. Nekada treba nauciti a nekada… ko zna, svakakvih zivota ima. Ono sto je u svakom slucaju jako dobro, i kod mene odlicno funkcionise, je izlazak iz elementa. Ne samo putovanje, nego zaokret na koji nisam navikla. Razbudi te skroz. I kad ispadnes budala (ali ne previse cesto), i kad reagujes na nacin koji je nov… dobra stvar. Najbezbolniji nacin za to je ucenje novih stvari. Treba ici u skolu, to sam nedavno naucila 🙂

    Lep pozdrav.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s