Samo za nas

Na poslu je sporo ovih dana. Uveliko se priča o prodaji firme, poslednjih mesec-dva i da je prodata, ali niko zvanično ništa ne govori. Posao opada već više od godinu dana, i novi vlasnici će morati da povrate investiciju i još je uvećaju na neki način. Povećanjem prometa i otpuštanjem/skidanjem plata je standard u poslovanju. Menadžment se bori da ostane menadžment, iako su tako vešto upropastili firmu, ali oni pregovaraju sa drugim menadžerima pa verovatno govore isti jezik i slične laži. Saznaćemo svi na vreme koji je plan za nas, mene, njih, svakoga. Spori dani i dugi sati. Dosta čitam na Internetu. Imam nekoliko ‘prozora’ otvorenih, ponekad i ne krijem. Nema nikakvog efekta na moju produktivnost, jer posla ima malo i ja ga završim na vreme. Obzirom da menadžment ima veće brige trenutno, niko ne obraća pažnju. Odnosno, svi znaju šta drugi rade, i oni iznad i oni ispod, i ne brinem oko toga. Ako neko dođe i kaže ‘ne čitaj više’ ja ću verovatno prestati tog dana i pronaći način da nastavim sledećeg. To svi ljudi rade, otkad je ljudi.

‘Seize the Day’ Sol Beloua u pdf formatu sam našla slučajem i rešila da nije preveliki projekat za čitanje na poslu. Posle par strana zastala sam bila i obećala sebi da ću kad završim tražiti nešto humoristično kao sledeći projekat. Depresija je loš drug i još gori pretpostavljeni. Ali čitanje me je uvuklo, i jednog dana sam ostala i duže, da završim scenu, iako je spuštanje ka dnu jednog dana u Njujorku verovatno tema koja se neprekidno ponavlja otkad je Njujorka. Previše je svega ovoga sa ljudima, što je oksimoron jer previše je ljudi to begin with. Mi živimo svoje mizerne živote, i kao da to nije dovoljno, čitamo o mizernim životima drugih ljudi, fiktivnih ili realnih. Tendencije ka pozitivnim pričama su novijeg datuma, ali retke među njima su literatura odnosno nešto vredno, već laži. Dakle, obilju mizerije dodali smo lažni optimizam. Kraj činjenice da mizeristi nepogrešivo prepoznaju lažni optimizam, iako ne znaju dobro pravi optimizam, mizerija ne može da se žali da su vremena loša.

Priča, ili novela, je dobro napisana u čemu leži bar gram pozitivnog u dugim satima mog sporog dana na poslu, ali meni je nezanimljiva. Osim jednog aspekta. Nisam prešla bila nekoliko strana kad sam uhvatila sebe u panici prepoznavanja. Odnos između ostarelog oca i sredovečnog sina se odjednom smestio kao ogledalo ispred odnosa majke i ćerke. Shvatila bih verovatno i sama kroz sopstveno iskustvo, ali videti ilustraciju je brzo putovanje do cilja, i u krajnjoj liniji prava vrednost literature.

Ljubav između roditelja i dece je neraskidiva u onom delu koji svi mrze pre ili kasnije – jer je neraskidiva i može podjednako da bude i mržnja to brzo postane svejedno (i tačno); ali ona topla, smešna, golicava, dodirljiva ljubav od anegdota i sporih sati i neopisivih zagrljaja – ona nije neraskidiva. Iako je likovi u knjizi nikada nisu imali, i reklo bi se da nema sličnosti između nas i njih, mi imamo tu neprocenjivu ljubav i uprkos njoj, postoje šanse da ćemo završiti kao i likovi iz te ili neke druge knjige. Jer kad pričam o ozbiljnim stvarima, klinka čuje kritiku. A to nije moja namera. Kad je molim da priđe ozbiljnije ozbiljnim stvarima, ona misli da nju ne uzimam ozbiljno. Kad joj kažem da mi teško pada situacija u kojoj me rešenja zategnu oko vrata i ne mogu da dišem, ona se čudi zašto ne izađem i uradim nešto lepo za sebe, kao što sam ranije radila. Ako mi kaže da ne verujem u nju, mene zaboli. Ako joj kažem, a ne kažem, da ja vidim a ona ne, i ona meni, a ne kaže, da gledam u pogrešnom pravcu, mi nismo ni videle ni čule ništa a glasovi i grla bole i oči peku i disati je teško, i svi problemi su i dalje nerešeni. Samo smo mi mali korak bliže neraskidivoj žici ljubavi koja kod mnogih porodica služi da na njoj visi prljav veš.

Kad sam ja imala 18 godina, verovala sam svim srcem da roditelji i deca više ne treba da žive zajedno. To nije bilo samo zbog mog roditelja i mene kao deteta, ali jeste, bilo je zbog toga. Da je princip dobar ne znači ništa. Jer princip retko kada istrči na teren. U stvari nikad ne istrči na teren, jer da može, životi bi se živeli drugačije.

Klinka se vratila kući posle jedne godine i nastaviće da živi sa mnom još neko vreme. Posle malog predaha i perioda tišine, jasnije se vidi kako sam živela godinama, na poludahu, sa namirnicima u rukama svakog dana, molbama da se operu sudovi ili podigne odeća sa poda, brigama da su joj potrebni sati da ustane sa kauča i uradi nešto produktivno, u plaćanju računa i brojanju onoga što ostane. Ako mi je tada padalo teško, sada je još teže, jer u međuvremenu sam ostarila i počela da razmišljam o novim počecima. istovremeno je ona najlepši objekat koji ću videti svakog dana, bilo kog dana, i nijedna pilula, nijedna čaša vina neće ponuditi ni kap radosti koju ona donese svuda gde prođe. Sada je tome dodata i svest da mogu sve da izgubim – i godine ljubavi i budućnost zaslužene radosti. Ne znam zašto je tako lako izgubiti svoje najveće bogatstvo. Dešava se svima, tu nema sumnje, oduvek. Možda ću izgubiti posao, svakodnevna poniženja posećuju kao komšijske muve, predah naiđe neočekivano i još brže prođe, i ja u svemu tome izgubim glavu, zaboravim na trenutak da ja poznajem ljubav. Čak sam je stvorila, gradila je, dodavala joj, i uprkos tome da se može desiti svakome, istina je da se ne dešava. Pojavi se na neočekivanim mestima, ponekad skoro odmah ugasi, a nekad traje, zatim i nestane. Ljubav nestaje stalno! Svuda oko nas, svakog dana!
Ne i u ovom domu, polažem zakletvu svečano ali bez glasa. Nije za publiku, ni za koga – samo za nas.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s